10 THINGS I HATE ABOUT YOU (2009)

... i više od 10










Sudeći prema pilot epizodi, najveći razlog zašto će TV (serijski) rimejk filmskog tinejdžerskog hita od pre deset godina biti sranje je zato što reprizira sve što je bilo dobro u tom filmu i to radi loše.

10 Things I Hate About You je bio slobodna reinterpretacija Shakespeareove Ukroćene goropadi koja je u filmski svet uvela mlađanog Heatha Ledgera i još mlađaniju Juliu Styles. Po uzoru na Luhrmannov Romeo And Juliet, priča je apdejtovana da tako da pogoduje senzibilitetu tinejdžerske publike kojoj se obraća, a da pri tome ne fulja original. Heath je bio smešan kao mešavina Coppolinih Outsidera i Jamesa Deana, dok je goropadna Julia napravila možda najbolju ulogu u karijeri. Drugu, običnu, sestru dejtovao je blentavo izgledajući Joseph Gordon Levitt, dok je ona sama (Larisa Oleynik) bila zadovoljavajuće slatka.

10 godina kasnije, američka televizija u punom kreativnom usponu počinje da pravi prve riskantne korake. Ili vi imate bolje objašnjenje zašto je ABC Family stigao do 10 Things...


Zamišljen kao tin-sitkom (po formatu), a žanrovski kao diznijevski debilizovan dramedy, 10 Things... u prvoj epizodi postavlja stvari i dobar deo radnje kako smo ih već videli u filmskom originalu. Oca opet igra Larry Miller, što i ne bi bilo toliko bizarno da to ne radi na skoro identičan način (a kako bi?). Mama za koju se u filmu insinuiralo da je pobegla i ostavila tatu sa ćerama (što je u priličnoj meri opravdavalo njegovo uvrnuto roditeljsko vaspitanje) ovde je sigurno i patetično pokojna. Direktorku škole umesto fenomenalne i napaljane Alison Janney igra neka frigidna Kineskinja, a usputna filmska prijateljica mlađe ćerke Chastity ovde je unaprađena u vrlo bitnu ulogu najpopularnije cure u školi.

Same ćerke, odnosno sestre, dosta su blede. Mlađa, Bianca, (Meaghan Jette Martin) simplifikovana je na plitku fuficu koju jedino zanima da bude popularna u školi, dok je starija, Kat (Lindsey Shaw) direktna opozicija njoj, sa plitkoumno nakačenim i interpreterianim levičarenjem i feminizmom kao distinktivnim karakteristikama. Njihovi momci su... huh. Recimo da će pre zadovoljiti apetite onih koji uzdišu za pouzdano nevinim momcima Hannahe Montane, nego za rasnim misticima koje juri Bella Twilight.


Dijalozi su uglavnom pisani tako da ne zbunjuju jedanaestogodišnjakinje uz tek povremene reference na nešto iz sveta „starijih“. Svet srednje škole prikazan je sa čednošću koja pripada osamdesetim, nema nikakve posebne stilizacije u dočaravanju ovog sveta (sem ako taj retro-80s momenat ne uzmete zaozbiljno), koja bi ovu seriju učinila posebnom, naročito u odnosu na fenomenalnu Secret Life Of American Teenager (koja se emituje na istom kanalu) ili Gossip Girl i njoj slične tin-sapunice koje su ipak odraz Olsen/Hilton/ Lohan doba kojim su današnje tinejdžerke okružene.

Baš šteta.

CRY OF THE OWL

Jedan od najboljih filmova koje ćete ove godine moći da pogledate. Odgovorno tvrdim








Nisam čitao roman Patricie Highsmith. Nisam ni znao da je ona autorka romana Talented Mr Ripley po kome je Minghella snimio onaj film. Ali mi je nešto govorilo da Patricia više nije sa nama, iako je radnja ovog filma smeštena u današnje vreme. Nešto je u ideji bilo vrlo oldskool. A ako imdb.com ne laže Nemci su ovaj roman TV-ekranizovali iste godine (1987.) kada je i Chabrol na kino-platna izabacio svoju verziju. Na radost, ove verzije, Jamie-ja Thravesa, a na žalost objektivnosti ove recenzije, ja nisam gledao ni jednu od prethodnih verzija. Ali, ova je genijalna.

Prvo, dobar film je onaj u kome se radnja opire vašim očekivanjima. Odličan je onaj u kome ono što se dešava prevazilazi vaša očekivanja. Ali, genijalan je onaj koji tu vrstu užasno udobne nelagode uspeva da sprovede do samog kraja.

Cry Of The Owl počinje tako što vidimo simpatičnog Roberta Forrestera (u vanserijskoj interpretaciji Paddy-ja Consedinea) kako se iz noći prikrada jednoj kući u šumi i posmatra Jenny (Julia Styles) kako pere sudove i sprema večeru. Taj prizor ga umiruje i ispunjava radošću. Ono što paralelno sa tim saznajemo jeste da Robert prolazi kroz vrlo neprijatan razvod. Do ovog trenutka, na pragu smo da gledanje svedemo na buljenje, jer nas zapljuskuje neprijatan osećaj da smo u prisustvu „još jednog“ videoklubovskog „hita“.




Jedne večeri, Jenny primećuje Roberta, poziva ga u svoju kuću i onakopravoniotkuda ispriča mu priču o prijatelju svog oca koji je prenoćio u njihovoj kući kad je ona bila mala. Ona je verovala da je očev prijatelj zapravo „smrt“, što se ispostavilo kao „tačno“ par dana kasnije- nakon njegovog odlaska iz kuće, njen mali brat se razboleo i umro. Od tada Jenny veruje u sudbinu, da ništa nije slučajno i taj momenat otvara prostor za građenje vrlo, vrlo, vrlo neobičnog odnosa između njih dvoje, odnosa za koji vam se stalno čini kao da je „nešto što ste već hiljadu puta videli“, samo kad stvari ne bi u poslednjem trenutku promenile planirani tok...

Vrlina Thravesove režije je u tome što je potpuno odustao od topljenja romana u kalup klasičnog trilera koji bi različitim malverzacijima žanrovske postavke pravio saspens i intrigirao Šerloka u nama. On je svoju verziju osmislio kao čitanje knjige. Dao joj je širinu, pustio je likove da zauzimaju prostor bez neke naročite funkcionalnosti za radnju, a naročito za njen krimi-deo. Cry Of The Owl, kroz priču o ljubavnim zaverama sa krvavim krajem, zapravo, skoro Coenovski cinično, ilustruje koliko je život blesavo... poguban?

Od trenutka koji je za njega predstavljao ultimativnu „sliku dolčevite“ Thraves vodi sirotog Roberta do finala u kome on, stojeći na istom mestu kao nekad Jenny, predstavlja najnesrećniju osobu na svetu, pa i samu (tužnu) smrt, ako hoćete. Defanzivna, blago ironična interpretacija ovog lika od strane Consedinea doprinela je tome da „serija nesrećnih događaja“ kojoj je on uzročnik (a da sam ne uspeva da shvati zašto, iako pokušava....) podigne Cry of The Owl na ravan arhetipske tragedije u kojoj je uvek najstrašnija stvar, u suštini, to što junak oseća da je samo pion u božijim rukama.




Međutim, Thraves u svom „crnom rezimeu“ ne ostaje samo na metafizičkim platformama, već pokazuje kako nesrećna zaljubljenost (a svi likovi u filmu su emocionalno ranjeni), kako ni ljubav sama nije lek za bolje sutra, lek koji može pobediti sve. Što je možda još i neprijatnije saznanje od onoga da je život ono što se dešava dok drugi umiru oko vas.

I, treće, i nimalo nebitno, Thraves nije zaboravio humor. Kompanija u kojoj radi, njegova bivša žena Nickie, dvojica detektiva koji rade na njegovom slučaju, policajci koji ga čuvaju, svi po malo provociraju ozbiljnu, nadobudnu atmosferu koja se svim silama nadvila oko dogođenih dogođaja i koja bi, inače, stropoštala ovaj film međ’ slične filmove koji su zarad ambicije da proniknu duboko u život zaboravili da je život i ono na šta muve sleću. Thraves nije. Junaci njegovog filma nikada ne prestaju da budu „mali ljudi“. Zbog čega ni njihov život ne poraste.

Poraste samo naša strepnja da je groteskno možda samo najčešći životni modus operandi.

selektah: 9 plus plus plus/ 10


NB Moram da iskoristim ovu priliku da se (još jednom) zahvalim Bokiju Đokoviću na tipu za ovaj i još jedan film (o kome ćete čitati za koji dan). Ako vas zanimaju stripovi o tenisu ili vam trebaju časovi stripa... Boki je tu. www.beliput.rs

MOĆ VEŠTICA

svake srede od ponoći na Radiju B92 (92.5FM ili http://www.b92.net/)

plejlista za 29. jul 2009.



uputstvo za upotrebu> IZVOĐAČ pesma Izdavač. Album

MAX RAABE & DAS PALAST ORCHESTRE around the world BMG Ariola. Superhits 1
SIXTY WATT BAYONETS brighton town Broken Tail. Pounding Hearts Fighting Words
SHE & HIM please please please let me get what i want Sire. OST 500 Days Of Summer
UUVVWWZ green starred sleeve Saddle Creek. Self-titled
YOUSEF fun whore Circus. A Collection Of Scars And Situations

SPACEMEN 3 rollercoaster Fire. Performance
YO LA TENGO when it’s dark Matador. Popular Songs
RYAN DRIVER when were you in mexico Fire. Feeler Of Pure Joy
CAMILLE home is where it hurts (matthew herbert rmx) EMI. 12”
TEHO TEARDO non ho vizi minori Universal. OST Il Divo

BRUCK UP FT SHAGGY sunglasses at night (whitelabel).
ROYAL BANGS brother City Slang. We Breed Champions

MV FUCKED UP>
FRANCE GALL yume miru chanson ningyo Philips. 7”
PLASTIC BERTRAND major tom RKM. 7”
THE TIMES lundi bleu Creation. 7”

CASS MCCOMBS don’t vote Domino. Catacombs
THE DODOS biggest light of all Chapter Music. Loving Takes This Course – A Tribute To Kath Bloom
FRANZ FERDINAND backwards on my face Domino. Blood
PORTER WAGONER rubber room MSI The Haunting Poetic Songs of Porter Wagoner 1966-1977
LORD CUT-GLASS even jesus couldn’t love you Chemikal Underground. Self-titled

COOLY G narst Hyperdub. Narst EP
TINY VIPERS development Sub Pop. Life On Earth
WASHED OUT new theory (whitelabel)

Premijere: KOD SUDBINE

Zahvalio bih se autorima filma što su mi omogućili da napišem jednu od najkraćih recenzija u životu











KOD SUDBINE/ Knowing

r: Alex Proyas

selektah: 2309198774000004483320500 / 10


Knowing je hipernelogičan i urnebesno glup film rađen prema, s razlogom odbačenom, scenariju za epizodu X-Files čiji je spektakularno inicirani fajront na planeti posledica takve božije volje da je čak i Roland Emmerich odbio da ga ekranizuje. Preskočite ovo u bioskopu i DVD premotajte na 38 minut da vidite koliko lepo avion može da se sruši, a potom skočite na 60 minut i sekvencu metro nesreće koja je uglavnom sklepana od restlova neiskorištenih u Die Hard 3, ali može da se gleda.

VEČERAS

Lako moguće da zatvaramo sezonu... uz opako seksi emisiju




... i par neviđenih covera koji imaju veze sa Francuzima.

LA BATTAGLIA DI ALGERI

43 godina kasnije (ono što jednima izgleda kao borba za slobodu drugima i dalje izgleda kao terorizam)








La Battaglia Di Algieri je verovatno jedan od najimpresivnijih filmova koje sam gledao u životu.

Moje iskreno divljenje verovatno najviše duguje činjenici da pre samog gledanja nisam znao puno o njemu, niti o njegovoj veličini (o kojoj već na početku filma svedoče brojne nagrade na evropskim smotrama, ali ne i u Kanu...). Šta god vi mislili o crno-belim filmovima, na arapskom i/li francuskom jeziku, koji se bave oslobodilačkim pokretima i onim drugima čiji tragovi smrde nečovještvom, bilo da šengen uzimate u francuskoj ambasadi ili ne- ovaj film morate da pogledate. Jer ovaj film je jebeno impresivan!

Alžir je do 1962. bio pod francuskom okupacijom (što mu , naravno, ne bi garantovalo ulazak u Evropsku uniju), a samo četiri godine kasnije italijanski reditelj Gillo Pontecorvo je u saradnji sa alžirskim producentima snimio film koji „pravedno“ prikazuje sve što se desilo, ni jednog trenutka ne stajući s obe noge ni na jednu stranu, ali kroz „istinitost“ („nepristrasnost“) prikazanog, ipak, provejava jasan odgovor na pitanje francuskog pukovnika Mathieua, poslatog da „sredi“ stvari nakon divljanja Alžirskog oslobodilačkog fronta. A to pitanje je- treba li Francuska da ostane u Alžiru?

Na dramaturškom nivou film funkcioniše kao flešbek koji prati oslobodioca/teroristu Ali-ja La Pointe-a od njegove infiltracije u Front, zatim kroz (ne samo) njegove akcije prati uspon i pad Fronta i završava Ali-jevom pogibijom, nakon toga u nekoj vrsti epiloga vidimo zatišje koje je nastupilo rasturanjem Alžirskog pokreta otpora, a potom i novo mirnije vozdizanje alžirskog naroda koji konačno ostvaruje nezavisnost 1962. godine.




Film fascinira na nekoliko nivoa. Prvo, sama činjenica da je snimljen relativno brzo nakon događaja koje opisuje u sredini u kojoj su se oni odigrali govori o vanserijskoj sumanutosti svih učesnika. Ili vi mislite da je bilo lako rekonstruisati „francusko prisustvo“ u okruženju hiljada „znatiželjnih“ građana Alžira? Drugo, većina glumaca koji igraju Alžirce su ili naturščici ili imaju tek „dva razreda“ glumačke škole, dodajte na to stotine podjednako zblanutih, ali voljnih da pomognu, statista i dobićete atmosferu filma koja je na granici groteske. Baš kao i događaji koji su nam prikazani. Francuska je upala u Alžir pre 120 godina, okupirala ga, a onda su se Alžirci konačno pobunili, krenuli da tamane okupatore, Francuzi su ih brže-bolje proglasili teroristima, doveli svoje elitne jedinice i krenuli da ih sistematski uništavaju. A retorika jedne i druge strane je apsolutno identična „prepisci“ koju danas vode Amerika i, s druge strane, Irak, Afganistan (okupirani) i Iran (nije još, akaće ne znamo...). Treće, u par navrata Pontecrovo vrlo lukavim detaljima cementira osnovne karakteristike svojih junaka (saplitanje La Pointe-a koje inicira njegov bes protiv Francuza, činjenica da Mathieu sa naočarama i pljugom izgleda kao rentirani legionar u nekoj pustinjskoj avanturi) koji daju arhetipsku poetičnost ovoj skoro dokumentarno-reportažnoj rekonstrukciji.




Neke scene (ubijanja na ulici, sanacija posledica eksplozija) deluju naivno u svojoj izvedbi, ali to su minorne zamerke filmu koji nasuprot fantastično dočaranim terorističkim činjenjima (kao u sramotnom ostvarenju Kingdom Petera Berga) fantastično dočaravaju mentalni sklop i oslobodilaca i okupatora. Tokom dva sata na najjednostavniji mogući način upoznajemo se sa osnovnim modelom „jurenja za slobodom do pobede“ i kontra-modelom „saniranja nemirnih elemenata“ (zaboravih da napomenem da je ovde uvedeno „mučenje zarad informisanja“ na apsolutno isti način na koji uživamo u njemu u seriji 24), nakon čega bi svima trebalo da bude jasno da jedan jedini način da se u ovakvom sukobu pobedi, jeste da oni koji su tu prvo došli ostanu, a da se oni drugi koji su došli da im sole pamet vrate svojoj kući.

I onda se film završi i vi se pitate da li je iko ikada odgledao ovaj film.

Premijere: PONOVO 17

Hannah Montana je mali Nemo u poređenju sa tim koliki je belzebub Zac Efron










PONOVO 17/ 17 Again

r. Burr Steers

selektah: 666



Vi, nadam se, znate da je Dizni kanal jedno od đavoljih prebivališta na ovom svetu, pa je samim tim vedeta te televizije, Zac Efron, prototip palog anđela. Zbog koga će vaša ćerka (ili sin...) sama sebi slomiti srce, a onda će tako nadurena, sa sveže dobijenom prvom mesečnicom, ili da pokolje sve što joj se nađe po kući ili će zaigrati tango, „Columbine style“ sa drugarima iz škole.

17 Again, prvi, ako se ne varam, izlet Zaca Efrona iz đavolje varoši, na žalost svih zabrinutih i hristijanoljubivh roditelja, nosi sve „znakove zveri“. Umotan u superofuljanu formulu komedije u kojoj se glavni junak (luzer) putem čarolije nađe u sopstvenoj mladosti i ima priliku da neke stvari uredi drugačije (svoj brak) i tako donese berićetnost svima oko sebe (zanemarenom porodu, pre svega), 17 Again, u stvari, protura pitke satanske stihove koji će samo pomoći vašem nevinom tinejdžeru/tinejdžerki da u životu napravi sve moguće pogrešne korake i završi u paklu. Ili u Guči.

Prvo, ovaj film nas uči da ima druge šanse. Nema je. Njet-ma! Morate da pazite šta radite u životu, sorry...

Drugo, OK je da se ljudi razvedu. Brak nije nikakav dokaz ljubavi. Ljudi ne moraju da budu u braku da bi se voleli.

Treće, u duhu sotonskog Diznija i ovaj film promoviše apstinenciju od seksa, baš kao i neupotrebu kontraceptivnih sredstava, što znači dve stvari: 1) vaša deca će to raditi, uprkos Zacovoj (lažnoj) besedi i 2) dobiće bebu ili Sidu. Naravno, u ovoj ogavštini sve to je uvijeno u bajati kliše o ocu koji sanja da će mu ćerka zauvek biti devica. How sick is that?!

Četvrto, Zac će hristijanoljubivu publiku u jednoj sceni (u kojoj se btw brani od svoje horny ćere) podsetiti da je biti gej zapravo biti „zbunjen“, pa samim tim ima nade da se „zbunjeni“ „razbistri“. Ako to ne uspe, uvek možete svom gej čedu dati pištolj ili štrik i poslati ga u njegovu sobu. Bez večere, naravno.

Peto, sasvim je OK da muško dijete vata tuđe ćerke, dočim je sasvim neokej da nekitamotakavistidripac vata vašu šćer. Ovde bi valjalo napomenuti da je 17 Again film iz 2009., a ne iz XVI veka.

Šest(šestšest)o- ako u nekom filmu vidite referencu na Star Wars, mirno i bez panike napustite projekciju.

17 Again je nemaštovito, propagandno đubre konzervativne Amerike koje će mladu Srbčad samo ohrabriti da ponove greške svojih roditelja. Kao i da svaki oblik organizovanog društvenog protesta isključivo koriste da bi iz najbližeg Najki šopa sebi marnuli patike.

OGLAS (REPRIZA)

Sav prihod od prodaje biće iskorišten za pravljenje vebsajta!



Već mesecima pokušavam da se rešim tone diskova koja mi u sobi zauzima prostor. Nakon što su neki prijatelji i poznanici pokupovali ili podobijali šta ih zanima, i danas mi je palo na pamet da bih mogao na svom solidno posećenom blogu da još nekome uvalim nešto pre nego što sve stavim u ceger i u nedelju ujutru odem na SKC market (što se, evo, već tri meseca, od kada je oglas prvi put postavljen, nije desilo).

Ne brinite, naslovi nisu krš. Neki su duplikati, neki me ne zanimaju, neki me uopšte ne zanimaju, a neki su uprkos solidnoj atraktivnosti otpali, jer nemam više gde da ih držim. Naročito od kada
sam odlučio da sve novo što nabavljam jurim na vinilu.

Svi diskovi (sem gde je naglašeno drugačije) koštaće vas 400 DIN i većina izgleda kao primerak koji biste regularno pazarili u nekoj prodavnici diskova.

Ako vas nešto zanima pišite na mislitemojomglavom@gmail.com. Princip- ko pre devojci.

2PAC – Loyal To The Game
A NORTHERN CHORUS – Spirit FlagsAFI – December Underground
AI PHOENIX – The Light Shines Almost All The Way
AMEN – We Have Come For Your Parents
AUDIOSLAVE – Out Of Exile
BEK JEAN STEWART – Junior Years
BENJY FERREE – Leaving The Nest
BLOODHAG – Hell Bent For Letters
BOSSACUCANOVA – Uma batida differente

(ostatak naslova u prvom komentaru na ovaj post)

BRONSON

Zanimljiva studija o tome kako ni nemate gde, ako ne znate kuda ćete












Bronson definitvno jeste materijal kojim Nicolas Winding Refn treba da se bavi. Rađen prema istinitoj priči o najpoznatijem britanskom zatvoreniku Charlieju Bronsonu koji je u zatvoru vezao već 34 godine on okupira problematiku kojom se Refn solidno pozabavio u Bleeder-u i trilogiji Pusher: muškarac kao podivljali alfa-mejl, uber-mačo ponašanje, bes, nasilje, kriminal, naglašena telesnost glavnih junaka... Svega toga ima i u Bronsonu.

Međutim, Bronson je daleko poetičniji film. Kod njega su svi pobrojani elementi, koji su ranije mogli biti simptomatični odraz realnosti i društva koje okružuje junaka, visoko stilizovani i teatralizovani do granice groteske tj do tačke na kojoj ih je jedino moguće pojmiti. I/ili prihvatiti.

Michael Peterson odn. Charlie Bronson narator je sopstvenog mita. Zato mu treba verovati. Prema sopstvenoj tvrdnji u „agresivnost“ (bolja reč nego “kriminal“ ili „nasilje“) nije ga teralo ništa do sopstvene volje. Odrastao je u normalnoj porodici, nije bio zlostavljan, relativno rano je našao devojku, koja mu je postala žena, majka ga je posebno volela. Ali Charlie je voleo da se bije, da razbija, da lomi, da krvari. Za njega su takvi događaji bila neka vrsta katarzičnih rituala u kojima njegova ličnost sebi nalazi smisao, pa i funkciju. Ponekad je trebalo i po pet-šest ljudi da sa tim izađe na kraj.


Obraditi takvu priču surovo realistički, pojačati ionako preglasno nasilje bio bi promašaj koji bi Bronsona učinio potpuno uzaludnim. Ovako, Refn se odlučio da teatralizuje osvrt na ključne godine Bronsonovog života i da kroz formu jednog bizarnog kabare nastupa učini Charlieja zvezdom sopstvenog šoua. Nešto za čim je čeznuo celog života, a da ni sam ne zna zašto. A ni mi. (Jer) Charlie Bronson nema baš puno veze sa svetom koji hiperglorifikuje „život bogatih i fabuloznih“ i Refn ni ne pokušava da navuče vodu na tu vodenicu.

Ne znam da li je britanski materijal prizvao i inspiraciju, ali meni Bronson izgleda kao vrlo Kubrickovski film. Muzici i scenografiji je data posebna pažnja. Baroknu režiju punu obraćanja u kameru i pozorišno osmišljene scene sudarene sa skoro dokumentarno dočaranim nasiljem samo muzika drži na okupu. Dominira klasična muzika, koja dodatno doprinosi teatralizaciji priče, ali i samog Bronsona čini manje ljudskim (iako on dobar deo filma provodi obučen kao starogrčki olimpijci). S druge strane, i scenografija podržava borbu realističkog i stilizovanog, višeg smisla i animalnog, ako hoćete. Tako su zatvori (ili kavezi) korodirani prostori, bezdušno prazni, za razliku od ludnice čija centralna prostorija izgleda kao napuštena balska dvorana, ili stana u kome živi njegov ujak, koji je sređen kao budoar.

Na kraju posebna pažnja mora se ukazati Tomu Hardyju, koji igra Bronsona, i na čijoj harizmi i mišićima leži čitav film. Poput Dillingera i drugih sociopata i Bronson je tempirana bomba uvijena u par šarmantnih manira čiji je deformisani ego (lako moguće) uzrok svih njihovih problema. Hardy u sekundi iz lepo vaspitanog dendija plane u tajsonovski razjarenu mašinu za prebijanje. Zato se ispod surih očiju nalaze starovremensko zavodnički uvijeni brkovi, a iznad očiju je preteća ćela puna ožiljaka.

I za englesku kinomatografiju i za ličnu filmografiju Danca Refna, Bronson predstavlja zanimljivo i duhovito prepakivanje tema i motiva na kojima su izgrađeni.

selektah: 8 / 10

HAUNTING IN CONNECTICUT

Hallmark horor. Prema istinitoj priči, naravno













Postoji nekoliko načina na koji možete da gledate na ovaj film. Najoptimističniji je da ga shvatite kao metaforu za kemoterapiju ili koji god drugi oblik terapije neko izabere u borbi protiv raka. Kao i u našem, obolelom junaku Mattu („Hallmark momenat“ priče) i u kući koju njegova porodica rentira da bi on bio bliže bolnici postoji nešto zlo, što se neprekidno širi i preti da izazove smrt svojih ukućana. Lekovi odn. racionalni oblici součavanja sa tim zlom nemaju uspeha sve dok vera (preko isto tako obolelog sveštenika) ne nađe put da razgonetne tajnu kuće i pomogne odstranjivanju zla. Što se na kraju i desi. Dečak ozdravi, a kuća izgori. Dve stvari ovde bi trebalo da vas čine optimističnim (ako vam nije jasno), prva- da je neko pokušao da priči o duhovima da dublji smisao i druga- da sam vam upravo prepričao ceo film, zaključno sa krajem.


Drugi način gledanja na ovaj film može da porazi i one sa najjačom verom. Prema tvrdnji autora ovog filma, što je još imbecilno podcrtano kvazi-dokumentarnim početkom, dva momenta navodno su istinita u ovom filmu- da je kuća bila opsednuta i da je dečko oboleo od raka naprasno ozdravio kada su iz kuće isterani zli dusi. Da đavo ne sedi skrštenih ruku najbolje govori to što je neko došao na ideju da zaplaši Amere u isto vreme sa dve stvari od kojih oni ozbiljno strepe- da će se nešto desiti sa kućom i da će dobiti rak. Svirepa instrumentalizacija ovog drugog, „Hallmark momenta“, otvara ovaj film za gledanje i starijoj publici koja će možda žmuriti na strašne scene, ali će zato one u kojima se odigrava prava porodična tragedija gledati širom otvorenih suznih očiju. Sujeverniji među njima još će stvarno pomisliti da postoji neka veza između svih stvari i potražiće pomoć najbližeg medijuma zbog žiganja u krstima.

Treći način na koji možete da gledate ovaj film jeste da ga posmatrate kao pomodnu devijaciju na klasičan horor pod-žanr „uklete kuće“, pri čemu postoje jedna dobra i jedna loša stvar. Loša je da „Hallmark momenat“ potpuno kvari zabavu i čini ovaj film ozbiljnijim i depresivnijim nego što on jeste, jer drugi istiniti deo ove priče (onaj koji se tiče prethodnog vlasnika i njegove neobične navike da urezuje slova u leševe i seče im kapke) nema istu vrstu težine ili moći da nas uplaši. Uprkos seriji pali/gasi pojava duhova, štrec-scena i krvavoj slini koja izlazi iz usta. Dobra stvar je da je „Hallmark momenat“ od glavnog junaka napravio neku vrstu transmitera, koji zbog toga što je smrt već u njemu, ima opravdanje zašto vidi šta ima sa one strane. Naravno, kod reditelja kao što je debitant Peter Cornwell ta prilika za „kontaktom“ potrošena je na seriju repetativnih susretanja tokom kojih saspens lažno vodi ka tome da li će doći do nekrofilnog snošaja između dva dečaka... dobro, preterujem. Razvijanje nekakve meta-atmosfere unutar koje bi taj ciklični tok smrti bio temeljnije elaboriran ozbiljno ometa i to što Matt u interpretaciji Kylea (Veronica Mars, The Shield) Garnera, uprkos „Hallmark momentu“ ceo film izgleda kao da se upravo ukakio.

selektah: 3 / 10

IN THE LOOP/ THE THICK OF IT

Film i TV serija koje imaju svog ličnog konsultanta za psovke

Već danima planiram da se raspišem o verovatno najboljoj britanskoj seriji poslednjih godina u kojoj niko nije mlađi od dvadeset godina. Njeno ime je The Thick Of It i u tradicionalnom britanskom maniru stipsarski je emitovana u dve stipsarske sezone od po tri epizode uz dva božićna filmska čašćavanja od po sat vremena. A sada je stigao i film.

Ako volite Gervaisov Office, kameru iz ruke, politiku i psovke (isto prvo slovo), onda je The Thick Of It šou za vas. Tokom regularnih sezona pratimo rad ministra za socijalna pitanja (ako se ta pozicija u teoriji kod njih i nas razlikuje, u praksi je isto) i njegova dva savetnika. Njih trojica imaju tri zadatka: 1) da pokušaju da se bave svojim poslom, 2) da ne urade ništa što bi ih medijski kompromitovalo i 3) da se ne zamere Malcolmu Tuckeru, premijerovom čoveku za medije. Stvari obično krenu sa kecom, a završe sa trojkom. Što se to pre desi, to je uzbudljivije.



The Thick Of It je u tradicionalnom britanskom maniru okrutna satira, koja nema milosti, a ni miljenika u državnom aparatu. Što je priličnoj meri opravdano time što i ove apsolutno zabole za građane Britanije. Pored nebrige za stanovništvom, vladini službenici demonstriraju i fascinantnu nelojalnost, što je opet eufemizam za to da ih apsolutno nije briga ni za čije dupe sem za svoje, uključujući tu i ljude sa kojima neposredno i svakodnevno rade.

Armando Iannucci, koji je ko-autor, pisac i reditelj serije, a i filma, ne forsira previše svoj skroman rediteljski talenat, tako da dokumentaristička režija sem izazivanja morske bolesti uglavnom uspeva da zabeleži sve bitno nebitno bitne detalje apsojebenofantastične glume tima koji čini jezgro većine epizoda. Među njima se, naravno, zasluženo izdvaja pomenuti Malcolm, u eksplozivno-lukavoj interpretaciji Petera Capaldija. Malcolm jednostavno nema nikakvih obzira i nikakvog morala. I to vam pet njegovih uvodnih psovki prvo stavlja do znanja.



In The Loop (što je samo internacionalizovanija fraza za ono što znači The Thick Of It- fala, Dudo!) u odnosu na poslednji Thick film, koji se bavio i vlašću i opozicijom (mnogo ste isti), izmešta stvari i na američki kontinent. U igru mačke i miša, podvala, lažnih izveštaja, ambicija i političke smotanosti uvučeni su ljudi iz ministarstva za inostrane investicije/razvoj (UK) i američki Stejt dipartment. James „jel izgledam ko John Goodman?!“ Gandolfini igra generala kome se ne ide u rat.

U kontekstu svega odgledanog, In The Loop je „more of the same“ i s obzirom na tako krupan zalogaj (igrani film, s obe strane oceana!) predstavlja malo razočarenje, iako su svi elementi zbog kojih volite ili ne volite The Thick Of It tu i savršeno funkcionišu, a lakoća sa kojom se desi rat na planeti zasnovana je na delatnosti takvih levih smetala, kukavica i imbecila da se pitate čemu uopšte služe vladari poput Busha ili Blaira. Međutim, In The Loop ne donosi nikakva iznenađenja ni na stilskom ni na tematskom nivou i nekako pre deluje kao proizvod u kome su zgusnuti sve postojeći kreativni kvaliteti, a za potrebe ljudi koji nemaju mnogo pojma o njegovoj predistoriji.

selektah: 7minus / 10

MOĆ VEŠTICA

svake srede od ponoći na Radiju B92 (92.5FM ili http://www.b92.net/)

plejlista za 22. jul 2009.



uputstvo za upotrebu> IZVOĐAČ pesma Izdavač. Album

WALKER BROTHERS electrician Silva Screen. OST Bronson
YOUSEF africa Circus. A Collection Of Scars & Situations
LILY ALLEN 22 (acoustic) Bootleg.
TWO-MINUTE MIRACLES conjoined Weewerk. Weewerk Is 6
GEORGIA’S HORSE as it stops raining Fire. Mammoth Session

BOTTLE ROCKETS give me a room Bloodshot. Lean Forward
FLAMING LIPS silver trembling hands Warner. Embryonic
TINY VIPERS time takes Sub Pop. Life On Earth
SMOKE FAIRIES living with ghosts Music For Heroes. 7”
APOSTLE OF HUSTLE perfect fit Arts & Crafts. Eats Darkness

WASHINGTON PHILIPS mother’s last word to her son Mississipi. What They Are Doing In Heaven Today
LORD CUT-GLASS holy fuck! Chemikal Underground. Self-titled

MV FUCKED UP>
JASON MRAZ & COLBIE CAILLAT lucky Atlantic. 7”
MAX RAABE & PALAST ORCHESTER blue (da ba dee) BMG Ariola. Super Hits
SANTA DADS ymca Wildfirewildfire. Anima Mundi

JOKER’S DAUGHTER chasing ticking crocodile Domino. The Last Laugh
SHARON VAN ETTEN consolation prize Language Of Stone. Because I Was In Love
MALAJUBE les collemboles City Slang. Labyrinthes
jj ecstasy Sincerely Yours. jj N.2
MAGNOLIA ELECTRIC CO shiloh Secretly Canadian. Josephine

GRAFFITI ISLAND head hunters (demo).
PHOSPHORESCENT can i sleep in your arms Dead Oceans. To Willie
THINK ABOUT LIFE the wizzzard Alien8. Family
CASS MCCOMBS one way to go Domino. Catacombs
POCKETBOOKS camera angles Slumberland. Flight Paths

HUNG

Plati pa se klati

Pisanje o novoj HBO-ovoj seriji počinjem tužnom vešću koju sam saznao jureći fakte za Hung. Debitantski rad njenog kreatora Dimitry-ja Lipkina, The Riches, više nije sa nama. Otkada su ogavni scenaristi (definitivno najgora sorta ljudi s kojima se možete sresti!) štrajkovali tražeći leba preko pogače, što je dovelo do toga da druga sezona ove fenomenalne serije bude sa trinaest skraćena na sedam epizoda, nadao sam se da će se ona nastaviti. Nove serije su odlazile i dolazile, vreme je prošlo i ja sam tek sada pročitao da je The Riches otkazan još ihahaj otkada. Ako nikad niste gledali, pogledajte, ako ništa da biste shvatili da nije zlato sve što sija. Iako prija...

Sad mi je, dakle, jasnije zašto Lipkin (zajedno sa svojom ženom Colette Burson) ima novi šou. I nešto mi govori da mi se ovaj neće dopasti koliko i The Riches. Hebitega- Eddie Izzard, superslatka ćera, gej sinčić, Minnie superfuckedup Driver i susetka kakvu Weeds samo poželeti može nisu nešto što jedan kurati Detroićanin lako može da savlada.

A Hung je, kako ste već mogli da naslutite, priča o Rayu Dreckeru, razvedenom ocu dvoje (bogami, debeljuškastih) tinejdžera koji radi kao trener školskog košarkaškog tima i živi u kući koju su mu ostavili roditelji. Kuća u prvoj epizodi ozbiljno progori, pošto je od drveta, a za njom u plamenu odu i deca, ali natrag kod svoje matere, koja živi sa perspektivnim dermatologom, za koga se udala zarad sigurnosti koju donosi kinta, a i zato što se njenoj majci tako više ’telo. Sve ste shvatili.

Esenšali, Hung je komedična satira na novonastale ne-radne okolnosti u Americi (a naročito Detroitu koji od te bolesti umire već godinama) koje teraju ljude da svoje izgubljene „radne navike“ zamenjuju novim. Kako Hung pokazuje, ako ste talentovani odn. obdareni za nešto, trebalo bi da se toga držite.

Prva epizoda, koju je, btw, režirao Alexander Sideways Payne, uglavnom protiče u šetanjima kroz prošlost i sadašnjost koje nas upoznaju sa Rayovim životom i njim samim, iz čega baš nije lako zaključiti kakav nam se šou sprema (u odnosu na, recimo, „superjasni“ koncept prve epizode Breaking Bad). Osim, ako se ne uhvatite za Lipkinov tvist i to što ovaj put pratimo muškarca koji se okreće najstarijem zanatu iz ekonomskih razloga, pa onda iz toga: a) izvučete neki zanimljiv zaključak o ozbiljnosti same krize, b) dobijete ideju da su žene novi, dominatni „misleći“ lideri/ inicijatori/ ribilderi društva (Hung nudi dosta povoda za takva tumačenja) ili c) shvatite da HBO nastavlja da rabi svoju uspešnu formulu „zalijmo ono što svi rade onim što skoro niko ne radi“.


Thomas Jane koji igra Raya (vama u sećanju najsvežiji kao glavni pratagonista Darabontovog filma The Mist) čini to sa minimum auto-ironičnosti, pa Ray tako nikada nije potpuni luzer (iako razloga za to ima), ali taj otklončić i čitav šou drži podalje od naše empatije, zbog čega smo malkice više zainteresovani za „urnebesne razvoja događaja“ (što se ne desi), pre nego za „toplu, ljudsku priču“ (koje samo periodično ima). Urnebes je možda previše diskretno najavljen time što će nezaposlena pesnikinja Tanya (uvek m.jokovićevski izjebena Jane Adams) postati Rayov pimp.

VEČERAS

Jedna letnja i neobično vesela emisija, sa dva sumanuta covera.

LJUBAV JE... set vežbi za srčani mišić

THE GOSSIP – Music For Men (Columbia)



Ako su pre nekoliko godina Franz Ferdinand snimili tip-top disko album za indi momke koji vole druge indi momke, The Gossip su snimili isti takav za curice koje bi od svih poslova prvo prihvatile onaj da rade kao izbacivačice u klubu. Ako nastavite da čitate otkrićete da li sam uspeo da vam (a i sebi!) razjasnim zašto se ta(kva) ploča i meni sviđa. I to hebeno mnogo!

Nakon što je zajebao Metallicu i naložio Hatfielda i Ulricha da je skroz OK da sa skoro pedeset godina praše spidmetal kao da imaju osamnaest, Rick Rubin je i ovde mogao da dođe na neku sličnu genijalnu ideju i da, recimo, Gossip ubedi da povampire svoj grrrl-rok sa prvih izdanja (That’s Not What I Heard, Arkansas Heat EP), jer tako ovih dana žene (više) ne praše. To možda ne bi bilo loše, ali ovo je bolje.

Kako nam Music For Men pokazuje, Rubin je slušao Le Tigre, Franz Ferdinand i LCD Soundsystem, a u svoje vreme verovatno nije mrzeo Blondie, ESG, The Slits ili Chic. Frontmenka Beth Ditto, seksi bubnjarka Hannah Blilie i crni basista su, ionako, već bili na tom putu.

U odnosu na Standing In The Way Of Control, koji ih je probio (najviše u Britaniji), Music For Men zvuči sigurnije, eksplozivnije, kompaktnije, plesnije i jebeno seksi! Rubin produkciju nije prebudžio sintisajzerima i drugim disko/80s pomagalima, nije po svaku cenu insistirao na zvuku isfabrikovanog disko/fank-panka od koga ovih dana ne može da se živi. Naprotiv, Music For Men je ukusno i suvo aranžiran tako da najveći aduti benda (Ditto i seksi bubnjarka) uvek budu mišić na kome počiva pokret cele pesme.

Prvi singl, Heavy Cross, je seks bomba teška kao Ditto i grrrl-disko kakav James Murphy ne bi umeo da napravi čak i kada bi promenio pol. Dimestore Diamond postavlja princip na kome je većina pesama napravljena- moćni glas Ditto i Blilieno bubnjanje su u prvom planu, dok bas i ostali prilozi ispod toga daju aromu. U muškijim 8th Wonder i Men In Love piški se po Arctic Monkeys, u diskastijim Love Long Distance i For Keeps po Franz Ferdinand, a u Pop Goes The World imamo supermoćan pop singl napravljen mahom od LSD Soundsystem delova. Vertical Rhythm zvuči kao The Strokes obrada E.S.G. koja u refrenu probija i u nešto što bi Axl Rose mogao/ voleo da uradi. Isto važi i za 2012. Love And Let Love je najbliže što će The Gossip prići Pet Shop Boys, a pred-finale Four Letter Word sa svojim Massive Attack dab basom melje sve pred sobom dok Ditto preko toga cepka svoje srce pričom da se više nikada neće zaljubiti. Bez garažnjikavog bonusa Spare Me From The World smo itekako mogli.

Ako imate klub, ako imate didžeja, ako imate cice u klubu, pa makar i sa muškim frizurama, znate šta vam je otpanjiti do daske. Ako nemate, eto ideje kako da maštate uz Music For Men.

selektah: * * * * plusplus

WILD AT HEART

(Već) 19 godina kasnije










Lynch i ja smo se nekada sjajno razumeli. Te 89., 90., pa i koju godinu kasnije, Twin Peaks, Blue Velvet, Wild At Heart, Fire Walk With Me, ma, samo daj!... Sve sam voleo, sve sam razumeo. Eraserhead?! Uz doručak! Veliko čelo i deformisane bebe (beše?!), sve je to san koji svi mi sanjamo, zar ne? Ako nam je stalo do umetnosti. Miris zla i miris nasilja. Badalamentibadalamentibadalamenti. Jel neko konačno digao spomenik tom čoveku? Božanstvena Julee Cruise. I dan danas vrtim taj Floating Into The Night i sećam se i tužan sam i sećam se i magija je ista. Ali, filmovi Davida Lyncha nisu.

Gledao sam skoro Blue Velvet (možda sam vam i spominjao?). Hezusa mi, umro sam od dosade jedva dočekavši kraj. Razumeo sam manje nego kad sam ga prvi (i drugi, i, verovatno, treći) put gledao. Kad sam bio razumeo (skoro) sve. Uplašen, odmah sam pustio NAJBOLJIFILMSVIHVREMENA, Elephant Man, i ništa se nije promenilo- veliki film i velike suze i veliki čovek (kao slon!). Odlučio sam da napravim pauzu od Lyncha (da nečačkam mečku sa kladom u ruci) da bih tek juče odlučio da ponovo (po treći put) odgledam Wild At Heart.


Jel znate o čemu se u tom filmu radi? Svakih pet minuta pali se šibica ili na neki drugi način gori vatra u kadru. Pre ili posle te scene, Sailor (Nicolas Cage) i Lulu (Laura Stern) strasno vode ljubav. Pre ili posle toga, Lulina majka ima napade ludila tokom kojih očajava što Sailor još uvek nije mrtav. Pre ili posle toga, neki ljudi, koji su deo Lynchove „paklene kolibe“ orgijaju pred kamerama i planiraju Sailorovu (naručenu) smrt. Neke od njih sretnemo samo jednom (Mr Reindeer), a neke, nažalost, viđamo u više navrata (Santos). Najstrašnija scena u filmu je close-up William Dafoeovih zuba.

A ovaj put sam baš primetio (nešto što sam već bio zaboravio), a to je da Wild At Heart pokušava da bude parafraza/midsamersdrim/ reciklaža filma Wizard Of Oz. Lulu je i Dorothy i Toto, Sailor tokom filma biva i Lav, i Limeni čovek i Strašilo (postaje „čovek“, gettit?!), Lulina majka je zla veštica (koja nestane kada Lulu na njenu sliku prospe viski sa ledom), svi ostali su zle veštice, a Laura Palmer se pojavljuje kao dobra veštica na kraju. Ceo film počinje neplaniranim tornadom koji Sailora i Lulu odvodi na put na kome ostaju skoro osam godina. Ali se na kraju vraćaju kući, a Sailor nam peva Love Me Tender.

WTF?! WTF?!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! WTF???????????!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!



Slažem se, neke stvari su i dalje neprejebive i neprejebivo Lynchovske. Niko ne bi mogao da prikaže zaljubljeni par kako đuska uz death metal bend, čija svirka biva prekinuta da bi Sailor svojoj Lulu otpevao jednog Elvisa uz pratnju tog istog benda. O galeriji likova koje možete sresti samo u Lynchovim snovima ne želim ni da govorim. Dobro, hoću. Onaj čikica koji govori piskavo/ ubrzano u baru u kome svira džez bend je brilijantan. Ukrštanje muzike i slike je supermoćno. Scenografija, kostimi, fotografija... sve twinpeaksovski Lynchovsko. Ali...

Kako vreme odmiče, shvatam da volim samo tri Lynchova filma, onako baaaš stvarno: NAJBOLJIFILMSVIHVREMENA, Fire Walk With Me i Straight Story. Za sve ostale lagano mi postaje jasno da su previše style=substance. A to na drugo gledanje postaje neviđeno zamorno. Naročito kad stignete do Inland Empire.

CLEOPATRA

46 godina i 243 minuta kasnije












Cleopatra je mnogo bolji film nego što bi se to očekivalo od jednog od najvećih (i svakako najdužih) blokbastera svih vremena. Čak i iz današnje perspektive. Čak i uprkos činjenici da dobar deo kulisa izgleda kao da su scenografi na raspolaganju imali samo karton i gips, iako bi u današnjim dolarima budžet ovog filma iznosio neverovatnih 300 miliona dolara!

Sa svežim iskustvom gledanja HBO-ove serije Rome u kojoj je sve dato kako se i zapravo desilo, moram da vam kažem da ni događaji u Cleopatri nisu nešto naročito nepodnošljivo umiveni. Uprkos tome što Elizabeth Taylor nije lišila svoju Kleopatru nošenja špicastih grudnjaka koji su bili hit tih godina, u jednoj sceni (masaže) njeno bujno telo otkriva nam se u dostupnijoj raskoši nego što bi to ijedna današnja holivudska diva dopustila. Pa čak ni u “kontroverznoj kablovskoj TV seriji”, a nekmoli u projektu koji vredi koliko i heroinski biznis na Kosovu.


Elizabeth Taylor, čija mi je filmografija slabo poznata (upravo radim na tome) zaista pleni kao Kleopatra i prava je nepravda da nije ni nominovana za Oskara te (1963.) godine! U prvom delu filma “pod Cezarom” (u šugardedijastom tumačenju Rexa Harrisona) ona je igra kao razmaženu buržujčicu koja lukavošću uspeva da dobije sve što poželi, a u drugom delu, “pod Antonijem” (podbuli Richard Burton), ona se podjednako (ne)moćno nosi sa svojom ambicioznom, strastvenom i ljubomornom prirodom, koliko i sa fatalnom privlačnošću Antonijevog pobedničkog, ali i preosetljivog ega. A sa današnjom pameti čini mi se da je slično funkcionisala i veza koju je Elizabeth započela sa Richardom nakon ovog filma, pa tako filmskiji-da-filmskiji-ne-može-biti kraj Antonija i Kleopatre, i dalje uspešno doprinosi romantizovanju mita o Riču i Liz.

Što se samog filma tiče, pa ako ste gledali bilo koji epski spektakl napravljen pre ili posle 1963. njegovi (verovatno) najtipičniji momenti viđeni su u Cleopatri. (Priobalna) Aleksandrija je, trivija kaže, tri puta građena, u masovkama se ljudima broja ne zna, a čuveni trijumfalni ulazak Kleopatre u Rim (koji traje, bratbratu, jedno deset minuta) koreografski više ne izgleda nešto impresivno, ali kao “parče filma” njegova monumentalnost nema parnjaka u filmskoj istoriji.


Trijumf režije Josepha L. Mankiewicza, iz današnjeg ugla, najočigledniji je u savršenom balansu (iako ova verzija filma traje dva sata manje nego što je on planirao) melodrame, političke drame, istorijskog i ratnog (“sandale & mač”) spektakla, gde je svakom elementu data prava doza vremena na platnu, što možda umanjuje Mankiewiczevo autorstvo, ali ne i njegov talenat. Cleopatra, baš kao i ona sama, predstavlja sudar dva principa- demokratskog i diktatorskog, gde su oba, paradoksalno potkovana i ambicijom da se po svaku cenu vlada, ali i onom da se svet učini boljim, prosvećenijim mestom za život. Kleopatra, koja zastupa “načelo individualnog” je u epicentru ovog drugog i u sebe je usisala i Cezara i Antonija, dok se s druge strane nalaze Oktavijan i rimski parlament.

Rekontekstualizovano u ondašnju političku epohu nije baš najjasnije koje carstvo predstavlja Amerika. Jer Cleopatra jasno prikazuje da demokratija i individualnost ne funkcionišu baš najbolje.

No, kako god, ovaj film treba svakako pogledati zato što ovakve filmove ljudi više ne prave. Kompjuteri možda.

PERFORMANCE

39 godina kasnije










Šta sam saznao/shvatio/spoznao tokom gledanja “kultnog”, debitantskog (pa i to bi trebalo pod navodnike, po nekima) filma Nicolasa Roega 39 godina kasnije nakon što je prikazan, a 41 godinu nakon što je snimljen (aperentli i tada je studio imao problema sa onim što je urađeno za njegove pare, baš kao i u slučaju Bayove Osvete Poraženog):

Slepi ljudi mogu da se bave montažom i da montiraju po… sluhu? Njuhu? Šestom čulu?

Svaki zvuk može biti saundtrak. Njegova jačina je ono što je “dodir genija”.

Pop zvezde treba angažovati za film samo ako je to zarad njihove direktne štete, a garantuje veći prihod i ključ je za dobijanje veće kreativne slobode.

El Topo, Jodorowskog možda jeste najveći trip na “otvorenom”, ali Performance slične rezultate postiže u daleko sabijenijem prostoru.

Nemam ništa protiv ako reditelj režira film kao da vrši operaciju pred mojim očima. Čak i u slučajevima kada znanje i umeće za tako nešto preobilno kompenzuje talentom. U krajnjem slučaju jedini koji može da umre nakon takve operacije je gledalac.

Šezdesete su raskrsnica svih naših vrlina i mana.


Šta sam saznao (ovde)nakon gledanja filma pokušavajući da utvrdim kakvom tačno performansu sam prisustvovao:

James Fox igra gangstera koji nakon loše obavljenog posla za svoju “matičnu kuću” mora da beži, kako od policije, tako i od bivših poslodavaca. Sklanja se, negde u Londonu, u kuću u kojoj žive bivša/neuspela rok zvezda i dve mu ljubavnice i neko dete. Oni po ceo dan tripuju u prepoznatljivom duhu zakasnelog Leta ljubavi i Fox ubrzo postaje deo tog tripa. (Dobro, sve ovo nisam baš saznao, ali sam morao da utvrdim gradivo).

Performance je više zasluga svog scenariste i ko-reditelja, Donalda Cammella, nego Roega. I Cammell je više od Roega bio zainteresovan da se bavi pitanjima seksualnosti i identiteta.

Anita Pallenberg koja igra Jaggerovu ljubavnicu je bila ljubavnica većeg dela Stonesa.

Ovo je “pop-art” film.

Pesma Last Poets možda je prva “rep” pesma zabeležena na filmu.

Film je sniman hronološki.

Performance možete gledati (i možda uživati u njemu) kao subverziju ranog gangsterskog filma i njegovih karakternih momenata.

Stanley Kubrick je razmišljao da angažuje Jaggera za ulogu Alexa u Paklenoj pomorandži.

U nekom trenutku filma Mick Jagger kaže “The only performance that makes it, that really makes it, that makes it all the way, is the one that achieves madness!“. To možda objašnjava ovaj film, ali ne bih voleo da pomislite da čitav ovaj tekst, a naročitu tu misao, koristim kao izgovor za još jedan tribjut Michaelu Jacksonu.

LA GRAINE ET LE MULET

Dugo nisam gledao film koji me je ovoliko rastužio








Mislim da je najveća muka Abdela Kechiche, reditelja ovog filma, što je svoj film morao da snimi na francuskom. Jer druga stvar koja zasigurno provejava ovim filmom je mržnja prema Francuzima. Ona se lepovaspitano predstavi na početku, a onda tek povremeno tokom filma proviri svoju ogavnu glavudžu, da bi vas na samom kraju zakucala kao malj od sedam tona. Uprkos vašim nadanjima. Govorim o beznađu. I to onoj najgoroj vrsti, koju iznosite sami na svojim plećima, dok svi ostali upiru pogledom u vas očekujući spas, i čak su voljni i da vam pomognu.

La graine et le mulet je njuskul neorealizam. Tema je stara- radnici ostaju bez posla, a nadležni koji treba da misle o njima zatrpavaju ih tonama formulara pre nego što odbiju da im bace pojas za spasavanje. S tim što smo ovaj put u francuskoj luci Set, gde tuniski Francuzi očajnički pokušavaju da sebi nađu mesto u gradu u kome brodarsko-ribolovačka industrija lagano odumire i postaje jedno od "istorijskih mesta za posetiti" stižućem turizmu. Ni metod nije nešto nov- naturščici pomešani sa profesionalnim glumcima izlaze sa različitim rezultatima, a dijalog deluje uglavnom improvizovano. Jedino je novo što je melanholična poezija neorealizma zamenjena prljavijim, dokumentarističkim stilom koji skoro da briše granice između reportaže i filma. Ništa, dakle, čemu nas Soderbergh već nije naučio.




Iako će vam to paradokslano zvučati, ali najveće mane ovog, po mnogo čemu, odličnog filma kriju se u nedovoljno atraktivnoj realizaciji sopstvene autorsko-žanrovske postavke. Habib Boufares, koji igra Slimanea, radnika koji ostane bez posla u brodskom servisu, pa poželi da otvori restoran u ruci, deluje previše naturšički tupo i mutavo i bolji je dok ćuti. A terali su ga da priča. Isto bi se moglo reći i za većinu njegovih kolega koji su takođe „prvi put na fimu“. Kechiche nije proveo dovoljno vremena radeći sa njima na postavci scena i nekako se previše uzdao da će oni sami stići do detalja „originalne stvarnosti“ ako budu igrali svoju sopstvenu. Dijalozi kroz koje pratimo navike jedne velike muslimanske porodice (nedeljni ručak) deluju usiljeno, isklišeizirano, „stidljivo“ i najviše užitka gledalac će pokupiti upijanjem „nemih“ detalja.

S druge strane, Hafsia Herzi, koja igra Rymu, ćerku žene sa kojom Slimane živi nakon razvoda, je apsolutno fenomenalna. Njena borbenost je vrlo elokventno dočarana kroz njenu brbljivost i ako te deonice nisu bile napisane onda joj treba skinuti još jednom kapu na izvanrednom talentu za improvizaciju. Kada na kraju filma silom prilika zaigra trbušni ples pred vama će se ukazati mlada glumica pred kojom (bi trebalo da) stoji velika karijera.

Ono što je najdiskutabilniji deo filma je Kechicheov jednostrani bes prema Francuzima. Oni su ti koji otpuštaju radnike, oni su ti koji sede u gradskim vlastima i komplikuju stvari i daju lažnu nadu, oni su ti koji dođu da krkaju za džabe i onda nemaju strpljenja za svog domaćina, pri čemu mu većina njih na licu mesta radi o glavi. Kechiche je toliko drzak da kroz jednu scenu „perverznijeg“ načina seksulanog zadovoljavanja želi da kaže i da su Francuzi pravi mali belzebubi. Kao protivtežu tome i objektivnosti radi Kechiche istina „kompromituje“ Slimaneovog sina tako što od njega pravi oženjenog preljubnika i mangupa. Ili je on možda, ipak, samo „iskvaren“. Zna se od strane koga.

Ipak, finale ovog filma je maestralno. Dok Ryma pleše ne bi li zabavila goste restorana dok se ne pronađe nestali „famozni“ kuskus, Kechiche kroz etape njenog plesa lagano diže tenziju. Na drugom kraju grada Slimane juri "kradljivce svog motora" (omaž?), a Rymina mama, iz najboljenamere, za goste donosi svoj (izvikano gadni) kuskus...

Crno. Crno. Crno. Crno. Crno. A vi se nadate. I nadate. I nadate. I nadate. I nadate. I onda kraj.

selektah: 7 plus / 10

LAST HOUSE ON THE LEFT (2009)

Reditelju ovog filma provukao bih upaljenu prskalicu kroz tuki. Najviše zbog toga što ispod njega nema muda, a kurči se











Cravenov original bio je inspirisan Bergmanovim Virgin Spring (i kao da to nije dovoljno bizarno da njime budemo zauvek zadovoljni) i u svoje vreme (1972.) mogao se tumačiti kao ilustracija dionizijskog vremena u kome se živelo, sve sa friškim osvrtom na zlodela Mansonove bande. To je bio eksplotejšn (a eksplotejšn je stil, a ne sadržaj, mislim ja) koji je na ekstremno nefer način pokazao ekstremno nefer stvari koje se ljudima mogu desiti, a nakon kojih se sudbina i pravda na vrlo bizaran način uzimaju ruku pod ruku. Koliko god bili zgroženi tim filmom i njegovom sirovom energijom, pa čak iako je danas gledan pomalo dosadnjikav, morate mu skinuti kapu, ako ništa onda zato što je tokom svojih 90-ak minuta vukao muda po podu.

Rimejk Dennis Iliadisa je ponižavajuće kukavički pokušaj eksplotejšna umotan u jeftine melodramske momente koji na kraju (jeboteskorosenisamšlogirao!!!) rezultira HEPIFAKINENDOM!!! Iliadisov američki debi skoro deluje kao horor na koji biste mogli da pođete sa ocem i majkom.




Od rekontekstualizacije (gde bi trebalo da počne smisao ovog rimejka) nema ništa. Banda je ovde zadata kao skupina psihopata sa sličnim razmeštajem snaga kao kod Cravena (Tata-vođa-hedsajko, sin-mlakonja-žrtva). Devojčice koje najebavaju ovde čak toliko i ne čine prekršaj (jurenjem za vutrom), koliko su žrtve nesrećnih okolnosti tokom tipične tinejdžerske zanimacije. Kazna koja im sledi je surova, ali pičkica Iliadis pažljivo pazi da brus ne bude previše spušten, a guza neprikazana. Kod Cravena su bili goli i više nego što je trebalo, ali to je bio “znak vremena”. Dok se ovde radi o podaničkoj demonstraciji američkog dvostrukog morala, gde je sasvim OK gledati kako čoveka guše, melju i (na kraju!) ubijaju čekićem, ali zato je golo dupe žešći “no-no”.

Na kraju, a horor se prema kraju ceni (zar ne?), vidimo da je Seljadis (od sada pa nadalje) u svom paćeničkom hororčiću isplanirao i čitavu jednu dramsku etapu. Pa tako roditelji već jednog mrtvog deteta (prvo im je geknulo pre godinu dana) ne ostaju sasvim i bez silovane ćere, već ona nakon silovanja i ranjavanja stiže do doma što je samo uvod u osvetu koju tata i mama, ponekad smotano, a ponekad kao da su baš malo pre odgledali Saw, razrešavaju tako da onaj kilavi sin koji je gledao kako mu tata kara “ribu” (koga btw igra onaj mali iz Gladiator-a, a ne Haley Joel Osment kako smo Maša i ja mislili ceo film), dakle, taj klinac, “simbolično” zamenjuje mesto umrlog sina, a redefinisana porodica napušta mesto zajedničkog zločina.



Ne znam koliko je Craven odgovoran za odobravanje ovog rimejka, ali ako jeste- trebalo bi i njega prodžarati malo onom prskalicom. Dok ne počne da vrišti.

selektah: 0.0 / 10