OD DANAS!

i dalje ne verujem da neki ljudi I DALJE ovde dolaze!!!

ovaj blog je fakin dead! move on na novu adresu:

www.mislitemojomglavom.com

i tamo ćete naći sve što vam nedostaje. u životima i mislima...



.

IMAGINE THAT

Zašto ljudi više ne vole filmove sa Eddie Murphy-jem? Kad su straaaava!

Ako ne računamo audio oživljavanje magarca u Shrek serijalu, Eddie Murphy na terenu komedije u protekloj deceniji nije imao baš puno u$peha. Showtime, Adventures Of Pluto Nash, Daddy Day Care, Haunted Mansion, Norbit, Meet Dave i ovaj ovde, Imagine That, uglavnom su merili svoj uspeh stepenom podbačaja u odnosu na očekivanja. Iako bi bilo van pameti stati u odbranu većine njih (Pluto Nash je stvarno zamena za kopanje očiju), Meet Dave i Imagine That su zaslužili bolje!

Uprkos šepavom scenariju i siromašnoj egzekuciji istog, priča o investicionom bankaru koji otkriva da njegova ćerka od svojih imaginarnih prijatelja dobija tipove za investicije nudi nekoliko hrabrih i originalnih momenata.

Meni najbitniji bio bi taj što je ovo oldskool komedija osamdesetih kakve više ne prave. Nema modernih „fora“, nema zasmejavanja dece, a namigivanja roditeljima, ništa nije kul. Nema Adama FAKIN Sandlera!

Imagine That nudi više. Pre svega to je vrlo ciničan komentar na „volstritovsko ludilo“, jer u ovom filmu dva najbolja investiciona bankara su: lažni Indijanac, koji brojke i slova pretvara u dugačke mantre o orlovima, vetrovima, duhovima i drugom indijanskom „džanku“ i Evan Danielson (Murphy) koji višegodišnje znanje i iskustvo u biznisu preko noći zamenjuje za blablatrućanja imaginarnih prijatelja svoje ćerke! Metod nije važan, važno je da donosi pare, glasi jedino pravilo ovog biznisa.

Sentimentalizam na stranu (jesu mi suze krenule kada Eddie uđe na Beatles recital svoje ćere), ali Evan svoje loše ko-roditeljstvo (razveden je) nad preslatkom Olivijom zamenjuje intenzivnim druženjem sa njom, ali samo zato što na kraju igre, „dolaze“ tri princeze-proročice koje kroz Oliviju proriču ekonomsku budućnost kompanija (kakozaštonijebitno). I onda na kraju, kada kapitalistički đavo pojede šalu, Evan bukvalno provaljuje u kuću Olivijinih prijatelja želeći da otme njeno magično ćebence. Evan uopšte nije dobar. Iako je simpatičan. Iako na krajukraju uspe da stigne na recital svoje ćere obučen kao kralj (neće valjda kao prosjak...). Ali, on nije dobar! Čak šta, on za svoju zločestost biva nagrađen „vladavinom“ nad „zapadnim“ krilom mega-firme. Nema kazne. Možda vama to sve ništa ne znači, ali meni je kul kada dobro nije ufitiljeno i zašećereno.

Pored toga, super je i to što imaginarni svet i njegovi junaci sve vreme ostaju u glavama Olivije, Evana i nas samih. Igranje u tom svetu moglo je biti malo više maštovito i malo manje samo funkcionalno, ali čak iovako u kontekstu celog filma ono efektnije govori gde leži pravo bogatstvo.

selektah: 7plus /10

FISH TANK

Kultura je oduvek bila najefektniji način da se osvoji svet

Šta god mislili o engleskoj kinematografiji, njena sposobnost da uvek iznova, skoro na isti način, prilazi istim stvarima sa različitim rezultatom ne prestaje da fascinira. “Engleski humor” i “kitchen sink” tematika su nešto što prvo pada na pamet. U filmu Fish Tank nema baš puno razloga za smejanje, ali zato je jedna “klasična” priča o jednom “modernom” odrastanju razlivena po celom pomenutom “sinku”.

Mia je petnaestogodišnja devojčica koja živi sa svojom “nešto starijom” mamom i mlađom sestrom u nekim “gomorra” izgledajućim engleskim “blokovima”. Kao i svaka engleska tinejdžerka, i ona više pažnje poklanja svom vokabularu psovki, nego higijeni ili vrsti alkohola koja se konzumira u svako doba dana. Međutim, Mia ima san. Ona želi da postane “ulična”/brejkdens plesačica i zato svakog dana vežba u jednom od napuštenih stanova u svojoj zgradi uz klasike američkog hip hopa. Njeno “odrastanje” počinje kada mama dovede novog momka na gajbu.

Ime rediteljke Andrea Arnold meni je sasvim nepoznato (imdb kaže da je dobila Oskara za kratki film), ali mi njen kanski laureat Red Road već danima čuči u redu za gledanje. Njena rediteljska tehnika u Fish Tank-u mogla bi se opisati kao kombinacija Dogme i strogo kontrolisanog realizma Mikea Leigha. Ništa u pričanju ove priče nije ulepšano, od rečnika koji vlada u Mijinoj kući (pičko!kurvo!jebise!), preko prljave čarape koju mamin dečko skida sa njene noge, do travom zagušenog ribljeg jezerceta koje predstavlja “insert iz raja”. U ovom filmu čak i desetogodišnje devojčice puše, piju pivo, dok s prezirom gledaju na “budale” koje paradiraju nekim od brojnih realiti-šouova na engleskoj televiziji.

Snaga Fish Tank-a pre svega leži u debitantkinji Katie Jarvis. Ova curica je naelektrisana baš kako treba, spremna da jednog trenutka bude besna kao Obrazovac pred gej paradom, a da već drugog deluje kao flešdens biljčica koju samo što nisu progutali zli betonski blokovi. Njena harizma je ono što krči put kroz manje-više izanđale momente priče o odrastanju i što čini da Fish Tank pulsira skoro kao neverovatno živopisan dokumentarac.

Kao što rekoh Arnoldova je priču prikazala “as is”, ali je maksimalno crpela lepotu ružnoće iz svih scena. A pravo je čudo šta dobri stari sloumoušn može i dalje da uradi. Kombinacija svetla koje probija negde oko junakinje sa blago usporenom slikom u nekoliko navrata dalo je emotivnu snagu Mijinom odnosu sa maminim dečkom. On je poput hladnog meseca prošao nekoliko mena u njenom životu, od manjkajuće očinske figure, preko princa spasioca, seksualne figure do ambivalentne mušterije koja je zaboravila da plati za uslugu koja joj je pružena.

Još jedan bitan aspekat ovog filma jeste upotrebljena muzika. Od Ciare, preko Erica B Rakima do Nasa i Bobby Womacka, simptomatično je da u engleskom filmu dominiraju američki izvođači, kao i da kao lajt-motiv filma služi tema koja se zove California Dreamin’. Nisam siguran da je ovo posledica Arnoldinog “šta bilo/ sve što vole mladi” ukusa, koliko opor komentar na to da Engleska na terenu realnosti nudi i dalje iste stvari, dok snovi lagano i sa malim šansama za ostvarenje postaju deo velikog, globalnog “američkog sna”.

selektah: 8 plus / 10