Teško je napraviti film o čoveku koga ni rođena majka nije htela. I koji je ceo svoj život posvetio dokazivanju ispravnosti te njene odluke...
Devetog oktobra 2015. tvitovao sam sledeće. Pogrešio sam i više to ne mislim. Steve Jobs, a ni Steve Jobs Michaela Fassbendera nisu ni naročit oskarovski materijal, niti nešto što ćemo pamtiti u karijerama svih upletenih. Ali, naročito me je Fassbender razočarao. Njegov Jobs bio je previše plašljiv da bude odvratan i previše patetičan i neubedljiv u demonstracijama svoje retke humanosti.
Ne podnosim Steve Jobsa, iako od Appleovih proizvoda, praktično, nemam samo Apple Watch. Mrzim njegovu ideju "zatvorenih sistema" i sto puta sam ispizdeo zbog iTunesovih tvrdokornih funkcija i arogantnog odnosa njegovih uređaja prema korisniku (sve uz nepodnošljivu priču kako su stvari "nepodnošljivo user friendly" JEDNOM kad ih provališ!).
Toliko ne podnosim Steve Jobsa da moram to da vam napomenem, jer ja u životu ne bih gledao ovaj film da scenario nije radio Aaron Sorkin.
I, zapravo, jedino me je zanimalo da li će Sorkin uspeti da u tom mom odnosu prema liku i delu Jobsa nešto promeni. A s obzirom na njegovu potrebu da idealizuje svoje junake.
Međutim, ni on tu ništa nije uspeo da promeni. A čini mi se ni da sakrije svoj neuspeh u pokušaju Jobsovog idealizovanja.
Sorkinov portret Jobsa, iako prema "kompletnoj" biografiji Waltera Isaacsona, zasniva se na samo tri momenta u njegovom životu: launču Mekintoša, launču Neksta i launču Ajmeka. Dakle, Sorkin je odlučio da nam dočara čoveka i njegovo životno delo kroz pripreme za tri bitne prezentacije i fingirane ili stvarne susrete sa ljudima koji su protkali njegov život. Tako upoznajemo: personalnu asistenticu Joannu Hoffman, Stevea Wozniaka (s kojim je napravio Mekintoš), Johna Sculleya (prvog CEO Applea), Andy-ja Hertzfelda ("prijatelja" i "saradnika") i (ono čemu je Sorkin poverio "toplu emocionalnu stranu" svog filma) ćerku Lisu. Koju isprva nije želeo da prizna kao svoju i, gad kakav jeste, nije zazirao od toga da matematičkim algoritmima izračuna koliko još muškaraca u Americi može da bude njenim ocem, s obzirom na nepouzdane rezultate DNK-a testa.
Iako je predočeni koncept zanimljiv i beži od biografske "cradle to grave" matrice, prema kojoj je i sam Sorkin izrazio prezir, ono što je Sorkin na kraju uradio i nije naročito zanimljivo. Pre svega jer pati od skoro manijakalne formulaičnosti.
U sva tri dela pratimo kako se Jobs priprema za prezentaciju, koje ga brige more glede već naslućenog (ne)uspeha proizvoda. Verna Joanna je tu da ga podseća na odbačeno dete i glumi njegovu eksternu (pun intended) savest. Potom se ređaju susreti sa Wozniakom, Sculley-em i Hertzfeldom, koji problematizuju Jobsov moralni kredo tj puku činjenicu da se radi o tvrdoglavoj, egocentričnoj pizdetini (Steve i Andy), dok susreti sa Sculley-em grade nekakav očinski odnos i, pre svega, fanovima Jobsa pojašnjavaju da u čitavom otpuštanju Jobsa iz Applea Sculley nije bio baš Darth Wader kakvim ga prikazuju. U svim tim, sličnim pričama svi pomenuti ljudi zarad poštovanja prema "Jobsovom geniju" pokušavaju da ga vrate na put ljudskosti, a on to tvrdoglavo odbija zarad principa koji determinišu "Jobsovu realnost".
Ti poslovni susreti protkani su i susretima sa ćerkom Lisom i njenom majkom, koje se uvek nekako vrzmaju oko Jobsa u tim danima. I tu je demonstrirana formulaičnost- nipodaštavanje Lisine majke (koja, istina, deluje kao kreten) i tvrd i, iz moje vizure, okrutan odnos prema devojčici koja ne pokazuje ništa sem želje da voli svog oca. Na kraju, barem na tom planu, dobijamo neku vrstu utehe, kad shvatimo da je Jobs, krijući to i od sebe, verovatno, dosta toga "kreirao" za i iz ljubavi prema svojoj ćerci. Između ostalog i Ajpod. Međutim, Sorkinov postupak, očigledno njemu samom ne previše blizak (pa gledali ste valjda koliko se grle i ljube u West Wingu!) deluje izveštačeno, pre-romantično i poput "Holivuda" od koga je svojim konceptom želeo da pobegne.
Zapravo, sam koncept je jedino čime ovaj film beži od ustaljenih biografija. Sadržaj koji ga je ispunio je ono što tamo najčešće zatičemo.
Ono što mi se mnogo više dopalo (jer Jeffa Danielsa na kenjam-mudrosti-auto-pilotu STVARNO ne mogu više!) jeste Danny Boyleova režija koja će ostati (pa vidite i po ovoj recenziji) u senci Sorkinove postavke. Boyle je u par navrata napravio efektne montaže u dijalozima junaka mešajući njihove razgovore iz prošlosti sa ovima iz sadašnjosti. Potom, u prostor junaka post-produkciono unosio je ilustracije onoga o čemu govore simulirajući navodnu Jobsovu nesputanost. Iako je Sorkin ovde nikad manirističkije plasirao svoje "šetajuće dijaloge" Boyle je dao sve od sebe da ih izpauzira i drugačije organizuje, igrajući se neprekidno sa tim da je Jobs zvezda i da se detalji njegovog života otkrivaju ispred i iza scene. I bukvalno!
Bojim se da neuspeh ovog filma leži u pogrešnoj kalkulaciji da se Jobs i njegov navodni genij mogu objasniti njegovom konfrontacijom sa posledicama (pravljenja Mekintoša, Neksta, Ajmeka i Lise), a bez davanja uvida u kako je došlo do svega toga, terena koji bi mogao možda malo plastičnije da objasni i opravda Jobsa. Za razliku od upornih Sculley-vih insistiranja da je Jobs, takav kakav je, posledica posledice da su ga roditelji kao bebu dali na usvajanje, da je potom vraćen od strane prve porodice koja ga je usvojila, da je njegova majka supervizovala njegovo usvajanje sve do prve godine i nije se predomislila... Sve stvari neprijatne, ali ovde izložene sa egzekutivnošću telenovele.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Devetog oktobra 2015. tvitovao sam sledeće. Pogrešio sam i više to ne mislim. Steve Jobs, a ni Steve Jobs Michaela Fassbendera nisu ni naročit oskarovski materijal, niti nešto što ćemo pamtiti u karijerama svih upletenih. Ali, naročito me je Fassbender razočarao. Njegov Jobs bio je previše plašljiv da bude odvratan i previše patetičan i neubedljiv u demonstracijama svoje retke humanosti.
Ne podnosim Steve Jobsa, iako od Appleovih proizvoda, praktično, nemam samo Apple Watch. Mrzim njegovu ideju "zatvorenih sistema" i sto puta sam ispizdeo zbog iTunesovih tvrdokornih funkcija i arogantnog odnosa njegovih uređaja prema korisniku (sve uz nepodnošljivu priču kako su stvari "nepodnošljivo user friendly" JEDNOM kad ih provališ!).
Toliko ne podnosim Steve Jobsa da moram to da vam napomenem, jer ja u životu ne bih gledao ovaj film da scenario nije radio Aaron Sorkin.
I, zapravo, jedino me je zanimalo da li će Sorkin uspeti da u tom mom odnosu prema liku i delu Jobsa nešto promeni. A s obzirom na njegovu potrebu da idealizuje svoje junake.
Međutim, ni on tu ništa nije uspeo da promeni. A čini mi se ni da sakrije svoj neuspeh u pokušaju Jobsovog idealizovanja.
Sorkinov portret Jobsa, iako prema "kompletnoj" biografiji Waltera Isaacsona, zasniva se na samo tri momenta u njegovom životu: launču Mekintoša, launču Neksta i launču Ajmeka. Dakle, Sorkin je odlučio da nam dočara čoveka i njegovo životno delo kroz pripreme za tri bitne prezentacije i fingirane ili stvarne susrete sa ljudima koji su protkali njegov život. Tako upoznajemo: personalnu asistenticu Joannu Hoffman, Stevea Wozniaka (s kojim je napravio Mekintoš), Johna Sculleya (prvog CEO Applea), Andy-ja Hertzfelda ("prijatelja" i "saradnika") i (ono čemu je Sorkin poverio "toplu emocionalnu stranu" svog filma) ćerku Lisu. Koju isprva nije želeo da prizna kao svoju i, gad kakav jeste, nije zazirao od toga da matematičkim algoritmima izračuna koliko još muškaraca u Americi može da bude njenim ocem, s obzirom na nepouzdane rezultate DNK-a testa.
Iako je predočeni koncept zanimljiv i beži od biografske "cradle to grave" matrice, prema kojoj je i sam Sorkin izrazio prezir, ono što je Sorkin na kraju uradio i nije naročito zanimljivo. Pre svega jer pati od skoro manijakalne formulaičnosti.
U sva tri dela pratimo kako se Jobs priprema za prezentaciju, koje ga brige more glede već naslućenog (ne)uspeha proizvoda. Verna Joanna je tu da ga podseća na odbačeno dete i glumi njegovu eksternu (pun intended) savest. Potom se ređaju susreti sa Wozniakom, Sculley-em i Hertzfeldom, koji problematizuju Jobsov moralni kredo tj puku činjenicu da se radi o tvrdoglavoj, egocentričnoj pizdetini (Steve i Andy), dok susreti sa Sculley-em grade nekakav očinski odnos i, pre svega, fanovima Jobsa pojašnjavaju da u čitavom otpuštanju Jobsa iz Applea Sculley nije bio baš Darth Wader kakvim ga prikazuju. U svim tim, sličnim pričama svi pomenuti ljudi zarad poštovanja prema "Jobsovom geniju" pokušavaju da ga vrate na put ljudskosti, a on to tvrdoglavo odbija zarad principa koji determinišu "Jobsovu realnost".
Ti poslovni susreti protkani su i susretima sa ćerkom Lisom i njenom majkom, koje se uvek nekako vrzmaju oko Jobsa u tim danima. I tu je demonstrirana formulaičnost- nipodaštavanje Lisine majke (koja, istina, deluje kao kreten) i tvrd i, iz moje vizure, okrutan odnos prema devojčici koja ne pokazuje ništa sem želje da voli svog oca. Na kraju, barem na tom planu, dobijamo neku vrstu utehe, kad shvatimo da je Jobs, krijući to i od sebe, verovatno, dosta toga "kreirao" za i iz ljubavi prema svojoj ćerci. Između ostalog i Ajpod. Međutim, Sorkinov postupak, očigledno njemu samom ne previše blizak (pa gledali ste valjda koliko se grle i ljube u West Wingu!) deluje izveštačeno, pre-romantično i poput "Holivuda" od koga je svojim konceptom želeo da pobegne.
Zapravo, sam koncept je jedino čime ovaj film beži od ustaljenih biografija. Sadržaj koji ga je ispunio je ono što tamo najčešće zatičemo.
Ono što mi se mnogo više dopalo (jer Jeffa Danielsa na kenjam-mudrosti-auto-pilotu STVARNO ne mogu više!) jeste Danny Boyleova režija koja će ostati (pa vidite i po ovoj recenziji) u senci Sorkinove postavke. Boyle je u par navrata napravio efektne montaže u dijalozima junaka mešajući njihove razgovore iz prošlosti sa ovima iz sadašnjosti. Potom, u prostor junaka post-produkciono unosio je ilustracije onoga o čemu govore simulirajući navodnu Jobsovu nesputanost. Iako je Sorkin ovde nikad manirističkije plasirao svoje "šetajuće dijaloge" Boyle je dao sve od sebe da ih izpauzira i drugačije organizuje, igrajući se neprekidno sa tim da je Jobs zvezda i da se detalji njegovog života otkrivaju ispred i iza scene. I bukvalno!
Bojim se da neuspeh ovog filma leži u pogrešnoj kalkulaciji da se Jobs i njegov navodni genij mogu objasniti njegovom konfrontacijom sa posledicama (pravljenja Mekintoša, Neksta, Ajmeka i Lise), a bez davanja uvida u kako je došlo do svega toga, terena koji bi mogao možda malo plastičnije da objasni i opravda Jobsa. Za razliku od upornih Sculley-vih insistiranja da je Jobs, takav kakav je, posledica posledice da su ga roditelji kao bebu dali na usvajanje, da je potom vraćen od strane prve porodice koja ga je usvojila, da je njegova majka supervizovala njegovo usvajanje sve do prve godine i nije se predomislila... Sve stvari neprijatne, ali ovde izložene sa egzekutivnošću telenovele.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment