Safradžetkinje nisu zaslužile ovakav film
Drugi film Sarahe Gavron pravljen je sa očiglednim ambicijama da o istom trošku oda počast jednom od ključnih pokreta u borbi za ženska prava, kao i da se taj momenat iskoristi da bi se pokazalo da ta prava i dalje u najvećem delu sveta nisu sprovedena do kraja.
Međutim, sve u njemu je toliko staromodno, klišeizirano, jeftino melodramatično, neautentično i ni po čemu ne parira revolucionarnom naboju Safradžetkinja. Da nije bilo par efektnih scena policijskog nasilja koje su vrlo živopisno dočarale tip borbe kojem su ove žene bile izložene, skoro da ne bi bilo ičega vrednog pamćenja.
Gavronova porodični i poslovni status žena ilustruje kroz prepoznatljive prizore Dickensovskog industrijskog i patrijarhalnog zlostavljanja u kojima tek dva momenta menjaju predstavu koju smo do sada imali o generalnom tlačenju radne klase. Žene su nemilosrdno bile seksualno "uznemiravane" od strane svojih pretpostavljenih, a zakonski one su, praktično, bile "u vlasništvu" svojih muževa, dok su deca u potpunosti pripadala samo ocu. I jedan i drugi momenat Gavronova je markirala u filmu. I dok je ovaj prvi propraćen kroz nepotrebno diskretnu sliku silovanja, ovaj drugi je potpuno neuverljivo konstruisan, daleko potrebniji politici nego priči filma. U vezi sa tim, usudio bih se da dodam da on i ne govori naročito pohvalno o našoj glavnoj junakinji, Maud (Carey Mulligan), jer je prikazuje kao ženu posvećeniju borbi za ženska prava, nego naporima da vrati "oteto" dete u svoj život (kada njen muž dete da na usvajanje u drugu porodicu).
"Kao mnogo puta do sada", jedna fiktivna sudbina (mislim) iskorištena je da nas provede kroz istorijske činjenice i dejstvovanja Safradžetkinja, od njihovih mirnih protesta, do sve oštrijih i nasilnijih akcija, koje su ponekad rezultirale šibanjem sa policijom i zatvorima, a nekad "IRA-fazonom" bombaškog ubeđivanja. Nadljudska upornost prečesto je u životima ovih žena bila saplitana ne samo nerazumevanjem od strane države, već i od sitnih duša kojima su bile okružene, koje su tražile da ove ostanu samo njihove mame, supruge, sestre. Međutim, i tu Gavronova ne zna kako da izdvoji neke autentične trenutke i pribegava klišeima, pa tako imamo prizore gde Maud juri svog sina po nekom parku u želji da nam pokaže njihovu bliskost i vezu...
Čak ni petominutna pojava Meryl Streep nije ničemu doprinela. Njeni visoki tonovi i grimase voštane figure koja je progovorila samo su učinili da idejnu vođicu (može?!) pokreta, Mrs Pankhurst, doživimo kao neku kiselkastu i neprirodnu pojavu, koja ni u ono malo reči kojima se obratila skupu nije uspela da kaže ništa posebno.
Na kraju filma informisani smo o stanju ženskih prava tj kada su žene u pojedinim zemljama dobile pravo da glasaju. Srbija se ne pominje, ali pored Švajcarske stoji 1971, a pored Saudijske Arabije stoji obećanje da će se nadležni u 2015. pozabaviti time.
Prava je šteta što Gavronin uopšteni, oskarovski izvarikinirani pristup, nepodnošljivo klišeiziranih junakinja neće učiniti ništa da to promeni. Jer će i najupornije feministkinje pre zahrkati gledajući ga, nego osetiti grč u želucu.
S tim u vezi, poster odabran da ilustruje ovaj tekst je onako kako je ovaj film trebalo da izgleda, a ne kako izgleda.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Drugi film Sarahe Gavron pravljen je sa očiglednim ambicijama da o istom trošku oda počast jednom od ključnih pokreta u borbi za ženska prava, kao i da se taj momenat iskoristi da bi se pokazalo da ta prava i dalje u najvećem delu sveta nisu sprovedena do kraja.
Međutim, sve u njemu je toliko staromodno, klišeizirano, jeftino melodramatično, neautentično i ni po čemu ne parira revolucionarnom naboju Safradžetkinja. Da nije bilo par efektnih scena policijskog nasilja koje su vrlo živopisno dočarale tip borbe kojem su ove žene bile izložene, skoro da ne bi bilo ičega vrednog pamćenja.
Gavronova porodični i poslovni status žena ilustruje kroz prepoznatljive prizore Dickensovskog industrijskog i patrijarhalnog zlostavljanja u kojima tek dva momenta menjaju predstavu koju smo do sada imali o generalnom tlačenju radne klase. Žene su nemilosrdno bile seksualno "uznemiravane" od strane svojih pretpostavljenih, a zakonski one su, praktično, bile "u vlasništvu" svojih muževa, dok su deca u potpunosti pripadala samo ocu. I jedan i drugi momenat Gavronova je markirala u filmu. I dok je ovaj prvi propraćen kroz nepotrebno diskretnu sliku silovanja, ovaj drugi je potpuno neuverljivo konstruisan, daleko potrebniji politici nego priči filma. U vezi sa tim, usudio bih se da dodam da on i ne govori naročito pohvalno o našoj glavnoj junakinji, Maud (Carey Mulligan), jer je prikazuje kao ženu posvećeniju borbi za ženska prava, nego naporima da vrati "oteto" dete u svoj život (kada njen muž dete da na usvajanje u drugu porodicu).
"Kao mnogo puta do sada", jedna fiktivna sudbina (mislim) iskorištena je da nas provede kroz istorijske činjenice i dejstvovanja Safradžetkinja, od njihovih mirnih protesta, do sve oštrijih i nasilnijih akcija, koje su ponekad rezultirale šibanjem sa policijom i zatvorima, a nekad "IRA-fazonom" bombaškog ubeđivanja. Nadljudska upornost prečesto je u životima ovih žena bila saplitana ne samo nerazumevanjem od strane države, već i od sitnih duša kojima su bile okružene, koje su tražile da ove ostanu samo njihove mame, supruge, sestre. Međutim, i tu Gavronova ne zna kako da izdvoji neke autentične trenutke i pribegava klišeima, pa tako imamo prizore gde Maud juri svog sina po nekom parku u želji da nam pokaže njihovu bliskost i vezu...
Čak ni petominutna pojava Meryl Streep nije ničemu doprinela. Njeni visoki tonovi i grimase voštane figure koja je progovorila samo su učinili da idejnu vođicu (može?!) pokreta, Mrs Pankhurst, doživimo kao neku kiselkastu i neprirodnu pojavu, koja ni u ono malo reči kojima se obratila skupu nije uspela da kaže ništa posebno.
Na kraju filma informisani smo o stanju ženskih prava tj kada su žene u pojedinim zemljama dobile pravo da glasaju. Srbija se ne pominje, ali pored Švajcarske stoji 1971, a pored Saudijske Arabije stoji obećanje da će se nadležni u 2015. pozabaviti time.
Prava je šteta što Gavronin uopšteni, oskarovski izvarikinirani pristup, nepodnošljivo klišeiziranih junakinja neće učiniti ništa da to promeni. Jer će i najupornije feministkinje pre zahrkati gledajući ga, nego osetiti grč u želucu.
S tim u vezi, poster odabran da ilustruje ovaj tekst je onako kako je ovaj film trebalo da izgleda, a ne kako izgleda.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Kako si ih/nas transkribovao?
ReplyDeleteSufražetkinja
PS: Švajcarska me razočarala, ponovo (a prvo me očarala)