As I tweeted, nekrofilska jebačina...
Znam šta mislite. Teško je slušati Swans. OK, lakše nego pre, ali i dalje teško.
Znam šta još mislite. Kada su u pitanju ova četiri poslednja albuma (tzv "comeback tetralogija") teško ih je i razlikovati, jer onaj prvi deluje kao intro u priču koju drugi dovodi do vrhunca, treći varira, a četvrti ostavlja utisak epiloga.
Ali to je i dalje "taj" teatralizovani prog-nojz, gromadan i zverski wagnerovski u atmosferi, razjebavajući kao najstrašnija Nick Caveova mora.
E, sad, jebiga, meni ovaj poslednji nekako zabavan. Možda sam pomerio umom (relativno normalan porodični život hoće to čoveku da uradi), možda se moj unutrašnji život malo sprda sa mnom, možda je ovo moj i Girin maksimum relaksiranosti. Dobrog raspoloženja. Pritajene i ukroćene sreće.
Ja baš volim ova četiri albuma Swans. Više nego sve prethodne zajedno (iako neki od njih imaju mesto u mom srcu). Impresionira me Girina disciplinovanost u tom isprodukovanom haosu, kojim se, doduše, više dičila njegova karijera pre ovih albuma, nego sada. Ali i haosom kome su stavljene uzde na ovim albumima. Tom neprekidnom raznošenju kome smo izloženi iz pesme u pesmu. Samo ko nije slušao nije osetio Girino gospodarenje situacijom. Sadista dobrog srca.
Čini mi se da je po dimenzijama The Glowing Man bliži To Be Kind, i bez pretenzija da bude epski kao Seer. Čini mi se i da je najambijentalniji od svih, da ne insistira na punom zvuku, na eksplodirajućoj atmosferi, već da je više u igri sa tišinom i po kojim zvukom (kao u monumentalnoj dvadesetpetominutnoj Cloud Of Unknowing). Čini mi se i da je konvencionalnije ritmičan, možda čak više u duhu nekadašnjih Swans albuma (iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih). Ali nije sve u mantri, više nego ikada ima nešto i u pesmama.
Slušajte pažljivo prvu stvar, Cloud Of Forgetting, koja bi mogla da bude neki ranofazni Cave, ako ne i neki nikad prihvaćeni restl Kurta Weilla. Pre nego što joj Gira zada par podmuklih udaraca iz svih instrumenata. Druga pesma, Cloud Of Unknowing, možda traje 25 minuta i nije najduža na albumu, ali možda bih se ovaj put malčice više pozvao na bluz sa Malija i takvu vrstu bavljenja muzikom, nego na "standardnu" Girinu matru. Ima nečeg toplog (toplijeg) u njegovom vokalu. Vapaj nije hladan i ogorčen, već više sugeriše neko uzajamno isceljenje. Pre nego što Gira zada par podmuklih udaraca iz svih instrumenata. Poslednji minuti ove pesme, ipak, liče na pesmu. Dok bend džezira, Gira mantrično zapevava. Frank Sinatra na samrti.
The World Looks Red/ The World Looks Black, iako odvojen, nije ništa drugo do još 15 minuta autra Cloud Of Unknowing. Ali šta ćemo sa trubicama, ko ih dočeka posle šest i po minuta. Zraci sunca kroz tmurnog Giru. I ako narednih 6 minuta nisu Talking Heads uhvaćeni od strane nezgodnog afričkog plemena, ja ne znam šta je. Za People Like Us bih napisao isto što i za Cloud Of Forgetting. Samo osam minuta kraće. Pop.
Frankie M. traje 20 minuta. I najbolje bi je bilo uporediti sa porođajem nilskog konja. Traje i nimalo nije lako. Ovde ću vas teže ubediti da se radi o "pesmi", nego o mega-fileru. Ali, s druge strane, "filer" na ovom i preostala tri pomenuta albuma vredi više nego set pesama na nečijem albumu. A i posle 12 minuta počinje svirka toliko slična Fleetwood Mac da me Gira iseče kad zapeva, a ne Stevie Nicks. Pre nego što uđe u furiozno, svonsično, dobroznano finale.
U When Will I Return, Gira pušta svoju suprugu Jennifer da u duhu starih gotskih folk pesama opiše kako (joj) je izgledalo kad je bila napadnuta od strane nepoznatog muškarca. Preko svonsičnog gruva, Jennifer ponavlja "I'm alive" (ako sam dobro razumeo, a i ako nisam), skoro kontrirajući crnom viru muzike naporima da ostane u životu. Nije baš Where The Wild Roses Grow, ali... Naslovna tema koja potom sledi je nekrofilska jebačina o kojoj sam vam na početku pričao. Ishod iste takve romanse u prethodnih šest pesama. Mehaničko heftanje beživotnog tela. DVADESETDEVETMINUTA. Pre dvadeset godina iz sličnih Girinih egzibicija rodio se postrok.
Finally, Peace. Mislim, tako se zove poslednja stvar. Nakon jebačine, sledi očekivani, eterični, melodični klimaks. Seksipil ženskih pratećih vokala stvara mi skoro sixties girl band vajb, dok pesma spiritualizedovski tutnji. Zamišljam Giru kako otplovljava sa odlomljenim ostrvom, sve sa svojim orksestrom za sahrane i masovne grobnice.
Sad kad čitam ponovo napisano možda se malčice i osećam da sam vas prevario nakon uvodne priče o "relaksiranosti" ovog izdanja.
SELEKTAH: 8minusčić/ 10
Znam šta mislite. Teško je slušati Swans. OK, lakše nego pre, ali i dalje teško.
Znam šta još mislite. Kada su u pitanju ova četiri poslednja albuma (tzv "comeback tetralogija") teško ih je i razlikovati, jer onaj prvi deluje kao intro u priču koju drugi dovodi do vrhunca, treći varira, a četvrti ostavlja utisak epiloga.
Ali to je i dalje "taj" teatralizovani prog-nojz, gromadan i zverski wagnerovski u atmosferi, razjebavajući kao najstrašnija Nick Caveova mora.
E, sad, jebiga, meni ovaj poslednji nekako zabavan. Možda sam pomerio umom (relativno normalan porodični život hoće to čoveku da uradi), možda se moj unutrašnji život malo sprda sa mnom, možda je ovo moj i Girin maksimum relaksiranosti. Dobrog raspoloženja. Pritajene i ukroćene sreće.
Ja baš volim ova četiri albuma Swans. Više nego sve prethodne zajedno (iako neki od njih imaju mesto u mom srcu). Impresionira me Girina disciplinovanost u tom isprodukovanom haosu, kojim se, doduše, više dičila njegova karijera pre ovih albuma, nego sada. Ali i haosom kome su stavljene uzde na ovim albumima. Tom neprekidnom raznošenju kome smo izloženi iz pesme u pesmu. Samo ko nije slušao nije osetio Girino gospodarenje situacijom. Sadista dobrog srca.
Čini mi se da je po dimenzijama The Glowing Man bliži To Be Kind, i bez pretenzija da bude epski kao Seer. Čini mi se i da je najambijentalniji od svih, da ne insistira na punom zvuku, na eksplodirajućoj atmosferi, već da je više u igri sa tišinom i po kojim zvukom (kao u monumentalnoj dvadesetpetominutnoj Cloud Of Unknowing). Čini mi se i da je konvencionalnije ritmičan, možda čak više u duhu nekadašnjih Swans albuma (iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih). Ali nije sve u mantri, više nego ikada ima nešto i u pesmama.
Slušajte pažljivo prvu stvar, Cloud Of Forgetting, koja bi mogla da bude neki ranofazni Cave, ako ne i neki nikad prihvaćeni restl Kurta Weilla. Pre nego što joj Gira zada par podmuklih udaraca iz svih instrumenata. Druga pesma, Cloud Of Unknowing, možda traje 25 minuta i nije najduža na albumu, ali možda bih se ovaj put malčice više pozvao na bluz sa Malija i takvu vrstu bavljenja muzikom, nego na "standardnu" Girinu matru. Ima nečeg toplog (toplijeg) u njegovom vokalu. Vapaj nije hladan i ogorčen, već više sugeriše neko uzajamno isceljenje. Pre nego što Gira zada par podmuklih udaraca iz svih instrumenata. Poslednji minuti ove pesme, ipak, liče na pesmu. Dok bend džezira, Gira mantrično zapevava. Frank Sinatra na samrti.
The World Looks Red/ The World Looks Black, iako odvojen, nije ništa drugo do još 15 minuta autra Cloud Of Unknowing. Ali šta ćemo sa trubicama, ko ih dočeka posle šest i po minuta. Zraci sunca kroz tmurnog Giru. I ako narednih 6 minuta nisu Talking Heads uhvaćeni od strane nezgodnog afričkog plemena, ja ne znam šta je. Za People Like Us bih napisao isto što i za Cloud Of Forgetting. Samo osam minuta kraće. Pop.
Frankie M. traje 20 minuta. I najbolje bi je bilo uporediti sa porođajem nilskog konja. Traje i nimalo nije lako. Ovde ću vas teže ubediti da se radi o "pesmi", nego o mega-fileru. Ali, s druge strane, "filer" na ovom i preostala tri pomenuta albuma vredi više nego set pesama na nečijem albumu. A i posle 12 minuta počinje svirka toliko slična Fleetwood Mac da me Gira iseče kad zapeva, a ne Stevie Nicks. Pre nego što uđe u furiozno, svonsično, dobroznano finale.
U When Will I Return, Gira pušta svoju suprugu Jennifer da u duhu starih gotskih folk pesama opiše kako (joj) je izgledalo kad je bila napadnuta od strane nepoznatog muškarca. Preko svonsičnog gruva, Jennifer ponavlja "I'm alive" (ako sam dobro razumeo, a i ako nisam), skoro kontrirajući crnom viru muzike naporima da ostane u životu. Nije baš Where The Wild Roses Grow, ali... Naslovna tema koja potom sledi je nekrofilska jebačina o kojoj sam vam na početku pričao. Ishod iste takve romanse u prethodnih šest pesama. Mehaničko heftanje beživotnog tela. DVADESETDEVETMINUTA. Pre dvadeset godina iz sličnih Girinih egzibicija rodio se postrok.
Finally, Peace. Mislim, tako se zove poslednja stvar. Nakon jebačine, sledi očekivani, eterični, melodični klimaks. Seksipil ženskih pratećih vokala stvara mi skoro sixties girl band vajb, dok pesma spiritualizedovski tutnji. Zamišljam Giru kako otplovljava sa odlomljenim ostrvom, sve sa svojim orksestrom za sahrane i masovne grobnice.
Sad kad čitam ponovo napisano možda se malčice i osećam da sam vas prevario nakon uvodne priče o "relaksiranosti" ovog izdanja.
SELEKTAH: 8minusčić/ 10
Teze od preslusavanja bilo kog albuma ovog (meni licno govneta) od benda je za objasniti kako je P4K uspeo da ih priblizi hordama mladih hipstera (koji pored Lane i Kanjea imaju i zaista neobjasnjiv fetish prema Labudovima) a nije recimo to uspeo sa The Fall, P.I.L., ______(upisati bilo koji bend koji ima kilometrazu do 40 godina na sceni)
ReplyDeletemuda od labuda. zar je moguće da ovo niko nije iskoristio u nekoj dosadašnjoj recenziji na srpskom jeziku?
ReplyDelete