Baš kao što piše na etiketi- "jedan Almodovarov film"
Gazda Mario mi je ovo preporučio kao jedan od retkih novih filmova koji mu se veoma dopao. I zbog toga i zbog neobjašnjive činjenice da sam uredno iskonzumirao praktično celu Almodovarovu filmografiju, a da mi nije ni prineti omiljenom reditelju, ovaj film je ekspresno ubačen u naš kino-program. I odgledan.
Izvesna naivnost je uvek postojala kod Almodovara. Njegovi zapleti uvek su bili nekako naivno premelodramatični ili skoro parodični i on je uvek od svoje publike, prećutno ili uz aplauz, dobijao žmurenje na jedno oko glede zapleta i raspleta svojih priča i sudbina, kao i ponašanja likova. Možda i zbog toga što su njegovi priče bile ispričane sa distancom, artificijelnošću koja ih, poput bajki, čini "mogućim". Sasvim ne u skladu sa tim, moj najomiljeniji njegov film, Live Flesh, najbliži je realističko ispričanoj drami. Skoro kao i Julieta.
Zapravo, ne.
Julieta izgleda i, ako Almodovara samo malo sklonite "iz kadra", tretira svoju melodramu skoro kao TV sapunice kakvim nas, recimo, zatrpavaju hrvatske ili turske produkcije. U njima, dramski se puca isključivo iz visokokalibarskog oružja, a junaci mahom artikulišu svoje emocije "svojim rečima" umesto da nešto pokazuju, a mi zaključimo.
Julieta je priča o majci (zar nije uvek, Pedro?) koju slučajni susret sa ćerkinom drugaricom ponuka na preispitivanje sopstvenih životnih odluka koje su dovele do toga da ćerku nije videla već 12 godina. Ćerkinom voljom.
Iako ovaj film igra utakmicu isključivo na emocionalnom terenu, Almodovar me skoro ničim nije vezao za svoje junake i (ponekad tragične) događaje u njihovim životima. Zapravo, utisak mi je bio da se u pričanju priče pozabavio samo onim "dosadnim" trenucima kojima nije mesto u filmu, a da je propustio da nam ispriča one najbitnije- recimo šta se dešavalo u odnosu majke i ćerke za njenih prvih osamnaest godina. On prilično lako iz naslućivanja da je ćerka više vezana za oca (bez nekog njihovog naročitog odnosa ili iz revolta prema majci) preskače da nam kaže bilo šta o istom tokom deset godina njihovog "samostalnog" života. U nešto manjoj meri stavio bih primedbu i na dosta škrto naslućen odnos žene i muža tokom bračnih godina. Almodovar jednostavno pušta svoje likove da definišu stanje stvari rečima i onda traži od gledaoca da to emocionalno i na druge načine prihvati.
Julieta pati i na dramaturškom nivou- pričanje priče kao flešbeka uopšte nije trebalo, sem gledateljkama koje preferiraju i čitanje ljubavnih vikend romana. Sve je moglo da počne u vozu, gde zapravo i počinje. Ljubavni trougao koji se potom implicira, pa eksplicira isto tako faktografski egzistira, bez prilike da gledalac stekne neku predstavu ko tu i zbog čega. Rekao bih da je, i kao otac i kao suprug, najveća žrtva ovog filma Julietin muž- muškarac koji u životima obe žene (tri, zapravo) ostavlja toooooliki trag, a bez da je gledaocu jasno zašto je to bilo tako.
Na kraju, ako se pomirimo da je Julieta, baš kao i Petrijin venac, film o ženi koja jednostavno nije imala sreće, onda se Pedro ne bavi naročito time koliko je sama za to bila kriva. Ako je njena životna priča "hibrisno" posledica njenog ponašanja u vozu, na početku filma, i neke druge stvari koje je radila u životu deluju kao da su njena "krivica"- pre svega činjenica da 12 godina nije tražila i našla svoju ćerku (Pedro ostaje nejasan u kojoj meri je Julieta i kako saznavala šta je s ćerkom). Da li je Julieta neka bezosećajna žena ili samozaokupljena ili narcisoidna ili nepravedna? Pa i ne baš.
Ipak, vrhunac Almodovarove naivnosti stiže nam na kraju samog filma kada Julieta konačno dobija pismo od svoje ćerke u kojoj ova piše da joj je nastradao najstariji (devetogodišnji) sin i da tek sada razume šta znači gubitak deteta i da je spremna da oprosti majci. Ako ostavimo po strani da je ćerka zaista nepotrebno dramila sve ove godine, od Pedra je, ipak, amaterski da pusti da Julieta bukvalno preskoči informaciju da joj se devetogodišnji unuk udavio i da svu priču okrene na to kako će ćerka reagovati kad je vidi i njihovu otuđenost uopšte.
Jedino zbog čega vredi gledati ovaj film jeste par pojava Almodovarove muze, Rossy De Palme, čiji lik je jasan i upečatljiv kao dan, iako mu je Pedro dao vrlo epizodnu ulogicu.
SELEKTAH: 3/ 10
Gazda Mario mi je ovo preporučio kao jedan od retkih novih filmova koji mu se veoma dopao. I zbog toga i zbog neobjašnjive činjenice da sam uredno iskonzumirao praktično celu Almodovarovu filmografiju, a da mi nije ni prineti omiljenom reditelju, ovaj film je ekspresno ubačen u naš kino-program. I odgledan.
Izvesna naivnost je uvek postojala kod Almodovara. Njegovi zapleti uvek su bili nekako naivno premelodramatični ili skoro parodični i on je uvek od svoje publike, prećutno ili uz aplauz, dobijao žmurenje na jedno oko glede zapleta i raspleta svojih priča i sudbina, kao i ponašanja likova. Možda i zbog toga što su njegovi priče bile ispričane sa distancom, artificijelnošću koja ih, poput bajki, čini "mogućim". Sasvim ne u skladu sa tim, moj najomiljeniji njegov film, Live Flesh, najbliži je realističko ispričanoj drami. Skoro kao i Julieta.
Zapravo, ne.
Julieta izgleda i, ako Almodovara samo malo sklonite "iz kadra", tretira svoju melodramu skoro kao TV sapunice kakvim nas, recimo, zatrpavaju hrvatske ili turske produkcije. U njima, dramski se puca isključivo iz visokokalibarskog oružja, a junaci mahom artikulišu svoje emocije "svojim rečima" umesto da nešto pokazuju, a mi zaključimo.
Julieta je priča o majci (zar nije uvek, Pedro?) koju slučajni susret sa ćerkinom drugaricom ponuka na preispitivanje sopstvenih životnih odluka koje su dovele do toga da ćerku nije videla već 12 godina. Ćerkinom voljom.
Iako ovaj film igra utakmicu isključivo na emocionalnom terenu, Almodovar me skoro ničim nije vezao za svoje junake i (ponekad tragične) događaje u njihovim životima. Zapravo, utisak mi je bio da se u pričanju priče pozabavio samo onim "dosadnim" trenucima kojima nije mesto u filmu, a da je propustio da nam ispriča one najbitnije- recimo šta se dešavalo u odnosu majke i ćerke za njenih prvih osamnaest godina. On prilično lako iz naslućivanja da je ćerka više vezana za oca (bez nekog njihovog naročitog odnosa ili iz revolta prema majci) preskače da nam kaže bilo šta o istom tokom deset godina njihovog "samostalnog" života. U nešto manjoj meri stavio bih primedbu i na dosta škrto naslućen odnos žene i muža tokom bračnih godina. Almodovar jednostavno pušta svoje likove da definišu stanje stvari rečima i onda traži od gledaoca da to emocionalno i na druge načine prihvati.
Julieta pati i na dramaturškom nivou- pričanje priče kao flešbeka uopšte nije trebalo, sem gledateljkama koje preferiraju i čitanje ljubavnih vikend romana. Sve je moglo da počne u vozu, gde zapravo i počinje. Ljubavni trougao koji se potom implicira, pa eksplicira isto tako faktografski egzistira, bez prilike da gledalac stekne neku predstavu ko tu i zbog čega. Rekao bih da je, i kao otac i kao suprug, najveća žrtva ovog filma Julietin muž- muškarac koji u životima obe žene (tri, zapravo) ostavlja toooooliki trag, a bez da je gledaocu jasno zašto je to bilo tako.
Na kraju, ako se pomirimo da je Julieta, baš kao i Petrijin venac, film o ženi koja jednostavno nije imala sreće, onda se Pedro ne bavi naročito time koliko je sama za to bila kriva. Ako je njena životna priča "hibrisno" posledica njenog ponašanja u vozu, na početku filma, i neke druge stvari koje je radila u životu deluju kao da su njena "krivica"- pre svega činjenica da 12 godina nije tražila i našla svoju ćerku (Pedro ostaje nejasan u kojoj meri je Julieta i kako saznavala šta je s ćerkom). Da li je Julieta neka bezosećajna žena ili samozaokupljena ili narcisoidna ili nepravedna? Pa i ne baš.
Ipak, vrhunac Almodovarove naivnosti stiže nam na kraju samog filma kada Julieta konačno dobija pismo od svoje ćerke u kojoj ova piše da joj je nastradao najstariji (devetogodišnji) sin i da tek sada razume šta znači gubitak deteta i da je spremna da oprosti majci. Ako ostavimo po strani da je ćerka zaista nepotrebno dramila sve ove godine, od Pedra je, ipak, amaterski da pusti da Julieta bukvalno preskoči informaciju da joj se devetogodišnji unuk udavio i da svu priču okrene na to kako će ćerka reagovati kad je vidi i njihovu otuđenost uopšte.
Jedino zbog čega vredi gledati ovaj film jeste par pojava Almodovarove muze, Rossy De Palme, čiji lik je jasan i upečatljiv kao dan, iako mu je Pedro dao vrlo epizodnu ulogicu.
SELEKTAH: 3/ 10
sori, bejbi, baš mi žao što sam ti oduzeo vreme. ali bate, pa i sam si rekao da ne voliš pedra. meni je pedro uvek bio "sapunica" u kojoj se rado valjam.
ReplyDeletebez sikiracije i cepaj samo jako!