Rusija među javom i med snom
Iako je Aleksey German (džunior) sa sva tri svoja filma imao uspešan i zapažen festivalski život, moram da konstatujem da smo se tek na ovom trećem po prvi put sreli (iako, da budem skroz iskren, Paper Soldier (iz 2008), sigurno poput mrtve duše stoji u nekom od redova za gledanje). Te vam ja o njegovom autorskom postupku i razvoju istog ne mogu puno reći. A i od modernog ruskog filma znam i pratim Sokurova i Zvyagintseva.
Pod električnim oblicima bih, ipak, ako moram, vezao za ime ovog prvog. Iako se film bavi kao i većina modernih ruskih (moja teorija) apsolutnom i sve izvesnijom propašću ruske duše i ruskog bića, što je bliskije Zvyagintsevu, rekao bih da izvesna pozorišnost i statičnost scena pre duguje Sokurovu (ili vi znate bolje od mene kome još više).
Rekao bih da je Pod električnim oblacima omnibus ili "omnibusan", možda futuristički iako je smešten u 2017, 100 godina nakon "Revolucije", (sam film je iz 2015) i kroz sudbine nekoliko različitih tipova "ruskog" i neruskog življa pokazuje da čitava zemlja živi (tačnije, propada) u jednom ogromnom i razrušenom muzeju na kome su kapitalisti, na nebo, montirali reklamne bilborde.
U prvom poglavlju imamo jednog kirgistanskog imigranta koji pokušava da od vazda raspoloženih Rusa na ulici sazna gde je najbliži servis za elektroniku. U sledećem poglavlju taj isti imigrant pokušava da spreči ubistvo jedne žene na zamrznutoj obali mora... Posle toga pojavljuju se deca upokojenih oligarha, arhitekte nezavršenih oblakodera, podizvođači koji su nastradali tokom izgradnje, deca oteta od strane kriminalaca... German, kao što rekoh, vrlo pozorišno uprizoruje svoje kadrove, junaci ne pričaju baš "ruskim kolokvijalnim"... Ja lako gubim koncentraciju kad krene hard kor art.
Ali sunca nema, ni na olektričenom nebu. Večita je ledera, izmaglica, prljavština u vazduhu. Večite su muke. Otvaraju se pitanja indentiteta i smisla. Nemoguće je da se ne govori o modernoj Rusiji, koja baš kao od nje još modernija Srbija, ne može da nađe ni odakle polazi, ni gde bi htela da stigne. A usput se prave kule na nebu i beogradi na vodi. Niko ne zna šta treba da se završi. A svet se dovija. Stara ruska priča, dakle.
German je, deluje, napravio visoko-intelektualni ruski arthaus i očekuje da njegov gledalac ne trepće dok gleda i daje dve sekunde života za svaki sekund filma, kako mu ništa ne bi promaklo.
Možda je Rusima lakše da razumeju sve reference.
Ja sam srećan što nisam odustao.
SELEKTAH: 6minus/ 10
Iako je Aleksey German (džunior) sa sva tri svoja filma imao uspešan i zapažen festivalski život, moram da konstatujem da smo se tek na ovom trećem po prvi put sreli (iako, da budem skroz iskren, Paper Soldier (iz 2008), sigurno poput mrtve duše stoji u nekom od redova za gledanje). Te vam ja o njegovom autorskom postupku i razvoju istog ne mogu puno reći. A i od modernog ruskog filma znam i pratim Sokurova i Zvyagintseva.
Pod električnim oblicima bih, ipak, ako moram, vezao za ime ovog prvog. Iako se film bavi kao i većina modernih ruskih (moja teorija) apsolutnom i sve izvesnijom propašću ruske duše i ruskog bića, što je bliskije Zvyagintsevu, rekao bih da izvesna pozorišnost i statičnost scena pre duguje Sokurovu (ili vi znate bolje od mene kome još više).
Rekao bih da je Pod električnim oblacima omnibus ili "omnibusan", možda futuristički iako je smešten u 2017, 100 godina nakon "Revolucije", (sam film je iz 2015) i kroz sudbine nekoliko različitih tipova "ruskog" i neruskog življa pokazuje da čitava zemlja živi (tačnije, propada) u jednom ogromnom i razrušenom muzeju na kome su kapitalisti, na nebo, montirali reklamne bilborde.
U prvom poglavlju imamo jednog kirgistanskog imigranta koji pokušava da od vazda raspoloženih Rusa na ulici sazna gde je najbliži servis za elektroniku. U sledećem poglavlju taj isti imigrant pokušava da spreči ubistvo jedne žene na zamrznutoj obali mora... Posle toga pojavljuju se deca upokojenih oligarha, arhitekte nezavršenih oblakodera, podizvođači koji su nastradali tokom izgradnje, deca oteta od strane kriminalaca... German, kao što rekoh, vrlo pozorišno uprizoruje svoje kadrove, junaci ne pričaju baš "ruskim kolokvijalnim"... Ja lako gubim koncentraciju kad krene hard kor art.
Ali sunca nema, ni na olektričenom nebu. Večita je ledera, izmaglica, prljavština u vazduhu. Večite su muke. Otvaraju se pitanja indentiteta i smisla. Nemoguće je da se ne govori o modernoj Rusiji, koja baš kao od nje još modernija Srbija, ne može da nađe ni odakle polazi, ni gde bi htela da stigne. A usput se prave kule na nebu i beogradi na vodi. Niko ne zna šta treba da se završi. A svet se dovija. Stara ruska priča, dakle.
German je, deluje, napravio visoko-intelektualni ruski arthaus i očekuje da njegov gledalac ne trepće dok gleda i daje dve sekunde života za svaki sekund filma, kako mu ništa ne bi promaklo.
Možda je Rusima lakše da razumeju sve reference.
Ja sam srećan što nisam odustao.
SELEKTAH: 6minus/ 10
No comments:
Post a Comment