Evropa kojoj stremimo
Stefano Sollima defintivno zna svoje kriminalce i njihove političare, porodice i tamna srca. Ovaj reditelj se iškolovao na desetinama epizoda TV serija koje su se bavile njima, od kojih su Romanzo Criminale i Gomorra obavezni za gledanje, čak i ako vas ovako nešto ne zanima.
Sve njih karakterišu jasno i glasno postavljeni junaci, koji ne zaziru od brutalnosti, hipokrizije, vatrenog seksa, droge, oružja, mrkih pogleda. Svi od reda sociopate i psihopate. Ali dočarani sa taman toliko ljudskosti, čak i one najružnije, da možemo da ih osetimo i da njihova sudbina ne prestaje da nas intrigira. Iako njen ishod od početka znamo.
Sve to vas očekuje i u Solliminom drugom filmu (prvi, A.C.A.B. (All Cops Are Bastards) ne znam kako sam propustio i isti je ekspresno uguran u top 10 za gledanje!).
Suburra je duhovito "opasana" pričom o apokalipsi, naime, čitav film se dešava osam dana u susret istoj tj u susret Papinoj ostavci. Međutim, bez želje da bude jeftino politički provokativan (ili ja mašim simboliku izabranog datuma), Sollima sve situira od 5. do 12 novembra 2011.
U tih nekoliko dana vidimo kako se bahatost jednog političara obija o glavu nekoliko mafijaških porodica (pa čak i onih, "originalnih" sa Juga), nekim običnim ljudima koji su sa njima imali sitne i skoro nebitne veze, a potom i celoj naciji kroz krizu vlade.
Pričom surovo gospodare muškarci, kojima su žene tek seksualna ili romantična podrška. Priča, iako konstrukt, se savršeno sapliće i raspliće i krvoproliće, a Sollima, za razliku od svojih holivudskih kolega, prikazuje stvari ogoljeno koliko je potrebno. Nekoliko generacija, novih i starih, i novopridošlih ("Cigani"), generacija mafijaša pokušava da se nosi sa nagomilanim problemima, ali novo doba neminovno povlači nove poteze koji ne poštuju stare.
Sollima verovatno ne preteruje kada kičmu italijanskog društva prikazuje ovoliko obraslom kancerom, a u njegovom apokaliptičnom konceptu, sve sa Papinim odlaskom, verovatno stoji duboko ukorenjeni konzervativizam Italijana, koji smak ovog sveta mogu da razumeju jedino ako ga prati i smak "onoga" sveta.
Evropski "krimić" tradicionalno donosi veću zabavu nego američki i umrimuškije pokazuje borbu za vlast u bari, a Suburra je moderni klasik istog u svakom aspektu.
SELEKTAH: 9/ 10
Stefano Sollima defintivno zna svoje kriminalce i njihove političare, porodice i tamna srca. Ovaj reditelj se iškolovao na desetinama epizoda TV serija koje su se bavile njima, od kojih su Romanzo Criminale i Gomorra obavezni za gledanje, čak i ako vas ovako nešto ne zanima.
Sve njih karakterišu jasno i glasno postavljeni junaci, koji ne zaziru od brutalnosti, hipokrizije, vatrenog seksa, droge, oružja, mrkih pogleda. Svi od reda sociopate i psihopate. Ali dočarani sa taman toliko ljudskosti, čak i one najružnije, da možemo da ih osetimo i da njihova sudbina ne prestaje da nas intrigira. Iako njen ishod od početka znamo.
Sve to vas očekuje i u Solliminom drugom filmu (prvi, A.C.A.B. (All Cops Are Bastards) ne znam kako sam propustio i isti je ekspresno uguran u top 10 za gledanje!).
Suburra je duhovito "opasana" pričom o apokalipsi, naime, čitav film se dešava osam dana u susret istoj tj u susret Papinoj ostavci. Međutim, bez želje da bude jeftino politički provokativan (ili ja mašim simboliku izabranog datuma), Sollima sve situira od 5. do 12 novembra 2011.
U tih nekoliko dana vidimo kako se bahatost jednog političara obija o glavu nekoliko mafijaških porodica (pa čak i onih, "originalnih" sa Juga), nekim običnim ljudima koji su sa njima imali sitne i skoro nebitne veze, a potom i celoj naciji kroz krizu vlade.
Pričom surovo gospodare muškarci, kojima su žene tek seksualna ili romantična podrška. Priča, iako konstrukt, se savršeno sapliće i raspliće i krvoproliće, a Sollima, za razliku od svojih holivudskih kolega, prikazuje stvari ogoljeno koliko je potrebno. Nekoliko generacija, novih i starih, i novopridošlih ("Cigani"), generacija mafijaša pokušava da se nosi sa nagomilanim problemima, ali novo doba neminovno povlači nove poteze koji ne poštuju stare.
Sollima verovatno ne preteruje kada kičmu italijanskog društva prikazuje ovoliko obraslom kancerom, a u njegovom apokaliptičnom konceptu, sve sa Papinim odlaskom, verovatno stoji duboko ukorenjeni konzervativizam Italijana, koji smak ovog sveta mogu da razumeju jedino ako ga prati i smak "onoga" sveta.
Evropski "krimić" tradicionalno donosi veću zabavu nego američki i umrimuškije pokazuje borbu za vlast u bari, a Suburra je moderni klasik istog u svakom aspektu.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment