Prigodan rezime, dok ne stigne nešto bolje
Gledajući Daft Punk Unchained ponovo sam se uverio koliko je to fenomenalan projekat. I izgradio teoriju da njihovi diskoidniji, popičniji i Americi draži momenti (i dalje) deluju skoro retardirano u odnosu na ono što su inicijalno, a potom i na fenomenalnom i ovde neoprostivo preskočenom "živom albumu" Alive 1997, pokazali "kao Evropljani za Evropljane".
Njihov zema, i verovatno prijatelj po nekoj liniji, Herve Martin-Delpierre, priču započinje još u vreme Darlin' i nesrećne, sudbonosne recenzije Melody Makera i potom je nastavlja držeći se četiri velika albuma, nepotrebno i pozmašano posvećen osvajanju Amerike. I u ovom poslednjem aspektu uspeva da me ubedi u nešto što pre nisam znao ili verovao- a to je da DP imaju poseben simpatije za taj kontinenet i svoj status u njemu. Sva sreća, pa mi je najomiljenija stvar na Random Access Memories i dalje Giorgio By Moroder (a posebno ludilo je priča o tome da su DP snimili Giorgija sa tri različita mikrofona- najstariji je snimao njegovu priču iz ranih dana, srednji i nešto noviji onaj deo o uspehu, a najnoviji savremeno doba...).
DP Unchained lepo prikazuje transformaciju dvojice stidljivih Francuza koji su grlom u jagode krenuli u šugejz, samo da bi do kraja nedelje otkrili klabing, didžejisanje, 808 i sjaj disko kugle. Sjajan momenat je što su u filmu mahom prisutni kroz audio snimke načinjene na radijskim gostovanjima, čime je samo dodatno ispoštovana njihova potreba da ostanu "iza maske".
Prijatelji, gosti, saradnici, menadžeri, sabrani su da osvetle određene momente iz karijere benda i to rezultira jednom "školskom", kompletnom predstavom o razvoju i usponu benda (za mene lično, naročito je zanimljiva bila geneza njihovog prekretnog nastupa na Coachelli). Ali, kao što rekoh ja sam uvek držao najslabijijim sve one stvari koje su ih u Americi (i/ili na Pitchforku) učinile velikim bendom, pa mi je onda to njihovo umrežavanje sa tamošnjom popularnom kulturom bilo nekako nepotrebno, uprkos povremenim očiglednim remek-delima.
DP Unchained je pristojan portret benda, ali manjka kontekstom i odgovarajućim sagovornicima koji bi objasnili neke revolucionarne poteze ili ostvarenja benda. A njihova uloga u prelepom, ali kratkom životu "francuskog plesnog proleća" sasvim je ostala bez odgovarajućeg tretmana.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Gledajući Daft Punk Unchained ponovo sam se uverio koliko je to fenomenalan projekat. I izgradio teoriju da njihovi diskoidniji, popičniji i Americi draži momenti (i dalje) deluju skoro retardirano u odnosu na ono što su inicijalno, a potom i na fenomenalnom i ovde neoprostivo preskočenom "živom albumu" Alive 1997, pokazali "kao Evropljani za Evropljane".
Njihov zema, i verovatno prijatelj po nekoj liniji, Herve Martin-Delpierre, priču započinje još u vreme Darlin' i nesrećne, sudbonosne recenzije Melody Makera i potom je nastavlja držeći se četiri velika albuma, nepotrebno i pozmašano posvećen osvajanju Amerike. I u ovom poslednjem aspektu uspeva da me ubedi u nešto što pre nisam znao ili verovao- a to je da DP imaju poseben simpatije za taj kontinenet i svoj status u njemu. Sva sreća, pa mi je najomiljenija stvar na Random Access Memories i dalje Giorgio By Moroder (a posebno ludilo je priča o tome da su DP snimili Giorgija sa tri različita mikrofona- najstariji je snimao njegovu priču iz ranih dana, srednji i nešto noviji onaj deo o uspehu, a najnoviji savremeno doba...).
DP Unchained lepo prikazuje transformaciju dvojice stidljivih Francuza koji su grlom u jagode krenuli u šugejz, samo da bi do kraja nedelje otkrili klabing, didžejisanje, 808 i sjaj disko kugle. Sjajan momenat je što su u filmu mahom prisutni kroz audio snimke načinjene na radijskim gostovanjima, čime je samo dodatno ispoštovana njihova potreba da ostanu "iza maske".
Prijatelji, gosti, saradnici, menadžeri, sabrani su da osvetle određene momente iz karijere benda i to rezultira jednom "školskom", kompletnom predstavom o razvoju i usponu benda (za mene lično, naročito je zanimljiva bila geneza njihovog prekretnog nastupa na Coachelli). Ali, kao što rekoh ja sam uvek držao najslabijijim sve one stvari koje su ih u Americi (i/ili na Pitchforku) učinile velikim bendom, pa mi je onda to njihovo umrežavanje sa tamošnjom popularnom kulturom bilo nekako nepotrebno, uprkos povremenim očiglednim remek-delima.
DP Unchained je pristojan portret benda, ali manjka kontekstom i odgovarajućim sagovornicima koji bi objasnili neke revolucionarne poteze ili ostvarenja benda. A njihova uloga u prelepom, ali kratkom životu "francuskog plesnog proleća" sasvim je ostala bez odgovarajućeg tretmana.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Guglao sam zema i kad si to rekao za Žižeka u Hjustone, imamo prob; sad treba i ovo da gledam (CD Alive dobio svojevremeno na poklon) -- btw, video https://www.youtube.com/watch?v=_c0wgZlSG6Q? He he
ReplyDeleteEdit: sad sam proverio, CD Human After All; posle svega sam čovek...
https://www.youtube.com/watch?v=EVl3T4e9rvQ
Delete