Da li je život lepši sa podignutom ili spuštenom zavesom?
Kicoš mi je preporučio ovo.
Nisam gledao nijedan film Paola Genovesea, ali sudeći po plakatima za neke njegove ranije filmove, reklo bi se da voli ansambl postavke. I Perfetti Sconosciutti (u nastavku samo PS) je baš jedan takav.
Mustra po kojoj je komponovan film je jedna od najčešće rabljenih u pozorištu- grupa poznanika, prijatelja, neznanaca okuplja se na nekom mestu i onda neplanirano otkrivanje njihovih tajni rezultira fundamentalnom promenom njihovih odnosa.
Ovde je ta postavka, onako usput, zapitana i za smisao i korist ne toliko socijalnih mreža, koliko naše neprekidne dostupnosti putem raznih aparata i kanala.
Dakle, nekoliko "starih" prijatelja okuplja se na večeri kod jednog para. Pre dolaska, Paolo nas letimično upoznaje sa njima i njihovim postojećim odnosima, ali trenutak prekretnice je kada domaćica predloži da svi tokom večere na sto stave svoje mobilne telefone i dok večera traje sve poruke, snepčetove, vajbere i pozive stave na "spikerfon" da ih svi čuju. Ako već ništa nemaju da kriju.
Gosti, štaćeku'će, pristaju.
I svaka nova poruka počinje pomalo da kruni postojeći privid, da grebucka grla i srca, da roji pitanja.
Nekoliko smešnih zapleta donosi svežinu postavci i generalno Paolov film pije vodu i zabavlja dok ne dođemo do očekivanog trenutka pucanja, patetičnih obrta i skoro tragikomičnih ishoda. Tu film postaje od neuverljiv do dosadan, a naročiti overdoz "saznanjima" stiže kroz obračun supruga i supruge upletenih u saobraćajnu nesreću u kojoj je jedna osoba poginula.
Prekasno, ali bolje ikada nego nikada, Paolo svoj film spasava (hmmm, ovo i nije neki spojler!...) tvistom na kraju koji sve goste, po izlasku sa večere, prikazuje kao da se ništa nije desilo tj kraj druženja preuzima sa "alternativne opcije" u kojoj niko nije prihvatio domaćicin predlog. Beživotna, rutinska harmonija sada obitava među prijateljima, a Paolo nas pita- šta je bolje? Da ne znamo ono što bi mogli/ trebalo da znamo ili da znamo, pa da nam bude nepodnošljivo kao svim ovim ljudima malo pre.
Njegovo pitanje daleko bi bolje reznovalo da prethodno izbačene tajne pred nas nisu toliko krupne da je njihovo obznanjivanje neminovno u bliskoj budućnosti bez obzira na Paolov predlog. Bilo bi bolje da mi gledaoci znamo da je to nešto sa čim se i dalje može živeti. Bezbrižno.
Gledati u paru sa nekim.
SELEKTAH: 6/ 10
Kicoš mi je preporučio ovo.
Nisam gledao nijedan film Paola Genovesea, ali sudeći po plakatima za neke njegove ranije filmove, reklo bi se da voli ansambl postavke. I Perfetti Sconosciutti (u nastavku samo PS) je baš jedan takav.
Mustra po kojoj je komponovan film je jedna od najčešće rabljenih u pozorištu- grupa poznanika, prijatelja, neznanaca okuplja se na nekom mestu i onda neplanirano otkrivanje njihovih tajni rezultira fundamentalnom promenom njihovih odnosa.
Ovde je ta postavka, onako usput, zapitana i za smisao i korist ne toliko socijalnih mreža, koliko naše neprekidne dostupnosti putem raznih aparata i kanala.
Dakle, nekoliko "starih" prijatelja okuplja se na večeri kod jednog para. Pre dolaska, Paolo nas letimično upoznaje sa njima i njihovim postojećim odnosima, ali trenutak prekretnice je kada domaćica predloži da svi tokom večere na sto stave svoje mobilne telefone i dok večera traje sve poruke, snepčetove, vajbere i pozive stave na "spikerfon" da ih svi čuju. Ako već ništa nemaju da kriju.
Gosti, štaćeku'će, pristaju.
I svaka nova poruka počinje pomalo da kruni postojeći privid, da grebucka grla i srca, da roji pitanja.
Nekoliko smešnih zapleta donosi svežinu postavci i generalno Paolov film pije vodu i zabavlja dok ne dođemo do očekivanog trenutka pucanja, patetičnih obrta i skoro tragikomičnih ishoda. Tu film postaje od neuverljiv do dosadan, a naročiti overdoz "saznanjima" stiže kroz obračun supruga i supruge upletenih u saobraćajnu nesreću u kojoj je jedna osoba poginula.
Prekasno, ali bolje ikada nego nikada, Paolo svoj film spasava (hmmm, ovo i nije neki spojler!...) tvistom na kraju koji sve goste, po izlasku sa večere, prikazuje kao da se ništa nije desilo tj kraj druženja preuzima sa "alternativne opcije" u kojoj niko nije prihvatio domaćicin predlog. Beživotna, rutinska harmonija sada obitava među prijateljima, a Paolo nas pita- šta je bolje? Da ne znamo ono što bi mogli/ trebalo da znamo ili da znamo, pa da nam bude nepodnošljivo kao svim ovim ljudima malo pre.
Njegovo pitanje daleko bi bolje reznovalo da prethodno izbačene tajne pred nas nisu toliko krupne da je njihovo obznanjivanje neminovno u bliskoj budućnosti bez obzira na Paolov predlog. Bilo bi bolje da mi gledaoci znamo da je to nešto sa čim se i dalje može živeti. Bezbrižno.
Gledati u paru sa nekim.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment