Sada. I više nikada
Ne znam koliko vam to liči na mene i koliko ste spremni da u to poverujete, ali Superfuzz Bigmuff Plus Early Singles (Sub Pop 1990) je jedno od najboljih (gitarskih) izdanja koje sam u životu čuo. (Al)i nisam to uvek mislio. Sasvim sigurno ne te 1990. kada mi je srce radije vapajovalo uz šugejzing strune.
Mislim da sam lepote Mudhoney postao svestan tek početkom ovog milenijuma kada je John Peel povampirao garažni zvuk svojim simpatijama prema White Stripes, etiketi Sympathy For The Record Industry i svim ostalim novim i starim bendovima koji su tu našli malo mesta za sebe.
U ostalom, baš u to vreme i Mudhoney su se vratili na Sub Pop i objavili neke od svojih najhvaljenijih albuma u ovom drugom delu karijere.
Uspehu Mudhoney u mom životu svakako je doprinela i novootkrivena fascinacija Stooges, bendom koji sam, istotakođe, predugo zapostavljao.
Koliko god to bizarno zvučalo, i za Stooges i za Mudhoney, bilo je potrebno ono što njihova muzika inače ne traži (čak naprotiv)- a to je da ostarim.
I tako star(iji) uspeo sam da se prepustim energiji, spojim je sa svojim nagomilanim besom i izdivljam bez vidljivijih pomeranja telom.
Gledajući ovaj dokumentarac čini mi se da čak i Every Good Boy Deserves Fudge i Piece Of Cake zaslužuju moju pažnju. Videćemo.
U kontekstu rečenog, I'm Now (objavljen i od nekih gledan još 2012), donosi mi lepo satkan i sažet prikaz karijere jednog benda kome svakako dugujem tih sat i četrdeset minuta pažnje. Članovi benda, fanovi, menadžeri i ostali ludaci izgledaju raspoloženo da se prisete dana blata i meda (najbizarnije i najprebijenije izgleda trenutni šef Sub Popa, i verovatno Srbin, Jonathan Poneman).
Film hronološki pokriva sve bendove u kojima su Mark i ekipa svirali, od nekih kojima sam već zaboravio ime, preko Green River do Mudhoney 2.0 postave. Anegdote su prigodne, svim članovima je ukazana podjednaka pažnja, tek ponegde je pokušano da se Mudhoney situiraju u ondašnju scenu i u istoriju popularne muzike (gde im svakako mesto pripada). Sve to prati nešto malo više arhivskog materijala nego što je Jarmusch imao na raspolaganju za Gimme Danger.
I'm Now, iako to ne eksplicira, ipak, pokušava da kaže zašto Mudhoney nisu postali i komercijalno jedna od najvećih grandž zvezda. Hitovi, megahitovi poput Touch Me I'm Sick ili bilo šta sa ...Plus Early Singles desili su se prerano, rekao bih. A Mudhoney jednostavno nisu ponudili najbolje kada se grandž, od 1991, kupovao na kilo. Čak šta, oni su vrlo saboterski tih godina radili na svojoj karijeri. I onda je, nekako prebrzo, svet izgubio interes, za sve, pa i za njih. A u isto to vreme, sem u Sub Popu, nije se iskristalisao njihov legendarni značaj i uspostavila geneza koja ih stavlja u koren stvari (svakako više nego prehvaljene Green River).
Dugujete im. Sigurno im dugujte. Dakle, pogledajte.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Ne znam koliko vam to liči na mene i koliko ste spremni da u to poverujete, ali Superfuzz Bigmuff Plus Early Singles (Sub Pop 1990) je jedno od najboljih (gitarskih) izdanja koje sam u životu čuo. (Al)i nisam to uvek mislio. Sasvim sigurno ne te 1990. kada mi je srce radije vapajovalo uz šugejzing strune.
Mislim da sam lepote Mudhoney postao svestan tek početkom ovog milenijuma kada je John Peel povampirao garažni zvuk svojim simpatijama prema White Stripes, etiketi Sympathy For The Record Industry i svim ostalim novim i starim bendovima koji su tu našli malo mesta za sebe.
U ostalom, baš u to vreme i Mudhoney su se vratili na Sub Pop i objavili neke od svojih najhvaljenijih albuma u ovom drugom delu karijere.
Uspehu Mudhoney u mom životu svakako je doprinela i novootkrivena fascinacija Stooges, bendom koji sam, istotakođe, predugo zapostavljao.
Koliko god to bizarno zvučalo, i za Stooges i za Mudhoney, bilo je potrebno ono što njihova muzika inače ne traži (čak naprotiv)- a to je da ostarim.
I tako star(iji) uspeo sam da se prepustim energiji, spojim je sa svojim nagomilanim besom i izdivljam bez vidljivijih pomeranja telom.
Gledajući ovaj dokumentarac čini mi se da čak i Every Good Boy Deserves Fudge i Piece Of Cake zaslužuju moju pažnju. Videćemo.
U kontekstu rečenog, I'm Now (objavljen i od nekih gledan još 2012), donosi mi lepo satkan i sažet prikaz karijere jednog benda kome svakako dugujem tih sat i četrdeset minuta pažnje. Članovi benda, fanovi, menadžeri i ostali ludaci izgledaju raspoloženo da se prisete dana blata i meda (najbizarnije i najprebijenije izgleda trenutni šef Sub Popa, i verovatno Srbin, Jonathan Poneman).
Film hronološki pokriva sve bendove u kojima su Mark i ekipa svirali, od nekih kojima sam već zaboravio ime, preko Green River do Mudhoney 2.0 postave. Anegdote su prigodne, svim članovima je ukazana podjednaka pažnja, tek ponegde je pokušano da se Mudhoney situiraju u ondašnju scenu i u istoriju popularne muzike (gde im svakako mesto pripada). Sve to prati nešto malo više arhivskog materijala nego što je Jarmusch imao na raspolaganju za Gimme Danger.
I'm Now, iako to ne eksplicira, ipak, pokušava da kaže zašto Mudhoney nisu postali i komercijalno jedna od najvećih grandž zvezda. Hitovi, megahitovi poput Touch Me I'm Sick ili bilo šta sa ...Plus Early Singles desili su se prerano, rekao bih. A Mudhoney jednostavno nisu ponudili najbolje kada se grandž, od 1991, kupovao na kilo. Čak šta, oni su vrlo saboterski tih godina radili na svojoj karijeri. I onda je, nekako prebrzo, svet izgubio interes, za sve, pa i za njih. A u isto to vreme, sem u Sub Popu, nije se iskristalisao njihov legendarni značaj i uspostavila geneza koja ih stavlja u koren stvari (svakako više nego prehvaljene Green River).
Dugujete im. Sigurno im dugujte. Dakle, pogledajte.
SELEKTAH: 7minus/ 10
U redu. Ipak nisi obrazložio svoju ocenu, šta ti se sviđa a šta ne i zašto.
ReplyDeletemislim.. nama, srednjoškolcima, koji prate tvoj blog, bi to značilo, u životu nekako. ok, bez obaveza
Delete