Kao i svake godine ujedinjene nacije Grahovaca i Vujanovića praznične dane posvećuju neodgledanim blokbasterima u najširem smislu reči. Ove godine holivudskoj produkciji dodali smo i boksofis bisere Japana, Španije i Kine. Ili smo to nameravali da uradimo.
BLOCKERS (r. Kay Cannon)
U ovom filmu troje roditelja, od kojih je jedna singl majka, jedan razveden, a jedan u braku sa Amerikanom indijskog porekla, slučajno shvataju da njihove tri ćerke, inače školske drugarice od malena, planiraju da tokom maturske žurke izgube nevinost i u tome žele da ih spreče. Jedna od devojčica je lezbijka, i to samo njen otac kapira, njene najbolje drugarice ne. Niko od odraslih aktera ne živi u pećini, ali se ponašaju tako. Ovo je film koji ne zna kako da se ruga stereotipima "zastarele" tinejdž komedije, a ne sme da se ruga novim trendovima. On bi da ismeva "helicopter parenting", ali za to koristi roditelje koji su parodija onih, staromodnih modela, iz osamdesetih. Nakon pola sata shvatili smo da ovo gledamo pola sata duže nego što je trebalo.
SELEKTAH: 0/10
CRAZY RICH ASIANS (r. Jon M. Chu)
Prošle godine najgledaniji film u Kini bila je soc-komedija o čoveku koji pokušava da zaradi pare na ilegalnim lekovima za leukemiju. Snažna kritika države i potreba za humanizacijom trans-kapitalne zveri kakva je danas Kina očigledno objašnjavaju zašto je kapitalistički bahatluk zvani Crazy Rich Asians (ne)očekivano bedno prošao na "matičnom" terenu. Iako je osmišljen kao holivudski eksperiment, koji pre svega udovoljava "inkluzivističkim" trendovima o ravnopravnoj zastupljenosti, CRA je demonstracija izuzetno devijantne predstave o "novim Kinezima" kao o razularenim materijalističkim mašinama manje ili više zarobljenim u izanđalim matricama sapunica. Iako je u "srcu" ovog filma rom-kom o Pepeljugi sve to pojedeno je Pimp My Ride/MTV Cribs estetikom čiji je jedini cilj da nadbahati prethodno prikazano, sa junacima koji su groteskne karikature bilo da su zamišljeni kao komični ili "ozbiljni" likovi. Da sam Kinez bojkotovao bih ovo.
SELEKTAH: 1minus/10
PITCH PERFECT 3 (r. Trish Sie)
Treći nastavak fem-komedije o akapela avanturama (sada više i ne toliko) koledž trupe očigledno trpi izmenu na kormilu. Elizabeth Banks, koja je stvorila serijal i dala mu harizmu, sada "samo" glumi (i to su najbolji delovi filma) i producira, a režije se prihvatila Trish Sie koja iza sebe ima jedno slično koreografsko ostvarenje i par spotova za OK Go. Otuda u ovom filmu imate spotovski elaborirane muzičke sekvence i trljavu i tanku dramu koja izgleda kao sedmi nastavak Charlie's Angels. Ponižavajuće za sve u svakom smislu. Čak i za neodoljivu Rebel Wilson.
SELEKTAH: 1/10
TOMB RAIDER (r. Roar Uthaug)
Novo čitanje Lare Croft, iako to eksplicitno nije, u suštini jeste neka vrsta "origin story" koja "našu Laru" promoviše u profesionalnu avanturašicu koju nam je u dva filmska nastavka prethodno dočarala Angelina Jolie. Moj problem s ovim filmom jeste što "origin story" nije eksplicitan, već je gledaocu ostavljeno da sklapa pazle kako će prosečno nadarena (za sve što čega se dohvati) Lara Croft jednog dana postati besprekorno obrazovana, istrenirana i za borbu spremna Lara. U interpretaciji po svemu "skromnije" Alicie Vikander, jedna "realističnija" Lara smeštena je u podjednako ne-realnu, dakle "Croftovsku" avanturu, te ponor između te dve dijametralno različite stilizacije vrvi klišeiziranim rešenjima koji ne znaju kako da zadrže osnov onoga što želimo da dobijemo "u društvu Lare Croft", a sada u novom ruhu.
SELEKTAH: 2/10
SOLO: A STAR WARS STORY (r. Ron Howard)
Iako (znate da) nisam nikakav fan Star Wars, ovo mi stvarno deluje kao nešto potpuno besmisleno. Spin of franšize zamišljen kao "origin story" Hana Soloa izgleda kao relativno neinteresantan predložak sa sporednu priču (i to njen prvi deo!) u nekoj od regularnih epizoda. Ne znam čemu spin of, ako Ron Howard (nakon kaširanja Phila Lorda i Christophera Millera), uz pomoć "večnih Kasdanovih", treba da napravi isto to "samo isto". Plus, pored živog Shia La Beoufa kastovati onog širokoglavog manekena za ulogu Hana Soloa deluje kao Disney-eva demonstracija nemanja ni trunke muda. Što je sasvim u skladu sa milenijalskim okruženjem i milenijalskom publikom kojoj je namenjen. Ostaje samo čuđenje- zašto je onda podbacio u svakom smislu?
SELEKTAH: 2/10
PACIFIC RIM UPRISING (r. Steven S. DeKnight)
Žozefina kaže da nam se del Torov Pacific Rim pre 5 godina svideo i, začudo, ima i dokaza tome. Ovaj sigurno nije. Prvobitna impresija giga-robotima i dalje stoji, s tim što sada baš kao i gvožđe od koga su napravljeni deluje malo pohabanije i zarđalije. Čak i "sentiped" koji se skroji na kraju od vanzemaljskih čudovišta ne deluje ništa impresivnije od nekog dino-nosorogo-saurusa. Priča je neočekivano klišeizirana sa sad već nepodnošljivim grižama savesti, prevrtljivim naučnicima, autsajderima-početnicima i (ne)realizovanim herojima. Ključna premisa obrta pojavi se kasno i nekako ostane u senci junaka koga igra lažni Christian Slater (Charlie Day). Sve u ovom filmu je beskrajno predvidljivo i, svestan sam, možda ga za to ne treba kriviti, ali je kompenzacija u onome "kako" zaista neinventivna u rukama DeKnighta koji debituje na filmu i uprkos radu na renomiranim teve serijama ne ume da ispriča neku zanimljiviju priču.
SELEKTAH: 3/10
OCEAN'S EIGHT (r. Gary Ross)
Kao Ocean's Eleven, samo minus 3 i samo žene, to je, valjda, bila ideja. I, manje-više, ta ideja je i realizovana. Bezidejno, kao što smo i očekivali. U filmu koji je mogao biti visoko glamurizovani pret-a-porter krimi komedije, s obzirom na svoje ne-baš-tako-malo oslanjanje na fešn industriju, dobili smo galeriju junakinja, predvidljivo različitih rasa, možda i seksualnih orijentacija, i nijednu trans ženu što je apsolutno sramno s obzirom da skoro svi junaci zarad obavljanja zadatka stupaju u neki vid trans-formacije. Kad kažem galeriju mislim to je radnja filma. One nam se predstave i onda tu svoju tačku sprovedu kad treba. Ad hok oformljena komuna žena besprekorno funkcioniše zajedno, nema trzavica, OE je slika sveta kome "meToo" pokret teži. Nažalost, i ono zbog čega smo došli, a to je film o pljački, nije ništa bolje i uglavnom je linearno sproveden plan nečega što je u suštini najobičnije džeparenje. Tvist sa ekstra pljačkom shvatio sam kao ironični komentar na večitu žensku potrebu za "ekstra šopingom". Kada na kraju filma sestra Danny-ja Oceana, pored njegovog groba, gledajući nas u oči, kaže "You would've loved it" znamo da laže za svih X miliona dolara koliko je zaradila.
SELEKTAH: 3/10
THE SPY WHO DUMPED ME (r. Susanna Fogel)
Možda su neke stvari bile indikativne za uspeh ovog filma na samom početku. Za režiju priče (kojoj sama kumuje i kao ko-autorka), izabrana je rediteljka čiji je (jedini?) prvobitni uspeh vezan za seriju o devojci kojoj počinju da cvetaju ljubav i karijera i koja potom otkriva da ima leukemiju... Spy... bi trebalo da bude film koji kombinuje komediju i akciju igrajući se sa svojom realističkom postavkom i gurajući je u apsurdne ili crno-humorne situacije, poput Kick-Ass ili Kingsman. I za takve filmove teško je naći glumce koji s lakoćom mogu da vas šetaju od ozbiljnosti do sumanutosti, kakvi su Melissa McCarthy ili Colin Firth ili Hugh Grant ili... ne Mila Kunis. Tj, ne u ovom filmu. Spy... nikada jasno ne utvrđuje svoju žanrovsku nijansu, delujući povremeno kao (njegovi potencijalni uzori) Pink Panther ili bilo koji film s opaticama u komičnim nevoljama, dok povremeno šiba skoro Bondovski apsurdnim akcionim sekvencama. Najbolji momenti duguju sve Kate McKinnon, a najbolja sekvenca filma je jurnjava kroz Beč u Uberu mrtvog vozača. Nažalost, ništa drugo u filmu nije bilo toliko razrađeno i zabavno.
SELEKTAH: 4minus/10
ANT MAN AND THE WASP (r. Peyton Reed)
Pretpostavljam da se iz ovog obilja superheroja rodila nužnost da filmovi o njima nekako, pa i na silu, moraju da se razlikuju, da moraju da pronađu nišu koja će biti samo njihova, i u tonu, i u atmosferi i u superherojstvu superheroja. I to ima smisla i dobro je za one koji pasionirano gledaju takve filmove. Oni sigurno vide zašto je Ant Man... ovakav i kao takav bolji i drugačiji. Ja nisam od tih. Niti me to zanima.
Ant Man And The Wasp je super za malu decu, jer ima nekoliko podužih sekvenci koje dosta "crtanofilmovski" tretiraju akciju. Pored toga, valjda je interesantno i što je glavni junak nekako "epizodan", niti se glavna radnja tiče njega lično. Pored toga, priča balansira između dve dosta romantične, "ženskaste" priče, jedne koja se tiče "dobrog tate" i njegove potencijalne romanse sa novom tetom, i tetinog tate i njegove izgubljene žene koju jure u kvantnom svemiru ovde.
A ima i neki "Duh" koji im sve to kvari, i neki FBI, i neki lopov-mafijaš. Sve onako besmisleno i bespotrebno.
SELEKTAH: 5minus/10
I FEEL PRETTY (r. Abby Kohn & Marc Silverstein)
Kohn & Silverstein pokušavaju da se profilišu kao kul rom-kom autori koji unutar žanra traže komediju u atipičnim junacima ili premisama. U ovom filmu, prisustvujemo komičnoj razradi "Dove" kampanje/filozofije o tome kako je svaka žena lepa, samo toga nije svesna. E, pa ovde postane svesna. Dakle, nova primadona anti rom-koma, Amy Schumer, u ovom filmu padne sa bajsa za vežbanje i nakon toga istripuje da je "takva-kakva je" zapravo fenomenalna riba i u skladu sa tim počinje da menja svoj društveni život. Što ima neke komične konsekvence s obzirom da dobija posao tj premeštaj iz IT odeljenja na recepciju poznate kozmetičke firme za žene. Međutim, iako je Amy tu I Feel Pretty stidljivo i retko beži u R-rated materijal ili pokušava da ozbiljnije radikalizuje postojeće rom-kom postulate. Rezultat je film koji poput mlake vode prija, ali koji ni po čemu posebno nećete pamtiti.
SELEKTAH: 5/10
THE EQUALIZER 2 (r. Antoine Fuqua)
Ako za neki film možemo da kažemo da ga ne bi bilo da nema Denzela Washingtona, onda je to ovaj. Lako moguće i prethodni deo, zapravo. Jer u oba, i mi i reditelj oslonjeni smo na Denzelov "zli da zliji ne može biti" pogled i "činjenicu" da se radi o fenomenalno izgledajućem nepobedivom junaku, koji je toliko na strani dobra, da sa osobitim užitkom možemo da uživamo u svim zlima koja čini. A posebnu čar u svemu tome, baš kao i u svim tim-Liam-Neeson-avendžerima-od-krvi-i-mesa, čini to što oni svoju osvetu obavljaju na vrlo neposredan i fizički način- dakle, lome kosti, buše rupe i pesniče dok pulpa ne počne da ključa. U ovom skoro-idiotski skrojenom delu Denzel sveti svoju, reklo bi se, jedinu prijateljicu, već na pola filma otkriva se (jedini mogući) zločinac i nakon toga, uz grickalice, uživamo u osvetničkom finalu. Ako to nije po vašem ukusu, soriška.
SELEKTAH: 5/10
SKYSCRAPER (r. Rawson Marshall Thurber)
Thurber je karijeru izgradio na radikalnijim komedijama poput Dodgeball i We're the Millers, a saradnju sa The Rockom započeo je (imbecilnom, ali) komičnom akcijom Central Intelligence. Otuda čudi što za sumanuti blokbaster o borbi čoveka sa zgradom viskom skoro 200 spratova Thurber nije pretvorio u neki duhovitiji, dajhardovski (na koji podseća) Rock-er, nego je napravio film čija radnja obiluje nebuloznim premisama i razvojima, dok ozbiljnost koja ispraća sumanutosti pojedinih sekvenci zasmejava gde ne bi trebalo. S druge strane, "toranj koji gori" i otac koji se bori za spas svoje porodice uvek pružaju dovoljno "zanimljivosti" i sa Rockom u glavnoj ulozi posvećenost toj misiji dolazi do svojih najekstremnijih granica. Iznenadićete se koliko brzo proleti i uprkos manama usled staromodnosti postavke.
SELEKTAH: 6minus/10
BIRD BOX (r. Susanne Bier)
Dakle, u Netlixovom hitu (preko 45 miliona gledalaca odgledalo je više od 70% filma, jer, hebiga, tako se danas meri uspeh... NO FURTHER FUCKIN COMMENTS), stvari stoje ovako: oni koji se usude da vide nešto drugačije i novo osuđeni su na smrt, od sopstvene ruke. Oni koji žele da prežive prinuđeni su da zatvore oči i žive skriveno i povučeno u pećinama svojih domova. Oni koji bez posledica gledaju u nešto novo i drugačije i na silu teraju druge da progledaju proglašeni su ludacima (ili se radi o ludacima) i ubicama (ili se radi o ubicama). U toj i takvoj alegoriji, Sandra Bullock želi da nas ubedi da je moguće s povezom preko očiju i dvoje male dece, isto takođe s povezima, ploviti čamcem niz reku i čak kada se čamac prevrne u brzacima nije problem uloviti petogodišnju decu po reci, jer oni i bez vojnog superdrila ostaju dovoljno navežbani i pribrani da odmah čim dođu sebi zovu svoju majku. I to sve bez skidanja poveza!
Naravno, moguće je sve ovo zanemariti i gledati ovaj film kao perverzno orkestriranu akciju tokom koje svaki normalan roditelj sedi na ivici kućne fotelje i trese se od pomisli kroz kakve muke prolazi majka Sandra pokušavajući da sačuva svoju decu u vrlo neprijateljskim okolnostima. I to je nekako lakše za poverovati. I ispratiti.
SELEKTAH: 6minus/10
ONE CUT OF THE DEAD (r. Shinichiro Ueda)
Za One Cut Of The Dead sam se zainteresovao (pored teme kojom se bavi) kada sam pročitao da je koštao samo 25.000$ da se napravi, a da je potom, prvo uspehom na festivalu u Udineu (Udinama?!), a potom narastajućom podrškom u lokalu, zaradio preko 30m$ i postao jedan od najgledanijih filmova godine u Japanu.
U suštini, u pitanju je "studentska vežba" iz forme. Igra sa lo-fi filmom o napadu zombija na ekipu filma koja snima film o zombijima, koja potom zalazi u flešbek, "standardne" japanske komične drame koja se bavi akterima i nastankom filma, da bi konačno, sve zajedno postalo neka vrsta "making of"-a koji je sniman u isto vreme kad i sam film.
Prvi deo je možda malo naporniji (i "japanskiji") nego što bi trebalo, drugi možda prebrzo proleti kroz svoje melanholije i satire, a treći je previše rutinski i ne objašnjava svoju "de-montažu" čitavog procesa.
SELEKTAH: 6minus/10
AVENGERS: INFINITY WAR (r: Anthony Russo, Joe Russo)
Iz filma u film Avendžera je sve više i više i problem je sada toliki da i uz njihove minimalne samo-promocije unutar ovog kompilacijskog nastupa i trajanje od dva i po sata, radnja mora da se podeli u dva nastavka (Endgame stiže ove godine). A kako ih je više, publiku je sve teže ubediti i da postoji "nešto" što oni zajedno ne mogu (lako) da pobede. Ovde to nešto predstavlja 3m visok avatar Josha Brolina pod imenom Thanos (kao nadimak za Thanatosa) koji je i misiji da sakupi šest magičnih kamenčića, koji predstavljaju metafizičke elemente, u jednu rukavicu čime će steći apsolutnu moć u univerzumu. U izvesnoj meri on dejstvuje kao metafora za silu prirode koja želi da povrati regulativu nad divljajućim "ljudolikim" svemirom, dok Avendžeri dejstvuju kao Zemljina poslednja nada da se nešto uradi i drugim sredstvima vrati red u kosmos. Hulk neočekivano izgleda kao pudlica svih njih, Iron Man gubi šarm kad gubi, baš kao Thor, baš kao i svi oni, zapravo. Thanos je usred brojnih efekata koji su ga skrojili dosta Sin City-ovski, ali benigan. Repeticiji šibanja nema kraja. Jedino što izostanak hepienda daje neku specifičniju aromu. I hvala bogu na Guardians of the Galaxy ekipi.
SELEKTAH: 6/10
THE PREDATOR (r. Shane Black)
Možda je najveći problem ovog filma što i nije toliko o Predatoru. On u ovom filmu figurira kao nešto malo više od rakuna ili kakve druge zverke koja uznemirava komšiluk, a onda se njih par skupi da mu se nahebe keve. Ne znam šta su 20th Century Fox i publika očekivali spajanjem Shanea Blacka i scenariste (Freda Dekkera) koji je najveće uspehe ostvario pre četvrt veka i to, mahom, u komičnim adaptacijama muških žanrova.
Shane Black, koji je autor jednog od najboljih superherojskih filmova ikada! (Iron Man 3), demistifikuje Predatora odmah na početku, a potom radnju vozi kao zajebanciju na helovinasti slešer, koja, uz to, uspeva da bude i porodična komedija. S psovanjem.
Nije mi bilo dosadno. Moglo je da bude još iščašenije, u pravcu komedije, Shane još jednom briljira kao majstor pretvaranja stereotipnih "anti-junaka" u simpatične i vredne našeg involviranja.
Šteta što Downey Jr. nije zaigrao glavnu ulogu. To bi mu dalo šarm koji nedostaje za potpun ugođaj.
SELEKTAH: 7minus/10
JUSTICE LEAGUE (r. Zack Snyder)
Prestravljen užasom koji je bio raspad sistema Batman v Superman: Dawn Of Justice i neuveren u hajp Wonder Woman, ja sam očekivao da će ovo biti dno. A ispostavilo se kao bolji, jasniji, sigurniji, dramski zamiljiviji "ensemble" uradak od Avengers. Snyder pre svega nije morao da se muči sa 657 superheroja, imao je dovoljno vremena da ih sve predstavi, uključi u borbu i kreira neke odnose unutar grupe. Flash kupi simpatije svojim humorom, Affleckov Batman svojom đinđićevskom mudrošću da prepozna da je najslabiji od svih, ali da je njegova snaga u sposobnosti da ih sve udruži. Justice League možda "over-all" jeste staromodan, jer sa takvim superherojima i kuburi, ali pored toga što je Avengersima (sa svojim "Thanosom") ponudio model "super-neprijatelja", on se i mnogo uspešnije izborio sa njim. I to za samo 2 sata!
SELEKTAH: 7/10
GAME NIGHT (r. John Francis Daley & Jonathan Goldstein)
Mislim da je Game Night u startu spoznao da funkcioniše kao neka vrsta parodije Fincherovog The Game, pa su sprdnje na račun Fight Club tokom celog filma duhovit način da se to adresira. Ako mene pitate.
Drugo ostvarenje dvojca Daley-Goldstein nakon filma Vacation, koji je bio bolji u ideji nego u realizaciji, u više navrata me je sočno nasmejalo, što je više nego nekoliko drugih komedija zajedno. Ovaj film uspeh duguje odličnom kastingu (sve sa iznenađujuće odličnim Jesse Plemonsom), kao i činjenici da je u realtivno-fiktivnom okruženju lažnog kidnapovanja i propratnih krimogenih radnji uspeo da sebi da neophodnu slobodu da se zajebava, a da ne brine koje ugrožene milenijalse će to uzrujati. Plus film abnormalno mnogo komedije proizvodi na račun gluposti i neobrazovanja svojih junaka, i kako te stvari još uvek nisu sporne, one i dalje donose urnebesne rezultate.
SELEKTAH: 7/10
MONKEY KING 3 (r. Soi Cheang)
Možda nije lako poverovati da je reditelj sva tri filma iz Monkey King franšize nekad davno režirao filmove poput festivalskog Dog Bite Dog, ali nešto od te "želje za angažovanošću" postoji i ovde. U trećem delu monah i njegova tri neobična bodigarda/sajdkika bežeći od boga reke završavaju u kraljevstvu žena, čisto ženskoj komuni koja svoju reprodukciju duguje magičnoj reci u kojoj je "rastopljen" bog reke, nekadašnji ljubavnik njihove "menadžerke". Bajkoliki deo priče prati pokušaj monaha da pobegnu iz opnom ograđenog kraljevstva, kao i romansu između monaha i matične princeze, ali neki detalji neočekivano brutalno aludiraju na jezive kineske prakse, poput abortiranja ženske dece, i snažno se zalažu za ženska prava. Ako efekti u dobrom delu ne prate maštu autora, ima ovde puno toga da zabavi i roditelje i decu. Malu decu!
SELEKTAH: 7/10
THE MAN FROM MO'WAX (r. Matthew Jones)
Ovo sam kao i A.C.A.B. gledao sam dok je ostatak porodice usvajao filmske avanture Harry-ja Pottera.
U pitanju je neočekivani dokumentarac o usponu i padu i padu i padu i padu Jamesa Lavella, jednog od najinteresantnijih producenata ("s ove strane okeana"), osnivača legendarne etikete Mo'Wax i jedine nepromenljive u projektu UNKLE. Kažem neočekivani, jer sam s karijerom Lavella završio otprilike kada i s debijem UNKLE, "te 1998". I nisam pokazao neko naročito interesovanje za još tri albuma koja je UNKLE snimio, niti za njegovu DJ i "remiks" karijeru, i tek sam se nedavno susreo s njegovim imenom ("pa, on je živ!") kada sam video da je radio saundtrak za teve seriju Trust.
Sve to poklopilo se s mojim spontano javljenim interesovanjem za Mo'Wax (čija sam skoro sva izdanja neočekivano lako sabrao!), tako da sam na "potkovan" način mogao da se bavim i jednom i drugom pričom. Ova o Lavellu je sumanuta.
Iako sam svojevremeno želeo da volim Mo'Wax, više nego što jesam, i ako sam još tada na prvencu UNKLE čuo tri, verovatno, najlepše pesme devedesetih, nisam imao pojma da je Lavelle tada bio jedva stariji od mene, niti sam imao pojma koliko je DJ Shadow bio instrumentalan za nastanak Mo'Wax i UNKLE, kao i koliko su se narednih desetak godina na njegovom mestu smenjivali ljudi koji su pokušavali da isprate Lavellove diskografske i muzičke projekte. Lavelle je. očigledno, bio najbolji u društvu najtalentovanijih ljudi i obrnuto. Karijera koju je Psyence Fiction trebalo da kruniše zapravo je od tog trenutka nezaustavljivo krenula na dole.
Sam film najveći deo vremena pokušava da stigne do bilo kakvog hepienda i nalazi ga u Meltdownu koji je Lavelle kurirao 2014, kada su publika i bivši saradnici dobili (poslednju?) priliku da vide i oproste Lavellu toliku posvećenost i sve što je sa tim došlo.
Koga zanima, uživaće.
SELEKTAH: 8/10
A.C.A.B. ALL COPS ARE BASTARDS (r. Stefano Sollima)
Možda bi bilo pametno da prvo pročitate prikaz Sicario: Day Of the Soldado, pa da se vratite ovde, jer ćete lakše ispratiti šta sam hteo da kažem.
A.C.A.B. je prvi film Stefana Sollime i poslednji koji sam odgledao (kad sam konačno obratio pažnju da jedno ime povezuje toooliko stvari koje obožavam!). U pitanju je Braquo-ovski tretman priče o nekoliko policajaca koji čine specijalni odred policije koji sanira navijačke i sve druge vrste nemira. Svaki od njih u svoj posao donosi neki lični "nemir": od sina koji se združio s lokalnim skinsima, žene koja traži razvod i ne da ćerku, suđenja za preispoljenu silu prilikom obavljanja posla ili je, u skladu sa žanrovskom postavkom ovog filma, novajlija koji tek počinje da shvata šta znači "bratstvo" unutar ove ekipe.
Sollima je "podjednako nemilosrdan" prema svima. Iako bi neko mogao da protumači njegov film kao "malo tj 'dovoljno' desničarski" s obzirom na stepen apatije prema tretmanu imigranata, zapravo se radi o tome da Sollima u dočaravanju svih aktera priče zauzima (i) vizuru onoga čije prisustvo oni trpe, što priči daje neprijatan, ali izbalansiran tretman. Rumuni (=cigani, Albanci) siluju i ubijaju, i nisu ništa manji rasisti prema crncima od samih Italijana, Italijanima je ekonomsko blato izgovor za ksenofobiju, policajci su malo patriote, malo zločinci, malo ljudi, malo neljudi, malo nadljudi. Nikome ništa nije lako da živi i svi trpe. I kada policajci sebi za dušu pevaju navijačku o tome kako su svi policajci đubre, ima tu malo i neminovnog prihvatanja, ali i nakaradnog osećaja posebnosti što u celom tom haosu oni i dalje imaju jasnu ulogu u društvu.
Očekujem da Južni vetar bude ovakav.
SELEKTAH: 9/10
MONSTER HUNT 2 (r. Raman Hui)
Ako vas zanima film koji mogu da sa ogromnim zadovoljstvom gledaju svi od 2ipo do 102ipo godine pogledajte podjednako spektakularni nastavak Monster Hunt o čudovištancu Wuba Wuba koje u tajnosti odrasta sa svojim ljudskim roditeljima. U ovom delu, po njega je poslat zmaj, u ljudskom obliku, iz kraljevstva čudovišta, ali se na njega namerio i lokalni mangup koji voli da eksploatiše čudovišta za svoje potrebe. Hui ima neverovatan osećaj za ritam priče i svako malo duva joj u leđa neverovatno maštovitim akcionim sekvencama koje svim gledaocima unisono oduzimaju dah. A kroz sve to provučena je nežna priča o potrebi za brigom o bližnjem svom, brdo humora i mašte dovoljno da deset godina hrani svu holivudsku sci-fi produkciju. Nestvarno dobro.
SELEKTAH: 9plus/10
SICARIO: DAY OF THE SOLDADO (r. Stefano Sollima)
Jebote.
Ne pamtim imena. Ali neke stvari se ne mogu sakriti.
Nema šanse da odgledate nastavak Sicario, a da ne pomislite na (teve) Gomorru. Ili Subarru.
Nema šanse da promašite isti autorski potpis koji odiše nemilosrdnošću kad se bavi kriminogenim aktivnostima. Tamo sicilijanske tj rimske mafije, a ovde američke... države.
Stefano Sollima je najbolji reditelj koga možete poželeti za akcioni film. Jer u njemu mame i deca ne preživljavaju ono što kod drugih rediteljskih pičkica moraju.
Stefano Sollima je reditelj koji je noćna mora Holivuda (sad kad su ga prevezli tamo), jer on deluje u interesu "demokratije", ali režira kao Charles Bronson.
Sicario: Day Of The Soldado je neočekivani, neplanirani nastavak (pre)stilizovanog Denis Villeneuveog ostvarenja o "aktivnostima" američke vlade u pograničnom delu sa Meksikom, protivu tamošnjih kartela i distribucije droge. U tom filmu Villeneuve je imao fenomenalnu sekvencu stizanja na granicu, imao je tenziju, atmosferu, nešto malo drame i stidljivo je bio nemilosrdan (zauvek ću pamtiti "večeru sa Benicijom").
Sallima je odmah razumeo o čemu je Sicario zapravo.
O tome koliko je život bezvredan i koliko su "Ameri" nesposobni.
Glavni junaci nove priče su ("preživeli") Josh Brolin koji nakon terorističkog napada u Kanzas Sitiju otkriva da "teroristi" stižu preko Meksika sa drugim nesrećnim Meksikancima. On želi da izazove rat između kartela, kako bi prekinuo protok droge u Ameriku i biznis ilegalnog transporta preko granice. Or something. U tome mu pomaže, takođe "preživeli" Benicio.
Stvar se vrti oko otmice ćerke jednog od lidera kartela koja kako vreme odmiče postaje sve veći i smetajući dokaz tome da se čitav plan nije baš najbolje promislio tj da je njegova izvedba prekomplikovana, jer su karteli toliko infiltrirani u meksičke vlasti da će Amerika maltene ući u rat sa svojim susedom.
Sollima toliko samouvereno režira da mu nije teško ni da Villeneuveu napravi omaž svojom verzijom sekvence transporta koja sada postaje neki trejdmark momenat franšize i na sasvim drugi način odiše tenzijom i neočekivanim razrešenjem.
Iako pršti nemilosrdnom akcijom koja nije ništa drugo do "prenos onoga što se dešava na ulicama", Sollima u skoro magično-realističkim trenucima uspeva da nam osvetli svakog od glavnih junaka u njegovom ličnom svetlu i drame koju trpi usled situacije (razgovor sa nemim Meksikancem ostaje posebno upečatljiv). Stvari, same po sebi, nisu toliko neizbežne, koliko ih neizbežnim čini neizbežna američka glupost u sređivanju stvari koja se tradicionalno oslanja na demonstraciju sile, a ne pameti.
Na sve prikazano, Sallima uspeva da u duhu American Crime serijala ispriča i jednu, naoko manje nemilosrdnu, priču o genezi pograničnog kriminalca koja se odvija sa toliko malo empatije da imate utisak da prisustvujete odvođenju deteta na pogubljenje.
Na kraju je u superironičnom duhu napravljena scena koja deluje kao kraj superherojskog filma što sugeriše da će biti, barem, još jednog dela.
NE MOGU DA DOČEKAM!
SELEKTAH: 10/10
BLOCKERS (r. Kay Cannon)
U ovom filmu troje roditelja, od kojih je jedna singl majka, jedan razveden, a jedan u braku sa Amerikanom indijskog porekla, slučajno shvataju da njihove tri ćerke, inače školske drugarice od malena, planiraju da tokom maturske žurke izgube nevinost i u tome žele da ih spreče. Jedna od devojčica je lezbijka, i to samo njen otac kapira, njene najbolje drugarice ne. Niko od odraslih aktera ne živi u pećini, ali se ponašaju tako. Ovo je film koji ne zna kako da se ruga stereotipima "zastarele" tinejdž komedije, a ne sme da se ruga novim trendovima. On bi da ismeva "helicopter parenting", ali za to koristi roditelje koji su parodija onih, staromodnih modela, iz osamdesetih. Nakon pola sata shvatili smo da ovo gledamo pola sata duže nego što je trebalo.
SELEKTAH: 0/10
CRAZY RICH ASIANS (r. Jon M. Chu)
Prošle godine najgledaniji film u Kini bila je soc-komedija o čoveku koji pokušava da zaradi pare na ilegalnim lekovima za leukemiju. Snažna kritika države i potreba za humanizacijom trans-kapitalne zveri kakva je danas Kina očigledno objašnjavaju zašto je kapitalistički bahatluk zvani Crazy Rich Asians (ne)očekivano bedno prošao na "matičnom" terenu. Iako je osmišljen kao holivudski eksperiment, koji pre svega udovoljava "inkluzivističkim" trendovima o ravnopravnoj zastupljenosti, CRA je demonstracija izuzetno devijantne predstave o "novim Kinezima" kao o razularenim materijalističkim mašinama manje ili više zarobljenim u izanđalim matricama sapunica. Iako je u "srcu" ovog filma rom-kom o Pepeljugi sve to pojedeno je Pimp My Ride/MTV Cribs estetikom čiji je jedini cilj da nadbahati prethodno prikazano, sa junacima koji su groteskne karikature bilo da su zamišljeni kao komični ili "ozbiljni" likovi. Da sam Kinez bojkotovao bih ovo.
SELEKTAH: 1minus/10
PITCH PERFECT 3 (r. Trish Sie)
Treći nastavak fem-komedije o akapela avanturama (sada više i ne toliko) koledž trupe očigledno trpi izmenu na kormilu. Elizabeth Banks, koja je stvorila serijal i dala mu harizmu, sada "samo" glumi (i to su najbolji delovi filma) i producira, a režije se prihvatila Trish Sie koja iza sebe ima jedno slično koreografsko ostvarenje i par spotova za OK Go. Otuda u ovom filmu imate spotovski elaborirane muzičke sekvence i trljavu i tanku dramu koja izgleda kao sedmi nastavak Charlie's Angels. Ponižavajuće za sve u svakom smislu. Čak i za neodoljivu Rebel Wilson.
SELEKTAH: 1/10
TOMB RAIDER (r. Roar Uthaug)
Novo čitanje Lare Croft, iako to eksplicitno nije, u suštini jeste neka vrsta "origin story" koja "našu Laru" promoviše u profesionalnu avanturašicu koju nam je u dva filmska nastavka prethodno dočarala Angelina Jolie. Moj problem s ovim filmom jeste što "origin story" nije eksplicitan, već je gledaocu ostavljeno da sklapa pazle kako će prosečno nadarena (za sve što čega se dohvati) Lara Croft jednog dana postati besprekorno obrazovana, istrenirana i za borbu spremna Lara. U interpretaciji po svemu "skromnije" Alicie Vikander, jedna "realističnija" Lara smeštena je u podjednako ne-realnu, dakle "Croftovsku" avanturu, te ponor između te dve dijametralno različite stilizacije vrvi klišeiziranim rešenjima koji ne znaju kako da zadrže osnov onoga što želimo da dobijemo "u društvu Lare Croft", a sada u novom ruhu.
SELEKTAH: 2/10
SOLO: A STAR WARS STORY (r. Ron Howard)
Iako (znate da) nisam nikakav fan Star Wars, ovo mi stvarno deluje kao nešto potpuno besmisleno. Spin of franšize zamišljen kao "origin story" Hana Soloa izgleda kao relativno neinteresantan predložak sa sporednu priču (i to njen prvi deo!) u nekoj od regularnih epizoda. Ne znam čemu spin of, ako Ron Howard (nakon kaširanja Phila Lorda i Christophera Millera), uz pomoć "večnih Kasdanovih", treba da napravi isto to "samo isto". Plus, pored živog Shia La Beoufa kastovati onog širokoglavog manekena za ulogu Hana Soloa deluje kao Disney-eva demonstracija nemanja ni trunke muda. Što je sasvim u skladu sa milenijalskim okruženjem i milenijalskom publikom kojoj je namenjen. Ostaje samo čuđenje- zašto je onda podbacio u svakom smislu?
SELEKTAH: 2/10
PACIFIC RIM UPRISING (r. Steven S. DeKnight)
Žozefina kaže da nam se del Torov Pacific Rim pre 5 godina svideo i, začudo, ima i dokaza tome. Ovaj sigurno nije. Prvobitna impresija giga-robotima i dalje stoji, s tim što sada baš kao i gvožđe od koga su napravljeni deluje malo pohabanije i zarđalije. Čak i "sentiped" koji se skroji na kraju od vanzemaljskih čudovišta ne deluje ništa impresivnije od nekog dino-nosorogo-saurusa. Priča je neočekivano klišeizirana sa sad već nepodnošljivim grižama savesti, prevrtljivim naučnicima, autsajderima-početnicima i (ne)realizovanim herojima. Ključna premisa obrta pojavi se kasno i nekako ostane u senci junaka koga igra lažni Christian Slater (Charlie Day). Sve u ovom filmu je beskrajno predvidljivo i, svestan sam, možda ga za to ne treba kriviti, ali je kompenzacija u onome "kako" zaista neinventivna u rukama DeKnighta koji debituje na filmu i uprkos radu na renomiranim teve serijama ne ume da ispriča neku zanimljiviju priču.
SELEKTAH: 3/10
OCEAN'S EIGHT (r. Gary Ross)
Kao Ocean's Eleven, samo minus 3 i samo žene, to je, valjda, bila ideja. I, manje-više, ta ideja je i realizovana. Bezidejno, kao što smo i očekivali. U filmu koji je mogao biti visoko glamurizovani pret-a-porter krimi komedije, s obzirom na svoje ne-baš-tako-malo oslanjanje na fešn industriju, dobili smo galeriju junakinja, predvidljivo različitih rasa, možda i seksualnih orijentacija, i nijednu trans ženu što je apsolutno sramno s obzirom da skoro svi junaci zarad obavljanja zadatka stupaju u neki vid trans-formacije. Kad kažem galeriju mislim to je radnja filma. One nam se predstave i onda tu svoju tačku sprovedu kad treba. Ad hok oformljena komuna žena besprekorno funkcioniše zajedno, nema trzavica, OE je slika sveta kome "meToo" pokret teži. Nažalost, i ono zbog čega smo došli, a to je film o pljački, nije ništa bolje i uglavnom je linearno sproveden plan nečega što je u suštini najobičnije džeparenje. Tvist sa ekstra pljačkom shvatio sam kao ironični komentar na večitu žensku potrebu za "ekstra šopingom". Kada na kraju filma sestra Danny-ja Oceana, pored njegovog groba, gledajući nas u oči, kaže "You would've loved it" znamo da laže za svih X miliona dolara koliko je zaradila.
SELEKTAH: 3/10
THE SPY WHO DUMPED ME (r. Susanna Fogel)
Možda su neke stvari bile indikativne za uspeh ovog filma na samom početku. Za režiju priče (kojoj sama kumuje i kao ko-autorka), izabrana je rediteljka čiji je (jedini?) prvobitni uspeh vezan za seriju o devojci kojoj počinju da cvetaju ljubav i karijera i koja potom otkriva da ima leukemiju... Spy... bi trebalo da bude film koji kombinuje komediju i akciju igrajući se sa svojom realističkom postavkom i gurajući je u apsurdne ili crno-humorne situacije, poput Kick-Ass ili Kingsman. I za takve filmove teško je naći glumce koji s lakoćom mogu da vas šetaju od ozbiljnosti do sumanutosti, kakvi su Melissa McCarthy ili Colin Firth ili Hugh Grant ili... ne Mila Kunis. Tj, ne u ovom filmu. Spy... nikada jasno ne utvrđuje svoju žanrovsku nijansu, delujući povremeno kao (njegovi potencijalni uzori) Pink Panther ili bilo koji film s opaticama u komičnim nevoljama, dok povremeno šiba skoro Bondovski apsurdnim akcionim sekvencama. Najbolji momenti duguju sve Kate McKinnon, a najbolja sekvenca filma je jurnjava kroz Beč u Uberu mrtvog vozača. Nažalost, ništa drugo u filmu nije bilo toliko razrađeno i zabavno.
SELEKTAH: 4minus/10
ANT MAN AND THE WASP (r. Peyton Reed)
Pretpostavljam da se iz ovog obilja superheroja rodila nužnost da filmovi o njima nekako, pa i na silu, moraju da se razlikuju, da moraju da pronađu nišu koja će biti samo njihova, i u tonu, i u atmosferi i u superherojstvu superheroja. I to ima smisla i dobro je za one koji pasionirano gledaju takve filmove. Oni sigurno vide zašto je Ant Man... ovakav i kao takav bolji i drugačiji. Ja nisam od tih. Niti me to zanima.
Ant Man And The Wasp je super za malu decu, jer ima nekoliko podužih sekvenci koje dosta "crtanofilmovski" tretiraju akciju. Pored toga, valjda je interesantno i što je glavni junak nekako "epizodan", niti se glavna radnja tiče njega lično. Pored toga, priča balansira između dve dosta romantične, "ženskaste" priče, jedne koja se tiče "dobrog tate" i njegove potencijalne romanse sa novom tetom, i tetinog tate i njegove izgubljene žene koju jure u kvantnom svemiru ovde.
A ima i neki "Duh" koji im sve to kvari, i neki FBI, i neki lopov-mafijaš. Sve onako besmisleno i bespotrebno.
SELEKTAH: 5minus/10
I FEEL PRETTY (r. Abby Kohn & Marc Silverstein)
Kohn & Silverstein pokušavaju da se profilišu kao kul rom-kom autori koji unutar žanra traže komediju u atipičnim junacima ili premisama. U ovom filmu, prisustvujemo komičnoj razradi "Dove" kampanje/filozofije o tome kako je svaka žena lepa, samo toga nije svesna. E, pa ovde postane svesna. Dakle, nova primadona anti rom-koma, Amy Schumer, u ovom filmu padne sa bajsa za vežbanje i nakon toga istripuje da je "takva-kakva je" zapravo fenomenalna riba i u skladu sa tim počinje da menja svoj društveni život. Što ima neke komične konsekvence s obzirom da dobija posao tj premeštaj iz IT odeljenja na recepciju poznate kozmetičke firme za žene. Međutim, iako je Amy tu I Feel Pretty stidljivo i retko beži u R-rated materijal ili pokušava da ozbiljnije radikalizuje postojeće rom-kom postulate. Rezultat je film koji poput mlake vode prija, ali koji ni po čemu posebno nećete pamtiti.
SELEKTAH: 5/10
THE EQUALIZER 2 (r. Antoine Fuqua)
Ako za neki film možemo da kažemo da ga ne bi bilo da nema Denzela Washingtona, onda je to ovaj. Lako moguće i prethodni deo, zapravo. Jer u oba, i mi i reditelj oslonjeni smo na Denzelov "zli da zliji ne može biti" pogled i "činjenicu" da se radi o fenomenalno izgledajućem nepobedivom junaku, koji je toliko na strani dobra, da sa osobitim užitkom možemo da uživamo u svim zlima koja čini. A posebnu čar u svemu tome, baš kao i u svim tim-Liam-Neeson-avendžerima-od-krvi-i-mesa, čini to što oni svoju osvetu obavljaju na vrlo neposredan i fizički način- dakle, lome kosti, buše rupe i pesniče dok pulpa ne počne da ključa. U ovom skoro-idiotski skrojenom delu Denzel sveti svoju, reklo bi se, jedinu prijateljicu, već na pola filma otkriva se (jedini mogući) zločinac i nakon toga, uz grickalice, uživamo u osvetničkom finalu. Ako to nije po vašem ukusu, soriška.
SELEKTAH: 5/10
SKYSCRAPER (r. Rawson Marshall Thurber)
Thurber je karijeru izgradio na radikalnijim komedijama poput Dodgeball i We're the Millers, a saradnju sa The Rockom započeo je (imbecilnom, ali) komičnom akcijom Central Intelligence. Otuda čudi što za sumanuti blokbaster o borbi čoveka sa zgradom viskom skoro 200 spratova Thurber nije pretvorio u neki duhovitiji, dajhardovski (na koji podseća) Rock-er, nego je napravio film čija radnja obiluje nebuloznim premisama i razvojima, dok ozbiljnost koja ispraća sumanutosti pojedinih sekvenci zasmejava gde ne bi trebalo. S druge strane, "toranj koji gori" i otac koji se bori za spas svoje porodice uvek pružaju dovoljno "zanimljivosti" i sa Rockom u glavnoj ulozi posvećenost toj misiji dolazi do svojih najekstremnijih granica. Iznenadićete se koliko brzo proleti i uprkos manama usled staromodnosti postavke.
SELEKTAH: 6minus/10
BIRD BOX (r. Susanne Bier)
Dakle, u Netlixovom hitu (preko 45 miliona gledalaca odgledalo je više od 70% filma, jer, hebiga, tako se danas meri uspeh... NO FURTHER FUCKIN COMMENTS), stvari stoje ovako: oni koji se usude da vide nešto drugačije i novo osuđeni su na smrt, od sopstvene ruke. Oni koji žele da prežive prinuđeni su da zatvore oči i žive skriveno i povučeno u pećinama svojih domova. Oni koji bez posledica gledaju u nešto novo i drugačije i na silu teraju druge da progledaju proglašeni su ludacima (ili se radi o ludacima) i ubicama (ili se radi o ubicama). U toj i takvoj alegoriji, Sandra Bullock želi da nas ubedi da je moguće s povezom preko očiju i dvoje male dece, isto takođe s povezima, ploviti čamcem niz reku i čak kada se čamac prevrne u brzacima nije problem uloviti petogodišnju decu po reci, jer oni i bez vojnog superdrila ostaju dovoljno navežbani i pribrani da odmah čim dođu sebi zovu svoju majku. I to sve bez skidanja poveza!
Naravno, moguće je sve ovo zanemariti i gledati ovaj film kao perverzno orkestriranu akciju tokom koje svaki normalan roditelj sedi na ivici kućne fotelje i trese se od pomisli kroz kakve muke prolazi majka Sandra pokušavajući da sačuva svoju decu u vrlo neprijateljskim okolnostima. I to je nekako lakše za poverovati. I ispratiti.
SELEKTAH: 6minus/10
ONE CUT OF THE DEAD (r. Shinichiro Ueda)
Za One Cut Of The Dead sam se zainteresovao (pored teme kojom se bavi) kada sam pročitao da je koštao samo 25.000$ da se napravi, a da je potom, prvo uspehom na festivalu u Udineu (Udinama?!), a potom narastajućom podrškom u lokalu, zaradio preko 30m$ i postao jedan od najgledanijih filmova godine u Japanu.
U suštini, u pitanju je "studentska vežba" iz forme. Igra sa lo-fi filmom o napadu zombija na ekipu filma koja snima film o zombijima, koja potom zalazi u flešbek, "standardne" japanske komične drame koja se bavi akterima i nastankom filma, da bi konačno, sve zajedno postalo neka vrsta "making of"-a koji je sniman u isto vreme kad i sam film.
Prvi deo je možda malo naporniji (i "japanskiji") nego što bi trebalo, drugi možda prebrzo proleti kroz svoje melanholije i satire, a treći je previše rutinski i ne objašnjava svoju "de-montažu" čitavog procesa.
SELEKTAH: 6minus/10
AVENGERS: INFINITY WAR (r: Anthony Russo, Joe Russo)
Iz filma u film Avendžera je sve više i više i problem je sada toliki da i uz njihove minimalne samo-promocije unutar ovog kompilacijskog nastupa i trajanje od dva i po sata, radnja mora da se podeli u dva nastavka (Endgame stiže ove godine). A kako ih je više, publiku je sve teže ubediti i da postoji "nešto" što oni zajedno ne mogu (lako) da pobede. Ovde to nešto predstavlja 3m visok avatar Josha Brolina pod imenom Thanos (kao nadimak za Thanatosa) koji je i misiji da sakupi šest magičnih kamenčića, koji predstavljaju metafizičke elemente, u jednu rukavicu čime će steći apsolutnu moć u univerzumu. U izvesnoj meri on dejstvuje kao metafora za silu prirode koja želi da povrati regulativu nad divljajućim "ljudolikim" svemirom, dok Avendžeri dejstvuju kao Zemljina poslednja nada da se nešto uradi i drugim sredstvima vrati red u kosmos. Hulk neočekivano izgleda kao pudlica svih njih, Iron Man gubi šarm kad gubi, baš kao Thor, baš kao i svi oni, zapravo. Thanos je usred brojnih efekata koji su ga skrojili dosta Sin City-ovski, ali benigan. Repeticiji šibanja nema kraja. Jedino što izostanak hepienda daje neku specifičniju aromu. I hvala bogu na Guardians of the Galaxy ekipi.
SELEKTAH: 6/10
Možda je najveći problem ovog filma što i nije toliko o Predatoru. On u ovom filmu figurira kao nešto malo više od rakuna ili kakve druge zverke koja uznemirava komšiluk, a onda se njih par skupi da mu se nahebe keve. Ne znam šta su 20th Century Fox i publika očekivali spajanjem Shanea Blacka i scenariste (Freda Dekkera) koji je najveće uspehe ostvario pre četvrt veka i to, mahom, u komičnim adaptacijama muških žanrova.
Shane Black, koji je autor jednog od najboljih superherojskih filmova ikada! (Iron Man 3), demistifikuje Predatora odmah na početku, a potom radnju vozi kao zajebanciju na helovinasti slešer, koja, uz to, uspeva da bude i porodična komedija. S psovanjem.
Nije mi bilo dosadno. Moglo je da bude još iščašenije, u pravcu komedije, Shane još jednom briljira kao majstor pretvaranja stereotipnih "anti-junaka" u simpatične i vredne našeg involviranja.
Šteta što Downey Jr. nije zaigrao glavnu ulogu. To bi mu dalo šarm koji nedostaje za potpun ugođaj.
SELEKTAH: 7minus/10
JUSTICE LEAGUE (r. Zack Snyder)
Prestravljen užasom koji je bio raspad sistema Batman v Superman: Dawn Of Justice i neuveren u hajp Wonder Woman, ja sam očekivao da će ovo biti dno. A ispostavilo se kao bolji, jasniji, sigurniji, dramski zamiljiviji "ensemble" uradak od Avengers. Snyder pre svega nije morao da se muči sa 657 superheroja, imao je dovoljno vremena da ih sve predstavi, uključi u borbu i kreira neke odnose unutar grupe. Flash kupi simpatije svojim humorom, Affleckov Batman svojom đinđićevskom mudrošću da prepozna da je najslabiji od svih, ali da je njegova snaga u sposobnosti da ih sve udruži. Justice League možda "over-all" jeste staromodan, jer sa takvim superherojima i kuburi, ali pored toga što je Avengersima (sa svojim "Thanosom") ponudio model "super-neprijatelja", on se i mnogo uspešnije izborio sa njim. I to za samo 2 sata!
SELEKTAH: 7/10
GAME NIGHT (r. John Francis Daley & Jonathan Goldstein)
Mislim da je Game Night u startu spoznao da funkcioniše kao neka vrsta parodije Fincherovog The Game, pa su sprdnje na račun Fight Club tokom celog filma duhovit način da se to adresira. Ako mene pitate.
Drugo ostvarenje dvojca Daley-Goldstein nakon filma Vacation, koji je bio bolji u ideji nego u realizaciji, u više navrata me je sočno nasmejalo, što je više nego nekoliko drugih komedija zajedno. Ovaj film uspeh duguje odličnom kastingu (sve sa iznenađujuće odličnim Jesse Plemonsom), kao i činjenici da je u realtivno-fiktivnom okruženju lažnog kidnapovanja i propratnih krimogenih radnji uspeo da sebi da neophodnu slobodu da se zajebava, a da ne brine koje ugrožene milenijalse će to uzrujati. Plus film abnormalno mnogo komedije proizvodi na račun gluposti i neobrazovanja svojih junaka, i kako te stvari još uvek nisu sporne, one i dalje donose urnebesne rezultate.
SELEKTAH: 7/10
MONKEY KING 3 (r. Soi Cheang)
Možda nije lako poverovati da je reditelj sva tri filma iz Monkey King franšize nekad davno režirao filmove poput festivalskog Dog Bite Dog, ali nešto od te "želje za angažovanošću" postoji i ovde. U trećem delu monah i njegova tri neobična bodigarda/sajdkika bežeći od boga reke završavaju u kraljevstvu žena, čisto ženskoj komuni koja svoju reprodukciju duguje magičnoj reci u kojoj je "rastopljen" bog reke, nekadašnji ljubavnik njihove "menadžerke". Bajkoliki deo priče prati pokušaj monaha da pobegnu iz opnom ograđenog kraljevstva, kao i romansu između monaha i matične princeze, ali neki detalji neočekivano brutalno aludiraju na jezive kineske prakse, poput abortiranja ženske dece, i snažno se zalažu za ženska prava. Ako efekti u dobrom delu ne prate maštu autora, ima ovde puno toga da zabavi i roditelje i decu. Malu decu!
SELEKTAH: 7/10
THE MAN FROM MO'WAX (r. Matthew Jones)
Ovo sam kao i A.C.A.B. gledao sam dok je ostatak porodice usvajao filmske avanture Harry-ja Pottera.
U pitanju je neočekivani dokumentarac o usponu i padu i padu i padu i padu Jamesa Lavella, jednog od najinteresantnijih producenata ("s ove strane okeana"), osnivača legendarne etikete Mo'Wax i jedine nepromenljive u projektu UNKLE. Kažem neočekivani, jer sam s karijerom Lavella završio otprilike kada i s debijem UNKLE, "te 1998". I nisam pokazao neko naročito interesovanje za još tri albuma koja je UNKLE snimio, niti za njegovu DJ i "remiks" karijeru, i tek sam se nedavno susreo s njegovim imenom ("pa, on je živ!") kada sam video da je radio saundtrak za teve seriju Trust.
Sve to poklopilo se s mojim spontano javljenim interesovanjem za Mo'Wax (čija sam skoro sva izdanja neočekivano lako sabrao!), tako da sam na "potkovan" način mogao da se bavim i jednom i drugom pričom. Ova o Lavellu je sumanuta.
Iako sam svojevremeno želeo da volim Mo'Wax, više nego što jesam, i ako sam još tada na prvencu UNKLE čuo tri, verovatno, najlepše pesme devedesetih, nisam imao pojma da je Lavelle tada bio jedva stariji od mene, niti sam imao pojma koliko je DJ Shadow bio instrumentalan za nastanak Mo'Wax i UNKLE, kao i koliko su se narednih desetak godina na njegovom mestu smenjivali ljudi koji su pokušavali da isprate Lavellove diskografske i muzičke projekte. Lavelle je. očigledno, bio najbolji u društvu najtalentovanijih ljudi i obrnuto. Karijera koju je Psyence Fiction trebalo da kruniše zapravo je od tog trenutka nezaustavljivo krenula na dole.
Sam film najveći deo vremena pokušava da stigne do bilo kakvog hepienda i nalazi ga u Meltdownu koji je Lavelle kurirao 2014, kada su publika i bivši saradnici dobili (poslednju?) priliku da vide i oproste Lavellu toliku posvećenost i sve što je sa tim došlo.
Koga zanima, uživaće.
SELEKTAH: 8/10
A.C.A.B. ALL COPS ARE BASTARDS (r. Stefano Sollima)
Možda bi bilo pametno da prvo pročitate prikaz Sicario: Day Of the Soldado, pa da se vratite ovde, jer ćete lakše ispratiti šta sam hteo da kažem.
A.C.A.B. je prvi film Stefana Sollime i poslednji koji sam odgledao (kad sam konačno obratio pažnju da jedno ime povezuje toooliko stvari koje obožavam!). U pitanju je Braquo-ovski tretman priče o nekoliko policajaca koji čine specijalni odred policije koji sanira navijačke i sve druge vrste nemira. Svaki od njih u svoj posao donosi neki lični "nemir": od sina koji se združio s lokalnim skinsima, žene koja traži razvod i ne da ćerku, suđenja za preispoljenu silu prilikom obavljanja posla ili je, u skladu sa žanrovskom postavkom ovog filma, novajlija koji tek počinje da shvata šta znači "bratstvo" unutar ove ekipe.
Sollima je "podjednako nemilosrdan" prema svima. Iako bi neko mogao da protumači njegov film kao "malo tj 'dovoljno' desničarski" s obzirom na stepen apatije prema tretmanu imigranata, zapravo se radi o tome da Sollima u dočaravanju svih aktera priče zauzima (i) vizuru onoga čije prisustvo oni trpe, što priči daje neprijatan, ali izbalansiran tretman. Rumuni (=cigani, Albanci) siluju i ubijaju, i nisu ništa manji rasisti prema crncima od samih Italijana, Italijanima je ekonomsko blato izgovor za ksenofobiju, policajci su malo patriote, malo zločinci, malo ljudi, malo neljudi, malo nadljudi. Nikome ništa nije lako da živi i svi trpe. I kada policajci sebi za dušu pevaju navijačku o tome kako su svi policajci đubre, ima tu malo i neminovnog prihvatanja, ali i nakaradnog osećaja posebnosti što u celom tom haosu oni i dalje imaju jasnu ulogu u društvu.
Očekujem da Južni vetar bude ovakav.
SELEKTAH: 9/10
MONSTER HUNT 2 (r. Raman Hui)
Ako vas zanima film koji mogu da sa ogromnim zadovoljstvom gledaju svi od 2ipo do 102ipo godine pogledajte podjednako spektakularni nastavak Monster Hunt o čudovištancu Wuba Wuba koje u tajnosti odrasta sa svojim ljudskim roditeljima. U ovom delu, po njega je poslat zmaj, u ljudskom obliku, iz kraljevstva čudovišta, ali se na njega namerio i lokalni mangup koji voli da eksploatiše čudovišta za svoje potrebe. Hui ima neverovatan osećaj za ritam priče i svako malo duva joj u leđa neverovatno maštovitim akcionim sekvencama koje svim gledaocima unisono oduzimaju dah. A kroz sve to provučena je nežna priča o potrebi za brigom o bližnjem svom, brdo humora i mašte dovoljno da deset godina hrani svu holivudsku sci-fi produkciju. Nestvarno dobro.
SELEKTAH: 9plus/10
SICARIO: DAY OF THE SOLDADO (r. Stefano Sollima)
Jebote.
Ne pamtim imena. Ali neke stvari se ne mogu sakriti.
Nema šanse da odgledate nastavak Sicario, a da ne pomislite na (teve) Gomorru. Ili Subarru.
Nema šanse da promašite isti autorski potpis koji odiše nemilosrdnošću kad se bavi kriminogenim aktivnostima. Tamo sicilijanske tj rimske mafije, a ovde američke... države.
Stefano Sollima je najbolji reditelj koga možete poželeti za akcioni film. Jer u njemu mame i deca ne preživljavaju ono što kod drugih rediteljskih pičkica moraju.
Stefano Sollima je reditelj koji je noćna mora Holivuda (sad kad su ga prevezli tamo), jer on deluje u interesu "demokratije", ali režira kao Charles Bronson.
Sicario: Day Of The Soldado je neočekivani, neplanirani nastavak (pre)stilizovanog Denis Villeneuveog ostvarenja o "aktivnostima" američke vlade u pograničnom delu sa Meksikom, protivu tamošnjih kartela i distribucije droge. U tom filmu Villeneuve je imao fenomenalnu sekvencu stizanja na granicu, imao je tenziju, atmosferu, nešto malo drame i stidljivo je bio nemilosrdan (zauvek ću pamtiti "večeru sa Benicijom").
Sallima je odmah razumeo o čemu je Sicario zapravo.
O tome koliko je život bezvredan i koliko su "Ameri" nesposobni.
Glavni junaci nove priče su ("preživeli") Josh Brolin koji nakon terorističkog napada u Kanzas Sitiju otkriva da "teroristi" stižu preko Meksika sa drugim nesrećnim Meksikancima. On želi da izazove rat između kartela, kako bi prekinuo protok droge u Ameriku i biznis ilegalnog transporta preko granice. Or something. U tome mu pomaže, takođe "preživeli" Benicio.
Stvar se vrti oko otmice ćerke jednog od lidera kartela koja kako vreme odmiče postaje sve veći i smetajući dokaz tome da se čitav plan nije baš najbolje promislio tj da je njegova izvedba prekomplikovana, jer su karteli toliko infiltrirani u meksičke vlasti da će Amerika maltene ući u rat sa svojim susedom.
Sollima toliko samouvereno režira da mu nije teško ni da Villeneuveu napravi omaž svojom verzijom sekvence transporta koja sada postaje neki trejdmark momenat franšize i na sasvim drugi način odiše tenzijom i neočekivanim razrešenjem.
Iako pršti nemilosrdnom akcijom koja nije ništa drugo do "prenos onoga što se dešava na ulicama", Sollima u skoro magično-realističkim trenucima uspeva da nam osvetli svakog od glavnih junaka u njegovom ličnom svetlu i drame koju trpi usled situacije (razgovor sa nemim Meksikancem ostaje posebno upečatljiv). Stvari, same po sebi, nisu toliko neizbežne, koliko ih neizbežnim čini neizbežna američka glupost u sređivanju stvari koja se tradicionalno oslanja na demonstraciju sile, a ne pameti.
Na sve prikazano, Sallima uspeva da u duhu American Crime serijala ispriča i jednu, naoko manje nemilosrdnu, priču o genezi pograničnog kriminalca koja se odvija sa toliko malo empatije da imate utisak da prisustvujete odvođenju deteta na pogubljenje.
Na kraju je u superironičnom duhu napravljena scena koja deluje kao kraj superherojskog filma što sugeriše da će biti, barem, još jednog dela.
NE MOGU DA DOČEKAM!
SELEKTAH: 10/10
Sada vidim da sam napravio grešku što nisam pogledao Sicario.
ReplyDelete