MISLITE MOJOM GLAVOM

MEET ELI

2012-12-12T20:50:00.003+01:00

I don't know what it is that makes me love you so

I only know I never want to let you go

MOĆ VEŠTICA

2012-06-24T12:05:00.002+02:00

Breaking news! Breaking news! Breaking news! Breakdancing news! Breaking news!

Od utorka 31. januara emisija MOĆ VEŠTICA, na zahtev velikog broja slušalaca, Helsinškog odbora, zatim domaće i strane javnosti ide u novom terminu:

UTORKOM od 22h do ponoći

Povodom toga u Gradskoj skupštini gradonačelnik Čivas organizovaće prigodan koktel za čelnike svih važnijih medijskih kuća. (vreme koktela biće naknadno saopšteno).

Pridružimo se Nataši Gaćeši i drugim poznatim ličnostima u čestitkama autoru emisije i njegovoj matičnoj kući B92.

THE ARTIST

2012-01-27T15:36:00.000+01:00

Meni je strašno drago što se vama ovo dopalo

Omaž? Simulacija? Postmoderna rekreacija? Esej? Filmkaofilm samo bez tona (najvećim delom)?
Pfff.
Hm.
Valjda.

Meni je priča nekako bila previše ikonična, a premalo emotivna. I još manje autentična. Da je ovo bila neka vrsta muške vizure u kojoj muška Gloria Swanson (odn Norma Desmond) odlazi u pepeo, pa se to, kao u Pixarovom crtaću, prelama kroz njen odnos sa vozačem i vernim psom, zamahao bih svojim diznijevskim repom. Ovako, ljubavna romansa između legende nemog filma i (nove) zvezde zvučnog filma mene nije dotakla.

Mislim da je George Valentin (koji se zove slično kao Rudolph Valentino, a šmekom podseća na Clarka Gablea (inače jednog od retkih glumaca koji je napravio uspešan transfer iz nemog u zvučni film)) ostao previše diskretan u svojoj fascinaciji Peppy Miller. Njihovi susreti nisu toliko fatalni, koliko komšijski i nekako sam ostao uskraćen šta je to i kod jednog i kod drugog izazvalo tako pasioniranu i dugoročnu odanost. Drugim rečima, ja razumem šta je reditelj hteo i kako je to hteo, ali meni to jednostavno nije bilo dovoljno, čak ni za potrebe jedne romantične neme komedije.

Ne volim ni što mi nije jasno šta je ovaj film u suštini (ova dilema s početka). I razumem da to što je on možda sve to u isto vreme ono što ga čini boljim, ali moj problem je što ja mislim da određeni delovi navode na jedno, a drugi na drugo, i da među njima nema puno veze. A ako ćete iskreno nisam bio puno impresioniran ni činjenicom da je kao materijal za novi nemi film uzet period nemog filma. To mi nekako preolakšava stvar, ubija mi poentu pravljenja nemog filma i ne odgovara na pitanje da li je od savremenog materijala (ili, barem, novijeg) moguće skovati priču dovoljno zanimljivu za nemi film (nešto nalik Zeligu). The Artist mi je zbog svega toga ukotvljen u previše sigurnih luka i sve ono što bi trebalo da pleni, mene ostavlja ravnodušnim ili sa blagim osmehom (svaki put kada je kuče u kadru).

Ali, najviše od svega mrzeo sam kraj u kome progovore, u kome isti onaj kulturni/vremenski/dramski pojas u kome smo do malo pre uživali (ili trebalo da uživamo) dok je bio "nem" sada odjednom na isti način prodiše zvukom. Da, to se može tumačiti kao da je čitav film bio nem Valentinovom voljom, jer on nije imao vere u svoj glas, tj u svoju vrednost ako taj glas igra neku ulogu, pa je onog trenutka kada se on pomirio sa tim i svet oko njega zvučno oživeo (slično njegovom snu). Meni je taj hepiend bio još jedan u nizu kičastih i smišljeno simpatičnih klišea, koji je, zapravo, trijumf "artista" čija je vrednost neuništiva i večna (ili, jednostavno- prepakiva).

Kao eksperiment i iskorak od svih ostalih načina na koji se filmovi prave, The Artist je nešto što treba da pogledate, ali ako želite da osetite stvarnu magiju nemog filma bolje, mnoooogo je bolje, da uzmete bilo koji od hitova "neme" ere.

SELEKTAH: 6minus/ 10

Trust - TRST (Arts & Crafts)

2012-01-26T13:16:00.000+01:00

U 2012. neće biti objavljeno mnogo boljih albuma od ovoga

Postoji vreme u kome smo voleli. Ljudi sa kojima smo spavali. Žene za kojima smo patili. Ali u isto vreme u našim srcima i nervnim završecima postoje hiljade i hiljade epizoda u kojima smo zamišljali kako volimo neke ljude, kako spavamo sa nekim drugima, kako patimo, iako smo ih samo mimošli u nekoj šetnji parkom. To je paralelni svet u kome volimo sami sebe, spavamo sa samim sobom (zato je tu seks najbolji) i patimo najtežim patnjama, tako ponosni na sebe. Tom svetu služi muzika osamdesetih, sint-pop osamdesetih, sint-etika. Primitivne digitalne emocije, još uvek ljudske, ali utkane u "elektronske snove". Trust prave muziku koja takve "osamdesete" vraća u ovakve, predapokaliptične, "desete" (?!), sve one lepe priče i puste snove, sada zaodenute u glamur mraka, izvesnost kraja, perverznosti koje izaziva očaj, nadu da umesto "onog sveta" možda postoji, barem, nekakav mega-hard disk, na kome ćemo svi ostati upamćeni.

Trust čine Robert Alfons i Maya Postepski (iz trija Austra) i ko god da peva od njih dvoje (rekao bih on) vlasnik je najapokaliptičnijeg glasa novog milenijuma. Negde između Grace Jones i Antony-ja. Monotonog kao bol. Koji traje već decenijama (pa pogledajte omot, bre!).

Ima tih božanstvenih hitova iz osamdesetih poput When The Rain Begins To Fall, Pie Zadore i Jermaine Jacksona, Neverending Story, Limahla, I Like Chopin, Gazeboa, Will You, Hazel O'Connor, Don't Cry Tonight, Savage. I, naravno, tu je diskografija Front 242. Pomešajte sve to zajedno i dobićete Trust. Hladni, polu-militantni ritmovi, preliveni chillwave sintovima, uz minimum gej-hedonizma Pet Shop Boys ili Frankie Goes To Hollywood, a unutar svega toga pop melodija čupava kao mače. Naravno, tu je taj glas, taj Divine-ovski, (elektro-)kabaretski glas koji nijednog trenutka ne dozvoljava uživljavanje, koji večito drži prst na okidaču, koji obećava večnost, elektrone, neutrone, možda i Tron.

Trust su plesniji, mračniji i manje pop od Austre, ali slabe su šanse da ako ste jedno voleli ovo drugo nećete. Za bend koji za sada ima samo tri singla i jedan album (koji izlazi tek krajem februara) Trust imaju opako prepoznatljiv zvuk (na isti način kao i Crystal Castles). U eri kada svaki dan imamo novi bend na raspologanju to je megamegamega uspeh.

Sada još samo treba da priznate sebi da sopstveno srce ponekad koristite kao termos, i da se prepustite.

SELEKTAH: 9plus/ 10

THE DESCENDANTS

2012-01-22T11:32:00.005+01:00

Lepota ovog filma nije u stvarima koje nam prikazuje, već samo u momentima koji nam naslućuju neprikazano

Obično se u razgovorima koji pokušavaju da omalovaže ugled Akademije i smisao Oskara, film Ordinary People, Roberta Redforda, iz 1980. uzima kao primer slabog, nebitnog i nepotrebno darivanog filma. Ne znam da li ste film gledali (ja jesam poslednji put pre pet godina), ali on i sada funkcioniše bez problema i dramski zanimljivo. Međutim, ono što je još bitnije nijedan drugi film mi ne pada na pamet svojom kombinacijom tragedije i komedije kao bolji uzor, sada već, čitavoj generaciji relativno novih američkih autora poput Noahe Baumbacha, Jasona Reitsmana, Jonathana Daytona, u velikoj meri i Judda Apatowa i, naravno, interno najcenjenijeg, Alexandera Paynea. Za sve njih karakterističan je rad na melodramskim, melanholičnim materijalima koji su manje ili više vedro interpretirani ili uspevaju da i u najneizbežnijem nađu ćorsokak spasa. Baš takav je i The Descendants.

George Clooney igra Matt Kinga, potomka havajskog velikoposednika koji se oženio lokalnom princezom na prelazu vekova i koji sada precedava porodičnim odborom u čijem vlasništvu je ogromno imanje za koje su zainteresovane brojne kompanije. Iako bogat, King živi samo od svoje advokatske prakse, jer ne želi da razmazi svoje dve ćerke. To je sve predistorija, film počinje našim saznanjem da je njegova žena nakon nesreće sa gliserom pala u komu iz koje se neće probuditi. Pored toga što sada ostaje jedini roditelj svojim već problematičnim ćerkama, King mora da saopšti vesti i porodici, da se u tim okolnostima nosi sa prodajom imanja, a na sve to saznaje nešto što postaje uzrok mini-roudmoviju unutar filma i što ga preslišava iz temelja i kao supruga, i kao oca i kao čoveka.

Mislim da je Payne u Clooney-ju, više nego u Giamattiju, našao pravog glumca da odigra tragičnost nakon ironije koja se rodila usred tragedije. Paynea ne zanima ironičan odmah spram junaka i okolnosti njihove tragedije. On želi da svog post-ironičnog junaka, svesnog svih crnohumornih momenata koje mu je život priredio, suoči sa onim elementarno ljudskim što odoleva svim "kukavičkim" odmacima. I Clooney, sa svojim skromnim dramskim kapacitetima, uspeva baš u tome, da nam pokaže kako čovek kome to nije blisko ni na koji način ume i može da pati. Trenutak u kome se on oprašta od svoje suproge, iako podvučen banalnim monologom petparačkog romana, baš u kombinaciji sa tih hiljadu (racionalnih) izbora koje King nesporno ima da se rastane sa dragom, ono što je izabrao deluje kao jedino i najlepše moguće. To što on njoj govori jeste ono što je bilo duboko skriveno u njemu i ono što joj, verovatno, nikada nije rekao.

Clooney-jevom cvetanju svakako pomaže ostatak kasta, počevši od superzgodne Shailene Woodley (Amy iz Secret Life Of The American Teenager) koja je lepo iznijansirala (ne)razumevanje za oca, preko njenog prijatelja, dirljivog blente, Sida (odlični Nick Krause), zatim veterana Roberta Forstera, koji igra tvrdog oca, bezobzirnog jezika i slomljenog srca, ali i Matthewa Lillarda koji igra rivala Briana Speera (reći ću samo toliko). Svi oni zajedno razigrali su nepreterano bizarne okolnosti jedne nesreće i našli svoje mesto u priči koja treba da jednu razjedinjenu "tipičnu" američku porodicu restaurira (kako nam poslednja scena prikazuje) u jednu "idealizovanu" američku porodicu. Ali, koja je ovaj put stvarna i moguća.

Kroz pod-zaplet sa prodajom nasledstva Payne plasira priču o tome kakvu vrstu zaveštanja, pa konačno i nas samih, ostavljamo generacijama koje dolaze. King ne krije ništa od svojih ćerki i kroz zajedničku borbu sa bolnom istinom svi oni postaju bliskiji jedni sa drugima, dok oni kojima je istina nedostupna, nažalost, ostaju na istoj distanci na kojoj su i do tada bili. Nemogućnost prodaje starog porodičnog imanja simboličan je poziv "novoj Americi" da ne odustane od svih onih vrednosti koje, kao što smo i sami toga svesni, lepše žive u našim uspomenama nego u stvarnim događajima. The Descendants je jedan post-post-ironijski film koji revitalizuje tradicionalne vrednosti koje, zapravo, nisu samo tradicionalne, nego i univerzalne. Neizbežne. Teškom mukom stečene. Večne. I ne treba ih se lišiti samo da bi udovoljili svojoj sebičnosti.

The Descendants bi bio jedan jaaako dobar film, barem što se mene tiče, da Payne, naročito u drugoj polovini filma, nije pribegavao muzikom pokrivenim montažnim sekvencama u dočaravanju određenih dramskih i emocionalnih transformacija, umesto da nam pokaže step by step priručnik svoje filozofije. Zbog toga neke deonice filma, naročito u drugoj, bitnijoj polovini, ostaju lukavo upakovane u dirljive prizore unutar kojih mi upisujemo svoju verziju kako se nešto odigralo umesto da uživamo u Payneovoj. Što mi se čini lakšim izborom.

Ovo nije veliki film. Zapravo, ništa veći od Ordinary People.

SELEKTAH: 7plus/ 10

STRANGE POWERS - STEPHIN MERRITT AND THE MAGNETIC FIELDS

2012-01-20T13:00:00.003+01:00

Mogao je ovo biti dokumentarac o Magnetic Fields i Stephinu Merrittu. Ali je padala kiša

Koliko god bili slobodoumni sumnjam da iko od vas zamišlja "prosečnog geja" kao zdepastog, proćelavog, neobrijanog momka sa nezgodnom naravi. Ipak, baš takav je Stephin Merritt. U maniru skoro mumblecore žanra rediteljka Kerty Fix daje portret svog junaka i "njegovog benda" koji ne glamurizuje predmet svog interesovanja, niti je na bilo koji način očekivana refleksija muzike Magnetic Fields.

Ukoliko nikada niste slušali MF, probajte da zamislite da su Bjorn i Benny (kako KOJI Bjorn i Benny?!!) bili članovi Pavement, ili Beatlesa ili of Montreal (ili svih tih bendova u koktel miksu) i dobićete solidnu predstavu o bendu koji uporno traga za idealnom pop melodijom, sa krupnijom mrvicom teatarskog u sebi, uz izuzetnu posvećenost aranžmanima. Kako nam film pokazuje Merritt u svom stanu ima više vrsta gitarskih i perkusionističkih instrumenata, od kojih je neke sam napravio ili od otpadaka pretvorio u instrument.

Fix, kako sam naslov kaže, najveeći fokus stavlja na Merritta, snimajući ga uglavnom u različitim formama radnog procesa, od snimanja, do sedenja u (gej-)pabovima u kojima prekraja ideje. Iako deluje kao da je Fix imala "all access" Strange Powers pokazuje da ovde zapravo i nije imalo čemu naročitom da se "aksesuje" (ubijte me zbog ovakvog pisanja!). Osim ako niste imali potpuno drugačiju predstavu o Merrittu, pa je čitav ovaj dokumentarac (delom kao i za mene) bio ne toliko šarmantno, koliko interesantno otkriće. Claudia Gonson, Merrittova saborka (ženski rod po Peščaniku) je možda najhumaniji momenat filma, u svojoj majčinsko/sestrinsko/drugarsko/zaljubljenasamugejabedak ulozi. Nažalost, Merritt je preskroman i kada njoj uzvraća ljubav. Činjenica da u filmu nema zajedničkih "konverzacionih" scena sa Merrittom i preostala dva člana benda samo potvrđuje reči jednog od njih da oni lepo rade, ali se ne druže mnogo. Uostalom, od drugih likova "oko Merritta" u filmu se još pojavljuju samo njegov pas, mama i dvoje-troje njih koji deluju kao bivši ili povremeni ljubavnici (Lemony Snickett jeste ili može biti jedan od njih).

Strange Powers će više prijati onima koji već vole MF i na sve načine žele da kompletiraju svoj pristup bendu, nego što će slučajnim gledaocima ovaj bend približiti na pravi (čitaj "privlačan") način. S druge strane, sumornjikava atmosfera filma i raznorazne iščašenosti humanosti objašnjavaju melanholiju Merrittovih pesama na način sa kojim možda nećemo rado moći da saosećamo, ali ćemo ga duboko u sebi razumeti. Sebičnost je grana na kojoj svi sedimo i koju svi sečemo.

SELEKTAH: 7minus/ 10

NOVE SERIJE

2012-01-20T10:27:00.005+01:00

Alcatraz, Rob i Are You There, Chelsea

Ove zime/proleća čekaju se dve serije. Jedna je Alcatraz koju, u najboljoj tradiciji Stevena Spielberga, izvršno producira J.J. Abrams, a druga je Touch, za koju je mnogo manje bitno da je njen autor Tim Kring (autor Heroes) koliko da u njoj igra "Jack Bauer".

Fox je napravio dvo-epizodnu premijeru Alcatraza i mislim da će oni koji su voleli Lost biti solidno zaintrigirani. Troje ko-autora serije (koji su prethodno radili na Lost, Deadwood i Kyle XY...) lukavo su zamislili seriju kao procedural uvijen u lostovski postavljenu misteriju. Priča kaže da je u martu 1963. čuveni zatvor Alkatraz zatvoren, jer je postao preskup za održavanje, međutim, prava priča kaže da su jedne noći misteriozno nestali svi zatvorenici i njihovi čuvari. Četrdesetdevet godina kasnije jedan po jedan zatvorenik se vraća u sadašnjost i reprizira stare ili pravi nove zločine. Specijalni tim, u preočiglednom Fringe maniru, je osmišljen da ih juri i zatvori u novi "alkatraz". Gledalac je na nivou epizode suočen sa klasičnim (hoću reći-nepojamno dosadnim) detektivskim jurenjem zločinca, dok pogonsko gorivo svemu daje lagano otkrivanje misterije- gde su ljudi nestali, zašto, odakle se varaju, ko su ljudi koji ih jure, s kojim ciljem... Dakle, isto ono široko polje koje je dobrano izobrađivao X-Files.

Što se mene tiče, glavna misterija intrigira (na stranu moja ljubav prema zatvorskim sadržajima), drago mi je što je "Hurley" (Jorge Garacia) opet sa nama i mislim da vazda zlokobnom Sam Neilu pristoji uloga zlokobnog agenta specijalne službe FBI-a. Ono što me ne intrigira jeste epizodni format procedurala u kome nema ničega posebno zanimljivog, naročito ako vam se slučajno desi da zaboravite da dvoje ljudi juri druge ljude koji su se neobjašnjivo pojavili iz prošlosti. Bivši zatvorenici nemaju nikakav odnos prema sadašnjosti koja se značajno izmenila za skoro 50 godina što ne deluje samo neuverljivo, već i neozbiljno. Plava detektivka je previše obična (a priča sa grižom savesti zbog poginulog partnera je ekstra iritantna). Njeno lagano združivanje sa stručnjakom za Alkatraz ("Hurley") se graniči sa imbecilnošću, s obzirom da je sva njegova svrha da bude pokretni dvestokilaški google search, ali dobro...

U poređenju sa drugom serijom bivših lostovaca (Person Of Interest) sa podjednako prebudženom premisom Alcatraz deluje zanimljivije. Ću pogledati još 2-3 epizode i onda odlučiti, ali "proceduralnost" već sada ozbiljno odbija.

Rob je novi sitkom komičara Roba Schneidera čiji rad većina inteligentnih ljudi želi da zaboravi. U njemu Rob igra momka koji se nakon burne romanse sa zgodnom Meksikankom ženi istom u Las Vegasu. Ono o čemu će sitkom biti jeste njegovo uklapanje u njenu "veliku, mrsnu, meksičku" porodicu tj delikatno-šovinistička eksploatacija svih mogućih stereotipa o Meksikancima i njihovom sukobljavanju sa "američkim načinom". Pilot je već demonstrirao (za Schneidera uobičajeni) "sofisticirani" humor, pa tako imamo scenu u kojoj ispadne da Rob opšti sa bakom svoje supruge... Sam već potisnuo iz sećanja.

Verovatno najišćekivaniji sitkom u Srbiji jeste Are You There, Chelsea rađen prema "memoarima" komičarke i dobre poznateljice srpske političke scene, Chelsea Handler. Dve ko-autorke serije najduži prethodni angažman imale su kao (autorka) i spisateljice sitkoma Dharma And Greg. Chelseau igra Laura Prepon (Donna iz That 70's Show), a sama Chelsea igra njenu stariju sestru Sloane. Sudeći po pilotu biće ovo jedna umivena verzija vodka-stih avantura Handlerove u kojoj će najzabavniji momenti biti cenzurisano prepričani. Preponova ima tu specifičnu glumu, koja je u That 70's Show funkcionisala, koja kao da ima odmak prema postupcima svog junaka, što stvara utisak (auto-)sti, za šta držim da je potpuno pogrešno za lik Handlerove koja je itekako ponosna na svoje postupke. Neko profila Megan Mullally bio bi daleko bolji izbor. Zbližavanju sa likom ne pomaže ni Laurin aseksi promukli glas. Nisam siguran da će ovaj sitkom uspeti da se izbori autentičnošću za svoju poziciju, ali ću pogledati još 2-3 epizode da potvrdim sebi da nije trebalo to da uradim. U ostalom, ovaj šou je trebalo da se zove- Are You There, Vodka? It's Me Chelsea.

WARRIOR

2012-01-19T11:25:00.000+01:00

Da је kojim slučajem trajao još sat i po i da je bolje pripremio glavni duel, ovo je mogao biti jedan od najboljih filmova svih vremena

I sa ovim što mu je pruženo Tom Hardy je zaslužio Oskara. Kao sin alkoholičara (Nick Nolte) koji je morao da gleda kako mu majka umire u najtežim mukama i siromaštvu, sa osećajem da ga je i mlađi brat (Joel Edgerton) izdao kada je odlučio da ostane sa svojom devojkom, a ne da ode sa njim i majkom, Hardy je izrastao u zver sa ožiljkom preko celog tela, koji nikada nije zarastao. U čoveka-živu ranu. Ne znam kada sam poslednji put video da neki glumac toliko sebe izgubi samo u pogledu i telesnosti svoga lika. U Warrior-u Hardy je poput pesnice koja sebi krči put kroz događaje, pre nego što na kraju udari u poslednji zid i razmrska se u hiljadu parčića svoga bola. Reditelj Gavin O'Connor (Pride And Glory, Miracle, nisam gledao nijedan) majstorski je reprizirao hermetičnost ratnika čiji mišići su nabildovani bolom. Fak, mogao bih još satima da gejonanišem nad time koliko je Hardy ovde impresivan!

Za razliku od njega, postavljen kao "racionalni(ji) brat", Joel Edgerton, izmirio se sa svojom prošlošću koliko je mogao, a u ćošak, poput zveri, sateran je od strane nemilosrdne i jače finansijske zveri koja se u lancu ishrane hrani srednjom klasom. Iako je njegov lik okovan još većim stereotipima, Edgerton je uspeo da kroz nevericu u samog sebe stvori osećaj da mora da se suprostavi "bulijima" i pobedi ih, prvo u ringu, a samim tim i u životu.

Nolte je poput Bridgesa u True Grit, mrmlja, ali impresionira daleko manje.

Ono što je zakopalo ovaj film je scenario. Potentna, koliko i neverovatna, ideja da od istog oca, alkosa i "mixed martial arts" trenera, poteknu dva šampiona ovog sporta koji se (SPOJLER!!!) potom sreću u finalu šampionata nosi u sebi dovoljno arhetipske građe da junake možemo zameniti bogovima bilo koje kulture, a ovu epohu bilo kojom legendom. Ono gde je O'Connor omanuo jeste skoro sve u konstruisanju priče. Umesto da nam prikaže muke kroz koje su prošla dva brata uz pijanog oca, trenutak u kome se razilaze i da tek onda napravi skok u budućnost, tamo gde ova priča počinje, on nekako naivno veruje da će par bedno patetičnih razgovora između Hardy-ja i Noltea i Hardy-ja i Edgertona uspeti da nam dočaraju lepotu stubova od bola na kojima oni počivaju. Hardy-jeva "dodatna biografija" u vidu "vojnog odustva" prija glavnoj priči, ali je toliko traljavo upletena da je bolno za gledati. Isto važi i za skoro nikkasavetesovske klišee u konstruisanju Edgertonove biografije (bolesna ćerka, istek hipoteke nad kućom, tri posla...).

Međutim, ta trećerazredna drama na stranu, kada braća uđu u ring, O'Connor sija kao sam Olimp. "Mixed martial arts" (ne znam kako se to kod nas prevodi- "šibanje čim stigneš"?!) je sam po sebi simulacija tuče "dozvoljenim sredstvima", ali O'Connor majstorski raspaljuje "borce" i svaki fajt bio je uživancija za gledanje. Naročito za nas posredno sklone nasilju.

Muškarci, pogledajte Warrior. Znaćete posle zašto.

SELEKTAH: 6minus/ 10

OUR IDIOT BROTHER

2012-01-18T12:19:00.000+01:00

Uprkos komičarskom top indi kastu Our Idiot Brother je prosečno ostvarenje na svim nivoima

Možda bih vas, mada bespotrebno, najbolje zainteresovao za ovaj film ako bih vam rekao da probate da zamislite kako naduvani Woody Allen pravi slackersku komediju o slackeru i njegovim sestrama "njujorčankama". Sam grad i intenzivni porodični odnosi najviše vuku ka Allenu, eventualno Solondzu, ali OIB manjka Allenovom duhovitošću ili Solondzovom spremnošću da se ide do kraja.

Paul Rudd igra nezrelog-ka-retardiranom brata koji svojom iskrenošću dovodi svoje tri sestre u nezgodne situacije koje im komplikuju život, a sve se odigrava tokom njegovog rekonvalescentskog boravka u Njujorku nakon boravka u zatvoru zbog prodaje vutre... policajcu... u uniformi. Rudd je idiot-dobrica, a sestre nakon "iskustva sa njim" uče važnu lekciju o tome kako je porodica ono prvo i najvažnije što uvek imamo u životu.

Ali, čak i za niske standarde indi-komedija, Our Idiot Brother je neambiciozan i bled koliko i sam glavni junak, dok u domenu poruke operiše materijalom za koji bi i Chris Columbus našao da je do sada obilato prežvakavan.

Uostalom, pogledajte koliko neinspirisano ova recenzija zvuči.

SELEKTAH: 4/10

GREEN LANTERN

2012-01-17T11:29:00.000+01:00

U izvesnoj meri ovaj film može se doživeti i kao "kraj Holivuda"

Green Lantern, nažalost, nije parodija.

Martin Campbell, šezdesetosmogodišnji reditelj koji je uspešno povampirio Zoroa i Bonda (i to u dva navrata), iz samo njemu znanih razloga prihvatio se režije još jedne ekranizacije DC Comicsa (ili Marvela, meni je to tooooooooliko hebeno svejedno!) i u nju je uspeo da satera sve, ali apsolutno sve!, što je pogrešno u ekranizacijama ovih nesrećnih superheroja.

Green Lantern je osmišljen još 1940. i u genezi ovog junaka ima nekoliko zanimljivih, čak duhovitih, momenata (idite i pročitajte na Wikipediji, nije loše). I zar je od tih silnih epizoda od tada na ovamo zaista najzanimljivija i najreprezentativnija ova koju nam je Campbell prosledio- u kojoj još jednu genezu superheroja prati borba sa njegovim ultimativnim neprijateljem (u ovom slučaju oblakom povraćke (fala Sisiboi), a između te dve stvari još jednom prisustvujemo još jednom blokbaster karambolu na načine daleko, daleko slabije i neinventivnije nago što smo navikli, ali zato zapljusnuti morem megaglupih scena, postupaka, dijaloga, grimasa, dramaturških postupaka... Kompletan spisak okupira tri gusto kucane strane.

A ne zaboravimo ni Ryana Raynoldsa. Staviti ovog momka u odelo superheroja deluje skoro ingeniozno koliko i posavetovati Seana Connery-ja da ne brije bradu, ali pošteđen bilo kakvog humora ili iščašenije radnje Raja postaje poster boy za urnebesnu katastrofu.

Na planu scenarija, ako se o istom uopšte može govoriti na ovaj način, imamo seriju scenarističkih patrljaka koji čak nisu poređani ni u najlogičnijem mogućem redosledu koji je bio moguć.

Ja razumem filmske zakonitosti, ali zašto uvodna sekvenca u kojoj Ryan pilot nadmudruje robotske letilice mora da posluži kao mustra za to kako će pobediti, kao Green Lantern, nadmoćnijeg neprijatelja. Videli smo to toliko puta. Požalili smo se na to toliko puta. HEBOTE!!! U nastavku priče deluje da bi mogli da pratimo sukob dva čoveka koji su na različite načine u senkama svojih očeva, što različito deluje na njihove sudbine, ali ni jedan od četiri (!!!!) scenariste nije uspeo da ovaj arhetip uveže sa preostalom radnjom filma. Ali smo zato dobili čoveka slona u Hawkingovog stolici, što je svakako najbizarniji momenat ovog filma.

Odlazak Green Lanterna na planetu Green Lanterna je tek stradalački momenat za gledaoca. Od ne znam koliko stotina hiljada različitih vrsta green lanterna, oni koji su nam prikazani uglavnom deluju kao ljudi, ribe ili insekti. Iako će nam se sto puta spočitati da smo "najmlađa i najneiskusnija vrsta u univerzumu" one koje su starije: a) ne deluju ništa pametnije od nas, b) imaju isti smisao za humor kao i mi, c) fizički izgledaju vrlo slično nama i d) ne demonstriraju nikakve unapređene psihofizičke karakteristike. Ipak, trenutak kada naš Raja dolazi do besmrtnih staraca koji su pre miliooooooon godina utvrdili Green Lantern poredak za održavanje pravde u kosmosu i krene sa svojim motivacionim govorom ("ej, ljudi, samo treba, ono, da priznamo da se plašimo i ovaj, ono, to će biti, ovaj, način da pobedimo strah, a") , tad je trebalo da se pojavi crna rupa i sve nas proguta. Tad je Raja trebalo da zapleše uz I Had The Time Of My Life... Tad je trebalo da se pojavi odnegde Sandra Bullock i oprosti mu sve...

Green Lantern je propustio toliko prilika da postane sopstvena parodija i na taj način spase sebi obraz da je to neoprostivo.

Na kraju Raja uzleti ka Suncu, a povraćka za njim, ali njega zelena smesa zaštiti, a povraćka ispari, i tako on pobedi, a Zemlja preživi i on postane faca u kosmosu.

Čemu?

Zašto?

Dokle?

Zašto ja?

Ovaj film je otvorio toliko pitanja.

SELEKTAH: Zamislite Sucker Punch u kome cela ekipa improvizuje bez scenarija/ 10

COWBOYS AND ALIENS

2012-01-16T18:41:00.000+01:00

Favreauu treba odati priznanje zbog nekoliko stvari koje dugo vremena nisu nikom reditelju pošle za rukom

I ako ste mislili da se iza ovog nadnaslova krije neki zajedljiv komentar, možda je bolje da vas odmah upoznam sa njima. O ovom filmu je, ionako, rečeno već previše toga lošeg.

Harrison Ford je proglumeo! Glumac sa najkorišćenijim, ali i najzavodljivijim auto-pilotom na svetu pod stare dane setio se da bi mogao da nas podseti da se ispod prekornog pogleda i šmirantskog osmeha, ipak, krije dobar glumac. Kao opaki zemljoposednik Woodrow, Ford je demonstrirao oporost i grubost koja je, inače, ispodprosečno dočaranom Divljem zapadu dala malo arome i u kalupe večito viđenih likova ulila malo neočkivano gustog mulja prošlosti.

Kao glumac-reditelj, Jon Favreau je i Danielu Craigu pomogao da svoj "rat-face" progura kroz lik ozloglašenog bandita koji nakon što je "izazvao" smrt svoje drage traži načina da se iskupi. Ako se ne varam, Favreau je to postigao time što je Craigu dao malo replika i rekao mu da blago imitira Eastwooda. Još malo hvale zaslužuje svakako i kastovanje Paula Danoa kao Woodrowog razmaženog sina. Dano je dao sve od sebe da zasluži sve one niske udarce koje mu je Craig zadao.

Ali, na tome se iscrpljuju kvaliteti ovog filma, kao i Favreauov (primećujete da obožavam da ga zovem Favreau, a ne Jon) doprinos sci-fi/western kinematografiji. Rađen prema malo poznatom stripu (barem meni) Cowboys And Aliens će, nadam se, ostati i malo poznati film.

U potpunosti osmišljen kao parafraza "pravog" vesterna, samo sa vanzemaljcima, C&A se ističe plitkim dometima poput onih da vanzemaljci dolaze na Zemlju da bi joj oteli zlato (koje i njima vredi!), do toga da ljude love lasom kao stoku (nisam uspeo da provalim i zašto). Bolesno patriotske momente udruživanja "kauboja" i indijanaca u borbi protiv "daleko nadmoćnijeg neprijatelja" ne bih komentarisao. Osim toga, ako još u jednom filmu vidim vanzemaljca kome iz usta ili iz stomaka izlazi nešto nalik kandžama baciću antraks u kokice u svim beogradskim bioskopima (u sva tri!).

Cowboys and Aliens je trebalo da bude "klasičan" vestern o problematičnom samotnjaku koji spasava grad od zlih vanzemaljaca i produžava put. Sem uvodne scene, nažalost, ništa nije pošlo tim putem.

SELEKTAH: 4/ 10

NOVE SERIJE

2012-01-12T13:59:00.013+01:00

Work It, Jane By Design, The Firm, House Of Lies

Work It će izgleda biti prekinuta uskoro (ako već i nije). Ako mene pitate već joj je i pilot bio previše i isti je trebalo prekinuti odmah posle 5 minuta kada smo naslutili o čemu se radi. Dva tipa u Americi demoliranoj ekonomskom krizom (nije u pitanju sci-fi) oblače suknje i pretvaraju se da su ribe u firmi koja se bavi prodajom nekog ženskog andrmolja. Nepojamno nesmešno. Ću potisnuti iz sećanja.

Jane By Design je novo čedo ABC Family kanala koji nas je navikao na to da

koliko god bila glupa premisa iz nje može da se izvuku dve ili tri sezone začuđujuće zabavne serije.

U tom smislu ovo bi mogao da bude prvi izuzetak od tog pravila. Jedno je sigurno- neću gledati, pa neću

ni znati. Solidno antipatična Erica Dasher igra tinejdžerku Jane koja živi samo sa svojim

nezaposlenim bratom. Da bi spasila kuću od dugova ona igrom slučaja pronalazi posao asistenta u jednoj modnoj kući, gde joj je bosica nadrkana Andie MacDowell (koju imdb iz nekog razloga ne izlistava kao deo kasta). Ako su vam na pamet pala dva filma- Don't Tell Mom The Babysitter is Dead i Devil Wears Prada, imate oba oka u glavi. Ću ne gledati, jer me modna industrija zanima koliko i šta se dešava u Parenthood-u.

Samo bih vas molio da se setite da ste to ovde prvo čuli- rimejkovanjem filmova u nove TV serije završiće zlatno doba televizijske produkcije koga smo svedoci. Neko dovoljno glup došao je na ideju da napravi još jednu advokatsku seriju na bazi John Grishamove knjige i Sydney Pollackovog filma. Seriju je ko-kreirao Lukas Reiter koji se istakao u "sličnim" poterama za pravdom poput Practice, Boston Legal i Law & Order.

Pilot je nepotrebno osmišljen kao flešbek koji vodi ka saspens finalu, a zapravo se radi o najobičnijem proceduralu (pa samim tim i jednom slučaju) koji je zaodenut u prvi korak "arka", koji kao i u filmu, predstavlja misteriozni zločin advokatske firme kojoj se Mitch McDeere (odlični Josh Lucas) pridružio, sa svojim timom. Ah, da, i Mitch je u "novom ruhu" u programu zaštite svedoka, jer je "saranio" nekog mafijaša. Ću ne gledati, jer mi je pun tuki advokatskih serija koje ne piše David E. Kelley.

Formalno najneobičnija od svih pobrojanih (iako je konkurencija nikakva) jeste Showtimeova House Of Lies, zasnovana na interesantno naslovljenim memoarima Martina Kihna "House Of Lies: How Management Consultants Steal Your Watch And Then Tell You The Time". U dvadesetsedmominutnom formatu HOL ima jak kast u Donu Cheadleu (u pomalo atipičnoj ulozi za njega, ili sam samo ja navikao da ga viđam u čemernim indi filmovima) i Kristen Bell. Kao i većina Showtimeovih serija i ova kreće kobno po katoličku omladinu- prvo vidimo golog Cheadlea, zatim njegovu bivšu ženu, zatim saznajemo da je ona nadrogirana kao bulja, da bih odmah potom saznali da njihov desetogodišnji sin u školskoj produkciji "Grease" želi da igra ulogu Olivie Newton-John. Sav taj cirkus nažalost vodi

u jednu davežnu epizodu u kojoj otkrivamo kako Cheadleov tim obavlja svoj konsultantski posao. Stepen njihovog amorala ili profesionalnosti (kako vam drago) ogleda se u tome što pomažu Wall Street klijentelu koja je upravo Ameriku zavila u crno. Usput saznajemo i za njihove (ima ih četvoro) "unutrašnje" probleme. Sve bi to još možda i bilo jedva podnošljivo da svako malo Cheadle ne lomi realističnost time što se obraća u kameru i objašnjava nam stručne termine ili neke nepoznanice o sebi i drugim likovima. Rijaliti šou upliv na najgori i najdosadniji mogući način, a da pri tome ničim ne doprinosi kvalitetu. Ću gledati jedino ako budem morao. Još jednu epizodu.

ENDHIRAN (THE ROBOT)

2012-01-12T12:33:00.002+01:00

Na izvestan način ovo je jedan od najgenijalnijih filmova koje sam ikada video

Evo inserta da ne pomislite da opet preterujem (nemojte da odgledate ceo da sebi ne pokvarite ugođaj posle).

Priča je stara koliko i ljudska civilizacija. Naučnik napravi robota koji treba da pomogne indijskoj armiji. Robot se zaljubi u naučnikovu devojku. Na demonstraciji robotovih performansi robot namerno sabotira prezentaciju i naučnik ga uništava. Drugi zli naučnik ga podiže iz mrtvih da bi ga prodao teroristima, ali robot beži i, bukvalno, lud od ljubavi, kidnapuje naučnikovu devojku i započinje sa terorom zajedno sa svojim replikama...

Endhiran je mešavina romantične i akcione komedije sa nepodnošljivo odvratnim i ultraultraultrakič (a i to je preblag opis) muzičkim tačkama za koje je Brenin Hajde da se volimo u najmanju ruku Cremaster 3. Indijci baš kao i srpski glumci nekada (u komedijama osamdesetih) vole da se krebeče, njihovi "jebači" su divljeveprovskog tipa kao naš Bata Ž., a reditelj Shankar ima neobičnu naviku da sloumoušn koristi samo u dva slučaja: kada bedgaj izlazi iz kadra i kada nas podseća da je glavna cica Lorealov model za šampone za kosu (kako mi je rečeno) pa su njene kretnje ugovorom vezane da podsećaju na one iz spota uz zanosno mlaćenje kosom.

MEĐUTIM. Ljudi ne odlaze džabe u Indiju u želji da iz korena promene svoj život i uhvate neki njegov novi smisao. A za tako nešto potrebno je da iskusite stvari koje do sada niste videli. Endhiran je u izvesnoj meri nešto tako.

Njegove dve akcione sekvence bez problema (a verujte mi na reč- ja GLEDAM holivudske blokbastere) su bolje i maštovitije (čak ni produkcijski ne toliko slabije) od bilo čega što se u Holivudu u sličnim ostvarenjima moglo videti u poslednjih deset, dvadeset ili IKADA godina. Jer autori u Indiji se takmiče sa slonovima i majmunima koji su bogovi i boginjama koje imaju nekoliko ruku. Drugim rečima, očekivanja koja treba prebaciti su postavljena poprilično visoko.

Oni koji vole sekvence za koje je očigledno da ih je reditelj realizovao usled i pod uticajem opojnih supstanci ovde će imati priliku da vide kako izgleda kada devojka obeća zaljubljenom robotu da će ga poljubiti ako uhvati komarca koji ju je ujeo.

Za ostatak humora koji je često na razini naših komedija tipa Vampiri su među nama navucite malo svoje jače živce (jer ni boravak u Indiji nije samo razmena lepih iskustava, trust me) i bićete prijatno iznenađeni sa koliko uverljive nevinosti Shankar kroji onaj "romantični" deo, ponekad čačkajući u problematiku ljubavnih mitova koji će vas naterati da podignete obrvu i priznate sebi da ste, ipak, prijatno iznenađeni.

Na kraju, sve što sam vam rekao za Lagaan, stoji i za Endhiran. Ovo je onaj "total film" koji, izgleda, više nigde ne može da se snimi, sem u Indiji (i možžžžda u Francuskoj), jer je publika širom sveta odavno neraspoložena da joj se film obrati kao fitnes tretman za telo i duh.

SELEKTAH: 8plus/ 10

WAR HORSE

2012-01-11T10:17:00.005+01:00

Prvo sam hteo da ovde napišem sledeće: Mislim, ovo je film o čoveku i konju. Ako volite konje velike su šanse da će vam se ovaj film dopasti. Nisam baš verovao da će Spielberg moći da napravi nešto više od "priče o čoveku i konju" u odnosu na ono što sam već video u Hidalgu ili Poslednjoj trci. Plašio sam se sentimentalnosti. A onda sam odgledao film. Rađen prema vrlo uspešnoj brodvejskoj produkciji! Hebote! H E B O T E! ! !

One koje volim u njih najviše sumnjam.

Ne znam zašto je to tako (pretpostavljam da bi vaš psihijatar znao).

Posle se kajem.

I još više im se divim i volim ih.

Ne znam da li oni imaju koristi od toga.

Nisam verovao da će najbolji reditelj na svetu uspeti da me ponovo fascinira. I to ovoliko!

Smešten u doba pred, tokom i odmah po završetku Prvog svetskog rata, War Horse je baš kako mu ime kaže, priča o putešestviju jednog pastuva koji iz seljačke Engleske (ja sam mislio da je Irska), u kojoj ga je zavoleo i pripitomio momčić Albert, kreće u ratnu avanturu po Francuskoj i Nemačkoj (nije da baš prepoznajem krajolik ili znam istoriju, sorry), "menjajući strane" protivu svoje volje, da bi na kraju priče završio tamo odakle je sve i počelo- na aukciji, na kojoj sada lokalni mesar ima ambiciozne planove sa njim...

Čitam komentare na imdb-u (jer želim da se izvestim o činjenicama) i ima jedan koji je potpisao LilyDaleLady koji vam preporučujem, iako se sa njim nimalo ne slažem (surprise, surprise!). To jeste zaista jedan legitiman način gledanja ovog filma i pretpostavljam da on dolazi od, opet legitimnog, zanemarivanja činjenice da je Spielberg već trideset godina suvereni blokbaster kralj. A to ima svojih neizbežnih mana i neprehebivih vrlina. I to mi je vrlo bitno da vam kažem- nemam nameru da War Horse branim Speilbergom. Baš kao što ćete i vi propustiti mnogo, ako ga budete napadali istim.

War Horse jeste "veliki" "oskarovski" ratni spektakl u kome se susrećemo sa tradicionalnim setom klišea (koji su i ranije opterećivali Spielbergove filmove) koji ovoj priči omogućavaju pristup uzrastu od 7 do 107 godina na svim marginama planete. U izvesnoj meri, oni su ono što ovoj priči daje onaj prizvuk "legende" ili "bajke", neophodne simplifikacije, koja su preduslov za ono neverovatno što sledi. Junak ove priče, ovog "velikog" "oskarovskog" ratnog spektakla je konj. Konj, hebote! Ne Charlize Theron! Ne Charlize Theron oskarovski maskirana kao konj! Već- konj!

Stoji primedba da Spielberg nije baš puno toga učinio da i "ljude" učini autentičnijim u filmu, ali to je zato što bi ionako izgubili bitku sa konjem i onim što se njemu dešava. Spielberg nam je već dočarao horore rata koji su se desili ljudima, i uprkos velelepnim scenama bitaka (koje su i dalje nedostižne za većinu reditelja) one ostaju u senci "konjske perspektive" istih. Dodao bih još ovde, dok pričam o "ljudima" da je Spielberg bio poprilično nemilosrdan prema nekim junacima. Skrenite pogled malo sa utiska da je ovde sve "oskarovski" ispeglano i videćete dva streljana dezertera u zbiru jedva starija od 30 godina, videćete tek punoletnog momka kome je povereno da puca u svoje drugare ako se slučajno, kukavički, odluče za povratak u rov, videćete mlade kapetane koji su naivno predvodili svoju vojsku u ratne zamke i sigurnu smrt...

Konj. Ja ZAISTA ne znam kojim trikovima, kojim treningom, kojim kompjuterskim efektima, kojim rediteljskim dovijanjima je Spielberg režirao neke scene sa Konjem, ali vi ste zaista neljudi ako vas one ostave ravnodušnim i neushićenim i zatvorenih usta. Koliko je ta životinja, taj Konj, pametna, koliko se namučila zbog svoje uloge, koliko je propatila... Ne znam. Stvarno ne znam. Ali ono što nam je pokazala, ono što nam je (nadam se) "odglumila" je hebeno impresivno! I ne želim ništa da vam otkrivam i nabrajam. Pogledajte sami. V.r.e.d.i.

Ratni konj je kroz svoje "ratovanje" uglavnom u onima kojima je poveren i u čijim rukama se zatekao budio plemenitost i ljudskost, pa kako je onda moguće da su ti ljudi "čim bi se od njega odmakli" bili voljni da se kolju i ubijaju? Kako je moguće da su svi od reda želeli da brinu o konju i da ga poštede na svaki način, iako su svuda oko njih "toliki ljudi" tako uporno stradali. Taj konj je simbol mira, sećanje na mir, nada. Zato su se svi otimali oko njega. U jednom, vrlo duhovitom i dirljivom trenutku, on je čak uspeo i da privremeno pomiri zaraćene strane. Na vama je da li i koliko u to želite da poverujete.

War Horse je Spielbergov Gone With A Wind, večito u krvavim totalima i melodramskim krupnim planovima, sniman u nezaboravnim pejzažima i u jarkim bojama Technicolora (sa očiglednom nostalgičnom namerom), ali sa konjem kao glavnim junakom! Njuši li iko tu sem mene finu subverzivnu ironiju spram same ideje "velikog" "oskarovskog" ratnog spektakla, ironiju koja čitavu priču pretvara u jedan postmoderni komentar na ratni film i ideju spektakla kojoj više nisu potrebni ljudi na platnu, samo u publici. War Horse možete da posmatrate kao jedan skupoceni eksperiment lukavo sakriven iza stvari koje se ne smeju napadati- svetosti borbe za pravdu, dece i životinja. Jedan pravi Spielberg sakriven je u oblandi onoga kako ga drugi vide.

War Horse je klasik. Subverzija klasika. Novi klasik. Novi stari klasik.

SELEKTAH: 10 / 10

Pogledajte ovde fotke iz predstave War Horse. Izgledaju hebeno impresivno.

CAPTAIN AMERICA: THE FIRST AVENGER

2012-01-10T19:08:00.000+01:00

Kada gledam druge superherojske filmove ja još više cenim Nolana ili onog njegovog šminkera koji je Ledgeru razmraljao šminku po licu i rekao- A jel može ovako?

Da ja imam 150 miliona dolara pitanje je da li bih ih poverio Joeu Johnstonu da njima započne još jednu uspešnu superherojsku franšizu. Iako je Joe režirao nekoliko meni dragih filmova (Honey, I Shrunk The Kids, Jumanji, Jurassic Park III i, naročito, Hidalgo) mislim da su stvari oko superheroja postale toliko kompetitivne, a publika toliko prezasićena reciklažom recikliranih arhetipa da Joe jednostavno nije dorastao tom zadatku. Ja bih režiju Americe poverio, recimo, nekom azijskom ili bolivudskom reditelju. A tek pisanje scenarija... Uh, nad tom odlukom bih se znojio danima.

Captain America ima jednu malu prednost u u odnosu na ostatak ekipe koji paradira bioskopskim ekranima prethodnih godina- on je nastao sredinom XX veka, tačnije tokom Drugog svetskog rata. Ta, već korištena premisa (Hellboy sam ponovo gledao pre neki dan, recimo) zgodna je ako ništa zbog toga što je osnovni seting drugačiji, a onda ono što je "futurističko" u njemu ima prostora da bude drugačije futurističko u odnosu na sve ono što smo videli kod "junaka našeg doba". Nažalost, i jedno i drugo je tako bedno prisutno u Joeovom filmu.

Captain America je od one vrste superheroja koji su konstituisani o državnom trošku, ali za razliku od njih on nije posledica eksperimenta koji je pošao kako ne treba, već, zapravo, predstavlja uspešno ostvarenje istog. Jedan "Benjamin Button" vizuelni postupak učinio je da se sa kržljavom verzijom Chrisa Evansa zabavljamo u prvih četrdesetak filma, da bi se potom na najdosadnije moguće načine uveravali u to šta štit napravi od superheroja...

Mislim, ja volim one koji troše vreme na čitanje mojih tekstova, ali ja zaista nemam reči koje bih trošio na ovu nemaštinu mašte. Ne znam kada me je ozbiljnije zabolelo za sve, kad je zlikovac pravo niotkuda skinuo svoju arijevsku masku i otkrio nam redneka iz pakla ili kad je sve počelo da eksplodira kao u sto prethodnih filmova ili kad sam shvatio da će finalni obračun da se odigra u obliku pesničenja na avionu koji leti bez pilota...

Kapetane Amerika, ali iskreno me zabole za tebe.

SELEKTAH: 2/ 10

TINKER TAILOR SOLDIER SPY

2012-01-09T10:13:00.009+01:00

Ima jedna scena u ovom filmu u kojoj je Oldman sa još dvojicom špijuna u kolima i neka zumzara leti naokolo i iritira ih. Dok ovi mlate rukama terajući je, Oldman otvori prozor i muva izleti. Takav je i ovaj film

Ima spojlera.

Filmovi poput ovoga teraju me na razmišljanje zašto ja pišem o filmu (sem da bi vi čitali) tj teraju me na razmišljanje koliko ja ne umem da pišem o filmu. Sem ovako.

Da umem, ja BIH prvo pročitao roman Johna Le Carrea po kome je snimljen ovaj film, pa bih odgledao BBC-ijevu mini-seriju iz sedamdesetih urađenu po istom, pa bih pročešljao net u potrazi za referencama, pa bih overio neki intervju Tomasa Alfredsona da vidim šta je hteo da postigne... Možda (ponovo) odgledao još po neki "špijunski" film koji bi bio referentan za razumevanje ovoga. Ali koji još gledalac to radi pre odlaska u bioskop ili pre pritiskanja "play"? Ja sa vama želim da podelim samo ono što sam znao pre filma i ono što mi je sam film otkrio. Bez posebnih priprema. Net je nadohvat ruke, on uvek može da vam posluži kao prva četiri pasusa moje recenzije, kao nekakav "objektivni" sud. Moja recenzija je samo ono šta ja imam da kažem. Ja i film.

Eto. Sad i to piše na Internetu, pa sam obavio i taj "objektivni" deo.

Ako ste gledali Let The Right One In, Alfredsonov teen-horor smešten u osamdesete u Švedskoj, onda znate u kojoj meri ovaj čovek ume i voli da se pozabavi epohom. Relativno spor ritam filma sa povremenim erupcijama nasilja fino su pasovali hladnoj i prljavoj zimi sateranoj u blokove unutar kojih tavori niža srednja-klasa. U Tinker Tailor Soldier Spy radnja je smeštena u, za Alfredsona još izazovnije, sedamdesete, a potraga za "ubačenim agentom" ispresecana je flešbekovima koji praktično naviguju njen tok.

Iako me je zanimalo ko je ubačeni špijun (ja sam od početka filma tipovao na Oldmana i želeo da čitav film bude zapravo njegovo ingeniozno zavođenje svih upletenih, pa i nas, gledalaca), moram da priznam da me sama potraga ostavila poprilično ravnodušnim, dok je onaj dramski tok koji vodi ka kristalizaciji "izdajnika" čak poprilično trapavo urađen, sa motivima koji su nekako više nakalemljeni (ženina prevara, gej romansa) nego integrisani u radnju, uz stranputice (romansa u Istanbulu) koje donose više filmske drame tamo gde ona nema nikakvu svrhu nego što je ima u životima glavnih aktera.

Zamerki ima(m) još. Oldman, kao šef istrage, ostaje tanak uprkos nepotrebnim naporima Alfredsona da ga mistifikuje preko svake mere (scene plivanja, recimo), dok njegova intimna rvačina sa "Karlom" (šef ruske službe) ne nalazi pravi motiv za svoje povampirenje. Neko nezapočeto rivalstvo iz prošlosti ne možemo da tretiramo kao opsesiju i kao definitivnu osobinu njegove ličnosti. Oldman je u ovom filmu skoro kao komšija bivši DB-ovac kome je "nešto u ulazu" sumnjivo.

Osumnjičeni još lošije stoje. Četiri glavna aktera su toliko malo i toliko "neindividualno" prisutna da ih Alfredson poimence ne spominje svako malo mi bismo imali problem da zapamtimo ko je ko od njih, kao i po čemu se razlikuju. Shvatićemo na kraju da se i ne razlikuju tj da su razlike sasvim "privatne".

Na kraju ostaje da onaj "najlepši" deo filma, u kojima se sudbina poigrava sa junacima, otpada na likove koji su zapravo "pijuni" u čitavoj priči (ako je to i bila namera, onda je potera za špijunom preobimni mekgafin, ali ovaj film znatno bolje stoji). Mark Strong, Tom Hardy i Benedict Cumberbatch su zvezde ovog filma. Na isečcima njihovih života mi vidimo traumu i tragediju njihovog poziva. Oni su ti zbog kojih ovaj film na momente živi, ali, nažalost, u senci nepotrebno dugih i fetišizovanih dešavanja (krađa dokumenata iz "biblioteke").

I kada na kraju otkrijemo ko je prodana duša, objašnjenje koje od njega dobijamo za izdaju je superbijedno za visoke standarde koje je ovaj film sebi (nepotrebno) postavio ("West sucks"). Gej romansa koja se potom razotkriva je suvišna i prekasno dolazi da bi pojasnila postupke aktera (a naročito scenu sa sovom u školi). O repriziranju uloga da i ne govorim.

Tinker Tailor Soldier Spy je što se mene tiče visokostilizovana onanija nad epohom, beživotna koliko i paleta boja upotrebljenih da se dočara, u kojoj je ono malo drame statira poput večito magličastih i zadimljenih prostora u kojima se ista odigrava i služi samo kao jedan estetski sloj u nečemu što je više zadivljeno arhitekturom, nego stanovnicima priče.

SELEKTAH: 5plus/ 10

LAGAAN: ONCE UPON A TIME IN INDIA

2012-01-06T11:16:00.000+01:00

Film o kriketu i slobodarskoj borbi indijskog naroda

Ne planiram da znam više o Bollywoodu. Baš kao što nemam nameru ni da znam kako auto ide i kako se popravlja kad stane.

Lagaan je izabrala Žozefina kao jedan od filmova našeg Novogodišnjeg bioskopa. Trajanje od dvestadvadesetčetiri minuta bilo je dovoljno da pristanem.

Pre nego što su postali civilizovani Britanci su držali skoro pola (trećeg) sveta pod svojom komandom. Iako će vam neki desničari bliski idejama slobodnog tržišta reći suprotno, istina je da su Britanci šakom i kapom krali iz tih zemalja, a zauzvrat su u tim zemljama izgradili infrastrukturu da bi mogli još lakše da kradu. Radnja našeg filma je smeštena na kraj XIX veka kada je Indija izdeljena na brojne oblasti koje moraju lokalnim britanskim vlastima da daju godišnji danak ili "lagaan". Međutim, godina je bila loša i bez kiše i narod od svog maharadže traži da im isposluje neplaćanje danka... Pola sata kasnije lokalnom harambaši (to je ovaj na posteru sa zavodničkim maljama) nadležni britanski kapetan nudi sledeći dil- ako Indijci uspeju da ih pobede u kriketu on će im oprostiti "lagaan" i ove i naredne dve godine, ali ako izgube, moraće da plate trodupli iznos ove godine.

Nastavak filma je ilustracija priprema za meč koje supervizuje kapetanova sestra, besna zbog nepravde koja se čini Indijcima, ali i očarana zgodnim harambašicom. Lagaan u maniru sličnih filmova (naslovi mi na vr' jezika) u kojima potlačeni dobijaju priliku za moralnu pobedu nad višestruko nadmoćnijim neprijateljem prolazi kroz odabir članova za budući tim, njihove dileme, ljubavnu romansu glavnog harambaše, kombinujući uobičajeni (rekao bih) bolivudski miks komedije i melodrame. Uz neizbežne pauze za igru i pesmu koje su začudo u ovom filmu više nego zabavne i nekako funkcionalne u kontekstu buđenja i jačanja usahlog patriotizma.

Na sam meč odlazi oko sat vremena i tu, ionako vrhunskom jednostavnošću vođen, sjajni scenario (reditelja) Ashutosha Gowarikera briljira u muženju svih mogućih (ne)predviđenih dešavanja koje će izvesni ishod meča učiniti što neizvesnijim. Spomenuću samo indijskog volej bacača sa felerom koji u nekusnim komedijama zovu "baby arm"...

Lagaan je uzbudljiv, zabavan i feelgood film. Sve ono, dakle, što ne biste mogli reći za zemlju u kojoj živite. Zašto da onda ne odete na kratko putovanje?

SELEKTAH: 8plus/ 10

NAJBOLJI FILMOVI 2011

2012-01-05T12:06:00.002+01:00

Jedan nadasve objektivan izbor

Ako ste mislili mojom glavom, vi ste sve ovo već gledali, jel da?

TROLL HUNTER

2012-01-04T18:37:00.000+01:00

Nezgodno je kada ono što treba da vam unapredi film zapravo postane ono o šta se vaš film bespotrebno sapliće

OK, među vama sigurno ima onih kojima je The Blair Witch Project bio dosadan, koji misle da Cloverfield nije remek-delo, koji nisu shvatili oporu simboliku formata Redacted i koji neće da se potrude da shvate da Paranormal Activity (1-3), ipak, nudi više nego što realno očekujemo. Govorim o filmovima koji zapravo predstavljaju "nađen materijal" koji mi, gledaoci, potom gustiramo u blago editovanoj ili netaknutoj verziji. Troll Hunter je poslednji u nizu takvih filmova.

Naslov filma dosta toga govori, a? Ono što ja još mogu da vam otkrijem jeste da grupa studenata prati lovca na trolove i snima njegov rad... I onda je ono što su oni snimili pronađeno.

Troll Hunter je mogao biti zabavna crna komedija da je odbacio format "pronađenog materijala". Ovako, prinuđeni smo da patimo zbog svih onih nebuloznih i nepotrebnih trenutaka koji: a) treba da nas uvere da se zaista radi o "sirovom" materijalu i b) koji se muče da nam prikažu neophodne momente za razumevanje i uživanje u priči, iako nema nikakve logike da bi neko u "tom trenutku" snimao kamerom, ili uopšte držao kameru u rukama. Zbog svega toga Troll Hunter, koji svojoj ironičnoj ideji lovca na trolove koji žive na severu Norveške i obožavaju da kolju verujuće hrišćane dodaje i filmsku ekipu pre deluje kao mockumentary, što nekako više kvari nego što prija priči. Jer ako ste odabrali da nas uverite da zaista negde postoje lovci na trolove onda je zgodno da se ne distancirate od te stvari, jer to onda znači da ste vi pametni, a mi, gledaoci, ne.

Format lažnog dokumentarca reprizirao nam je sve moguće "napete trenutke" koje smo i do sada imali prilike da gledamo (u gore pobrojanim) sličnim filmovima, a da na planu upotrebe istog nije ponudio amabašništa novo. Međutim, problemi Troll Hunter nisu vezani samo za formalni pristup temi, već i u pokazanoj mašti u tretmanu iste. Trolhanter je nadrkani čiča koji prvo tera od sebe studnetsku ekipu, a onda ih previše olako pušta da mu prave društvo. Trolovi paradiraju jedan po jedan ispred nas kao na modnoj reviji, a, bratbratu, više izgledaju kao mešavina Čubake i Gargamela nego što bi trebalo da nas uplaše. Priča o njihovom kaverapu je prenaivna tj presatirična za pretpostavljenu realističnost filma, a i u radnji nedostaje osnovnih dramskih premisa- kao recimo zašto od nekog trenutka počinjemo da pratimo priču i zbog čega ona uglavnom napreduje kao neka vrsta trol tur gajda po Norveškoj.

I, da Troll Hunter naročito deluje strateški neinteligentno u kontekstu dve vrlo sveže, i to skandinavske!, komedije koje na sličan, satiričan način žele da se prave pametne: Rare Exports i Dead Snow.

SELEKTAH: 4/ 10

SCHASTYE MOE

2012-01-03T15:24:00.000+01:00

Snimanje ovakvih filmova o svojoj domovini duboko je patriotski čin. Nažalost, reditelji u Srbiji uglavnom nemaju smisla za humor

Sećate li se one Evrovizije u Kijevu, kada je njihov predsednik izašao da pobedniku uruči pehar, bilo je to neposredno nakon one njihove "Narandžaste revolucije" (tako li beše?)...? Bože, koliko je ovo jadna zemlja- tada sam pomislio, i par godina kasnije molio sam boga da ovaj naš seljan ne izađe da onom Rusu uruči trofej... Srećom nije.

Kada biste me pitali u koji deo sveta bih najneradije putovao i gde bih najviše strepeo da li ću odatle u telu izneti iste organe koje sam tamo i uneo, ja bih vam odgovorio- u Rusiju tj u celo to područje bivšeg Sovjetskog Saveza. Meni ti ljudi, uz svo dužno poštovanje, deluju kao psi (uz dužno poštovanje psima). Deluju mi kao da mi je duša večito na dnu boce sa lošom votkom koju dudlaju od ranog jutra. Deluju mi kao da se nikada ničem ne nadaju, ali zato uvek očekuju sve najgore. Deluju mi toliko tupo da verovatno ne bi ni trepnuli kada bi videli da kamion uleće u park u kome su mame sa bebama u kolicima. Deluje mi kao da oni duboko u sebi znaju da su to i zaslužili. I zato su stalno tako gorki i ljuti i iz očiju im curi prezir. Kad zamislim koja je to najnajnajnajnajgora stvar koja bi mogla da se desi Srbendiji (ako se ovako nastavi) to je da ćemo postati kao "rusi". Bedno bespomoćni i bedno zli.

IMDB ne nudi puno informacija o reditelju Sergeiu Loznitsi. Uradio je dosta kratkih dokumentaraca i jedan igrani film, Sweet Sixties 2008., o kome takođe nema nikakvih informacija. Sudeći po Schastye moe deluje i kao da Loznitsa itekako zna na koji način želi da se bavi filmom kao i da je to do sada ozbiljno radio dugo godina.

Prva stvar koja mi se dopala u Schastye moe to je prividno "elementarno nezainteresovanje" za logiku narativnog toka odnosno suvereno manipulisanje istom u cilju krojenja poruke filma. Loznitsa pušta da tokom svog roudmuvija o jednom ukrajinskom kamiondžiji koji prevozi brašno budemo uvučeni u sve usputne epizode, ponekad nas ostavljajući u društvu ljudi koje smo tek sreli dok je "naš junak" uveliko nastavio put. Ponekad nam najavljuje flešbekove u prošlost da bi nam objasnio nešto, ponekad ne, ali objašnjenje je tu. Isto tako on ne troši filmska sredstva da nam objasni kako smo stigli od tačke A u tačku B, i to ne u prostoru, nego u vremenu!, već računa da mi želimo da osetimo kako je "stvarno" živeti u njegovoj zemlji. Simbolično vraćanje na početak priče, supercinično otvara pitanje o tome da li junak uopšte može da pobegne iz kruga zla, ali i zajedljivo konstatuje da je i on malčice kriv zbog svega toga. Jer se vraća na mesto zločina.

Zatim tu je i uvodni kadar. Koji je samo komentar. Ja nisam uspeo da ga upletem u priču.

Glumci i naturščici koji se pojavljuju u filmu plaše više nego zombiji u Walking Dead, a podjednako su mrtvi i hodaju naokolo. Apsurd u "ruskim" filmovima ume da bude pozamašnih razmera, ali ono što ga čini specifičnim u odnosu na neke druge kinematografije (priznajem, "azija" ume da parira) jeste što se sve i dalje odvija u suvo realističkim okolnostima. Ovde dva policajca vozaju leš nekog nesrećnika naokolo tražeći njegovu majku koja treba da potpiše papire i primi telo, ali kad je ne nađu voljni su i da nekom tipu, u zamenu za oficirski kaput, povere telo, ako se on potpiše kao nesretnikov deda. Zbog svega toga jedan od policajaca ima halucinacije.

Schastye moe je film koji iscrpljuje skoro sve simbolične aspekte izgubljenosti, u kojoj jedino krv može da repetira neko neprijatno sećanje, koje opet seća na nešto što bi najradije zaboravili. Naš junak je tooooliko jedan tužan čovek da Loznitsa bez pardona to otkriva u prvoj sceni i potom sve do kraja ne čini ništa što bi nam taj osećaj sažaljenja prema njemu izbacilo iz srca.

Hebeno hebeno vraški dobar film!

SELEKTAH: 9/ 10

CARNAGE

2012-01-02T15:06:00.000+01:00

Na prvoj godini FDU-a dramaturge uče da napišu jednočinku...

Jednočinka je komad koji kao što samo ime kaže ima jedan čin tj jedno mesto i jedno vreme. Proslavljena francuska (?) spisateljica Yasmina Reza napisala je komad "God Of Carnage" o dva para roditelja koji se nalaze u stanu jednih od njih da rasprave to što je sin jednih motkom udario sina drugih i razbio mu dva zuba. Verovatno ponesen uspehom ovog komada u francuskim pozorištima (nagađam) i činjenicom da mu je kretanje solidno ograničeno poslednjih godina Roman Polanski se prihvatio filmske ekranizacije ovog komada (deluje mi najverovatnije).

Mislim da svako iole obrazovan, nagledan i načitan može da nasluti šta jedna autorka (pol nije bitan), čiji komad "Art" možda znate ili ne, može da izvede iz susreta roditelja koji su se našli da pročešljaju problem svoje nestašne dece. Proradiće njihove sujete? Krivica će se seliti sa "počinioca" na "žrtvu", suprostavljene strane menjaće timove, pa ćemo u početku imati muža-ženu protiv muža-žene, a potom muževe protiv žena, muževe jednih sa ženama drugih... Kako razgovor bude odmicao spadaće fasade, a komunikacija će bivati sve prisnija. Emocije će varničiti, biće slomova nerava i drugih stvari, čačnuće se u socijalne bekgraunde jednih i drugih... Jel da da sve to možete sami da pretpostavite?

Tako i bi.

Jedino što vam neće pasti napamet jeste da će Kate Winslett u nekom trenutku povratiti preko coffee literature Jodie Foster. Ali, ni to neće biti previše smešno.

Roman Polanski je okrenuo par telefona i pribavio sebi četiri velika imena i Carnage deluje kao win-win situacija za sve.

Tako i ne bi.

Carnage je najteži oblik podilaženja srednjoj klasi dopuštanjem istoj da slobodno masturbira nad iluzijom da njeno mišljenje ima ikakve relevatnosti za svet koji kreiraju svi oni koji istu tu klasu preziru svim srcem.

SELEKTAH: 1/ 10

„ВЕЋЕ ЗЛО“ ЈЕ БОЉЕ ЗА СРБЕ

2011-12-31T15:02:00.001+01:00

Шта не пише у новом НИН-у

Србијанка нас исправно позива да на гласачким листићима уместо заокруживања свог омиљеног полног органа заправо нацртамо исти и на тај начин упутимо актуелној власти једну личнију изјаву своје захвалности.

А паралелно са тим практичним саветом „Како изаћи на изборе“ у медијима се све гласније репризира прича о „мањем злу“ које је сада на снази, пардон- власти, наспрам „већег“ које би могло наступити нереизбором садашњих актера.

БУЛФАКИНШИТ!

Ево зашто је „веће зло“ боље за садашњи тренутак.

Пре свега, док је „веће зло“ било на власти ми нисмо толико осећали последице „мањег зла“. Напротив, нисмо га ни доживљавли као „зло“. Ти неки људи за нас су представљали наду, спас, будућност и тријумф добра. Њихов боравак на власти показао је да смо и ми и они преценили њихове могућности.

Друго, и битније, је да је наш дух био снажнији када се опирао „већем злу“, него када је, као сада, у непрекидном стању љубавног раскида са „мањим злом“. А са јачим духом била је јача и културна сцена, а боље смо и играли баскет. Више смо се трудили. Бес је био смисленији. Будућност није деловала као нешто што ће се надовезати на садашњост. Знало се ко су „они“ и знало се ко смо „ми“. Знало се шта повезује „нас“ као и каквог кодекса и каквих стандарда треба да се придржавамо да задржимо „наше“ и придобијемо „њихове“. Б92 је био најбољи радио на свету. У „Времену“ је већина текстова писана оловком која пише срцем. Идеализовали смо оно и оне које волимо.

„Веће зло“ нам је потребно да би га коначно победили. Да би исправили све оне ствари које нисмо урадили након прве победе. Па било да то значи да овај пут стварно неко виси на Теразијама (за шта сам сигуран да би негативно утицало на развој зла) или да се неки актери сумњиве оданости "злу“ коначно искључе из даљег учествовања у политичком и сваком другом јавном животу.

Отказивање гостопримства „мањем злу“ наша је прилика да ресетујемо дух нације, да елиминишемо осећај немоћи и огорчености који нам је населио срца, да признамо своју грешку и откријемо начине на које ћемо следећи пут предусредити појаву и угнежђивање било каквог зла. И не би требало да се тога плашимо. Шта год да буде. Јер ово је једини начин да сопствену судбину поново вратимо у своје руке.

Стога, пушите га, демократе! Хоћемо развод!

LA PRINCESSE DE MONTPENSIER

2011-12-30T11:25:00.005+01:00

Neočekivana tinejdž romantična komedija smeštena u okvir klasične kostimirane drame

Oprezno sam prišao novom ostvarenju Bertranda Taverniera nakon njegovog prethodnog (američkog) pobačaja In The Electric Mist. Ljubavna kostimirana drama u doba katoličko-protestanstskih ratova u Francuskoj krajem XVI veka nije baš predmet mojih najintenzivnijih interesa, ali ponesen entuzijazmom The Mill And The Cross pomislio sam da možda neće biti loše da još malo ostanem u eposi.

Rat vernika i jeretika daje samo istorijski kontekst, kroz njega ulazimo i iz njega izlazimo iz priče, ali zapravo- film fokusom na svoju centralnu priču odnosno zaobilaženjem rata pravi dosta posprdan komentar na "važnost istorije" za "afere srca".

U priču ulazimo kroz dezertiranje grofa de Šabana (morao sam transkribovano) koji napušta jeretike nakon ražolašćivanja prekrvavim procesom ratovanja. Igrom slučaja završava kod princa Montepensiera, kome je u mladosti bio mentor. Ovaj se uskoro ženi prelepom princezom, koja postaje, princeza de Montepensier. Njen problem je što je ona bila zaljubljena u Henrija Guisea, ali i to što svaki muškarac koji prođe pored nje oseti potrebu da joj poveri svoje srce. Pa bio on kraljev brat ili sam grof de Šaban, koji u ratnom odsustvu princa Montpensiera postaje i njen mentor.

Ako vam sve ovo zvuči kao uobičajeni set dvorskih spletki i baroknih dijaloga, ne dajte se prevariti. Skinite im kostime i ono što ostaje jeste skoro kao tinejdž romantična komedija sa nešto promišljenijom tematikom. Ljubav je, naravno, u fokusu, tj pokušaji sirote princeze Montpensier da u okovima braka koji joj je nametnut, sa mladićem koji nije loš, ali nije izbor njenog srca, pokuša da nađe odgovore na pitanja koja je uvode u "zrelu fazu". Melanie Thierry, kao princeza, je očaravajuća u svom iskrenom, devojčakom neznanju šta će sa srcem, ushićena onim što može da nauči ("konstelacije zvezda trebalo bi da poruče ljudima da smo svi isti, ali da svako ima svoje mesto u sistemu", recimo). Slično njoj, i njen mladi muž pokušava da na sve razumne načine privoli sebi svoju lepu ljubu, baš kao što i ljubavnik Henri verujući u strast neprekidno opseda princezu. A imun na njeno prisustvo nije ni stari Šaban koji se, svestan svoje pozicije i godina, zadovoljava očinskom ulogom vernog pratioca koja mu barem garantuje princezino vreme i poverenje. Svi oni neprekidno izgovaraju krupne reči koje ništa ne znače, prolaze kroz intenzivne i burne drame, čak skaču i u dvoboje, ali sve je to nekako naivno i nevino, kao neka igra, u senci brutalnog i krvavog rata.

La Princesse pleni tom lakoćom postojanja "nebitnih" stvari koje, na izvestan način, imaju i tragičan ishod po jednog do glavnih aktera. I, naravno, po samu princezu.

SELEKTAH: 8minus/ 10

MOĆ VEŠTICA 28.12.2011. Naaajbolje pesme 2011. (Top 30)

2011-12-29T11:46:00.004+01:00

What am I, but merely an instrument of my Lord

best.of.2011 TOP30

1. Elbow - Ticker Tape

2. Bon Iver - Calgary

3. Trust - Bulbform

4. PJ Harvey - On Battleship Hill

5. Austra - Beat And The Pulse (Edit)

6. Jamie Woon - Shoulda

7. Active Child - Hanging On

8. Autopark – Majami

9. Copia Doble Systema - One Day, Revolution (Schlachthofbronx Remix)

10. Katy B - Easy Please Me (Caspa Remix)

11. Beth Ditto - I Wrote The Book

12. The Dears - 5 Chords

13. Gil Scott-Heron & Jamie XX – I’ll Take Care Of You

14. Zomby - Black Orchid

15. John Maus - Quantum Leap

16. Bullion - Magic Was Ruler

17. Mogwai – Rano Pano

18. Burial & Four Tet & Thom Yorke - Mirror

19. Exitmusic - The Modern Age

20. Friends - I'm His Girl

21. Christian AIDS - Stay +

22. Vivian Girls - I Heard You Say

23. Esben & The Witch - Chorea (Christian AIDS Remix)

24. Kimya Dawson - Same Shit / Complicated

25. Tyler the Creator – Radicals

26. Mark Ernestus - Mark Ernestus Meets BBC

27. Jonathan Wilson - Desert Raven

28. R.E.M. - Oh My Heart

29. The Weeknd - The Morning

30. Ante Perry & Kolombo - God's Gift

THE MILL AND THE CROSS

2011-12-28T10:56:00.010+01:00

Jedan lepo zamišljen koncept vrhunski realizovan

Reditelj je Poljak (Lech Majewski). Produkcija je poljsko-švedska. Glumci kojima je ukazana prilika da u filmu prozbore su holandski (Rutger Hauer) i engleski (Michael York i Charlotte Rampling). Znam. I mene je ova kombinacija uplašila. Međutim, ovo je lako moguće jedan od najboljih filmova godine.

Prva scena će vam ili oduzeti dah ili ćete prezrivo coknuti i prekinuti film. A prva scena prikazuje ljudsku postavku Pieter Bruegelove slike "Nošenje krsta" (to je ova dole). Kombinujući posebne objektive sa stvarnom scenografijom i kompjuterskom animacijom (to ja samo nagađam kako je do svega došlo) Majewski pred nama razvija "ljudski total" ove slike i taj prizor deluje zaista hebeno impresivno.

Nakon toga odlazimo u Bruegelov dom i otkrivamo kako je izgledalo buđenje u to doba, a potom, znatno duhovitije prikazanom, buđenju prisustvujemo i u mlinu ugrađenom u planinu (pa, vidi sliku!). Sva scenografija je evidentno napravljena za potrebe filma, tako da uobičajene antikvarne patine koju imaju stvarni predmeti korišćeni u ovakvim ekranizacijama nema. Deluje vrlo neobično, ali još je neobičnije je da je za aktere "tog doba" to sve tako i izgledalo- novo.

Lagano otkrivamo nameru Majewskog da zaviri u sudbine svih aktera Bruegelove slike i tako nas upozna sa društvenim i onim sitnijim okolnostima koje su sliku formirale. Španska opsada, inkvizicija koja zakopava živu ženu, napaljeni muškarci, "točak smrti", nenametljive žanr scene lokalnog života... Sve maestralno slikano sa večito prisutnim perspektivama koje kadar vuku u nedoglednu dubinu. Pretpostavljam da će likovno edukativniji gledaoci od mene prepoznavati i konkretne radove renesansnih umetnika koji su poslužili montiranju određenih kadrova. Ja sam se radovao samoj činjenici da su mi neki od njih delovali poznato.

Kadrovi su uglavnom kratki i ritam filma je fenomenalno odrađen, tako da zapravo imate utisak kao da okom lutate po slici i u tih par sekundi koliko vam je pogled na nekom od brojnih likova vi zamišljate kako li je izgledao njegov život. Kako dijaloga jedva i da ima, baš kao i muzike, taj protestantski minimalizam osećaćete i kao sam žanrovski format filma.

Filmu se, nažalost, može prebaciti nekoliko stvari koje ga ne ruže toliko, koliko bi on bio bolji da ih nije bilo tj da je koncept još tvrđe sproveden.

Ona manja mana je sam kraj. Majewski sa slike izlazi u prostor muzeja u kome nema nikoga, sem "mrtvih" slika. Nepotrebno duplo poentiranje da mi kroz konzumaciju umetnosti nemamo mogućnost da zaista zavirimo u život iza nje nekako je bilo jasno i iz same premise filma. Nije bilo potrebe da nam to gura pod nos.

Isto tako, angažman usahlih veterana nepotrebno je narušio "anonimnost" glumaca, statista i likova koje tumače. Pored toga, njihove replike muče se sa banalnom patetikom, a povremeno čak stvaraju utisak "funkcionalnih konverzacija" skoro kao da gledamo nekakav školski program na temu flamanskih majstora. Ipak, toga nema toliko da bi narušilo nemu lepotu prizora.

The Mill And The Cross nije samo drugačiji od svega što sam gledao ove godine, nego je i drugačije bolji.

SELEKTAH: 9plus/ 10

NOSTALGIA DE LA LUZ

2011-12-28T09:48:00.004+01:00

Jedan lepo zamišljen koncept osrednje realizovan

U čileanskoj pustinji Atakama nalazi se jedan od najvećih astronomskih kampova. Zbog svoje konstantno suve i sunčane klime pustinja je idealna i za geološka istraživanja. Zbog toga što tamo već dugo niko (dobrovoljno) ne ide general Pinochet je baš tamo, u bivši rudarski kamp, postavio svoj koncentracioni logor u kome je između 30 i 60 HILJADA ljudi maltretirano i/ili ubijeno tokom njegove vladavine.

Veteran Patricio Guzman koji se tokom čitave karijere bavi utvrđivanjem istine, odgovornosti i nepomirenja sa Pinochetovom vladavinom lepo je zamislio da kroz ideju potrage za prošlošću (objasniću) ispreplete tri, naoko, potpuno suprotne aktivnosti.

Vidite, sadašnjost ne postoji. Barem tako kaže jedan čilenaski astronom. Dok se svetlost odbije od onoga što percipiramo i stigne do nas neko vreme je već prošlo i taj objekat je već u prošlosti. Čak i ako je sasvim blizu, uvek treba neko mršavo vreme da signal od naših čula stigne do mozga. Radi se o milijarditim delovima sekunde (ili šta već), ali formalno sve oko nas je već prošlost. Naviknite se.

E, sad pustinjom Akatama pored geologa i arheologa šetaju i žene iz raznoraznih NGO-ova koje, ali BUKVALNO, šetaju sa lopaticama i skupljaju posmrtne ostatke žrtava koje je Pinochet razbacao i zakopao širom pustinje. Ono što stvar čini posebno bizarnom jeste da zbog specifične klime Atakame zakopani ostaci mogu da se nađu u skoro mumificiranom stanju.

I tako, dok jedni pokušavaju da shvate kako su izgledale najudaljenije galaksije, neki pokušavaju da otkriju kako je izgledala čileanska prošlost u poslednjih sto, a naročito poslednjih tridesetak godina.

Međutim, Guzmanov dokumentarac nije naročito lep. Prizore kosmosa smo već videli, povremeni rediteljski zahvati u dočaravanju geografije astronomskog kampa deluju studentski, a na planu vođenja priče gubi se emotivna poenta, jer sve deluje nekako "nabacano". Očigledno da ni budžet nije bio veći od ambicija.

SELEKTAH: 6/ 10

NAJBOLJI ALBUMI 2011

2011-12-27T12:31:00.003+01:00

Ne, ovo nisu albumi koji su se na mojoj listi Najboljih albuma 2011. našli na mestima od 33. do 53. Ovo su Najbolji albumi 2011. Slušao sam ih rado, bio sam iznenađen svežinom i blesavošću nekih od njih. Drugi su se, pak, podvlačili pod kožu, sporo i tiho. Neki su kucali više puta na moja vrata, ali su uprkos neotvaranju nastavili da se vraćaju. Neki su došli tek na kraju, samouvereni kao Sunčev sistem. Neki su ostali u sećanjima sećanja. Ne bih se razdvajao od njih. I kajem se što nema Zole Jesus. O novom Vladislavu Delayu da i ne govorim.

(Budućnost se smeje*)

1. Part Time - What Would You Say (Mexican Summer)

Like so many of their generation, Part Time wear their soft-focus '80s influences on their (rolled-up) sleeve with debut album 'What Would You Say'. Following in the footsteps of John Maus, Ariel Pink, or the Ducktails, their sound is drenched in all the memes of that era, from the haze of warm and woozy synths on 'Living In Pretend' to the neon backlit guitars of 'She's Got The Right' and the montage ambience of 'Riots In The Street'. (Boomkat)

2. Molly Nilsson - History (Dark Skies Association)

Like Maus, she creates dreamy, sometimes nostalgic synth-pop with simple/perfect melodies, as evidenced on bittersweet album opener “In Real Life.” (Gorilla Vs Bear)

3. Primordial - Redemption At The Puritans Hand (Metal Blade)

You won't hear many things as demanding of lighters (or armor) as the pagan Irish group Primordial's seventh album. Charismatic vocalist A.A. Nemtheanga-- sort of the bald, heavy metal Daniel Higgs-- could make a shopping list feel like an battle cry about a huge, bloody war. (Pitchfork)

4. Water Borders - Harboured Mantras (Tri Angle)

The incorporation of analogue synthesizers and electronic elements connects them to the early works of Coil and Throbbing Gristle specifically. The way the group's vocals trail off and bend into unnatural chord sequences recalls the primal anxiety of early Nick Cave and Birthday Party, and when the vocals get caught up in the processors they sound like the eeriest moments of The Knife ("Antechamber," "Bad Ethos"). (Resident Advisor)

5. Oliver Huntemann - Paranoia (Ideal Audio)

This album will certainly appeal to any listeners who are familiar with his famously deep and powerful sound. However as the album features guest vocals from Ane Troll Linquist and Robert Owens it is equally likely to captivate those who like things a little bit lighter. As expected, every track is expertly crafted, resulting in a brilliant and memorable album that sounds just as good at home as it does on the dance floor. (Drowned In Sound)

6. Future Islands - On The Water (Thrill Jockey)

Baltimore's Future Islands obviously were born with their ears pointed eastward to the theatrically heartbroken land of New Order, the Cure, and David Bowie. On this much-improved third album, synths swell, beats throb, and oceanic drones creep. Wye Oak's Jenn Wasner wafts through like a specter on "The Great Fire," but Sam Herring is the true phantom of this synth-pop opera… (Spin)

7. Richard Swift - Walt Wolfman (Secretly Canadian)

The EP finds Swift as a soul-pop troubadour, another new role but one that fits him well. Lead-off track “Whitman” is the least-clouded of the songs, pushing Swift’s rich vocals to the front of a ‘60s-inflected swoon. The songs that follow mostly hide his voice, sounding like weird demos that some local soul label never got around to mastering. “MG 333” and “Laugh It Up” prominently feature Swift’s impressive drumming, slightly distorted around the edges to lend some menace to the murky melodies that float on top. (Prefix)

8. HTRK - Work (Work, Work) (Ghost International)

HTRK's Ghostly International debut Work (work, work) is a flat-lined study of desire and submission, sentimentality and dysphoria. The London by way of Berlin and Melbourne art-rock duo (pronounced "Hate Rock") finished the album's production while grieving the sudden loss of founding member and bassist Sean Stewart to suicide in March '10. And while that tragedy has certainly found its way into the music's bottomless sonic void, Work (work, work), written from 2006-10 in Berlin and London, is about much more than abject darkness. (Insound)

9. Carlos Forster - Family Trees (Hush)

Perhaps the greatest charm of Family Trees is that it never attempts to be The Great American Singer-Songwriter Record and, as a result, is all the more enjoyable and closer to being exactly that. It’s a great reminder of the power of a simple song, of simple emotions, of how good it feels to touch the fertile and familiar grass of home. (PopMatters)

10. John Maus - We Must Become the Pitiless Censors of Ourselves (Upset The Rhythm)

"Its atemporal feel and overall state of being – a queasy type of dyschromia – communicates eternity and infinity," wrote one reviewer. Which means the thoroughly servicable synthpop it actually offers, sung by a man whose baritone sounds uncannily like the Sisters of Mercy's Andrew Eldritch, might seem an anti-climax. In fact it's hugely enjoyable, even without any theoretical justification. (Guardian)

(Budućnost gleda u prošlost*)

11. Rwake - Rest (Relapse)

Rwake certainly draws from the basics of sludge, but it’s progressed to a point where any basic descriptor does a real disservice to the kind of forward-thinking and dynamic craftsmanship displayed on Rest. While the band’s southern credentials are secured with a sizeable wall of crushing harmonics, it also incorporates a wide set of influences to build on that swampy foundation. (PopMatters)

12. Emika - Emika (Ninja Tune)

Listen on headphones and you'll get an uncomfortably absent 48 minutes; listen on a good system and you'll be entrapped and immersed. The effect is a record that feels like it lives in a vacuum of permanent blackness, a gothic sensibility that extends itself to the album's baroque instrumental flourishes. (Resident Advisor)

13. Martyn - Ghost People (Brainfeeder)

With 'Ghost People' he cements well-nurtured ties to Flying Lotus' Brainfeeder camp, pooling his blend of UK Bass, US House & European Techno with the label's kaleidoscopic vision of electronic beat music, one which already spans the sounds of Lorn, The Gaslamp Killer, Teebs and Samiyam among others. (Boomkat)

14. Pat Jordache - Future Songs (Constellation)

Gregoire is obsessed with jangly guitar pop of all kinds, and this obsession manifests itself in the genre bending jumps from track to track that seem to span pop music from the 1950s to the mid 1980s. It's almost like a more lucid Daniel Johnson playing Joy Division covers in an empty warehouse, and as I'm sure you'll realize there's no way that can be anything else than gripping. (Boomkat)

15. Other Lives - Tamer Animals (TBD)

File under Pastoral Americana alongside Fleet Foxes and Midlake (you could bet your house on at least three members sporting beards), but there is a major difference: Tabish worships instrumental music, and classical minimalists Steve Reich and Philip Glass, which accounts for the album’s pulsating orchestrations. (BBC.co.uk)

16. Morne - Asylum (Profound Lore)

Drawing influences from across the board, Morne has taken elements of doom and post-rock and created a unique atmosphere that’s both depressing and aggressive. (Metal Review)

17. Emmylou Harris - Hard Bargain (Nonesuch)

Hard Bargain is an example of world-class woodshedding and features log cabin music of the highest order. As ever, the spotlight is on Harris’ still -transcendent voice. (Paste)

18. VA - Red Hot + Rio 2 (eOne)

The 33 cuts on this sprawling collection offer so many fine and unusual moments, Red Hot + Rio 2 is every bit as unique and groundbreaking, puzzling and dazzling, as its predecessor; only more so. (AllMusic)

19. DRC Music - Kinshasa One Two (Warp)

The results are as entertainingly varied as the participants, ranging from the burly Afro party-funk of "K-Town" to the sci-fi electro crossovers of "Customs" and "Hallo" – the latter featuring Albarn and Nelly Liyemge duetting on a theme of connection – to less easily definable blends of mbira thumb-piano, synthesiser noise, found-sounds and spindly, cyclical guitar lines. (Independent)

20. Cerebral Ballzy - ST (Cooking Vinyl)

They certainly favour the high-speed visceral assault of Minor Threat and early Black Flag across this brief, hungry album, and past comparisons to Bad Brains aren’t wholly off the mark if a little glib, considering ‘Cerebral Ballzy’ doesn’t attempt any sort of dub crossover and frontman Honor Titus stops short of indulging in those bands’ political rhetoric. (NME)

*naslovi fotografija moji

MMG na B92

2011-12-27T10:59:00.004+01:00

O najgledanijem filmu 2011. u Srbiji

Trista hiljada gledalaca ušlo je u bioskope pre mene. Ali sam na kraju stigao i ja.

BEGINNERS

2011-12-27T09:42:00.003+01:00

Larry David bi rekao: BOY, DID I HATE THIS MOVIE!

Majka umire od raka. Mesec dana nakon toga sedamdesetoosmogodišnji tata (Christopher Plummer) saopštava njihovom sinu jedincu (Ewan McGregor) da je gej i da je to oduvek bio. Dva meseca nakon toga nalazi momka, trideset godina mlađeg Gorana Višnjića (koji sve više izgleda kao gej retard). Četiri godine nakon toga i tata umire od raka. Ubrzo potom sin se smuvava sa francuskom glumicom s kojom ima konfuzan odnos. Ah, da, tata je imao neko preslatko kuče koje posle toga ostaje sa sinom i vrzma se tu ceo film i spasava stvar od ispadanja očiju i potpunog pomora moždanih ćelija.

To je ceo film.

Režirao ga je reditelj solidnog Thumbsucker, Mike Mills, za koga do sada nisam držao da je totalni retard.

Ima dosta razloga zbog kojih mi se ovaj film nije dopao. Pokušaću da nabrojim samo one za koje mi se čini da su dovoljno objektivni:

kada je starija osoba u filmu gej najgora stvar koju možete da joj uradite jeste da joj stavite svilenu maramu oko vrata

ako ima mlađeg momka, on ne mora nužno da bude zgodan

Ewan McGregor je retard

na gej partiju ne mora nužno da svira haus, čak i ako je to predmet sprdnje sa starijim čovekom

ako želite da vam lik u filmu umre odnosno umire, on ne mora nužno da ima rak

ako želite da vam u filmu umru dva lika, oni ne moraju nužno da oboje umru od raka

ako se neko nekome dopada, kao Ewan francuskinji, bilo bi zgodno da i mi znamo zašto je to tako

ako ljubavni par ima problema onda je uvek bolje da to ne bude posledica postpostpostadolescentske krize

ako pričate priču onda je najjednostavnije da ona ima početak, sredinu i kraj, a ne samo početke početka, sredine sredine i krajeve kraja

hronologija je lepa stvar, i ako želite da je narušavate bolje je da to uradite nekim drugim metodom od "promešaću"

ako ne znate šta biste, najbolje je da probate sa humorom, a ne da budete iskreni

uverljivost je dosta zgodan momenat u naraciji (re: zgodni sedamdesetoosmogodišnji gej, fresh out of closet)

ako u filmu imate jedan zanimljiv lik (mama u izvedbi Mary Page Keller) onda bi nekako najefektivnije bilo da se sve vrti oko nje, a ne oko ostalih daveža

ako likovi u filmu nešto govore, super je da i nešto kažu. Ali ako sam reditelj fejduje njihov dijalog znate koliko je sati

ne, ovo nije topla mučna priča koja će kod vas pobuditi radost za životom, ovo je topla mučna priča koja će vas podsetiti da je život previše kratak da biste ga trošili na sranja poput ovoga.

SELEKTAH: 0 /10

SATANTANGO

2011-12-26T13:44:00.011+01:00

Koliko ljudi znate koji su gledali ovaj sedam i po sati dug film? E, pa Žozi i ja smo u tom elitnom društvu

(mačka na ovom posteru nije živa. samo da znate)

Biće ovo jedan dugačak tekst. Osećam.

Kada film traje sedam i po sati čini mi se da je prvo pitanje koje sebi treba da postavite nakon gledanja (a možda i pre): da li je bilo neophodno (da ovoliko traje)?

U slučaju filma Satantango, a sad- kad malo bolje razmislim, to važi i za većinu drugih slične minutaže, upravo je ta dužina ono što otuđuje ove filmove od miliona drugih i postaje njihova ključna estetska karakteristika.

Ali, svejedno, da li je vredelo potrošiti sedam i po sati na ovaj film? Pa, u mom slučaju jeste. Žozefina i ja smo iz sata u sat, kao da gledamo mađarski film bez titla, pokušavali da shvatimo WTF?! ovog ostvarenja. I sad, ne bih da pomislite da jeftino privatizujem ovu recenziju, naprotiv- baš pokušavam da vam kažem da provedenih sedam i po sati sa nekim ispred ekrana jeste jedno gledalačko iskustvo koje se ne može porediti sa sitnijim minutažama. U ova dva dana mi smo praktično imali u gostima Satantango.

Druga stvar koju moram da vam kažem u vezi sa ovim filmom jeste da ne znam tj nemam osećaj da li je Bela Tarr računao na "neidealne" uslove gledanja svog filma. Mi smo ga gledali iz dva dana u otprilke četiri navrata. S obzirom da film ima obeležena mesta za pauze, pretpostavljam da u najboljem slučaju možete da ga pogledate u jednom danu iz tri cuga. Kako god. To što ovaj film traje sedam i po sati ne znači da je količina detalja i simbola i uobičajene "Tarrštine" manja. Naprotiv. Satantango možda treba pogledati dvaput radi potpunog razjašnjavanja. Sumnjam da će to iko uraditi. Neke stvari ćete jednostavno zaboraviti od početka do kraja priče, neke ćete propustiti, jer vam se u tom trenutku neće činiti bitnim, o popuštanju koncentracije da i ne govorim. Možda je baš zbog toga zgodnije prepustiti se ovom filmu kao intuitivnom iskustvu.

Kako tek upoznajem Tarrov opus i dalje ne bih umeo da vam kažem koliko "kapitalno" Satantango stoji unutar istog, ali beda je tu, patina crno-bele fotografije je tu, glumci koji kao "engleski glumci" skoro da igraju sami sebe su tu, vreme je oblačno, realizam je podređen poeziji, statični kadrovi unutar kojih se nešto jedva dešava su tu, traju vekovima i često će vas terati na razmišljanje šta bi se promenilo da su bili upola kraći. Ili da ih nije ni bilo.

Ako mene pitate, Satantango je jedna ružna bajka, pripovetka čak (iako je rađena prema istoimenom romanu) o grupi ljudi koja iz pakla stiže na neko bolje mesto. Lako moguće da i iz mrtvih dolaze među žive, preko čistilišta. Ne bez razloga mogu da tvrdim i da Tarr gorko parodira rutinsko komunističko baratanje ljudskim sudbinama (radnja filma smeštena je u osamdesete). Opet, indikacija ima i da je Tarr hrišćansku hijerarhiju čistilišnog pranja grehova prikazao kao arthaus satiru u kojoj tajne službe u sprezi sa raznoraznim aparatčicima gospodare sudbinom običnog i bijednog čoveka. Nemojte samo da pomislite da je bilo šta od toga preterano očigledno.

Vrlo je bitno, pak, da film odgledate do kraja. Jer na samom kraju je "tvist" (ništa vam nisam spojlovao, majke mi) koji pomaže hronološkom situiranju događaja, što potom znatno doprinosi izvlačenju poruke. Recimo, zbog samog kraja može da se zaključi da zvona zvone kao naznaka nekih novih (ne nužno i boljih) vremena, i to tek nakon što je mesto očišćeno od svojih stanovnika. Na početku filma ćete, pak, imati utisak da su upravo zvona inicirala sve što potom sledi.

O čemu se radi? Na nekoj farmi, uvaljanoj u blato i svaki drugi oblik bede i zapuštenosti, slobodno šetaju krave, svinje i par ljudi. Bez mnogo želje da nam objasni, Tarr nas upućuje da nekih troje ljudi od njih desetak koji žive na toj farmi (komuni) žele da ukradu neke pare i pobegnu. Međutim događaji se komplikuju dolaskom, zapravo povratkom, izvesnog Irmiasa za koga su svi oni mislili da je mrtav (iz par replika može se steći utisak da su ga oni i ubili).

Ovi ljudi žive svoje dozlaboga bedne živote čiji je hajlajt odlazak u lokalnu gostionu u kojoj najradosniji trenuci izgledaju tek malo manje jadno nego veselje u našem filmu Život je lep. Alkohol je hleb nasušni. Jedna od žena vara svog muža sa čak tri muškarca, lokalni doktor sate provodi buljeći kroz prozor i teftereći aktivnosti svojih suseda, dok dve, mlađe devojke i sestre moraju da prodaju svoja tela da bi prehranjivale najmlađu sestru i majku. Prelomni trenutak ove kolotečine, pored Irmiasovog dolaska, je smrt te najmlađe devojčice, koja se samoubila jedenjem otrova za pacove (njena psihopatologija je tek priča za sebe).

Nakon ovog događaja Irmias od stanovnika uzima pare (one koje su hteli da ukradu) i obećava im novi život negde dalje. Međutim na tom putu njihova prva, privremena, stanica je neka napuštena vila, također u nedođiji, u kojoj su ostali samo goli zidovi...

To bi bila glavna osovina priče. Paralelno sa njom mi otkrivamo da su Irmias i njegov sajdkik Petrina nekakvi saradnici neke službe, ali i da su lopovi ili sitni krimosi. Solidan deo radnje otpada na priču o devojčici i njenoj mački (ni jedno ni drugo nema hepiend), dok u finalu filma iznenada lik doktora otvara neku vrstu rašomonskog pogleda na događaje koje smo već videli, koji kao što rekoh utiče na formiranje tajmlajna. A ponekad Irmias padne na kolena pred kućom koju obavija magla, na šta mu Petrina kaže- Šta? Nikad nisi video maglu?! Pa potom produže put...

Glumci su sjajni. Gledajući ih vi zaista imate dilemu da li su to zaista neki supertalentovani naturščici koje je Tarr, verovatno alkoholom, potplatio da luduju sa njim i još češće kisnu do gole kože. Autentičnost lokacije, scenografije, likova, kostima je važna i superbitna odlika Tarrovog filma (estetike). "Stvarnost" njihovog postojanja najveći je "protivnik" poeziji, "ukletoj dramaturgiji" njegovog narativa. Ovo su ljudi toliko stvarni da vam bazde, ali ih ono što im se dešava pretvara u simbole i traži od vas da u retkim trenucima (od kojih je jedan obraćanje naratora) tražite ključ za razumevanje.

Za mene je jedan od takvih bio trenutak kada jedan od aktera zapeva neku pesmu u kojoj se pominje "Satantango", kao metafora za život koji oni (svi mi?) žive. U tom smislu, akteri su žrtve sopstvenih slabosti i grehova i nepopustljivosti istih, barem, kada su u pitanju sile koje ih vode kroz život. Ali, s druge strane, i najbolji od nas bi, ako bi im život počeo u onom svinjcu, popustili pred blagotvornim dejstvom rakije i jebanja čega god nam se nađe na putu. A možda je "Satantango" baš dobar naziv za taj paradoks, za tu nemogućnost promene. Ples sa sopstvenom mukom.

Možda ima prostora i baviti se pitanjem slobode koju ovi ljudi nemaju ili je zloupotrebljavaju. S druge strane, oni su stalno pod nekakvim nadzorom. Neko stalno ima uvid u njihove živote. Neko drugi stalno donosi odluke. Njima je dopušteno samo s kim će se i koliko valjati u blatu. Dok ovo pišem (a sa svežim vladinim cenovnikom za vozače za 2012. u mislima) pitam se koliko će nama još trebati pre nego što shvatimo da smo i mi u sličnom plesu.

SELEKTAH: 6/10

KILL LIST

2011-12-26T11:38:00.004+01:00

Interesantan spin na wicker tematiku

Prvo i najbitnije: NEMOJTE da čitajte ovaj tekst dok ne odgledate film! OK?

Drugo: ODGLEDAJTE ovaj film!

Treće: VRATITE SE da pročitate tekst.

Četvrto: RADITE kako hoćete. Zabole me.

Reditelj Ben (Down Terrace) Wheatley je uradio jednu pravu stvar u Kill List. Zapravo nije uradio jednu pravu stvar- nije pokušao da nam objasni šta se zapravo dogodilo. Što je za ovu vrstu filma, koji začudnost u najvećoj meri duguje iskrojenoj atmosferi i našoj razgnevljenoj radoznalosti da sebi sve što pre objasnimo, nekako najbitnije. Zar ne?

Kill List je u osnovi priča o konstituisanju "novog lidera". A da bi se uspeo na presto, novi kralj mora da izvrši određene zadatke. Mora da simbolično raskine sa starom verom (čak i ako nije pobožan), mora da kazni grešne (čak i ako sam greši), mora da kazni protivnike (nadam se da sam ovo dobro razumeo) i, konačno- mora da raskine sa svojim starim životom. Svaki raskid je preliven krvlju.

Novi kralj, u ovoj priči, je plaćeni ubica koji zbog "problema sa kičmom" (ili grižom savesti, ostaje otvoreno) mora da se vrati u biznis sa svojim ortakom. Intenzivne svađe sa suprugom (bivšim marincem) oko para za život znatno su doprinele donošenju odluke o pristajanju na "još jedan posao". Sve deluje kao uvod u uobičajenu britansku krimi priču. S tom razlikom, što ortakova cura ima neobičnu naviku da na poleđini ogledala u tuđim kućama crta neki vudu simbol...

U bivšem ubici zadaci koji bude obavljao budiće frustrirajuću radoznalost zbog neobične voljnosti žrtava da sarađuju sa njim, a mi ćemo uživati u par zaista eksplicitinih prizora šta sve čovek može da uradi sa čekićem kad se naljuti.

Wheatley svoju arthausindidrama režiju filuje zvučnim akrobacijama kojima se samo intuitivno može uhvatiti svrha, ali građenje jeze odnosno transfer iz krimi filma u horor sprovedeno je uverljivo, efektno i čak bih rekao- vrlo emotivno.

U oštroj konkurenciji odličnih britanskih filmova u poslednjih godinu dana (Attack The Block, Another Year, Skeletons, The Guard) i Kill List pokazuje da Britanci traže i nalaze načina da svoje filmske tradicije smisleno oplemene aktuelnim trendovima.

SELEKTAH: 8/ 10

13 ASSASSINS

2011-12-26T10:47:00.004+01:00

Jedno dugačko uživanje u pravdi

Ja ne poznajem samurajski film toliko dobro (ako i uopšte) da bih mogao da vam poredim ovo ostvarenje unutar žanra.

Ja ne poznajem dovoljno obimni opus Takeshi Miikea da bih mogao da o ovom delu pišem bilo šta u tom kontekstu.

Ali, ovo je jedan do jaja film!

Premisa je bajkoliko-istorijskispektaklična koliko samo može biti. Zli polu brat Šoguna koji je na vlasti, jezivi Lord Naritsugu, seje krv i spermu gde god se pojavi. Protiv njega okuplja se mala, ali odabrana ekipa od 13 ratnika, sačinjena od samuraja, ronina i jednog šumskog vilenjaka.

U prvom delu filma, koji na načine kojima smo već vični, okuplja ekipu ima jedna scena koja je potpuno Miikeovska i verujte mi da na reč da ćete je prepoznati. Dok se vaš mozak bude borio da zapamti barem jedno od spomenutih imena uglavnom ćete sa simpatijama gledati na one koji u potencijalnom zaustavljanju Naritsugua vide obavezu sprečavanja ustoličenja mnogo većeg zla. Dodajte tome i još par apsurdno sočnih demonstracija Naritsuguovog zla i to vam je prvih sat vremena filma.

Nakon toga Lord i njegovih 200 telohranitelja stižu u napušteno selo gde ih sačekuje 13 "ubica". Tu počinje druga polovina filma od skoro punih sat vremena. I ako ste kao ja pomislili- šta, neću valjda sada do kraja filma da gledam kako se njih 13 šiba sa ovih 200 kretena?!! - spremite se, kao ja, na pokajanje i divljenje Miikeovom geniju.

Jer, tog trenutka počinje jedno dugačko uživanje u pravdi.

Naravno da je (ne)moguće da je 13-oro ljudi pobedilo 200 naoružanih plaćenika! Ali, kakva je to borba bila. Miike je razigrao kulise, iskoristio bikove kao nikad do sada, pokazao šta se može sa lukom i strelama, i dinamitom! Čojstvo i junaštvo kakvo je nepoznato modernom svetu demonstrirano je u svoj svojoj krvavoj lepoti, a sa svakim napravljenim korakom bliže Naritsuguu (koji je obično išao preko kamare leševa njegovih badigardova) sve jače ćete osećati slast pravde u ustima.

Paralelno sa ovom telesnom fantastikom Miike raspliće i Naritsuguov psihološki portret, tako da i on, i oni koji su protiv njega, i mi koji sve to gledamo, zapravo lagano razaznajemo finese njegove psihopatije i taj lažni, uzvišeni osećaj apsolutne bezosećajnosti koji se raspršuje sa prvim probadanjem mača. Šibanje u ovom seocetu zbog jednog narcisoidnog sajkoa - pet godina Drugog svetskog rata. Nema razlike.

Kompleksnosti Miikeovog dela dodatno doprinosi, očigledno besmrtni, vilenjak (lutalica? autsajder? duh?...) koji "strada" u trenutku dok sa "objektivnim prezirom" pljuje kodeks samuraja i čitavog ustrojstva japanskog društva. Koliko je isti bio dobar, toliko je bio i fatalan po običan japanski živalj. I zato je vilenjak nekako ostao izvan svega toga. I preživeo. Njegovo prisustvo legitimiše događaje kao legendu i daje im onaj sumnjivi osećaj istinitosti. Koji im garantuje besmrtnost.

SELEKTAH: 8plus/ 10

THE ARBOR

2011-12-26T10:00:00.003+01:00

Pseudo kitchen sink drama

Početkom osamdesetih u, od Morrissey-a voljenom Bradfordu, živela je spisateljica Andrea Dunbar. Ona je kao vrlo mlada napisala brojne komade (i filmske scenarije) od kojih je jedan od poznatijih i cenjenijih "The Arbor", polu-autobiografska priča o životu u jednom od najgorih krajeva Bradforda.

Rediteljka Clio Barnard koristi živopisnu tematiku ćorsokačenja radničke klase pod Thatcher Margaretom na nekoliko nivoa pokušavajući da je predstavi i kao biografiju njene autorke, biografiju autorkine nesrećne ćerke, ali i jednog doba u britanskoj istoriji.

Andrea Dunbar bila je notorni alkos i pillpopper. Umrla je u pabu. Njena ćerka, iz braka sa Pakistancem (što je i tada bilo veliki No!No!), završila je kao narkomanka čije je dvogodišnje dete (ostatak čitate na sopstvenu odgovornost) praktično overilo od metadona kojih se samo nagutalo u pokušaju da ublaži sopstvenu adikciju nasleđenu od majke koja se drogirala dok je bila trudna. Da, dvogodišnje dete! Ostatak ekipe, mahom oličen u rođacima i prijateljima pokojnice trpi posledice svih tih stvari odajući duh "te Britanije".

Za svoj rediteljski postupak Barnard citira metod koji je korišten u jednoj ekranizaciji Dunbarinog komada, u kome glumci, ako sam dobro razumeo, samo otvaraju usta na prethodno snimljene matrice razgovora sa stvarnim ljudima koje igraju. Međutim, u svom igrokazu Barnard je izmešala glumce sa stvarnim akterima (koji svi govore u kameru), a same događaje iz tagičnih života dočarala je kroz improvizovanu predstavu "The Arbor" koju glumci igraju na ulici, u famoznom naselju Arbor u Bradford. Na taj način ova opora istina do nas dolazi posredovana na nekoliko načina. Što je ne čini ništa manje ubitačnom, ali ni ovaj film posebno zanimljivim.

Nekako se to "pseudo" šiba od samog početka sa onim šta "stvarno" opisuje i ja ostajem sa osećajem da mi je mnogo više od (moguće) priče uskraćeno, nego što sam ovako dobio.

Pretpostavljam da će nekim intelektualcima i posetiocima BITEF-a ovo biti vrlo, vrlo zanimljiv eksperiment.

SELEKTAH: 4/ 10

MMG na B92

2011-12-23T12:17:00.003+01:00

O tome gde je bio i šta je radio Ethan Hunt nakon što su mu "Srbi" navodno ubili ženu...

(NAPOMENA: ovo nije Tom Cruise sa maskom)

... čitajte ovde. Suze brišite uobičajenim sredstvima za uklanjanje fleka.

AMINTIRI DIN EPOCA DE AUR

2011-12-23T10:48:00.004+01:00

Bled i neinspirativan omnibus scenariste i jednog od reditelja, četvoromesečnog, Cristiana Mungiua

Amintiri Din Epoca De Aur (Priče iz Zlatnog doba) je omnibus iz šest priča podeljen u dve zasebne celine- Priče o vlastima i Priče o ljubavi. Ovaj dosta neobičan format (rumunski grindhouse?) nema nikakvo estetsko uporište i pre deluje kao sticajem okolnosti sklepan koncept kojim Mungiu, na talasu svoje Kanske slave, pred publiku izvodi još neke nove rumunske autore (čin koji je, recimo, u Srbendiji zakonom zabranjen). Mungiu je napisao scenario za svih šest filmova i kao reditelj je obradio samo jedan od njih.

Same priče bazirane su na tzv "urbanim legendama" odn. anegdotama koje su kružile u "Zlatno doba" (to je ono pod Čaušeskim (nema šanse da mu pišem ime u originalu, sorry!)) i koje su prikaz raznoraznih snalaženja sirotih Rumuna u životu koji je bio pod budnim okom partijskih i drugih službi.

Ono što je kvalitet (ili mana, sad se i ja pitam) ovog koncepta jeste što svih šest priča i scenaristički i rediteljski deluju kompaktno, čvrsto se oslanjajući na realistički prosede i satirični ton modernog rumunskog filma. Pa, uprkos činjenici da pratite više priča zapravo imate utisak da zaista virite u jedno doba. Ono što je mana jeste što van upoznavanja sa sumanutošću premise koja čini osnov priče (uspavati svinju plinom u svom stanu, recimo) svaka od njih uglavnom manjka bilo kakvom dramom, obrtom, transformacijom junaka i uglavnom se zadovoljava autentičnim i detaljnim dočaravanjem setinga i okolnosti anegdote.

Prva priča o (ne)dolasku partijskih zvaničnika u malo mesto je možda je i najbolja, jer ima najbolje osmišljene junake, nešto malo tvista i sočnu poentu, što se za ostale ne bi moglo reći. U najboljem slučaju to su studentski promišljeni skečevi sa zavidnim budžetom.

Ako vas Rumunija pod Čaušeskim intrigira radije bih vam preporučio dokumentarac Autobiografia lui Nicolaes Ceausescu.

SELEKTAH: 4minus/ 10

PART TIME – What Would You Say? (Mexican Summer)

2011-12-22T14:42:00.002+01:00

Trebalo je da se ovo nađe u Top 20 za 2011. A da sam ga slušao u kolima, ko zna... možda i među prvih deset najboljih albuma godine

Sećate se kako smo nakon prvog albuma Phoenix čekali da oni snime isti takav samo bolji album i to se nikada nije desilo?

Sećate li se spota za Don Henley-evu The Boys Of Summer?

Sećate li se kako su Air jednom davno bili kuuuuuuuuul bend?

Sećate li se kako su u osamdesetim majice kratkih rukava bilo nešto sasvim drugo?

Ako je verovati Guglu ovaj album nije ni recenziran na Pitchforku (ne znam šta bi na to rekla Gillian Welch).

Ovo je sint-pop u duhu, zapravo u našoj idealizovanoj predstavi o osamdesetim, seksi, lukav, taman toliko lo-fi da kad ga hipsteri puste boje postaju intenzivnije. Ovo je Casio avantura Golf kabrioletom po Azurnoj obali. Tako puno sete, setice, taman da nasekira nas depresivne.

Evo šta kaže njegov lejbl (šugejzu i dekadi osamdesetim skloni) Mexican Summer: Captivating bedroom pop with a karaoke video/soft haze filter on it that collapses the textural dimensions of music to an appealing, shiny finish. The music of Part Time owes a debt to ‘80s movie scores, neon lights, fog machines and nightlife, a generous sampling of New Romance in a post-capitalist world, its heart going out to everyone who hasn’t abandoned their silk shirts in favor of more practical attire.

Nema informacija o autoru. Da ih potražim? Ili da svako od nas zamisli ko je i kakav je dugokosi momak u kožnoj jakni (sa nezavrnutim rukavima do lakata).

Stereogum otkriva da je u pitanju Sanfranciskanin (ovo ne zvuči kako treba?!) David Speck. Oni kažu da Part Time zvuči kao Ric Ocasek koji obrađuje Haunted Graffiti. Tu mi je nekako premalo seksa, pa se ne bih oslanjao baš na njihov sud.

Zašto baš ovaj album? Zato što mi je jedini odnos koji imam prema njemu (pored toga što ga danas slušam ceo dan) taj- da ga se sećam. On kao da je svirao negde nekad u danima mog detinjstva (možda u selu kod moje babe kada sam preko tranzistora slušao hitove italo-diska na Radio Osijeku?!) ili je bio saundtrak svih onih najčizi komedija koje smo zajedno gledali kao deca, od Police Academy do Top Secret.

Kažem vam, uspomene nemaju alternativu. Jedino je ono čega se sećamo uvek onako kako mi to želimo. Zato je prošlost nepromenljiva.

SELEKTAH: 9/ 10

A TORINOI LO

2011-12-22T11:39:00.005+01:00

Jedan od onih filmova u kojima kadrovi traju i traju i traju i traju i traju i traju i traju i traju i traju... Ali tako da ostajete zaintrigirani zašto zašto zašto zašto zašto zašto zašto zašto zašto je to tako

Znam dve stvari o mađarskom reditelju Beli Tarru. Da pravi uglavnom (samo?) crno-bele filmove i da već dve godine pokušavam da nađem vremena za njegov sedam i po sati dugačak film Satantango (Žozi, šta ono radimo za vikend?).

A Torino Lo ili Konj iz Torina je njegov poslednji film i ovogodišnji dobitnik Srebrnog lava u Berlinu. Tarr kao inspiraciju za film koristi anegdotu iz života Friedricha Nietzschea koja kaže da je 1889. čuveni filozof video kako neki kočijaš bije konja koji neće da krene. Nietzsche je pritrčao konju, obgrlio ga i počeo da plače. Nakon toga odveden je kući gde mu je posle mesec dana konstatovana mentalna bolest, koja ga je vezala za krevet i učinila da preostalih 11 godina do smrti ne progovari ni reč. Mada je prema Tarrovoj priči, par dana nakon incidenta sa konjem, stigao da kaže svojoj mami- Mutter, ich bin dumm!

Tarrov film demistifikuje konja iz te priče. Ko je, odakle je i šta je s njim posle bilo.

A Torinoi Lo izgleda savršeno. Crno-bela fotografija magično je dočarala život ostarelog oca (kočijaš) i njegove ćerke u nekoj peščanoj zabiti u kojoj vetar duva danima. Besprekorna scenografija i kostim imaju svoj (bedni) život na filmu baš kao i dvoje aktera, bilo da se radi o drvenim tanjirima, masivnom stolu, jedinom prozoru ili kamenom bunaru. Naravno, tu je i konj, ni siv ni crn, ni star ni mlad, čudne neke dlake, kao da ima dredove svuda po telu. Film je podeljen u šest delova (šest dana) i slično filmu White Ribbon narator se povremeno javlja da u nekom polu-objašnjavajućem tonu rasvetli mrak u junacima ili mrak oko njih.

Radnju celog filma čine reprize rutine života oca i ćerke, okoštale, uvek u istim potezima i od strane Tarra neumoljivo prikazane u svom totalu. One sitne promene koje uslede su pokazatelji pukotina na životu koji se više ne da živeti. Ah, da, pa sve počinje da se menja onog trenutka kada konj isteran iz štale ne bude hteo da krene.

Cenim da dobar deo gledališča neće ni završiti ovaj film do kraja. Imam razumevanja za to. Mi, ostali, imaćemo dovoljno različitih mišljenja o tome šta se dogodilo. Evo moga.

Bitno je da znate da oca i ćerku u nekom trenutku posećuje neki komšija koji dok čeka da pozajmi bocu Palinke održi poduži i "nerealistički" monolog (koji je možda istrgnut iz nekog Nietzscheovog dela) na temu promene koja ne može da se desi, jer se već desila, tj činjenice da oni na vlasti ne žele promenu... Na šta matori kaže- ma sve je to glupost!

Možda je konj kapitulirao pred životom koji živi, za razliku od oca i ćerke koji ni za milimetar ne odstupaju od uobičajene rutine, toliko da čak i vruć krompir trpaju u usta iako bi znatno bolje prošli ako bi sačekali da se isti ohladi. I kad konj prvo odbije da krene, pa potom i da jede, to neminovno ostavlja posledice na njihov životni tok tj isti se raspada. Već nakon tri dana njih dvoje su u panici, bunar je presušio i oni pokušavaju da pobegnu, ali ni to ne mogu. Potom nestaje svetla (i tu je već odavno kraj pokušajima da se radnja filma shvati na realističkom nivou)... Njih dvoje ostaju u mraku.

Kraj je blizu. Apokalipsa je blizu. Prvi svetski rat je blizu. Njih dvoje nisu prhvatili poziv Cigana prolaznika da idu sa njima u Ameriku. Da se spasu.

Konj je to sve naslutio.

Sa njim i Nietzsche.

Zašto ljudi nisu? Zašto ljudi neće?

Jedan vrlo aktuelan film, rekao bih.

SELEKTAH: 7plus /10

MOĆ VEŠTICA 21.12.2011. Samo zovi, svi će fanovi...

2011-12-22T11:01:00.004+01:00

Ovu emisiju uredili ste vi, dragi slušaoci i fanovi emisije MOĆ VEŠTICA. Vi koji ste se odazvali mom apelu. HVALA VAM!

1. Secretly_Ca: John Maus – Believer

2. Lotreamaunt: Cika Iga – Divni ljudi

3. rd_plissken: David Lynch – I Know

4. kerovodja: Covenant – The Beauty And The Grace

5. MimiKraljMamba: Friends – I’m His Girl

6. Designfabrica: Moby – Lacrimae

7. radomirzvoncek: Weeknd – Wicked Games

8. Jugoazbest AKA: John Maus – Head For The Country

9. Madzo: Lykke Li – I Follow Rivers

10. Rope: Deafheaven – Violet

11. LI: Dumbo Gets Mad – Plumy Tale

12. Danilo: Fools Gold – Tel Aviv

13. Ivan P: Sara Lov – La Bambola

14. neko_drugi: Autopark – Orvel Dzorzd

15. bbkov: Allo Darlin’ – Wu Tang Clan

16. wait for steady light: Austra – Lose It

17. olinad: Dengue Fever – Uku

18. pticoubicinmuz: Baptist – Good Parenting

19. SaceCharms: PJ Harvey – The Words That Maketh Murder

20. Irena: Crystal Stilts – Flying Into The sun

21. bb: Beirut – Goshen

22. Marija: Moon Duo – Horror Tour

23. Dnevni Hajvan: Black Lips – Raw Meat

24. MOZA: Cass McCombs – Hermit’s Cave

25. variola: The Kills – Satellite (Mad Professor RMX)

26. Marija: Tropic Of Cancer – A Color

27. Arduana Kuric: Corrupted – Garten

28. Lulezim Xhafaj: Jonathan Wilson – Valley Of The Silver Moon

29. Lepi Brenko: Belong – Perfect Life

30. Ivan T: Electro Dance Robot 2011 – Kraftwerk

31. uknowwho: King Krule – The Noose Of Jah City

KATHY'S CHOICE

2011-12-21T11:43:00.006+01:00

Ona sluša ona misli ona piše. Baš kako ja volim. Zašto ne bi i vi?

Kathy je web-poznanica koja ove tekstove piše za jedan zatvoreni blog koji drži moj drugi web-poznanik Yotal. Mislim da bi bila prava šteta da ova pisanja ostanu samo za nas par.

Our ISP forced us onto a 3-week Bill Drummondy “No New Music” strike and for the first week my stomach was jittery with worry at Getting Left Behind. But then for two weeks it was okay. And afterwards you’ve got to to either catch up or pretend those three weeks never existed. We decided to catch up. It was stupid. 28GB of music files piled up in Mipony on a planet where people are starving.

Adore the Violens “nine songs” thing. Adore the “Requiem” by Gregory Spears - it’s spot on. It’s a bit old-fashio ned. It’s like evolved Vaughan Williams or tangled-up Part. Maybe my favourite thing is that skuztztzy single by Crushed Beaks. Almost as brilliant is the one by New Manhattan.

There’s a thing over at MC by Jefre Cantu Ledesma which is absolutely beautiful - like Victorialand-era Cocteau Twins, my favourite era ever. Also brilliant is that thing by Nujabes. It start

s like some sleazy blissy easy-listening for a porno video. But then some bloke starts rapping on it. I’ve never had sex to rap music. I don’t believe it is humanly possible. But it’s a good album.

Adore the album by Bernacchi (?) and Budd and Guthrie. Liked that old thing by Wives too. Sometimes you get bored of calculating boys with guitars pretending they don’t know what they’re doing and you just CRAVE the sound of people who genuinely clearly haven’t got a bloody clue. Maybe my true favourite thing all week (month) is something by Koss/Henriksson/Mullaert called the Moellan Sessions. It’s

very long, quarter ambient, half stunning dub techno that actually manages to sound different, and a quarter a bit crap too. The crapness makes you love the brilliance.

For most of our time back online it was obvious that my ROTW had to be the VA Peel Sessions 1977-79 double CD thing. But the world doesn’t need another geriatric survivor of the punk war and New Wave national service blah’ing on about blah blah blah. It was the only time when gig-going was pure lusted-for joy, with no hint of duty or box-ticking. If you were there you’ll know. If you weren’t then you’re right not to give a damn. But dear god, listen to disc one - the mainly “punky” one. It is awful. Punk dated appallingly. Except the Jam. Disc 2 is more new wavey and when the Magazine track kicks in you are suddenly hearing music that is eternal. Joy Division, Simple Minds, Killing Joke, even the Psychedelic Furs - come out

unzipped and powdered for action. To say the unsayable truth, very few John Peel Sessions were brilliant. I heard decades of them. Only three people did sessions that are IMHO superbly better than anything elsewhere - Tim Buckley, This Heat, The Smiths.

John Peel died too late. He died while music was going through a doldrums era, and he was also doing embarrassing family shows on Radio 4 and writing duff columns in the Radio Times and reading out cringey random dull emails from the new internetty technology and always smacking his lips in his home studio as he ate a cake. And after he died everyone thought new music would die. But the opposite happened.

My ROTW is Richard Youngs’ “Long White Cloud”. It is maybe less sweet than anything mentioned above. But I’m biased, and love it for reasons other than just the music. 5 tracks. Just under forty minutes. It starts with an a cappella thing. This is always embarrassing for the listener. Then four lean NEUfolk bludgeoning tracks repetitive almost to the point of annoyance. Him. An instrument. Sometimes something else. Even for me, in the same area of the autistic spectrum, it’s not enough. But you need to know where he came from. In his early years he messed around with half-busted cassette recorders, doing the same as everyone else, making clacking noises and speeding them up using high-speed-dubbing on double-cassette decks, and speeding the result up too, and again and so on - making huge great 3- and 4- and 8-C90 albums of this same track going at various speeds. These things are a delight to hear if you made them yourself. They are unbearable if you didn’t. If you’re crazy and rich then go to Discogs and buy everything you can by him and hear it all in chronological order and if you don’t die of old age first you’ll hear someone turn from a dud noise musician into almost Roy Harper or Peter Hammill.

I love him for his work ethic. He really can churn them out. He makes you wonder why most musicians need a year or two to write ten little poems and slap a tune/riff on each one and sing them into a microphone. I love him for being a rubbish musician early on but that he just kept on keeping on and learning. I love him for his lack of quality control. Do something fast, chuck it out for the public, let them decide. This album wrongfooted me. In the Comments bit I said it was very immediate but not as good as his “biggie” of a few months ago - Amplifying Host. Wrong. It is immediate, but already it’s grown bigger than A.H. Bizarrely, by starting out on a carpet with a Hoover and a cassette recorder, he’s accidentally ended up sounding like Bert Jansch. But better. Listen to that second track. Isn’t it beautiful. It took me three days to realise. I’m not normally so slow. This is the joy of following people who travel so fast and never look back.

(thanks, Kathy, thanks, Yotal)

DREAM HOUSE

2011-12-20T10:15:00.004+01:00

Rutinska Jim Sheridanova režija predstavlja najbolji momenat ovog filma

Kada nemate skoro ništa na raspologanju (pa ni prevelika očekivanja) dobijete beživotni, bezlični hororčić Don't Be Afraid Of The Dark. Sa scenarijom koji ima pola odličnog tvista, dve, za horor, atipične A-zvezde i jednu koja nije, i reditelja koji uprkos renomeu jeste voljan da se proda (Get Rich Or Die Tryin) možete da dobijete pristojan videoklupski film.

Prepričavati radnju značilo bi otkriti tvist, tako da ću se ustegnuti od toga (obožavam ovakve filmove), ali recimo da ovo nije podžanr "ukleta kuća" koliko vam naslov možda naslućuje. Dream House je jedan post-moderni triler (jer ima taj Usual Suspects tvist) koji je Sheridan tretirao na neki, skoro Straw Dogs, način trilera iz sedamdesetih. Počevši od snežne idile koja predbožićno krasi prvi deo filma i koja se potom, kako radnja odmiče, topi u blatnjavu i suvu zimu. Zatim, tu je topli dom na koji nasrće nepoznati uljez, melodrama koja uzima maha nakon tvista i tokom koje fokus pada na Daniela Craiga kao očajnika i osvetnika... Sve mi je to mirisalo na sedamdesete, na svedenu i jednostavnu priču, sa jednim, zakasnelim, herojem.

Ono od čega Dream House pati su uobičajene mane reditelja-u-godinama, a to je previše nezakrpljenih scenarističkih rupa koje su mlohavim rediteljskim hendlovanjem ostale kao trn u našem oku. Pre svega, pravi negativci su traljavo uvedeni u priču i čitav rasplet deluje malo kao deus ex machina, komšinica Naomi Watts je mogla da bude malo više od dobre komšinice Danielu Craigu, što bi onda delovalo kao još bolje potkovan okidač za... Možda je bilo previše situacija koje nakon tvista ne deluju baš toliko verovatno i tu je trebalo malo više štrihovanja... Konačno, Sheridan je morao da uloži malo više truda u rad sa glumcima (Rachel Weisz i Daniel Craig, pre svega) koji su nevični ovom žanru nastupili sa premalo želje da ponude nešto autentično.

Zbog svega toga, Dream House, uprkos star postavi, ostaje samo TV zanimacija za subotnje veče.

SELEKTAH: 5/ 10

LISTA ALBUMA KOJE NE KAPIRAM

2011-12-19T14:51:00.015+01:00

Uprkos trudu i uprkos trudu medija da mi svoje mišljenje nametnu ovi albumi su i dalje za mene LDP

Jeste, sve mora kao lista. I da- čista je slučajnost što se većina ovih albuma nalazi na Pitchfor kovoj godišnjoj listi.

01. Bon Iver - Bon Iver

Taman kolika je razlika između kolibe i kampkućice tolika je i razlika između prvog i ovog Bon Iverovog albuma. Volim Calgary. U preostalom prepoznajem Donalda Fagena.

02. Iceage - New Brigade

Ovi danski pankeri su kao izmislili postpank za generaciju rođenu kad i Coke Zero. Mislim da više (kontroverznih) pesama ima na poslednjem albumu Bad Religion.

03. Drake - Take Care

Pre bih radio subotom nego slušao ovo.

04. St Vincent - Strange Mercy

Kad izađe novi Garbage album mnogi će se postideti što su na ovo bacili pare. Ali to i dalje ne znači da treba da im budemo prijatelji.

05. Fucked Up - David Comes To Life

Za bend koji od početka karijere uglavnom preglasno svira kurcu komponovana hard-core opera čini da na Princeovu Džehova Vitnes fazu (1996-2003) gledamo kao na Second Purple Rain.

06. Girls - Father, Son, Holy Ghost

Obično u sukobima novo vs staro izmeđ' drage mi Sesilije i mene ona zastupa vrednosti (rok) tradicije, ali ako nakon preslušavanja FSHG sebe ne upitate- what's the point?, možda je bolje da sebe poštedite bilo kakvog razmišljanja pre povlačenja oroza. Hipsteri koji ovo slušaju verovatno misle da je najveći crni muzičar pre Drakea bio Andre 3000.

07. Atlas Sound - Parallax

Pored toga što me ovaj čovek plaši svojom anoreksičnom pojavom preslušavanje njegovog novog solo-projekta podsetilo me je na Throwing Muses. Iako njegova muzika pre zvuči kao drugi album Belly.

08. War On Drug - Slave Ambient

Pročitao sam dosta recenzija ovog albuma i nijedna ne glasi ovako: Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan Bob Dylan.

09. Kurt Vile - Smoke Ring For My Halo

Možda ovo i nije tako loše (Žozefina kaže da nije), ali kad da čovek nađe vremena za taj sedmi album Mercury Rev? Stvarno, kada? I to onaj što nije elektro!

10. Cut Copy - Zonoscope

Nema ničeg posebno lošeg u/na ovom albumu. Ali nema ni u ulošcima za patike.

TOMBOY

2011-12-19T09:52:00.005+01:00

Ne mogu da se otmem utisku da je ovde došlo do eksploatacije najgore vrste i to pod okriljem vrlo sumnjive intelektualne radoznalosti

Evo kako Wikipedia definiše šta je to "tomboy". I ovaj film je skoro bukvalna ekranizacija prve rečenice Wikipedijinog teksta. Otuda su granice između njegovog umetničkog i "pedagoškog" karaktera vrlo blede.

AHHHHHHHHHHHHHHHHHHHH, FUCK!

Ja ovaj film toliko mrzim i gaduru koja ga je režirala bih rado natakao na svog tomboja koji sve češće služi kao kaznena mera, pre svega za pošast zvanu Orion Telekom.

Glavna akterka filma, sirota Zoe Heran, jeste taj "tomboy" kojim se film bavi- pa pogledajte poster! Njena androgena pojava će vas zaista prevariti da li je u pitanju muško ili žensko dete. I ja zaista ne mogu da razumem kako neko može da takvo dete "samo uzme" i stavi u funkciju svoje bijedne ideje koja sav svoj potencijal crpi iz izgleda sirote curice.

Pretpostavljam da sa psihološke strane Laurein transfer u Michaela može da se protumači kao reakcija na još jednu maminu trudnoću (Laure već ima mlađu sestru) ili kao rekacija na selidbu koju porodica trpi, ili na jedno i drugo. Ali prvi kadar kojim nas gadura Celine Sciamma uvodi u priču pokazuje Laure u tatinom krilu kako zajedno sa njim vozi auto po ulici. Bezbednost deteta na stranu, kao i očigledna namera autorke da nas prevari da mislimo da je u pitanju dečak (jer u man's man's worldu dečaci to češće rade na tom uzrastu), ali to znači i da se Laure uvek "osećala" kao dečak, a da je selidba zapravo poslužila samo kao lansirna rampa za realizaciju tog osećanja.

Kao i u svakom pretencioznom i ogavnom indi filmu ni u ovom nema neke naročite dramske radnje sem autorkinog "hirurški preciznog beleženja" života deteta koje pokušava da proturi svoj novi identitet u grupi novih prijatelja. Ona će se prvo združiti sa nekom devojčicom, a potom i sa njenom "bandom" koja se igra ili u lokalnoj šumici ili cepa fudbal. U želji da bude "kao oni", Laure će skinuti majicu poput njenih drugara, ali do problema će doći kada joj se pripiški.

Sciamma pri tome ima još obilje kadrova koji su toliko implicitno najbijeni seksualnošću da verujem da će grejati međunožja gomile pedofila legalno okupljenim na autorskim festivalima još dugo godina. U "truth or dare" igri drugari će testirati Laurinu drugaricu da sa njom razmeni žvaku iz usta, deca su non stop polu-gola u prekratkim pantalonicama i majicama na bretele, u jednoj sceni vidimo Laure i njenu sestru kako se kupaju u kadi, a potom vidimo i zašto Laure nije bata...

I sve to zbog čega? Da bi se mi KAO upoznali sa takvim slučajem?!! Da bi ispratili kako je jedna sirota devojčica nakon ovog filma verovatno još više zbunjenija svojim izgledom? Da bi se zapitali šta bi mi kao budući roditelji uradili na mestu Laurenih roditelja? Da bi ispratili jednu banalnu priču o tome kako je jedan identitet (muški) tek tako, nakon mamine grdnje, postao neki drugi (ženski), i kako je sad sve u redu. Igrala se deca... Da bi zastali nad gorkom činjenicom da nije uvek tako strašno ako nam Bog ne udeli odgovarajuće karte? Ili da bi tek tako voajerisali u jedan svet bez pravog razloga, a pod izgovorom nesputane radoznalosti?

Bedan, predvidljiv i dosadan film.

OGAVNO, NELJUDSKO i EKSPLOATACIJSKO ostvarenje nekoga ko sa nama deli planetu.

SELEKTAH: Sciamma, Orion Telekom ima slobodan dan. Tomboj je samo tvoj!

PS Da, učitao sam se.

PS Da, it takes one to know one. Bloujte mi ga i vi!

HITCH

2011-12-17T11:39:00.004+01:00

Nema puno ljudi od kojih sam naučio nešto

A nešto od toga možete i sami da pročitate ovde.

MOLLY NILSSON - History (Dark Skies Association)

2011-12-16T13:22:00.003+01:00

Jedno od izdanja koje će se naći na mojoj drugoj godišnjoj listi najboljih albuma 2011.

Može li iz Švecke uopšte da dođe loša (=negenijalna) pop muzika? Ja nemam iole smisleno objašnjenje zašto NEMAM POJMA!(EJ!!!) ko je Molly Nilsson, kao ni zašto nisam čuo ni jedan od njena tri prethodna albuma (ovo joj je četvrti). Stvarno nemam, a nekako stalno imam osećaj da slušam nešto zanimljivo i... "drugačije".

Za one koji vole isto što i ja dovoljno je da kažem da Molly Nilsson zvuči kao što bi "ženski John Maus" zvučao. Ovo je sint (dakle, ne elektro)-pop odsviran u kuhinji među frižiderima i mikserima, istkan od najfinijih, veštačkih, naravno, struna srca. Ovo je palp/Pulp romantika. Prava pravcata hipsterska melodrama. Od prve do poslednje pesme.

Molly ima uobičajeno hladan skandinavski glas koji pop muzici uvek da neku začudnost, ali je poprilično voljna da se, makar, pravi da je vesela. Produkcija je stilizovana da zvuči "lo-fi", sint-melodije su primitivne (kao na ranim albumima The Knife) sa Nena/Kim Wilde ritmikom koja slušanje većine pesama pretvara u sentimentalno putovanje u osamdesete. Kroz električne snove.

Ja volim ovakvu muziku. Volim kad tuga dolazi iz neočekivanih mesta. Kao što su slatkiši. Volim primitivne aranžmane na sintisajzeru. Volim kada se pop ne plaši horizonata do kojih može da dobaci.

Možda je trebalo da spomenem i Ultravox. Alphaville. Savage. Pet Shop Boys. Ali, možda je bolje da vam sami padnu na pamet dok budete slušali History. Osetićete veću zahvalnost.

SELEKTAH: 8plus/ 10

TROPA DE ELITE 2

2011-12-16T09:38:00.005+01:00

Pravda je kao beba. Treba da znaš kako da je uzmeš u ruke

U drugom nastavku sage o borbi brazilskih policajaca u Rio De Žaneiru protiv kriminala i korupcije ima jedna scena u kojoj naš voljeni pukovnik Nascimento (Wagner Moura) presreće Mercedes nekog političara, izvlači ga iz njega i počinje krvnički da ga bije. Do tog trenutka mi, gledaoci, već smo ozbiljno nahranjeni prizorima besramne korupcije kojoj i narečeni kumuje, kao i brutalnim posledicama koje ona svakodnevno seje. Reditelj Jose Padilha tako je genijalno osmislio broj udaraca, njihovu ritmiku, skoro kao da je u tom trenutku pretpostavio kako bi izgledao i koliko bi trajao neki naš univerzalni odušak protiv raznoraznih nepravdi koje trpimo. Na mestu brazilskog gada ja sam u tih par minuta provrteo lica nekoliko srpskih političara. Kada je ovaj na kraju ostao da leži na zemlji, ozbiljno redizajniran, osećao sam se bolje, kunem vam se, mnogo mnogo bolje! Samo zbog toga TDE2 ostaje u mom srcu 4ever.

Prvi deo mi je ostao u sećanju kao prljav na svim nivoima, od krupnog zrna do sirotinje favela i sirovog nasilja rasprostrtog svuda po njima. Drugi deo, po The Wire modelu, malčice menja teren.

Paralelno sa pobunom u zatvoru, koju je pukovnik krenuo da sanira, Padhilia nas kroz glas "levičara, intelektualca" Fraga informiše o besmislicama poput onih da su zatvori strašni i da će do 2083. u brazilskim zatvorima biti isto onoliko ljudi koliko i stanovnika Brazila. Ako je verovati statistici. Kad se pobuna uguši u krvi, jedini način da se pukovnik i njegova BOPE dovode u red jeste da se on unapredi u nekog državnog administrativca. Njemu to otvara put za borbu iznutra, za borbu protiv korumpiranih policajaca i njihovih političkih mecena. Padhilia nas upoznaje kako funkcioniše prljavi sistem unutar sistema. Nema tu nekih naročito novih momenata, čak ni u dočaravanju istih. Padhilin adut i dalje je ostala dokumentaristička sirovost i autorska surovost.

Tropa De Elite 2, gusto prožeta Nascimentovom naracijom, više funkcioniše kao angažovani traktat, javna opomena, besni glas naroda, kriza očajnika, nego kao film naročite dramske radnje (što ne znači da ove nema, naročito na ličnom planu Pukovnika). On pruža dokaze, zatim deli pravdu, a potom traži da se sličan model sprovede još snažnije i šire. Iako Brazilci žive na drugom kraju sveta ova priča će vam biti vrlo bliska, a čak iako kod nas nema toliko ekstremnih deformiteta vlasti, siguran sam da nećete imati ništa protiv da "grešne" blaga ruka pravde pomazi na isti način kao Brazilce.

SELEKTAH: 8/ 10

MOĆ VEŠTICA 14.12.2011. Cover Me, I Don't Feel Well - The Best Covers of 2011.

2011-12-15T10:26:00.005+01:00

intro song: Jonathan Wilson - Desert Raven – Bella Union - Gentle Spirit

top 20 – best covers of 2011.

01. Sara Lov - The World We Knew (Frank Sinatra cover)

Frank Sinatra – The World We Knew

02. railcars - Mother Stands For Comfort (Kate Bush cover)

Kate Bush – Mother Stands For Comfort

03. Jack White - Love Is Blindness (U2 cover)

U2 – Love Is Blindness

04. Tyler Holmes - Never Had No One Ever (The Smiths cover)

The Smiths – Never Had No One Ever

05. Candy Claws - Earth Spin Begin

Ace Of Base – Don’t Turn Around

06. Maxence Cyrin - Where Is My Mind (Pixies cover)

07. Austra – Crying (Roy Orbison cover)

08. Chelsea Wolfe – I Let Love In (Nick Cave cover)

09. Parenthetical Girls - Under The Ivy (Kate Bush cover)

10. Deradoorian - Trying Your Luck (The Strokes cover)

11. Ruth Dolores Weiss - Ain't No Cure For Love (Leonard Cohen cover)

12. Woodhands - Papa Don't Preach (Madonna cover)

13. Black Cherry - Pump Up The Jam (Technotronic cover)

14. Beirut - O Leãozinho (Caetano Veloso cover)

15. Chamberlin - Lost In the World (Kanye West ft Bon Iver cover)

16. Mechanimal - I Know It's Over (The Smiths cover)

17. U.S. Girls – The Boy Is Mine (Brandy & Monica cover)

18. Steel Harmony - Ever Fallen In Love (Buzzcocks cover)

19. Benoit & Sergio - Around The World Cover (Daft Punk cover)

20. Leavves - Video Games (Lana Del Rey cover)

I pošto beg nije cicija u formi mixtapea imate svih dvadeset obrada ovde.

NAJBOLJI ALBUMI 2011.

2011-12-14T15:15:00.004+01:00

Izbor kao putokaz novim generacijama

Mogu da vam kažem šta sam odlučio za sledeću godinu: jedan dan nedeljno ću da trošim na preslušavanje nove muzike za potrebe emitovanja u emisiji Moć veštica. I ako mi se tu nešto posebno dopadne to će ući u rotaciju tokom preostalih šest dana. Obećao sam sebi da ću pokušati da se duže zadržavam na albumima, kao nekada.

S tim u vezi, ovo su albumi koji su uspeli da me duže zadrže, u okolnostima koje im nimalo nisu išle na ruku. Hvala im.

1. P.J. Harvey - Let England Shake (Island )

2. Jamie Woon - Mirrorwriting (Candent Song)

3. King’s Daughters And Sons – If Then Not When (Chemikal Underground)

4. Mogwai - Hardcore Will Never Die But You Will (Sub Pop)

5. Austra - Feel It Break (Domino)

6. Eleanoora Rosenholm - Hyvaile Minua Pimea Tahti (Fonal )

7. David Lynch - Crazy Clown Time (Sunday Best)

8. Katy B – On A Mission (Rinse)

9. Cults - Cults (Columbia )

10. Zomby - Dedication [4AD]

11. Active Child - You Are All I See (Vagrant)

12. Feist - Metals (Interscope)

13. Phaedra - The Sea (Rune Grammofon)

14. When Saints Go Machine – Konkylie (K7)

15. James Blake – James Blake (A&M)

16. Kimya Dawson - Thunder Thighs (Great Crap Factory)

17. Matthew Herbert - One Pig (Accidental)

18. InstraMental - Resolution 653 [Non Plus]

19. Esben And The Witch – Violet Cries (Matador)

20. Bibio - Mind Bokeh (Warp)

21. Camille - Ilo Veyou (EMI )

22. Tyler the Creator - Goblin (XL )

23. The Weeknd - House Of Balloons (Screwed) (Self-released)

24. Tombs - Path Of Totality (Relapse)

25. Paavoharju - Ikkunat nakevat [Fonal ]

26. Black Pus - Primordial Pus (Load )

27. Jookabox - The Eyes of the Fly (Asthmatic Kitty)

28. Beyonce – 4 (RCA)

29. Cut Hands - Cut Hands (Very Friendly, Susan Lawly)

30. Wolves In The Throne Room - Celestial Lineage (Southern Lord)

31. Prurient - Bermuda Drain (Hydra Head)

32. Sons And Daughters - Mirror Mirror (Domino)

NOVE SERIJE

2011-12-14T09:46:00.005+01:00

The Exes, Black Mirror

The Exes je novi sitkom veterana Marka Reismena koji je u svojoj dugačkoj karijeri scenariste radio i na "takvim" sitkomima kao što su Dear John i Fraiser. Ovaj novi u Friends aranžmanu bavi se grupicom ljudi koji sticajem okolnosti žive u stanovima koji su jedan naspram drugoga. U jednom živi (kraljica) Kristen Johnston, koja igra advokaticu za razvode, a u drugom žive tri razvedena muškarca, kojima je ona bila advokat. U prvoj epizodi pratimo kako se treći doseljava u stan kod ove dvojice i prevazilazi svoj bračni raskid.

Ovo je jedan oldskool sitkom i po načinu na koji je pisan (bilo šta iz osamdesetih) i po načinu na koji je režiran (bilo šta iz osamdesetih) i glumljen (u osamdesetim su svi šmirali na TV-u). Nije rđav, jeste povremeno smešan, ali tokom gledanja istog imaćete utisak kao da ste na moru u Egiptu zarobljeni u sobi zbog stomačnog gripa sa jedinim kanalom na kome ne idu vesti, već reprize sitkoma iz osamdesetih.

Ali, hebeš The Exes...

Na Black Mirror pažnju mi je skrenula miss bbkov. Nažalost, ne pravim rečima. Ona je rekla da je seriju napisao Charlie Brooker, Guardianov kolumnista koga su mi hvalile pticoubice i čijih sam par forvardovanih kolumni pročitao sa zadovoljstvom ne setivši se da ga bukmarkujem (učinjeno!), a ne (HEBOTE, KAKO NEKE STVARI SAM NE ZAPAMTIM?!!) autor jedne od najboljih zombi ekranizacija ikada- Dead Set!

Sva sreća pa sam prvo odgledao prvu epizodu, a onda izguglao i otkrio i zašto mi se vrlo dopala.

Baš kao i Dead Set i Black Mirror pravi korak dalje u odnosu na tradicionalnu ili klasičnu britansku satiru čiji progres mi je donekle poznat u segmentu koji bi eventualno povezao The Office sa The League of Gentlemen sve do Little Britain, a to je guranje apsurda unutar realistički postavljenog okvira do verovatnih granica apsurda. Osećaj blama je ono što obliva gledaoca koji ne veruje šta ga je sa TV-a snašlo. Britanci to, bez sumnje, umeju najbolje.

Ako ima bolje preporuke od same premise prve epizode Black Mirror vi mi javite koja je. Dakle, neko je kidnapovao vrlo popularnu, vrlo princezadajanastu princezu Susannahu i kao uslov da je pusti traži da britanski premijer pojebe svinju i da to uživo prenesu svi britanski zemaljski i satelitski kanali.

Ono čemu u nastavku prisustvujemo su pokušaji da se to spreči, hendluje u očima javnosti, istraži na mikro planu (premijerove bračne zajednice), sagleda kroz percepciju javnosti i "njenog mišljenja", zatim javne debate... Sve smrtno ozbiljno urađeno kao (i to je ključno) što bi se desilo da se nešto tako stvarno desi.

Brooker koristi događaj da isplete mrežu od komunikacionih sredstava (telefona, Interneta, YouTube-a, mejlova...) koji sa lakoćom komplikuju čitavu situaciju pokušavajući da nam dočara na koje načine bi se odvijala naša percepcija čitavog događaja odnosno u kojoj meri bi ona bila definisana upotrebljenim sredstvima. Drugim rečima, svi živimo u zenici javnosti.

Sad idem da gledam drugu epizodu.

NAJJAČI SINGLOVI OVE GODINE

2011-12-13T16:49:00.006+01:00

Jer ja znam bolje od vas

Singlovi su super za kola. Možda su zato neke pesme bolje plasirane od drugih. Lista, inače, originalno ima 85 mesta, ali, reko', da vas ne smaram. Klikćite na imena, ako želite da čujete neke od pesama.

I uključite uši. UVEK ima nešto dobro.

1. Bon Iver – Calgary

2. TRUST - Bulbform

3. Austra - Beat And The Pulse EP

4. The Rapture - How Deep Is Your Love?

5. Active Child - Hanging On

6. Beth Ditto - EP

7. Katy B - Easy Please Me

8. PJ Harvey - The Glorious Land

9. Mogwai – Rano Pano

10. Burial & Four Tet & Thom Yorke – Ego/ Mirror EP

11. 2.54 – Scarlet EP

12. PJ Harvey – The Words That Maketh Murder

13. Exitmusic - From Silence EP

14. Adele - Someone Like You

15. Glasvegas - The World Is Yours

16. James Blake - Wilhelms Scream

17. Jamie Woon - Lady Luck

18. Friends - I'm His Girl

19. Christian AIDS - Stay +

20. Beyonce - Countdown

21. Vivian Girls - I Heard You Say

22. Azealia Banks - 212

23. Mark Ernestus - Mark Ernestus Meets BBC

24. Cults – Abducted

25. railcars - Hounds of Love EP

26. Just A Number 05272011 - He Didn`t Want A Love Song

27. Lykke Li - I Follow Rivers

28. Grinderman – Evil

29. R.E.M. - Oh My Heart

30. Florence + Machine – What The Water Gave Me

NOVE SERIJE

2011-12-13T11:51:00.005+01:00

Luck, Bag Of Bones

Luck je nova serija Davida Milcha (autora Deadwood, John From Cincinnati i NYPD Blue). Prvu epizodu režirao je Michael Mann (jeste, onaj Michael Mann). Glavnu ulogu igra Dustin Hoffman.

Evo šta sam razumeo iz prve epizode:

Dustin Hoffman igra lika koji izlazi iz zatvora, nakon tri godine koje je odslužio umesto "nekih ljudi". Umesto njega, njegov vozač, Dennis Farina, kupio je i sada je vlasnik nekog konja, koji ima problema sa probavom. I Nick Nolte ima konja, sa kojim nekad razgovara. Četiri luzera, od kojih jedan diše uz pomoć boce za kiseonik, kladila su se na konje i dobila su 2.3m$. Jedan konj je tokom trke polomio nogu, a u drugoj trci drugi konj je pobedio. Obojicu ih je jahao isti jahač. Tu postoji još neki trener, Meksikanac, mislim, za koga svi govore da je do jaja, iako vam možda neće izgledati tako.

U prvoj epizodi bilo je još nekih četrdesetak minuta radnje i naročito dijaloga o kojima ne bih umeo ništa da vam kažem.

Ja volim kada me serija pusti u sebe bez mnogo objašnjenja (mmm... Wire?) i kad moram da se mučim da pohvatam ko je ko, šta se dešava, kao i da protumačim njihov "sleng". Ali zauzvrat dobijem autentičnu atmosferu i osećaj da me niko ne precenjuje.

Međutim, problem Milchovog pilota (i manje Mannove režije) nije to što samo stanovnici Kentaki (derbija?) i profesionalni kladioničari mogu da razumeju šta junaci govore, već skoro potpuno odsustvo drame. Jedini trenutak kada je delovalo da se nešto dešava bilo je kad je Dustin izgubio malo živce i preturio stolicu na kojoj je sedeo. Većina preostalih scena očajnički se trudila da ne izgleda kao da nam nešto objašnjava, da što diskretnije uspostavi odnose i da zvuči što nerazumljivije običnom puku.

Milch, Mann, HBO i Hoffman su dovoljna garancija da se uvek i na slepo kladimo na njih, ali Luck apsolutno ničim ne zaslužuje da se smatra favoritom.

Budimo strpljivi?

Bag Of Bones na sreću (nakon odgledanog pilota) nije nova serija rađena po romanu Stephena Kinga već dvodelni TV-film ili mini-serija kanala A&E.

Pierce Brosnan igra popularnog pisca koji nakon tragičnog gubitka supruge odlazi u njihovu kuću na jezeru u koju je njegova pokojna žena volela da ide sama. Tamo u nekoj kombinaciji noćnih mora, halucinacija i javljanja duhova Pierce uspostavlja kontakt sa mrtvom ženom, ali još neki razni mrtvi ljudi se tom prilikom javljaju. Paralelno sa tim, bogati matorac koji drži grad pokušava da svojoj snaji preuzme starateljstvo nad unukom. Pierce je, igrom slučaja, na njenoj strani.

Ne znam kome je ovo namenjeno, ali uz šmiranta Brosnana (što ga je činilo idealnim Bondom) ide i šmirantski scenario koji između oglodanih klišea pokušava da nam održi pažnju pažljivo razmetnutim štrecanjima. Čiji je vizuelni identitet negde u ravni "strašnih momenata" u petom Smorry Potteru.

Danas moram da odgledam i drugi deo. Da vidim šta je bilo.

CONTAGION

2011-12-12T13:00:00.005+01:00

Oceanovih bolesnih jedanaest ili The One Where Gwyneth Dies A Horrible Death

Ništa nije bolje od stvarne, apokaliptične pretnje. Čak i na filmu. Pojava nekog virusa, izbijanje epidemije, strah od zaraze možda su poslednja sredstva koja Smrt ima na raspologanju da nas podseti na svoje neuništivo postojanje. Sa ratovima koji se odigravaju sve više na CNN-u nestao je svaki osećaj da je masovno stradanje moguće, da postoje okolnosti u kojima niko neće biti pošteđen, kao i da život koji živimo svakog dana može da nestane dok ste rekli "300g krmenadli". Roland Emmerich ima pravo da svet uništi spolja i iznutra, kao posledicu proročanstva ili neizbežne kataklizme, ali boleštine i virusi... One daju krupan plan nemoćnog čoveka.

Zbog svega toga sam od Contagion očekivao nerealno mnogo.

Pretpostavljam da je Soderbergh u svom profesionalnom klackanju od velikog holivudskog filma do ličnog, mada bolje reći- privatnog, indie filma izračunao da sa ovom temom može solidno da profitira na boks ofisu i na taj način produži ovakav svoj aranžman sa studijima. Pretpostavljam da je i kamara poznatih glumaca (Gwyneth Paltrow, Matt Damon, Laurence Fishbourne, Jude Law, Marion Cotillard, Kate Winslet, Elliot Gould...) stvorena da bi se ta namera osigurala. Sa worldwide zaradom od nekih 130m$ Contagion je solidan uspeh.

Stvari počinju obećavajuće. Gwyneth prvo malo slini, nešto kasnije eto je kod kuće gde joj se ruka oduzima, zatim doživljava nešto nalik moždanom udaru, njen muž, Matt Damon, je panično vodi u bolnicu gde ova, takoreći još ni neprimljena, umire u stravičnom grču. Nekih desetak minuta kasnije lekari će joj skalp prebaciti preko obrva dok budu otvarali lobanju da vide šta je uzrok smrti. Za nas koji volimo Gwyneth već je ovo dovoljno da budemo zadovoljni. Nažalost, tu je i ostatak filma.

Nema ničeg posebno lošeg u Soderberghovom filmu sem vaših (mojih) očekivanja. Naročito nakon ovako nemilosrdno dobrog nemilosrdnog početka. Soderbergh se odlučio za jedan Traffic/ Crash pristup koji "problem" pokušava da sagleda iz svih aspekata. Neprekidno smo zasuti (dosta ružnim) TV-ičnim telopimama sa brojem stanovnika određenih gradova ili regija. U hendlovanju problema otkrili smo kako stvari funkcionišu od prijemnog odeljenja u hitnoj do najviše instance koja sme i može da se bavi najzahebanijim slučajevima. Na sve to Soderbergh je dodao i medije, kako one koji ispiraju mozak uobičajenim setom informacija o "razvoju situacije", tako i onima, Internet, koji se diskutabilno bore za istinu. Socijalna hijerarhija je uzeta i na dramskom nivou, pa tako vidimo kako Damon sa preživelom ćerkom neuspešno pokušava da izvuče živu glavu iz zaraženog grada, dok ljubavnice VIP virusologa dobijaju nezvanične informacije o tome gde i kako da se evakuišu.

Bez želje da zauzima strane Soderbergh uglavnom dočarava neki najobjektivniji mogući ishod slične situacije što kao rezultat ima jedan više televizijski, nego holivudski film, čak lišen saspensa koji je obično osovina ovakvih filmova. Contagion pre deluje kao neka ekranizovana studija, menjual koji će medicinsko i drugo osoblje moći da koristi kad do toga dođe. A doći će. Sav njegov senzacionalizam dolazi iz tečne verovatnosti događaja, a ne iz nekakvih dekodiranih konspirativnih matrica.

Pored scenosleda koji prati odlazak Gwyneth Paltrow u Contagion-u osmeh mami i prikaz kako je došlo do "Dana 1" tj kako se virus generisao i kako je sa životinje prešao na čoveka. Retko elegantan cinizam spram naše civilizacijske pripremljenosti na sve i svašta. Pa i najgori scenario.

SELEKTAH: 6/ 10

MORVERN CALLAR

2011-12-12T11:27:00.006+01:00

Jedan od onih filmova kakvih treba da se plašite kada vam neko kaže "interesantan festivalski/ autorski film"

Morvern Callar (u Carrie izvedbi Samanthe Morton) je devojka čiji se dečko ubio i ostavio joj svoj tek završeni roman da ga pošalje izdavaču. Film prati Morverin izlazak u grad nakon njegove smrti, na uobičajeni "engleski način", a potom i njen odlazak na "odmor" u Španiju sa svojom najboljom prijateljicom. Otuda je francuski naziv "Putovanje Morvern Callar" bliži radnji i smislu filma, nego njeno namerno neizgovorljivo ime (što će Lynn Ramsay u više navrata da nam napomene).

Morvern Callar se možda bavi identitetom. Snažnom tragedijom koja jedan identitet zamenjuje drugim, koji je neočekivano moralno fleksibilan i pragmatičan. U tom kontekstu putovanje Morvern Callar je put od jednog identiteta do drugog, odnosno jedan dugačak kratki spoj koji se desio u njenoj ličnosti.

Možda vam sve to zvuči zanimljivo ovako opisano, ali nakon "klasično" razvijenog Ratcatcher i u susret fantastičnom baroku We Need To Talk About Kevin, Morvern Callar je zapravo neočekivano slab i bolujući od svih mogućih "autorskih" klišea.

Prvo, psihološki je potpuno neuverljiv, osim ako vaša životna filozofija nije "anything goes". Stvari koje Morvern uradi bez mnogo dvoumljenja ili objašnjenja mogu se protumačiti kao neka vrsta "odbrambene osvete" svemu što joj se desilo tj činjenici da ju je momak tako surovo "ostavio", ali pragmatičnost koja potom sledi tera nas da o njoj ne mislimo baš mnogo dobro (sličano kao i o Mattu Damonu u Talented Mr. Ripley, recimo). Prizori poput Morvern koja kapetanu teretnjaka koji prolazi pored obale pokazuje svoje gaće noć nakon samoubistva njenog momka svakako ne doprinose "hvatanju konaca", ali doprinose akumulaciji autorske magluštine.

Ako je za Morvern smrt momka bila neočekivana prilika za sticanje (pre svega materijalne) slobode pripisivanjem njegovog romana sebi i potonjim izdašnim izdavačkim čekom, onda je privju te slobode dat kroz "španski vikend" zapravo kombinacija poznatih šablona, počevši od viška seksualne energije, susreta sa lokalnom etno kulturom, zaticanja u netaknutoj prirodi- sve to vrvi od praznine kojoj Ramsay nije našla baš pravu namenu. A i nije ni mnogo zanimljivo, da budem iskreniji.

Morvern Callar je, baš kao i izgovaranje njenog imena, jedna komplikovana osoba čija potraga za novim ili pravim identitetom zahteva mnogo više razumevanja za intuitivno nego što ja to kod filma volim. Možda je to ona razlika zbog koje vama ono "interesantan" iz podnaslova ovog teksta neće zazvučati ironično kao meni.

SELEKTAH: 3/ 10

PHASE 7

2011-12-12T10:29:00.005+01:00

Nije baš najjasnije šta je ovo trebalo da bude

Film Phase 7 preporučio mi je Suad Pejić sledećim tvitom: Fridome, pogledaj "Phase 7", argentinsku postapokaliptičnu dramu, nešto kao "Rec" meets "La Comunidad".

Nisam gledao La Comunidad (ali hoću čim prije), ali umesto tog filma moglo je da piše i Sekula se ženi transdženderom, već ono Rec je bilo dovoljno da Phase 7 nađe čeono mesto na plejlisti filmova za gledanje.

Suade, tebi hvala na preporuci, a nadam se da ćeš imati razumevanja za moj nemio doživljaj ovog filma.

Svaka sličnost sa Rec prestaje onog trenutka kada konstatujemo da se i Phase 7 dešava u jednoj zgradi koja je stavljena pod karantin. Zombija, nažalost, nema. Samo komšija.

Film prati par nedelja koje bračni par (supruga trudna...) provodi "zarobljen" u svom stanu odn. zgradi dok napolju (širom sveta) hara Soderberghovski osmišljen virus od koga ljudi prvo dobiju prehladu, zatim malo pomute umom (nažalost, ništa nasilno) i potom umru. U zgradi pored njih živi još nekoliko porodica (od kojih je jedna kineska, sad vam zvuči možda glupo što to napominjem, ali kad odgledate film videćete ko se poslednji smeje), a među njima i Horacio koji je pojavu virusa dočekao više nego spremno. Sva sreća pa je on prijatelj para.

Nicolas Goldbart, kome je ovo prva režija, priču započinje solidno, skoro slackerski tretirajući par koji je zaokupljen sopstvenim banalnim problemima dok svuda oko njih, na putu od supermarketa, ljudi panično jurcaju naokolo dok se ukazuju prvi znaci apokalipse, na način na koji nas je Holivud i do sada pripremao za nju. Međutim, posle dolaska u zgradu Goldbart počinje da luta ne znajući da li da Phase 7 tretira kao crnu komediju o tome kako prava apokalipsa preti "iznutra" tj od ubrzano menjajućih psihologija stanara ili kao psihološku studiju ljudi okruženih apokalipsom čije ponašanje sve ozbiljnije zadire u apsurd. U prvom slučaju, rekao bih da nije bilo dovoljno humora, kao i da likovi (naročito Horacio) nisu bili dovoljno uvrnuti da bi iščašili samu priču. Radnja Phase 7 je poprilično linearna i predvidljiva, a još popriličnije spora i repetativna. Kao psihološka studija, Phase 7 ozbiljno manjka uverljivo postavljenim likovima. Iako njen momak svaki put kada se vrati u stan dolazi sve krvaviji i krvaviji, iako je zarobljena u stanu već nedeljama, iako se non-stop čuju pucnji u ulazu, trudnica tek jednom izgubi nerve i to intenzitetom kao da je besna što joj je momak pogledao drugu u parku. Konačno, ni glavni junak iz svog "big lebowski" sklopa ne uspeva da nam približi ozbiljnost situacije iako mu život biva sve poplavljeniji leševima.

S obzirom da nam se sa Horacijeve video-kasete, koja govori o virusu kao konspiraciji, u više navrata obraća George Bush stariji sa pričom o Novom svetskom poretku koji je kaverap za redukciju populacije na Zemlji, Phase 7 može da se tumači i kao levičarska satira (ipak je ovo argentinski film) na početke i ideju globalizacije. Bedak je što je za njen maksimalan efekt ovo, ipak, morao da bude film sa junacima sa kojima ćemo direktnije i čvršće razviti odnos kako bi mogli da strepimo za njihovu tj našu sudbinu.

SELEKTAH: 4minus/10

THE SKIN I LIVE IN

2011-12-12T09:17:00.003+01:00

Ispred genijalne premise isprečio se neinspirisani Almodovar

Ja sve nešto imam utisak da je Pedro od Live Flesh na ovamo snimio tonu filmova i da su mi svi oni podjednako bez veze. A zapravo nije tako. Ima ih tek par.

2009. Broken Embraces

2006. Volver

2004. Bad Education

2002. Talk To Her

1999. All About My Mother

I svi su bezveze. Guglujte, mislim da sam pisao sve najgore o par njih.

The Skin I Live In je film sa "drugom Almodovarovom zvezdom", Antoniom Banderasom. Banderas igra estetskog hirurga koji u svojoj vili ima neobičnog zatvorenika, na čijem fizičkom oporavku radi već godinama. Pored Antonija u vili sa njim živi još jedino sluškinja Marilia (još jedna Pedrova vedeta- Marisa Paredes, na auto-pilotu). Kombinujući flešbekove sa aktuelnim događajima Almodovar nam (a on bi voleo da je tako) hičkokovski razotkriva mračnu tajnu o hirurgu, njegovoj stradaloj ženi i ćerki... Voleo bih da vam otkrijem sve, ali mislim da ovaj film, poput stravične nesreće na auto-putu, zaslužuje da sami bacite pogled na njega.

Vizuelno, film me je podsetio na nekakvu Almodovarovu verziju Hammer horora, naročito u segmentu tajnih laboratorija skrivenih u podrumu vile, kao i u načinu na koji je priča započeta mekgafinovskim motivom o presađivanju kože sa svinje na čoveka. U prvoj polovini filma čini nam se da bi The Skin I Live In mogla da bude uvrnuta, kronenbergovski pigmalijonska, melodrama o čoveku koji pokušava da rekonstruiše svoju pokojnu ljubav. Međutim, onda pravo niotkuda imamo flešbek na okolnosti smrti njegove ćerke i to rašomonski dat iz dve apsolutno nepotrebne perspektive. Nakon toga jedan genijalno zamišljen triler osvete preuzima radnju, ali Pedro i njega razreševa u svom soupopera maniru.

The Skin I Live In pati od loše postavljene priče kojoj je barem trećina (dolazak Marilinog sina i ceo bekgraund naučnikove žrtve) bila potpuno nepotrebna. Pri tome, mislim da se Pedro nije najbolje snašao ni u žanrovskom profilisanju priče, pa veći deo filma nije jasno da li bi on da pravi ozbiljan, žanrovski film sa "malo sebe" ili pokušava da jednoj sumanutoj premisi nađe odgovarajući i njegovoj, prevashodno ženskoj, publici pitak tretman. Oba pristupa smatram neuspelim. Naučnik koji je okosnica priče, u tumačenju Banderasa, ostao je zapravo najtanji što je tako komplikovanu i podmuklu osvetu učinilo više bizarnim tripom, nego psihološki opravdanim ishodom. Osim ako ne uvedete reč ludilo.

SELEKTAH: 4/ 10

RATCATCHER

2011-12-09T10:56:00.004+01:00

Da sam ovaj film gledao kada je snimljen, možda bih imao bolje mišljenje o njemu. Ovako, život me je učinio ravnodušnijim nego što sam to želeo

Kao što sam vam pre neki dan pisao gledanje Ratcatcher i Morvern Callar (večeras, Žozi?) deo je mog upoznavanja sa karijerom Lynn Ramsay, rediteljkom jednog od najboljih filmova ove godine.

Smešten u Glazgov, Ratcatcher je film koji ne možete gledati bez titla. Iako ovi ljudi navodno govore engleski, lokalizacija ovog jezika je tolika da mi se čini da se oni slabije razumeju već sa Škotima iz susedne ulice. Leto je (to sam pročitao na netu) 1973., iako izgleda kao rani novembar kod nas. Đubretari štrajkuju što, uprkos brojnim plastičnim džakovima svuda unaokolo, nije prvo što će vam pasti na pamet. Ljudi koje nam Ramsay prikazuje tek su na malo višem socijalnom stupnju od pacova koji se kroz film provlače na različite načine. Ono što Lynn pokušava da nam poruči jeste da to ne znači da nisu ljudi.

Kombinujući kitchen sink realizam sa nekom vrstom poezije koja se obično viđa u azijskim filmovima Ramsay-eva nam priča priču o dečaku koji je indirektno prouzrokovao smrt svoga druga u lokalnoj bari (stvarno nema boljeg načina da vam opišem o čemu se radi) i koji nakon toga traži načine da pobegne od "mesta zločina", mahom nadajući se da će njegova porodica konačno dobiti preseljenje iz trošne zgrade i "lošeg susjedstva" u skoro idiličnu kućicu u polju. Paralelno sa tim idu klasični motivi "coming of age" priče o seksualnom sazrevanju (uz vrlo, vrlo slobodne scene sa decom glumcima!), prijateljstvu, neuzornim roditeljima i neizbežnim braćama i sestrama.

Ratcatcher poseduje društvenu angažovanost koja ide sa žanrom, ali traži sebi načina da zapravo bude film o nečemu što je mnogo ličnije, kao što je osećaj krivice odnosno osećaj nepravde. On poseduje sve kvalitete jednog solidnog festivalskog filma, ali skoro ničim ne naslućuje rediteljski performans We Need To Talk About Kevin.

SELEKTAH: 6/ 10

MOĆ VEŠTICA 07.12.2011. CANDYDATURA

2011-12-09T10:13:00.002+01:00

000. Copia Doble Systema - One Day, Revolution (Schlachthofbronx Remix) – Urban World – Revolucion EP

001. 2:54 – Scarlet – Fiction - Scarlet EP

002. Shimmering Stars - Let It Be Me – Hardly Art – I’m Gonna Try 7”

003. Karenn - Lime Wash (Barrelled) – Sheworks – EP1

004. Little Axe - Come Here Dog And Get Your Bone – On U Sound - If You Want Loyalty Buy A Dog

005. Primordial - Lain With The Wolf – Metal Blade - Redemption At The Puritans Hand

006. Transglobal Underground - This Is The Army Of Forgotten Souls – Nation - Dream of 100 Nations

007. Prurient - Palm Tree Coprse – Hydra Head - Bermuda Dream

008. Still Corners - Endless Summer – Sub Pop - Creatures Of An Hour

009. VCMG - Spock (Regis Remix) - Mute - EP 1

010. Mike Patton - The Snow Angel – Ipecac - The Solitude Of Prime Numbers

011. The Phoenix Foundation – Skeleton – Memphis Industries - Buffalo

012. Baloji - Congo Eza Ya Biso (Le Secours Populaire) feat La Chorale De La Grace –Crammed - Kinshasa Succursale

013. Austra - The Noise – Domino - Feel It Break

014. Rowetta - No More War – Bop Cassettes – Hit The North

015. Psychedelic Horseshit - Dead On Arrival – Fat Cat - Laced

016. Botanist - Forgotten In Nepenthes – tUMULt - I: The Suicide Tree

017. Memoryhouse - To The Lighthouse – Sub Pop - The Years EP

018. Sly - WattStax (Produced by Weird Eye) – Bootleg - OFT Unreleased Vol.3

019. Morne - Killing Fields – Profound Lore - Asylum

020. Fever Ray - Keep The Streets Empty For Me (CFCF Night Bus II remix) - Bootleg

021. Liturgy - Tragic Laurel – Thrill Jockey - Aesthethica

022. Rammstein - Rosenrot (Rmx by Northern Lite) – Universal - Made in Germany (1995-2011)

023. John Grant with Midlake – Marz – Bootleg - Daytrotter session, 28-11-2011

024. Cerebral Ballzy - All I've Ever Wanted – Bootleg - Daytrotter Studio 9/21/2011

025. 2:54 - Wait/Awake – Fiction - Scarlet EP

026. George Michael - Faith (Aeroplane Remix) - Whitelabel

preslušavanja na b92.fm

WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN

2011-12-08T11:10:00.007+01:00

Teško je poverovati da se iza ovoliko nemilosrdnog filma krije jedna toliko prosta i snažna emocija

Iako Ratcatcher stoji na nekom od mojih bekap diskova već godinama u nekom nepogodnom formatu za DVD plejer, zbog čega je i neodgledan, greh prema rediteljki Lynne Ramsay biće možda već večeras otklonjen, i to u kombo paketu sa njenim prethodnim filmom Morvern Callar (er čuješ, Žozefina?). Jer već na osnovu We Need To Talk About Kevin (rađenom prema istioimenom bestseleru) želim da verujem da je Lynne najbolja živa rediteljka na svetu.

Naredne redove čitate na sopstvenu odgovornost, OK?

We Need To Talk About Kevin počinje sloumoušn kadrovima paradajz fešte u Španiji koja je dočarana kao neo-dionizijski festival koji u nedostatku sveže krvi koristi sveži sok od paradajza. Telo Tilde Swinton pluta po rukama nepoznatih ljudi pre nego što bude porinuto u crvenu smesu. Moji alarmi su popaljeni i ja strepim da me čeka neki pretenciozni njuejdž bulšit. Ni naredni minuti ne ulivaju mnogo poverenja. Odjednom vidimo Tildu, ali sa dugom kosom i bez šminke, upadljivo "propalu", kako izlazi iz neke štalice nalik kućici. Tu negde uplovljavaju i kadrovi kratko ošišane Tilde koja zajedno sa John C. Reilly-jem i još dvoje dece živi u nekoj bogatoj i modernoj kući. Mlađe dete, ćerka, ima povez preko oka, interesantno... Alarmi se ne gase. Ali Lynne se majstorski potrudila da slikom (We Need izgleda kao francuski novi talas ili potentni Bertolucci) i zvukom (Nicholas Roeg, onaj film) napravi atmosferu koja vas obavija poput paukove mreže i ceneći vašu radoznalost ne pušta vas da se odvojite od priče.

Lukavom režijom koja pred vas prvo gura posledice, a tek postepeno objašnjava uzroke Lynn priča priču o majci koja ništa drugo nije pokušavala do da bude majka, i sinu, koji nas sve do kraja ostavlja u dilemi da li se radi o modernom Damianu ili portretu psihopate u mladosti.

Izabrana Tilda Swinton, u ulozi koju mora ovekovečiti Oskar, svojim vanzemaljskim izgledom briljantno iščašuje već sumanute okolnosti vaspitavanja jednog možda pametnog, možda ozbiljno bolesnog deteta. Njeni partneri, Jasper Newell (kao mali Kevin) i Ezra Miller (kao stariji Kevin) androgeno-azijskom fizionomijom svojih lica i ledeno kontrolisanom glumom dodatno su pojačali specifičnost veze sina i majke koja je predmet Ramsay-inog filma.

Iako u nekom trenutku Lynne nabacuje da bi "zašto je Kevin takav" moglo biti posledica njenog hipijevskog (čitaj narkomanskog) života pre braka i nekakve (nepotrebne?) slobodoumnosti koju je forsirala kao životnu filozifiju, kojoj Kevin dolazi kao "zaslužena kazna", zapravo nema pravog objašnjenja. Jer Tilda ne prestaje da voli svog sina, bez obzira na sve. A to sve maligno raste sa svakim danom Kevinovog života.

Ramsay je pokazala vrhunsku sposobnost u baratanju flešbekovima čiju upotrebu, inače, ne podnosim. Oni ovde zaista efektno hrane vašu radoznalost i dozirani su dovoljno pametno da vam kroz reprize uvek serviraju nešto novo- misteriju, informaciju, pa emociju. U isto vreme, drama vođena na par vremenskih nivoa na ovaj način od početka do kraja pulsira dinamikom atipičnom za ovu vrstu filma pomerajući ga skoro ka nekakvom natprirodnom hororu.

Iskoristio bih priliku da pomenem i da je kastovanje Johna C. Reilly-ja, a s obzirom na njegov pre svega komičarski pedigre, još jedan pokazatelj Ramsay-inog genija. Njegova "slepost" za ponašanje sina i njihova buddy-buddy kohabitacija nalazi solidno utemeljenje u Reilly-jevoj opuštenosti koja filmu daje još jedan efektan sloj. Jer da bi se razumela ova priča neophodno je ostaviti prostora da ona ne bude ispričana smrtno ozbiljno. Iako je smrtno ozbiljna.

Ako ćete ove godine pogledati jedan film za koji će vam se učiniti da vas podseća na nešto što Gus Van Sant nikada ne bi mogao da napravi neka to bude We Need To Talk About Kevin.

SELEKTAH: 10/ 10

TYRANNOSAUR

2011-12-07T14:40:00.004+01:00

Na šta tačno pomislite kad vam neko kaže britanska ("kitchen sink") drama? E, pa i glumac/ reditelj Paddy Considine

Svi oni koji nisu imali prilike da se upoznaju sa japanskom "kitchen sink" dramom, recimo, Takeshi Mikea, verovatno će naći da je Tyrannosaur jedan težak i neprijatan film. Što i ovako, samo po sebi, stoji. U filmu ima jedna scena* koja mi je rasporedila želudac po plombama u zubima. Na stranu što me nasilje prema ženama najbrže tera na nasilje.

Međutim, seting i sredstva koja je Considine iskoristio u građenju priče odavno su nam (barem od Kena Loacha naovamo) poznata. Britanska sirotinja u malim kućicama sa drvenom ogradom (ček), alkoholičari i narkomani (ček, ček), huliganski raspoloženi tipovi (ček), samohrane majke (ček), muževi tabadžije (ček), žene koje trpe nasilje (ček), bolesni od raka (ček), deca žrtve nasilja (ček), katolička ikonografija (kao dekor i kao moralna kičma- ček, ček). Fali samo neko mlad ko pokušava da pobegne iz svega toga.

Odlični Peter Mullan igra Josepha, jednog od onih likova koji su za života hranjeni čistim besom, pa su sada kao hodajuće tempirane bombe. Odlična Olivia Colman igra Hannahu, pobožnu prodavačicu u charity shopu kojoj muž na najvulgarnije načine pokazuje nezadovoljstvo brakom. Njihove sudbine se slučajno ukrštaju i kako to predvidljivo biva u ovakvim filmovima... Znate već šta se desi.

S obzirom da se radi o debitantskom radu jednog glumca moram da priznam da Tyrannosaur sa sinematografske strane stoji sasvim u ravni sa sličnim radovima Leigha i pomenutog Loacha. Paddy ne insistira skoro nimalo na poetiziranju surovog realizma svog pristupa i njegova režija je uglavnom podređena jasnoći pričanja priče (ako tako sme da se kaže).

U početku sam mislio da se film zove Tyrannosaur zato što je Joseph "vrsta tiranije koja je izumrla" (ili treba da izumre), jer ja mahom volim da bukvalno tumačim stvari, ali onda je Paddy nepotrebno ponudio ključ za dekodiranje filma, i moram da priznam da mi je tek tada sve postalo nejasno. Ili je on možda želeo da kaže da je tyrannosaur paradoksalno bio jedan od Josephovih retkih trenutaka nežnosti i ljudskosti. I/ili kao metafora za jednu nezgrapnu dobrotu koja donosi više štete nego koristi čak i kada želi da uradi nešto dobro.

Posmatran kao "portret nasilnika u starosti" Tyrannosaur je mogao biti daleko zanimljiviji film da je Paddy odlučio da Josephu ponudi malo egzotičniji put od tačke A do tačke B. Ovako i naš junak i naš film ostaje zarobljen unutar zidova u kojima za nas nema puno iznenađenja i nepoznanica. Ne samo u onom šta, već i u onom kako se on pozabavio time.

Ipak, mali plus ide priči u kojoj se najveseliji i najhumaniji deo filma odvija na čašici nakon sahrane.

SELEKTAH: 6minus / 10

*ona sa šoranjem

KING'S DAUGHTERS AND SONS - If Then Not When (Chemikal Underground)

2011-12-06T14:56:00.005+01:00

Najbolji album ove godine (ako Njen ne računamo)

Oni su poreklom iz Lujvila u Kentakiju. Odakle su Will Oldham i David Pajo.

Zvuče kao Low.

U neku ruku radi se o super-grupi, jer KD&S čine muzičari iz For Carnation, Shipping News i Rachel's.

Ej, ZVUČE KAO LOW!!!

Podsećaju na Billa Callahana, samo onog koji je otvorio i srce pored predivnog uma.

Ovo im je debi album.

. . .

Sedim ja tako i pritesnem play. Kao- aj da preslušam zima je lišće truli petnaest je stepeni eto kuge. Napolju Srbi sebični kao oči koje ne dele suze. I, kako to obično biva, prvo mi crna mačka pretrči srcem. I ogrebe me. Onda skinem slušalice da oslušnem tišinu. Jer tako uši hvataju dah.

HEBOTE!!!

. . .

Prva pesma Sleeping Colony je kombinacija nešto toplijeg glasa Billa Callahana i teskobne atmosfere ranih Low. Emocije se cvrčkaju na vatri između svirača. Možda je u toku nečija sahrana, a možda dan kao i svaki drugi. U tom ravnodušnom neznanju krije se tragedija sveta u kome živimo. Bubanj udara kao sat koji baš želi da vam stavi do znanja da vreme protiče. Ovo je kantri muzika puna heroina. Ako želite uzmite to i kao opis zvuka celog albuma. U poslednjih dva minuta smrt pleše sa melodijom.

Tvitovao sam vam sinoć citat iz Franzenovog Freedom- Depresija je uspela adaptacija na neprestani bol. Stavljam ruku sa izgrickanim noktima u vatru da je Franzen slušao "ovako nešto" slušajući nešto drugo dok je ispisivao gorke sudbine svojih havarisanih junaka.

Drugu pesmu Arc Of The Absentee peva Rachel. Joe i Michael tek povremeno vire, kao braća.

Treća pesma je Bill Callahan bluz. Ali ako pažljivo slušate učiniće vam se da je sve to mogao da otpeva i Bruce Springsteen. Dead Letter Office je klasik. Američki klasik. Star stotinu godina. Depresija je more bez talasa, Franzene, ali more!

Četvrta pesma, The Anniversary, je osmominutna balada koja se otima između Dylana i Mogwai. U finalu smrt šutira poslednju stolicu i oni koji su ostali da igraju moraće na drugi način da se izbore za život. Ja ne volim ovakve stvari. Ali zima je. I petnaest stepeni. Živ čovek se na sve navikne.

Sva sreća počinje peta pesma, instrumental A Storm Kept Them Away. Ko je slušao For Carnation ili Rachel's on zna da gitara, bas i bubanj, dobro i klavir, umeju da se jure poput duhova. Da talasaju zavese i prevrću kutije sa uspomenama. Da stiskaju zglobove svojim hladnim rukama.

Šestu pesmu, Volunteer, bez mnogo problema obradio bi Johnny Cash. On ume da priča sa bogom. Neki od vas možda će ovde biti solidno iznervirani sličnošću oporog vokala sa Callahanovim. Ali, budite strpljivi. Jer kad Michaelov (i/ili Joeov) glas jaukne, setićete se šta sam vam rekao koliko je ovde srce razjapljeno, skoro kao čeljust ajkule.

Lorelai je high Low.

Open Sky je even higher Low.

Ovaj album nema mane. Može samo da vam se ne dopada. Jer sebi dozvoljavate da plačete pred drugima.

SELEKTAH: 10 / 10

IDES OF MARCH

2011-12-05T12:06:00.004+01:00

Možda ovo i nije toliko dobar film koliko mi se učinilo pre par dana kada sam ga gledao

Novi, četvrti po redu, film reditelja Georgea Clooneya bavi se hipokrizijom tj terminalnom obolelošću morala unutar redova američke (opšte uzev svetske, pa i srpske) demokratske stranke tj ukidanjem osećaja da u tom političkom grmu čuče obično pošteniji ljudi. Tjtj da bi trebalo da čuče pošteniji ljudi.

George igra "demokratskog" guvernera koji treba da dobije unutardemokratske izbore ("primaries") u Ohaju kako bi se izborio za mesto demokratskog kandidata za predsednika Amerike. Seymour Hoffman igra "starijeg" šefa njegovog štaba, a Gosling "mlađeg". Evan Rachel Wood je internistkinja koja pomaže pri kampanji, a Paul Giamatti je šef štaba protivničkog kandidata. Tokom par dana (tri, mislim) pratimo kako se "igra" menja dok njeni akteri pokušavaju da ne ispadnu iz nje. Igrajući mnogo prljavije nego što je iko od njih bio voljan da prizna da je u stanju.

Isprva, učinilo mi se da je ovo jedan solidan triler koji sledi Clooney-jevu tradiciju angažovanog "opasuljivanja" Amerike i prvi koji NIN-ovski prst pretnje upire ka sopstvenim redovima. Rađen prema pozorišnoj predstavi Farragut North Beaua Willimona (nije u srodstvu sa Biljanom) on koristi neke "stare" greške političara da pokaže nepromenljive razmere njihovog pragmatičnog (a)morala, ali ozbiljno plete po Obami kroz ilustraciju koliko brzo su neke "demokrate iz ubeđenja" spremne da prodaju svoje najiskrenije ideale da bi zadržali mesto u političkoj vrtešci. Clooney se očigledno oseća ispaljenim i malo je besan. Kao što rekoh, učinilo mi se da je ovo jedan solidan triler.

Međutim, sada kada razmišljam o njemu, uprkos okrutnosti koju su likovi ispoljili prema ljudskoj tragediji kojoj su manje ili više doprineli, imam snažan utisak da Clooney u priču o borbi za vlast nije uneo ništa novo. Sam politički seting, koji je zbog specifičnosti američkih izbora nepoznat široj publici, donosi par zanimljivih tvistova, ali za iole pažljivije gledaoce West Wing ovo je samo holivudizovana ekstenzija već znanog. Iako je Gosling u fokusu naše pažnje, čini mi se da se Clooney nije potrudio da preostalim likovima da nekakve upečatljivije karakteristike van onih koje im donosi sam posao, ne bi li na taj način i transformaciju kroz koju Gosling prolazi učinio dramski velelepnijom. S druge strane, konvertovanje idealiste u pičku staro je koliko i pička.

Možda najinteresantniji momenat filma je zapravo (neuverljiva?) brzina kojom se događaji, a samim tim i prilagođavanja istima, odvijaju. Ali, čini mi se da je to pre kolateralna vrlina njihovog mehaničkog sleda nego osmišljene dramske taktike. Odsustvo "dramskog lufta" u kome bi likovi iskazali nešto drugo od sopstvenih političkih ubeđenja, koji Clooney-ju opet služe samo zarad kompletiranja slike o eroziji morala, čini da Ides Of March promiče skoro kao ilustracija nekog udžbeničkog primera iz (Političke) Etike.

Ishod kojim Clooney poentira, iako strašan, zapravo deluje kao nastavak neke stare, dobro poznate, uhodane priče. Kapiram da su mnogi od nas imali sličan utisak pre nego što su batalili slušanje Peščanika.

Clooney je na pogrešan način izabrao da bude badass.

SELEKTAH: 5plus/ 10

NOVE SERIJE

2011-12-02T11:38:00.006+01:00

I Hate My Teenage Daughter

Pre neki dan sam na Popboksu pročitao sledeći komentar na tekst o novim ("serioznim") serijama na američkoj televiziji:

Eto, sa takvim ljudima (a među ostalim komentatorima je bilo i težih slučajeva) mi delimo ovaj pretkosovski ciklus.

Serije su knjige Internet čoveka. Koliko god ja mnogo voleo da čitam knjige i koliko god ih ja malo čitao, serije (jako puno njih) su toliko dobre! Hebiga sad, što će neki čobani kulturu doveka poimati na način devetnaestovekovne Evrope nije moj problem. Bog je mrtav. A bogami i Niče.

Sve to, naravno, nema veze sa novim FOX-ovim sitkomom o dve razvedene majke koje pokušavaju da se izbore sa svojim ćerkama u zenitu puberteta. Seriju su zajednički kreirale veteranka Sherry Bilsing (scenaristkinja Friends, Joey, The New Adventures Of Old Christine) i njena koleginica, isto takođe scenaristkinja Christine, Ellen Kreamer.

S obzirom na to da sam uglavnom čitao da će ovo biti jedna od najgorih novih serija ove jeseni, kojoj svi mahom i žele sve najgore, moram da priznam da i nije bilo toliko rđavo. A svakako je ostavljeno dosta prostora da bude još bolje.

Jedna mama (Jaime Pressly) je premalo sarkastično dočarala da je dete odraslo u Džizus komuni koje sada oseća stanovitu nesigurnost u vaspitavanju svog deteta, naročito nakon razvoda od muža "rokera". Za razliku od nje, Kattie Fineran kao druga mama je briljirala kao nešto retardiranija verzija božanstvene (uvek treba napominjati!) Jennifer Saunders iz Absolutely Fabulous. Kattien lik nema tu pošast narcisizma kao momenat stalnog saplitanja, već čistu, neiskvarenu glupost.

Naravno, ćerke su za sada bezizražajni retardi koje ukoliko uskoro ne dobiju ikakve (recimo- zabavne) distinktivne karakteristike ima da vuku ovu seriju ka neminovnom i preranom kraju.

Za jedan šou koji je odlučio da se tako provokativno zove pokazana muda su presitna. A i generacijski jaz koji je karta na koju se može napraviti sto epizoda je jedva dotaknuta. Plus, bivši muževi su benigni i dosadni.

Sad više ni sam ne znam da li mi se dopalo.

Ali ću baciti još koji pogled.

CRIME D'AMOUR

2011-12-02T10:30:00.003+01:00

Bedak kad karijeru navodno velikog reditelja načneš od njegovog poslednjeg i verovatno najgoreg ostvarenja

Moj prijatelj Kosta mi je preporučivao Alaina Corneaua (i naročito njegove filmove Police Python 357, Fort Saganne i La Menace, ako se dobro sećam). Nisam uspeo sve da ih nađem, a i one koje jesam nisam odgledao. Ta lista "najprečih 100" uvek ima dvestotinak naslova više nego što bi trebalo. Zbog svega toga nisam u prilici da vam Corneauaov poslednji film sagledam u kontekstu ostatka njegove karijere, već samo ovako, apartno, kao siroče.

Crime D'Amour bi i za televizijske standarde bio jedan osrednji film. Nešto na šta bi mogli da naletite na Studiju B, recimo.

Isabelle, izigrana od svoje sajko šefice Christine i njenog ljubavnika Phillipea, kreće u ostvarivanje savršenog zločina. Pored profesionalnog trenja između dve saradnice sevaju i nerealizovane seksualne iskre, a Isobelle je spavala sa Phillipeom. To isto treba da znate. Sve u svemu ovo bi trebalo da bude jedan od onih erotskih trilera u kojima se transfer moći odvija kroz spletke i na svilenoj posteljini. Nažalost, Carneau je, očigledno imao većih briga u životu.

Obično gotivna (koliko i antipatična) Kristin Scott Thomas (koja igra šeficu) nije imala scenario koji bi je skinuo sa auto-pilota. Naivnost trileroznih rešenja i banalnost dijaloga lišena nijansi ličnosti koje ih izgovaraju ozbiljno je naudila solidno postavljenom zapletu.

Druga polovina filma je mehanična rekreacija savršenog zločina koji je, kao i svaki, imao samo jednu manu.

Možda ćete najveće poštovanje Carneau odati ako ovo ne odgledate. Sorry, mr. C.

SELEKTAH: 2/ 10

LE QUATTRO VOLTE

2011-12-01T10:26:00.004+01:00

Savetovao bih vam da pogledate ovaj film. Ne bih vam preporučio, ali bih vam savetovao

Voleo bih da imam priliku da sretnem reditelja Le Quattro Volte, Michelangela Frammartinoa, i da mogu da ga pitam sledeće:

Šta si imao na početku snimanja od scenarija? Jednu scenu? Jednu reč? Jedan lik?

Koliko sati materijala si snimio da bi dobio ovih sat i dvadeset minuta? Deset sati? Sto sati? Hiljadu?

Da li je moguće da neko može unapred da zamisli sve što si ti prikazao u ovom filmu?

Koliko misliš da si imao sreće prilikom snimanja?

Da li si imao više ideja na početku snimanja ili su se sve pojavile tokom snimanja?

Zašto tvoj film izgleda kao da je namenjen svima?

Sledeći pasus čitajte bez obzira na to da li želite da gledate film.

Le Quattro Volte je lako moguće dokumentarni film, a još lakše moguće igrani film. Nema dijaloga. Ceo film je jedan ciklus. Života. Godišnjih doba. Jedne jele. Jednog jagnjeta. Svega pomenutog.

Frammartinova kamera je na stativu i scena uglavnom traje koliko i kadar. Može vam se učiniti da ste otvorili prozor na jednoj od kamenih kuća u nekoj planinskoj Italiji koja i dalje izgleda kao i pre trista godina i da posmatrate šta se napolju dešava. Sve što bi vam privuklo pažnju gledanjem kroz prozor biće vam i ovde zanimljivo. I obrnuto.

Život i smrt idu ruku pod ruku. Ponekad komično. Ponekad vam isprose po koju suzu.

Sledeći pasus čitajte samo ako NE želite da gledate film.

Mrzim što u ovom trenutku ne mogu da se setim nekog sličnog filma. Možda Reygadasov Silent Light na sličan, minimalistički, način inkorporira ljude, životinje, prirodu, kosmos i religiju. Dejstvujući kao mreža simbola koje možemo dekodirati tražeći jedinstveni smisao ili interpretirati shodno ličnim poimanjima života.

U prvom delu filma imamo dedu, ostarelog pastira (eto simbolike!), koji umire nakon što propusti da popije svoju dozu "blagoslovljenog pepela" koji uzima u lokalnoj crkvi. Kako on umre, jedna od njegovih koza se porađa i mi pratimo život jagnjeta (eto simbolike!). Međutim, priroda je okrutna, ali Frammartino nije, pa zato izgubljeno jagnje (eto simbolike!) lagano tone u san ispod jele. S obzirom da je sledeći kadar ista ta jela samo posuta snegom, mi znamo šta se desilo... Potom dolaze lokalni meštani i seku jelu (eto simbolike!) i od nje prave rekvizit za nekakvu polu-pagansku proslavu. Jelka završava kao materijal za pravljenje ćumura. A ćumur završava u kućama, pa i u crkvi. Krug je završen. Ima interesantnog folklora. Ima sitnih ironija. Jedno jagnje vam nikad neće biti draže.

Frammartinu se može zameriti što kad radi s ljudima i drvećem ima manje uspeha nego sa kozama.

Privatno ću, u razgovorima 1na1, sa onima koji su gledali film da se bavim ostalim stvarima.

SELEKTAH: 7/ 10

MOĆ VEŠTICA 30.11.2011. Kad odu svi jarani

2011-12-01T09:48:00.001+01:00

001. U.S. Girls - Island Song – Kraak - U.S. GIRLS on KRAAK

002. Chuck Norris - All that She Wants - Permanent Vacation - Selected Label Works 3

003. Arthur's Landing – Bobby – Strut - Arthur's Landing

004. Active Child - Hanging On – Vagrant - You Are All I See

005. Blut Aus Nord - Epitome X – Debemur Morti - 777 - The Desanctication

006. Shimmering Stars - I'm Gonna Try – Hardly Art - Violent Hearts

007. Azealia Banks - Grand Scam - Whitelabel

008. Wake! Owl – Gold – Bandcamp - Wild Country

009. Salem – Krawl – IAMDISC - I'm Still In the Night EP

010. Dum Dum Girls - Bedroom Eyes – Sub Pop - Only In Dreams

011. De La Soul - Say No Go (Boyfriend Remix) - Whitelabel

012. Birds That Change Colour – Woods – Munich - On Recording The Sun

013. Burzum - My Journey to the Stars – Bylebog - From The Depths Of Darkness

014. Freddie Gibbs & Madlib - Riot Call (Bonus Beats) – Stones Throw - Thuggin' EP

015. Bill Wells & Aidan Moffat – Cages – Chemikal Underground - Everything's Getting Older

016. Co La - Wanna Say Faux – Nna Tapes - Daydream Repeater

017. The Juke Joint Pimps - King Rolands Prayer – Vodoo Rhythm - Gospel Pimps

018. Pollyn - How Small We Are – Music! Music Group - Living In Patterns

019. Birdy - Shelter (Originally By The XX) - Bootleg

020. Actress – Faceless – Honest Jon’s - Rainy Dub EP

021. Blackout Beach - Torchlights Banned – Dead Oceans - Fuck Death

022. Frank Turner - Song to Bob – Self-released - The Second Three Years

023. Maria Minerva - Luv So Strong – 100% Silk - Sacred & Profane Love

024. Fruit Bats - So Long – Sub Pop - Tripper

025. Steve Mason & Dennis Bovell - Yesterday Dub – Domino - Ghosts Outside

026. Active Child - She Was A Vision – Bootleg - Live @ KEXP 9/27/2010

027. Susan Christie - Paint A Lady – Finders Keepers - Make Do & Mend by Belle And Sebastian

028. U.S. Girls - The Boy Is Mine – Kraak - U.S. GIRLS on KRAAK

PUTTY HILL

2011-11-30T09:52:00.003+01:00

Mockumentary mumblecore. Ima li zainteresovanih?

Huh.

Iako Putty Hill deluje kao film koji ćete ili jako voleti ili još jače mrzeti, nekako mu je pošlo za rukom da me ostavi poprilično ravnodušnim i nedovoljno zainteresovanim.

Momak, Cory, je overio. S obzirom da se radnja dešava u Baltimoru to mu dođe kao da je u Srbiji umro zbog greške lekara ili da ga je zgazio državni Audi. U susret njegovoj sahrani mi upoznajemo ono što bi se moglo nazvati njegovom braćom i sestrama, majkom, bakom, prijateljima i poznanicima. Kolaž tih scena otkriva nam kako teče život u Baltimoru (tj kako ne teče), kao i zašto su ljudi uhvaćeni u toj bari poput bejbi-krokodila.

Reditelj Matthew Porterfield sve to dočarava nekom vrstom meta-mockumentary-ja. On junacima prilazi kao slučajno zatečeni novinar koji pokriva događaj, mi iz offa čujemo njegova pitanja, ali u filmu nema ni jedne jedine situacije u kojoj likovi potvrđuju njegovo postojanje. On im, nekako, služi kao povod za dijalog, i kroz te isposvesti mi saznajemo ko su junaci, u kakvom su odnosu sa Cory-jem, kao i stepen čemera u njihovim životima. Te kvazi-intervju scene ispresecane su minimalnim interakcijama među likovima u kojima neka sirova i surova emocija na kratko proviri. Ponekad umesno (baka i njena ćerka koja je izgubila sina), ponekad isforsirano (ćerka i otac na terasi).

Ukoliko ste gledali neki film Gusa Van Santa ili Larry-ja Clarka ili neki od mumblecore "hitova" znate koji stepen prljavštine, ćutanja, krupnog zrna, skejterskih akrobacija, dugokosih tinejdžera vas očekuje. Porterfieldova galerija ničim posebno ne drži pažnju i deluje kao jedan solidan eksperiment koji je povremeno (u nekom trenutku Porterfield je titlovao dijalog, jer se ništa nije razumelo šta pričaju), svojim "dogmatizmom", išao protivu sebe.

Cory je overio. So fuckin what drugim rečima.

SELEKTAH: 4minus/ 10

THE FADES

2011-11-29T12:12:00.005+01:00

Kada je ova serija odradila svoj neočekivani i tragični 24 trenutak istog trenutka je prešla u sasvim drugu ligu. Iako je i pre toga za dve lige bila iznad tekuće horor/fantastične ponude

Kao što nas je britanska televizija na to navikla, šestom epizodom završena je i prva sezona nove britanske serije The Fades. Prvi sud o njoj dao sam vam ovde.

U suštini, The Fades je još jedna varijanta zombiexplotationa koji polako, ali sigurno postaje češći sastojak novih serija nego pripadnici LGBT populacije. U odnosu na standardne zombije, ovi jesu mrtvi, ali su im tela fit dok god uspevaju da nađu sveže krvi i mesa da se njome založe. Standardno objašnjenje otkud zombiji (virus, brale) ovde je potpuno eliminisano i stvar je dignuta na nivo romantične podele sveta na ovaj naš i onaj koji pripada dušama. Nemrtvi su u The Fades prvo bili "the fades" tj duše kojima nije odobren odlazak na onaj svet (ne nužno kao kazneno-popravna mera, već i kao posledica najobičnijeg kvara u sistemu transporta), a onda su našli načina da se otelotvore kroz konzumaciju sveže krvi.

Postoje dva tabora- The Angelics, koji su kao dobri, i na čijem čelu je neformalno tinejdžer Paul, koji ima moći da otvora portale ka onom svetu i da vatrenim laserom iz dlana ubija fejdse. Drugi tabor su The Fades, koje pretvodi John (Chris iz prve ekipe Skins), prvi fejds kome je pošlo za rukom da se otelotvori na ovom svetu. I dok među Angelicsima Paul zagovara mirno vraćanje fejdsa na onaj svet (gde će počivati u miru), Neil je pristalica oružanog fejdocida. To je ono što se dešava na frontu.

Pored toga Paul je stidljivi tinejdžer koji pronalazi prvu ljubav u vidu lezbijolike Jay. Njegova sestra bliznakinja Anna (Michelle iz prve ekipe Skins) je "najpopularnija cura u školi", ali svakako najsimpatičniji lik u seriji je Paulov najbolji prijatelj, anglo-afrikanac, Mack.

Mack razbija realnost svake epizode svojim obraćanjima u kameru u kojima nam verbalno odrađuje ono "previously in". Međutim, upravo naivnost i nevinost ove najave, kao i njegovog lika (koji je stalno u nekim polublesavim razmišljanjima) čini da The Fades ne mogu da se žanrovski jasno klasifikuju. A kao što rekoh, kada Paul oseti isto što i Bauer, ovaj šou počinje novi život.

Sudeći po oblaku apokalipse koji se navlači nad naše junake u poslednjoj sceni serije, Paula tek čeka njegov lični Valdemort.

Jack Thorne, tvorac The Fades, je, inače radio kao scenarista na Skins i Shameless UK, a ko-kreirao je bizarnu kvazi-dokumentarnu seriju Cast-Offs koju nikada nisam završio, ali koja je jebeno obećavala.

FRIGHT NIGHT

2011-11-29T10:15:00.006+01:00

Sećate se onog wannabe MTV-ijevskog hororčića Jennifer's Body? E, pa ovo je još gore

Nisam gledao original. Od horor komedija volim Shaun Of The Dead i Zombieland. Jer u njima je smrt junaka moguća, realna, pa čak i ako je smešna. To je ključ za horor komediju. Ne narušiti ozbiljnost smrti.

Fright Night pogrešno pokušava da bude friendly sa MTV generacijom. Mislim, MTV generacija, ako je i ima, ne zaslužuje ništa sem surove smrti pred kamerama. Jer za prazninu je najbolji usisivač. U skladu sa pokušajem i Fright Night prvo pokušava da bude kul, zatim otkriva da nema šta da kaže, tu i tamo spotičemo se o neki duhovit momenat, potom sve ispunjava praznina koja traje i traje. Finale je kao u kompjuterskim pucačinama. To jest pravom životu. Dosadni gmazovi i njihove kvazi kul soker mame su pobedili. Tu negde u blizini bila je i podjednako isprazna televizija da ponudi svoju pomoć.

MTV je do jaja.

Bilo koja osoba koja drži do sebe i poštuje (i postuje) svoju individualnost treba da gleda MTV i naći će tamo dosta zajebanih sadržaja.

MTV vam neće pomoći da postanete pametni. Ali će vam pomoći da ostanete, ako već jeste.

Ne postoji "MTV kul", glupi Craigu Gillespieju, reditelju ovog sranja i još dva osrednja filma (Lars and The Real Girl i Mr Woodcock)! I nikad ti neću oprostiti što si režirao pilot za My Generation nakon koga je ovaj rimejk švedskog sitkoma ugašen!

McLovin je MTV. Kada kažem McLovin mislim Christopher Mintz-Plasse. Nažalost njega u ovom filmu ima premalo i prekasno. On je taj zdravi Idontgiveafuck MTV momenat.

O čemu se radi u filmu? Džizusfakinkrajst, zar je bitno?!! Colin fakin Farrell igra vampira!!! Nije li već to dovoljno da sami sebe ujedemo za vrat?

SELEKTAH: Sucker Punch/ 10

BEDEVILLED

2011-11-28T11:51:00.004+01:00

Da zlo pobedi dovoljno je da dobar čovek ne uradi ništa. Ovaj film ka(j)nda ilustruje tu poslovicu. Možda čak i previše bukvalno

Bedevilled je odličan film o prijateljstvu koji je izgubio mnogo fokusom na biografiju jednog od prijatelja. Tj prijateljica.

Eto, mislim da sam konačno (a mučim se već danima, majkemiMire) uspeo da formulišem šta mi najviše smeta kod ovog filma.

Bedevilled počinje kao priča o devojci, koja radi u banci u Seulu i za koju nikako ne bi mogli da kažemo da je dobar čovek. Da ne nabrajam primere koje reditelj-debitant Chul-soo Jang obilato daje sve strepeći da nećemo razumeti. U jednom od tih primera krije se seme onoga što će probujati u nastavku filma.

Gradska devojka nakon toga odlazi u selo na ostrvu na kome je odrasla. Tu susreće svoju prijateljicu iz detinjstva, Kim Bok-nam, koja je u ozbiljnim raljama života. (spojleri!!!) Muž jebe kurve bukvalno njoj iza leđa, dok sa njom opšti njegov polu-retardirani brat. A sve to naočigled matorih rođaka koje svojom tobožnjom brigom održavaju devijantni patrijarhat. I da ne zaboravim- njena ćerka je plod multiplog silovanja, pa se ne zna ko joj je zapravo otac.

Tu dolazimo do prvog problema u filmu. Ako je u selu oduvek bilo tako (zlo i naopako), a takav utisak se stiče iz komentara zlih starica, kako to da gradska devojka toga nije svesna tj zašto bi se uopšte tamo vraćala. Ali, dobro...

Dolazak gradske devojke je onaj inicijator događaja koji mašineriju pokreće ka svom kraju. Da, ali nije tako. Gradska devojka donosi lajfstajl modernog i emancipovanog "života u Seulu", ali ako ćemo iskreno- muževljeva kurva je ta koja kod sirote Bok-nam pokreće ideju bekstva koja potom dovodi do omanjeg slešer spektakla (rekoh- spojleri!).

Po meni, gradska devojka uopšte nije bila potrebna. To jest, flešbek koji nam otkriva kako su dve prijateljice oduvek bile kakve su danas (jedna srčana i požrtvovana, druga sebična i pizda) nosi u sebi ključ za jedan film koji nama nije prikazan, jer bez obzira što je gradska devojka bila svedok tragičnoj situaciji, kao što rekoh, njeno bivstovanje na ostrvu bilo je previše pasivno, epizodno i u funkciji dublje psihologizacije glavnog lika, nikako kao ravnopravni deo.

E, ako je sve to tako, i ako je ovo portret Bok-nam, onda je ovo jedan linearan film koji pred našim očima gomila patnje glavne junakinje do tačke kada njoj pukne film tj dok joj sunce ne poruči "da ako nešto ne uradi, ima da se razboli". Pucanje filma ovde je velelepno artikulisano hladnim oružjem i vrelom krvlju. Tužni kraj u zatvoru nije kraj tog filma, već onog koji nismo gledali- o dvema prijateljicama. Baš kao ni polu-epiloški, pravi kraj koji pokazuje da se kod gradske devojke primilo nešto od Bok-namine empatije za druge odnosno osećanja pravde. Ali, kao što to i u životu biva- prekasno.

Za standarde azijske kinematografije Bedevilled ne donosi ništa novo ni na rediteljskom ni na scenarističkom planu, ali sirovom lepotom i lepom sirovošću nekih prizora (ćera u tatinom krilu, dve prijateljice na kupanju, muževljevo maltretiranje) on pokazuje da i na sledeći Joongov film treba obratiti pažnju.

Od mene toliko, a Kerovođa je hajpovao ovaj film, među prvima i međ' Srbima jedini.

SELEKTAH: 6/ 10

ALBERT NOBBS

2011-11-28T10:36:00.003+01:00

Nakon ovog filma neki će imati problem da razumeju fatalnost Fatalne privlačnosti

Albert Nobbs je film Rodriga Garcije, reditelja čiji mi je veći deo karijere nepoznat, a ono što mi je poznatno (Passengers) želim da bude prvo što će mi vanzemaljci izbrisati iz sećanja. Ono što je bitno da znate u vezi sa njim jeste da je u njegovom prvom filmu (Things You Can Tell Just By Looking At Her) glumila Glenn Close i da je to druženje bilo nezaboravno s obzirom da ga se dvanaest godina kasnije setila za nešto što je očigledno njen kompletni autorski rad.

Kao što znate poslednjih godina Glenn Close je najpoznatija kao kontroverzna advokatica Patty Hewes, a pre toga njeno najsvežije filmsko pojavljivanje u vašem sećanju verovatno će biti lik Cruelle De Vil u 100inekom dalmatincu. Uprkos reputaciji Glenn ne živi baš Meryl Streep život. Možda se baš zato odlučila da bez blama pred nama odradi isto što i Mickey Rourkea i akonto potencijalne oskarovske nominacije ili zgoditka istog restartuje svoju karijeru kako carski valja i trebuje. Da bi bila sigurna da će "Rourke" da joj uspe, Glenn se u filmu ne pojavljuje samo u naslovnoj ulozi, već i kao ko-scenarista i producent.

Albert Nobbs je priča o ženi koja je početkom XX veka u Irskoj iz finasijskih razloga bila prinuđena da posao potraži i nađe kao u muškarac. Ono što je još strašnije jeste da je njen transfer iniciralo silovanje, pa je tako "postajanje muškarcem" bio i neki vid prevazilaženja te traume (film van njenog monologa ne produbljuje ovaj diskutabilni trenutak). Na ove oskarovski potentne momente dodajte to i da se u filmu pojavljuje i lezbijski par u kome "muža" igra Janet McTeer (koja izgleda kao Maja iz E-Playa za jedno 20 godina) i Albert Nobbs ima toliki oskarovski kapacitet da bi po prvi put u istoriji dodele ove nagrade Akademija mogla da u statuu stavi baterije i da Glenn u isto vreme primi i priznanje i vibrator.

Ozbiljnost na stranu, Albert Nobbs, konobar u hotelu u kome propala aristokratija dolazi da banči dok se gosti iz srednje klase osećaju nešto višim u njihovom prisustvu, u interpretaciji Glenn Close izgleda kao voštana figura koju je Đepeto magično oživeo. Njena interpretacija muškarca je toliko drvenasta, mehanična i skrivena iza potpuno bezizražajnog lica da ćete se veći deo vremena pitati gledamo li glumicu koja glumi ili njen CGI avatar.

Na sve to dodajte krajnje banalna rešenja za neke momente (Albert svojih ženskih pet minuta slobode provodi trčanjem peščanom plažom sa glavom podignutom ka suncu), neuverljiv razvoj Albertovog "ženidbenog" plana koji ne objašnjava zašto bi on morao da nastavi kao "muško" i nakon što otvori svoju privatnu prodavnicu i posve trivijalnu paralelnu romansu između mlade sluškinje i momka domara. A verovatno postoji i neko razumno objašnjenje za pojavu Jonathana Rhys-Meyersa u ulozici toliko nepotrebnoj i mestimičnoj da ozbiljniji filmovi takve pojave ni ne "kreditsuju".

Albert Nobbs izgleda kao toliko samouveren oskarovski zicer da je neko mislio da sve što treba da uradi jeste da Glenn Close obuče u pantalone, zaliže joj kosu i kaže joj "freeze!". Što nekako čini preostalih 110 minuta viškom.

SELEKTAH: 4minus/ 10

Da se ne ljubimo

2011-11-25T14:10:00.004+01:00

Moja lista najboljih albuma za 2010. Godinu dana kasnije

(ovo desno sam ja)

Ovih dana kao muku mučim oko pravljenja liste najboljih albuma 2011. Iako istu pravim isključivo i samo za lične potrebe i za sopstveni plezir (uz nadu da će njeno MMG-ovanje eventualno poslužiti nekome kao svetionik) pokušavam da budem pošten. U odgovorima na pitanja- koliko si tajitaj album stvarno slušao? koliko si ga stvarno slušao zato što ti se dopao, a ne samo zato što osećaš da je zeitgeist? koliko se sećaš togitog albuma? da li će ti se on dopasti i sledeće godine? Manje-više, radi se o istim dilemama koje ima i Boris Tadić kada razmišlja o Srbima na Kosovu i onima van njega.

Zbog toga sam odlučio da se suočim sa svojom prošlogodišnjom listom i da na bazi toga kako sa odabranim albumima stojim godinu dana kasnije probam da napravim, po mene, relevantniji izbor onoga što sam slušao i voleo ove godine.

Evo te liste:

Interpol – Interpol (IV) (Matador)

2. Caribou - Swim (City Slang)

3. Of Montreal – False Priest (Polyvinyl)

4. Avi Buffalo - Self-titled (Sub Pop)

5. Gonjasufi – A Sufi And A Killer (Warp)

6. Broken Bells - Broken Bells (Sony)

7. Marina & The Diamonds - The Family Jewels (679)

8. Blonde Redhead – Penny Sparkle (4AD)

9. Villagers - Becoming A Jackal (Domino)

10. Best Coast - Crazy For You (Mexican Summer)

11. Warpaint – The Fool (Rough Trade)

12. Salem - King Night (IAMSOUND)

13. Micah P. Hinson - Micah P. Hinson And The Pioneer Saboteurs (Full Time Hobby)

14. Midlake – The Courage Of Others [Bella Union]

15. Wildbirds And Peacedrums - Rivers (Leaf)

16. Allo Darlin' - Allo Darlin' (Fortuna Pop)

17. These New Puritans - Hidden (Domino)

18. Elton John & Leon Russell – The Union (Decca)

19. Archie Bronson Outfit - Coconut (Domino)

20. Crystal Fighters - Star of Love (Zirkulo)

21. Mark Ronson & The Business Intl - Record Collection (EMI)

22. The Black Keys - Brothers (Nonesuch)

23. Land Of Kush’s Egyptian Light Orchestra – Monogamy (Constellation)

24. Crystal Castles - Crystal Castles [Fiction]

25. Shearwater - The Golden Archipelago (Matador)

26. Zola Jesus – Stridulum II (City Slang)

27. The Soft Moon - The Soft Moon (Captured Tracks)

28. Sufjan Stevens – Against The Adz (Asthmatic Kitty)

29. Anika - Anika (Invada)

30. Altered Natives - Tenement Yard Volume One (Eye 4 Eye)

31. Applescal - A Mishmash Of Changing Moods (Traum)

32. High Places - Vs Mankind (Thrill Jockey)

33. Holly Throsby - See (Phantom)

34. John Grant - Queen of Denmark (Bella Union)

35. Chimes & Bells – Chimes & Bells (Bella Union)

36. Autre Ne Veut - Autre Ne Veut (Olde English Spelling Bee)

37. Andreya Triana - Lost Where I Belong (Ninja Tune)

38. How To Dress Well - Love Remains (Lefse)

39. Dark Dark Dark - Wild Go - (Supply & Demand Music)

40. Omar Khorshid - Guitar El Chark (Sublime Frequencies)/

Omar Souleyman - Jazeera Nights (Sublime Frequencies)

41. Chinawoman - Show Me The Face (Chinawoman)

42. Grimes - Halfaxa (Arbutus)

43. The Thermals - Personal Life (Kill Rock Stars)

44. Hot Chip - One Life Stand (EMI)

45. School of Seven Bells - Disconnect from Desire (Ghostly International)

46. Twin Shadows - Forget (Terrible)

47. Gonzales - Ivory Tower (Gentle Threat)

48. Pantha du Prince - Black Noise [Rough Trade]

49. Big Boi - Sir Luscious Left Foot [Def Jam]

50. Diamond Rings – Special Affections (Secret City)

Original inače ima 82 mesta, ali rekoh da ni sebe, a ni vas ne zamaram previše.

Interpol ove godine nisam mnogo slušao, jer sam daleko srećniji. Ali zato Gonjasufija jesmo. Gondža zaslužuje mesto koje mu pripada. U mom srcu. Broken Bells sam proverio na vinilu koji mi je Kepa doneo iz Londre. To je jedna fenomenalna ploča. Možda ne baš koliko mi je i pre bila. Caribouu se nisam vraćao, baš kao ni Avi Buffalo. I vožnje bajsom su prošle bez Blonde Redhead. Marina i Dijamanti mi nisu ni pali na pamet. Warpaint sam preslušavao u onom 2CD re-izdanju i mislim da sam ih malo precenio. Salem su do jaja, iako sam realno (naročito u ofisu) više slušao Black Keys. Anika je trebalo da bude bolje plasirana. To je jedna zdravo odvaljena ploča. Elton John i Leon Russell je trebalo da budu u top 5. To je album kome sam se rado vraćao i svaki put malo više uživao u njemu nego prethodni put. Twin Shadows su zaslužili bolji plasman, to je album koji se šunja, ali jednom kad stigne... Zola Jesus prija i dalje. A John Grant i više nego pre...

Naravno, da bi sada ta lista drugačije izgledala.

Ona je odraz jednog raspoloženja. Rasporeda i debljine osećanja. Trenutka. To pokušavam da vam kažem.

Ali kako taj trenutak produžiti? Dati mu večnost?

To me muči. Pametnjakovići!...

THE DEBT

2011-11-24T14:23:00.005+01:00

Nisam siguran koju poruku Matthew Vaughn, ovaj put kao scenarista, želi da nam prenese pričom o tome kako je jevrejska pravda možda krivotvorena, možda spora, ali sasvim sigurno dostižna. Zapravo, možda je baš to poruka, ali zašto baš sada... na Arapsko proleće

The Debt je triler. Sastavljen od materijala za tri poprilično dobra trilera.

Tri člana Mosada kreću u Berlin 1966. da uhvate i privedu pravdi (dobro, Izraelu) Dietera Vogela, nacistu poznatog kao "hirurg iz Birkenaua". Plan se, nažalost, ne odvija kako su planirali. Trideset godina kasnije ista ekipa pred dilemom je šta da uradi povodom "neposlušne prošlosti". Toliko mogu da vam kažem, a da ne otkrijem puno toga.

Sledi deo teksta sa spojlerima.

Prvi triler je samo hvatanje Vogela. John Madden pokazao je zavidnu rutinu u hendlovanju hladnoratovskog Istočnog Berlina u kome Vogel sada radi kao ginekolog. Kroz priču o tri osobe (Rachel, Stephan i David) koje će od slučajnih cimera očigledno prerasti u aktere ljubavnog trougla Madden i Vaughn nam dočaravaju hiperskojevsku odanost mladih Izraelaca svojoj mladoj domovini. Same scene kidnapovanja i pokušaja prebacivanja Vogela u Zapadni Berlin urađene su majstorski napeto, ali ne donose nikakve suštinske novine u tretmanu materijala koji brojni hladnoratovski filmovi (Munchen, Carlos) već nisu prikazali.

Drugi triler je ujedno i najzanimljiviji. On se odvija u apartmanu između ovih troje i zarobljenog naciste koji na sve načine pokušava da im uđe u glavu demonstrirajući da je sila (osovine) u njemu i dalje jaka. Neke od nas ovi trenuci podsetiće na "reversed" Apt Pupil-a. Izraelci sebe teraju da budu nehumani da ne bi potpali pod njegov uticaj, a on na sve načine pokušava da se prikaže što ljudskijim. Paralelno sa tim procesom i odnosi između njih troje se utvrđuju i potom dezintegrišu, donošenjem zajedničke odluke. Ovo parče filma je bilo siguran oskarovski materijal.

Treći triler je najlošiji i najbesmisleniji. To je onaj u kome Hellen Mirren, kao ostarela agentica, radi iste stvari koje i Jason Bourne. Kako nas ona sama informiše, Rachel se nakon berlinske misije povukla iz Mosada. Sumanuta ideja da ona "bez većih problema" kreće u novu misiju kao da se do juče bavila tim poslom je blesava. Još su blesaviji Bourne/Bond momenti tokom njene potrage. A neki su, s obzirom na gerijatrijski seting, i skoro neukusni. Kako god, Mirren igra za sve pare i ako nešto spasava stvar to je ona sama.

Između ova tri trilera provukla se dilema- da li je bolja istina ili patrija? Tj da li je bolja istina po patriju ili patrija po istinu? Trojka je donela odluke, sve to je, kako vidimo iz njihovih predavanja, imalo smisla na odgoj morala i patriotizma izraelske omladine i konačno- trideset godina kasnije zadatak je obavljen. Nakon čega je otvoren put istini.

The Debt je ostvarenje koje će vam solidno popuniti "veče za film", ali još više jedna magična slika naroda kakav se samo poželeti može.

SELEKTAH: 6/ 10

HORRIBLE BOSSES

2011-11-24T10:50:00.003+01:00

Moglo je to i bolje. Ali i gore

Mislim da naslov filma dosta toga odaje, a? Tri drugara imaju tri, na različite načine, nepodnošljiva šefa. Kad Murta dotera do Kurte, oni odlučuju da potraže profesionalnu pomoć i smaknu ih ne bi li sebi olakšali živote.

Jednostavnost i blesavost ove premise, baš kao i u sličnim filmovima (Throw Mamma From The Train) u kojima se dobrice odluče na radikalne poteze protivu zlog sveta, obećava komediju kojoj je manje-više poznat mehanizam (dobrice neće ubiti lošiće, jer bi onda i oni postali lošići), tako da iznenađenja, koja su pogonsko gorivo svake dobre komedije, treba tražiti u samim pokušajima. I tu HB pravi nekoliko dobrih i nekoliko loših poteza.

Ali, da se vratimo na likove. Horrible Bosses je i inače čorbica napravljena od ubiranja ideja ili konkretnih rešenja iz drugih filmova, ali to je najočiglednije u oformljivanju tima koji trpi. Zažmurite i na mestu Batemana, Day-a i Sudeikisa lako možete da zamislite Hangover trojku. I to ne samo zato što ih je i tamo trojica (bilo ih je i u Three Amigos i 3 Man And a Baby...), već zato što je i struktura ista- kreten, štreber i ladies lover. A reditelj Seth (odvratni Four Christmases) Gordon nije propuštao priliku da nas na te sličnosti podseti. Sve to ne znači da njih trojica nisu demonstrirala odličnu komičarsku kemiju, kao ni da u Charlieju Day-u američka komedija ima novu nadu. S druge strane, ogavni bosovi su uglavnom pobacili. Kevin Spacey reprizira svoju badass postavku postavljenu još u Seven, Jennifer Anniston je totalni miskast, a Colin Farrell je, ne samo zbog frizure, reprizirao učinak Toma Cruisea u Tropic Thunder. Što ne znači da je loš, kao ni da se ne snalazi odlično u komedijama. Ipak, ostaje utisak da ga je Gordon nakon incijacije u priču grubo ispustio.

Horrible Bosses uspešno eskivira matricu ubijanja jednog po jednog šefa, ali od trenutka kada iz te matrice iskoči on neuverljivo i neduhovito stiže do tačke raspleta, nakon koje ćete skoro sigurno imati utisak da je film završio, barem, 15 minuta prerano. Pored toga, zamerio bih filmu i što ozbiljnije ne uspeva da nas uveri da bi se ova trojica baš upustili u tako nešto (naročito Sudeikis čiji IQ ozbiljno varira tokom filma), kao i što su neke epizode (sa Jamie Foxxom) tretirane kao ćorsokaci, umesto da nađu bolje integrisano mesto u radnji.

Ali, kapiram da je većini vas i ovoliko pisanja o "ovom" (vaši navodnici) filmu previše.

SELEKTAH: 5 / 10

MOĆ VEŠTICA 23.11.2011. Mi u Srbiji rado menjamo dan za noć (Sisters Of Mercy specijal)

2011-11-24T10:01:00.004+01:00

01. Adrenochrome (Kenny Giles Studio Demos)

02. Good Things (Strawberry Studio Demos)

03. Emma (John Peel Session)

04. Heartland (Kid Jenson Session)

06. Driver (Strawberry Studio Demos)

07. After Hours (Strawberry Studio Demos)

08. Jolene (Kid Jenson Session)

09. Some Kind Of Stranger (Unfinished Version)

10. Giving Ground (Live London 31 07 93)

11. 1969 (John Peel Session)

12. Marian (Live Brighton 01 04 85)

13. Anaconda (Strawberry Studio Demos)

14. Floorshow (Floorshow EP Demos)

15. A Rock And A Hard Place (Alternate Mix)

16. Black Planet/ Dance On Glass (Strawberry Studio Demos)

17. Temple Of Love (7'' version)

18. Valentine (Strawberry Studio Demos)

19. Something Fast (Live Boeblingen 05 07 91)

20. Alice (John Peel Session)

21. Knockin On Heavens (Strawberry Studio Demos)

22. Body Electric (Kenny Giles Studio Demos)

23. Lights (Strawberry Studio Demos)

24. Teachers/ Adrenochrome (Floorshow EP Demos)

25. Poison Door (John Peel Session)

26. Gimme Gimme Gimme (Danceteria New York City 14 04 84)

NAPOMENA: Baš kao i njeno živo izdanje i b92.fm varijanta ovog specijala biće limitirana za slušanje za samo 16 slušalaca (sweet 16). Ako vam je stalo da je preslušate, požurite. Dačić već rado šalje Srbina u vojnike...

All glory to Žozefina Rulerka

MISTERIOS DE LISBOA

2011-11-23T09:58:00.005+01:00

Evo, recimo, uzmite moj primer

Ja volim film. Na vašu sreću ili žalost volim i da pišem o njemu.

Volim dugačke filmove. Od po tri sata i duže. Volim da zaboravim da živim i da od mene ostane samo ono "gledam".

Na Misterios De Lisboa naišao sam brsteći Metacritic-ovu listu najbolje ocenjenih filmova ove godine. Sa skorom od 82/ 100 i dužinom od preko četiri i po sata Misterios se lako plasirao na moju top 10 listu "odgledati što pre".

Ako vas na dalje ne zanima šta ja mislim o filmu (sasvim legitimno s vaše strane) preporučujem vam ovu pozitivnu recenziju New York Timesa, ali i ovu negativnu New York Daily Newsa. I jedna i druga, što se mene tiče, daju dovoljno interesantne poglede na stvar. Iako kraća, ova druga više odgovara onome što i ja mislim.

Najvažnija stvar koju nisam znao, a koju vi treba da znate jeste da je Misterios De Lisboa originalno emitovan (ne znam da li je tako i zamišljen) kao šest jednosatnih TV epizoda. Da sam to znao ne bih toliko besno reagovao na njegovu TV estetiku i TV naraciju koja, ako ćemo iskreno, odgovara onome što je Đorđe Kadijević postavio sa serijom o Vuku Karadžiću. Ono malo novina koje je čileanski veteran Raoul Ruiz (čiji mi je opus nažalost ili na sreću nepoznat) uneo pre svega na planu raskošnijeg kretanja kamerom ili efektnije upotrebe scenografije pre odgovara napretku produkcionih mogućnosti televizije u poslednjih dvadeset i pet godina nego nekom posebnom autorskom pečatu.

Odgovoriti na pitanje o čemu se u ovom filmu radi bilo je ono što sam pokušavao da uradim na svakih sat vremena, a onda sam shvatio, da kao i u životu, baviti se time i nije baš poenta. Evo šta mogu da vam kažem, a da vam ne pokvarim zabavu previše. Joao je dečak koji odrasta u manastiru. Njegova bolest (tako Proustovski) inicira pojavu njegove majke, grofice Angele, nakon čega počinje serija flešbekova koja nam otkriva biografije raznih junaka, uglavnom slivajući se iz jedne u drugu. Prvi deo filma bavi se likovima koji su manje ili više neposredno imali veze sa dečakom, dok se u drugom delu sve vrti oko neobičnog života bandita "Knife-eatera" koji nekako uspeva da se ponovo ispreplete sa Joaovim, mnogo godina kasnije.

Dijalozi su nepodnošljivi vrste "španska serija". Melodrama je pretopljena patetikom i ako se ne odvija u kamernom mizanscenu na koji su nas navikli najgori kostimirani filmovi, onda ima trenutke arthausiranja (scena u kojoj posluga unosi dve fotelje u prazan salon i nakon razgovora dva aktera ih ponovo iznosi) kojima nisam našao opravdanje, sem ako sam kraj (o kome ne smem ništa da vam kažem) nije ključ za tumačenje celog filma, jer ako sve ovo nije bilo stvarno onda su to možda bili obrisi te "nestvarnosti"... Sad sam vas tek izgubio, a? Pa, bilo bi mnogo lakše da ovaj dijalog vodimo nakon što ste i vi odgledali film.

Obično se u umetnosti insistira na onom "kako" naspram onoga "šta". Ako čitate recenzije ovog filma videćete da većina recenzenata oprašta Ruizu ono "kako" naspram ambicioznih pokušaja da se iskaže ono "šta". Ne i ja.

Misterios De Lisboa je bleda melodrama, sa dosta momenata sapunske opere, i likovima koji su uglavnom na donjem delu skale (bilo kakve) simpatičnosti ili zanimljivosti. Ruiz ne odgovara na pitanje zašto smo baš njihove sudbine ispratili, a samim tim ni zašto bi bilo bitno da u metafori "činjenice da je neko bio fusnota u sopstvenom životu" (kako onaj iz NYT lepo reče) tražimo bilo kakvu intelektualnu utehu.

SELEKTAH: 4/ 10

HOW TO MAKE IT IN AMERICA (DRUGA SEZONA)

2011-11-22T15:24:00.003+01:00

Dozvolite mi da još jednom iskoristim priliku da vam ponovim zašto je ovo jedna od najboljih serija na TV Internetu

Juče se završila druga sezona HBO-ovog sleeper hita. Međutim, fakin šiptari (izraz koristim imajući na umu isključivo kriminogeni albanski živalj na umu) sa ove televizije nisu se iscimali da nam posle dve godine čekanja nedajbože! isporuče više od 8 epizoda u sezoni!

Kao i njeni vršnjaci Bored To Death ili svežeplasirana (istotakođerodlična) serija Enlightenment i How To Make It In America je formalno polusatni dramedy, ali za razliku od preostale dve ona je stilizovana kao oživeli katalog neke ultrakul džins marke (kada kažem marke namerno ne kažem brenda, jer šta ja znam o marketingu). Scene iz života nekoliko Njujorčana u potrazi za svojom profesionalnom srećom, koju im manje ili više kvari ono što ih sačekuje na ličnom planu, efektno su ispresecane editorijalima sa njujorških žurki, ulica ili zapećaka. Ne znam koliko sve to odgovara realnosti, ali nešto mi govori da bi Njujorčani verovatno voleli da je tako. Ili- barem tako.

Odustvo negativaca, benignost nesrećnih slučajeva, iskrenost prijateljstva, oštre žaoke bivših ljubavi, blesava svakodnevica Njujorka, naznake svetske krize... sve su to i dalje elementi koji su razbacani duž priče koja kao da je osmišljena od strane gradonačelnika Bloomberga da stanovnicima ovog grada vrati optimizam na rezerve s kraja sedamdesetih ili sredine osmadesetih ili kraja devedesetih ili kad god je tamo već bilo naj'ače.

Neverovatno je sa koliko jednostavnosti likovi sebi krče put kroz priču, sa koliko simpatija uspevaju da manevrišu svojim životima i koliko osmeha vam vraćaju na lice, po epizodi.

Sve suprotno od Sex and The City, dakle.

NOVE SERIJE

2011-11-22T10:56:00.003+01:00

Life's Too Short

Šta da mislim o seriji u kojoj je u prve dve epizode gostujući Liam Neeson bio najzabavniji momenat?! (Liam Neeson rules!) Pri tome njen ko-autor, Ricky Gervais, izjavljuje da je ovo "najsmešnija stvar koju je ikada radio". A nije.

U sada već iritantnom maniru kvazi-dokumentarističkog šatro-rijalitišouovskog praćenja ljudi i događaja (Office, Parks And Recreation, Modern Family), Life's Too Short, dakle, prati život najpoznatijeg glumca među "malim ljudima" (i obrnuto)- Warwicka Davisa. Kako nam wikipedia otkriva na ideju su došli (Gervais i njegov kreativni partner Steven Merchant) kada su sa Davisom radili na Extras, kada im je on pričao o svojim ličnim i profesionalnim mukama. Na papiru sve to je bez sumnje izgledalo kao da ima veliki potencijal...

Na ekranu- pa ne baš. Međutim, problem nije u Warwicku i njegovom životu, problem je u Gervaisu i Merchantu koji na isti način na koji su nam uvalili The Office (ima li kraja blamovima?) i Extras (ima li kraja blamovima i poniženjima?) pokušavaju da nam komično razigraju Warwickov život. Smanjite Gervaisa na njegovu visinu i imaćete Extras, stavite Davisa u fabriku koja se bavi prodajom papira i dobićete Office.

Većina komičnih scena potiče od Davisovog gervaisovskog zaticanja u situacijama u kojima ili on nije svestan sopstvenog blamantnog ponašanja ili trpi skoro nehuman tretman od strane drugih ljudi, pa su njegovi napori da to prevaziđe klackanje između blama i poniženja.

Warwick je dobar. Johnny Deppovo (gost u drugoj epizodi) uzvraćanje udarca za prozivke na dodeli Golden Globe nagrada je lep primer da komičar (Gervais) ume da se dosta oporo našali i na svoj račun. Ali "comedy gold" o kome Gervais priča dao je jedino Liam Neeson kao holivudska zvezda koja pokušava da uđe u svet improvizacione komedije vicevima o Sidi. Urnebesno!

Ću gledati, jer sve što dolazi od firmi Gervais/Merchant i Lucas/Walliams i dalje funkcioniše kao najefikasniji anti-depresiv za "život" u Srbiji.

AUTOPARK - Mi pomeramo stvari

2011-11-22T09:55:00.002+01:00

Ali ne u Srbiji...

SUCKER PUNCH

2011-11-21T16:23:00.000+01:00

Nažalost, ovaj film nije urađen ni po kakvom stripu ili slikovnici pa da možemo da kažemo da Snyder nije baš najbolje shvatio isti ili da je napravio "loš transfer na veliko platno". Ovaj film je ono što izlazi iz dupeta najgorih reditelja

(Koliko sam recenzija započeo ovako) U mojoj knjizi Zack Snyder je autor tri i po odlična filma. Zato sam i uzeo da gledam Sucker Punch (konačno!) iako su mi svi govorili da ima boljih načina da se proćerdaju skoro dva sata života (Preokret!).

Objektivno: ovo je najgori film koji sam pogledao na engleskom jeziku ove godine.

Subjektivno: nikada sebi neću oprostiti što nisam manje principijalan.

Sucker Punch je priča o tinejdžerki Baby Doll (svaka sličnost, a ima ih, sa Bebi Dol je slučajna) koja pokušava da pobegne iz mentalne institucije u koju ju je strpao zli očuh nakon što je, igrom nesrećnog slučaja, ubila svoju mlađu sestru. Svemu tome prethodila je smrt njihove majke. Po dolasku u ludaru Baby Doll maštom kreira svet u kome su neočekivano zgodne lujke zapravo igračice sleš prostitutke koje zli bolničar/pimp rentira svojim gostima. Devojke pre nastupa vežbaju u baletskoj školi neke ruske madam. Međutim!...

Kada Baby Doll zaigra otvaraju se novinovi svetovi koji izgledaju kao unutršanjost kompjuterske igrice, unutar kojih Baby Doll i njene četiri ortakinje, poput Charliejevih džiajdžoovaca čas ubijaju zombi Švabe u II svetskom ratu, čas kolju bejbi zmaja izvršavajući kretenske zadatke koji su svi, paj sad!, alegorija za stvari koje treba uraditi u stvarnom svetu da bi se pobeglo iz ludare. Na koji način vitlanje mačem, pucanje iz bazuke i sloumoušn gimnastika "s ove strane mozga" gostima izgledaju kao impresivni ples (jer se ubiše od aplaudiranja) nikada nije objašnjeno.

Početak i kraj filma su "stvarnost", vizuelno režirana kao serija muzičkih spotova koje obično pokrivaju solidne obrade popularnih hitova (Sweet Dreams, Where Is My Mind). Praktično bez dijaloga, sva u naponu da prazninu ispuni makar simulacijom emocije. Svet bordela je prvi nivo mašte koji vizuelno i dramaturški nastavlja matematičku preciznost Watchman. U njemu ima još manje emocija, ali se prostor za njih još žešće pravi. "Inception" nivo je retardirana simulacija kompjuterske igrice koja se čak četiri puta (od nekog trenutka pomutio mi se um i počeo sam da premotavam film) ponavlja po istoj matrici- cure dobiju zadatak, mi ne brinemo za cure, jer one ne mogu da poginu (a kako bi, kad skaču iz aviona bez padobrana?), mačevi i eksplozije sevaju, zadatak je izvršen...

Sucker Punch je toliko nepodnošljivo g.l.u.p., dosadan i besmislen da zaista kod svakog normalnog gledaoca (da suzim- kod onog koji nije slep) priziva pitanje- da li je ovo iko (IKO!!!) odgledao pre puštanja u bioskop?

I nemoj neko da mi je pomenuo fetišizaciju, kemp ili post-ironiju. Čak ni post-sviranje kurcu.

SELEKTAH: DNO DNA!

MMG na B92

2011-11-21T11:10:00.003+01:00

O filmu koji pokazuje kako i sasvim malo dobra uvek može pobediti mnogo zla

Srbijo među palmama, slušaš li? Ovu pjesmu koju pjevam, tebi, samo tebi.

BELI BELI SVET

2011-11-21T09:42:00.002+01:00

Evo šta sam tvitovao gledajući poslednji zajednički uradak Olega Novkovića i Milene Marković

poceo sam da gledam beli, beli svet. pocetak obecava. ko neki von trierovski mjuzikl. i nezaobilazna srpska karacina

ona: jedi govna mars napolje picketino! odmah znam da nije iranski film

jebote, ovo stvarno mjuzikl!

pardon, opera. za dva dinara, druze

aj, da damo ahmedinedzadu olega za panahija

filmove olega novkovica opisao bih kao skup situacija u kojima lud bukvalno jebe zbunjenog

uliks fehmiu izgleda kao djule van gogh. neplanirano

kaze zozefina za replike- ovo je serbian for dummies

nema srpskog filma bez incesta

nema incesta bez srpskog filma

internacionalni naziv belog, belog sveta nazalost nije dope serbia

nije to taj kvalitet

zozefina, aj mi napravi belu, belu kafu

u nekoj paralelnoj dimenziji breht uzima milenu u krilo i kaze joj- upisi, sine, medicinu

SELEKTAH: Taman kada ste pomislili da je Sutra ujutru najgori srpski film nakon Ordinary People...

A SEPARATION

2011-11-18T11:08:00.003+01:00

Iranski filmovi, zahvaljujući Panahiju, možda izgledaju kao rijaliti šouovi u zemaljama četvrtog sveta, poput Srbije, ali u njima kuca zdravo, rumunsko srce

A Separation je jedan sasvim običan film. Žena odlučuje da ostavi muža koji neće da zajedno sa njom emigrira iz Irana, jer ne može da ostavi oca obolelog od Alchajmera. To pokreće lanac nemilih događaja koji supružnike vraća na početak puta. Ne braka, nego razvoda. Eto, sad sam vam malo izspojlerisao stvar.

Sve je režirano u prepoznatljivom gerila realizmu bliskoistočne kinematografije (a kada kažem bliskoistočne mislim rumunske), reditelj je poput trajpoda neprimetno gurno svoju kameru u, inačen, regularan tok stvari i tek pomalo montažom oblikuje stvari. Mislim, tako sve izgleda. Ali, nije. Meni (još neko vreme) nepoznati iranski autor Asghar Farhadi (koga ću zauvek pamtiti po tome što nam je pomogao da 90% izaberemo ime za dete- TOP SECRET za sada!) đavolski umešno je sproveo svoje glumce od tačke A do tačke B orkestrirajući sve psihološke detalje kako bi ova, skoro trilerozna, drama do samog kraja uzbuđeno disala.

Sab-rašomonski igrajući se sa nama samima, Farhadi nas pušta da sami prisustvujemo događajima, a onda nas kroz iscrpljujuće sukobe likova oko toga šta se stvarno desilo tera da i sumnjamo u ono što smo videli svojim očima. Jer ništa nije kao što jeste. U pozadini priče o dva zavađena para proviruju osiromašena prava žena, kao i socijalni jaz između onih koji se ne osećaju bogatim i onih koji se osećaju siromašnim. Iran tu nije mnogo drugačiji od drugih zemalja.

Međutim, više od svega, A Separation je priča o individualnom osećanju krivice, odgovornosti, morala i sebičnosti. I u toj kombinaciji jedne skoro crnohumorne žanr priče i suptilnog psihološkog profilisanja leži sličnost sa recentnom rumunskom kinematografijom. Ta osa devijacije, usled siromaštva korigovana nepopustljivim državnim sistemom, bez sumnje se proteže i preko naše zemlje, iako nema filmova na tu temu. A još manje ovakvih filmova.

A Separation će se prikazivati na ovogodišnjem Autorskom festivalu. Ne propustite.

SELEKTAH: 9minus /10

MMG u NIN-u

2011-11-18T10:22:00.004+01:00

Moj primerak novog NIN-a izgleda ovako. A vaš?

Plus, za ovaj broj pišu i Maja Uzelac i Ana Rodić. A i Spaić se kurči. Doduše prstom.

Fala Žozefini Rulerki.

BLACKOUT BEACH - Fuck Death (Dead Oceans)

2011-11-17T16:15:00.004+01:00

What I've felt, what I've known, always shined through in what I've shown

Antony

Klaus Nomi

Nick Cave

Mark Hollis

Pere Ubu (zapravo David Thomas)

Moonface

Na njih me podseća ovaj treći po redu (i prvi koji ja slušam) solo album mog vršnjaka Carey-a Mercera, frontmena meni dragih Frog Eyes i člana još dražih Swan Lake. Ovo je verujem i omiljeni album Sadako Yamamure.

Mislim, ovo je prog-rok, jel da? Peter Gabriel je možda snimao ovakve albume, samo mene mrzi da proverim. Robert Wyatt nikada nije bio ovako mračan.

Huh.

Rekao sam da mene muzika Blackout Beach podseća na pobrojane izvođače, a ne da će i vas.

Ne znam koje je idealno vreme za slušanje ovog albuma, ali poslednjih dvadesetak sati mi deluju tako.

Nema puno ritma u ovoj muzici. Mislim, udaraljki, perkusija. Carey forcira pesmu kao zvučnu stihiju kojom gospodari njegov vokal. Kao reku koja nikada neće naići na vodopad.

David Eugene Edwards (iz 16 Horsepower)

On je odlična referenca. Zamislite da on komponuje na sintisajzerima i da krade muzičko trnje iz iste kutije iz koje i Eric Copeland. Isti taj bestežinski vapaj u glasu, jedino što Mercerova spiritualnost deluje nekako hospitalizovano. Ne rugam se, samo pokušavam da dočaram koji tačno osećaj modernosti ovaj album poseduje.

Suicide

Ima neke jeze svuda okolo ove muzike, u prostoru u kome je snimljena, u vazduhu koji nam ostavlja. Nečeg sintetičkog kao kod Vege i Reva.

Neko pokušava da se ubije u radijusu od 20km svaki put kada ovaj album zasvira.

Najduža pesma se zove Drowning Pigs.

To traje.

Magičan dron sa monotonim pulsom koji cvrčka kao metalni svitac. A glas visi kao obešen.

Završna pesma zove se Sending Postcards to a Ghost.

A zar nije trebalo svaka da se zove tako? To bi olakšalo sve, i onima koji slušaju i onima koji pišu onima koji bi trebalo da slušaju.

Kate Bush je snimila album o zimskoj idili. Blackout Beach su snimili album o tome kako je stvarno bilo devojčici sa žigicama.

Fuck death! Iskreno i od srca.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

MOĆ VEŠTICA 16. 11. 2011. Breokret!

2011-11-17T10:05:00.006+01:00

000. Modeselektor - Evil Twin – Monkeytown - Monkeytown

001. Rammstein – Mein Land – Universal – 7”

002. The Dø - Playground Hustle - Unknown

003. Heartless – Late – Southern Lord - Hell Is Other People

004. Friends - I'm His Girl – Lucky Number – 7”

005. Rebekah Del Rio – Fragilidad – Bajo Basement - All Of My Life

006. Skoal Kodiak – Pinomage – Load - Kryptonym Bodliak

007. Loch Lomond - Made Of Ink – Chemikal Underground - Little Me Will Start A Storm

008. Cooly G – Landscapes – Hyperdub – Landscapes 12”

009. Mogwai - Drunk And Crazy – Sub Pop - Earth Division EP

010. Hemant Bhole - Sansani Khez Koi Baat – Finders Keepers - Bollywood Bloodbath: The B-Music Of the Indian Horror Film Industry

011. Exitmusic - The Modern Age – Secretly Canadian - From Silence EP

012. The Count & Sinden - Desert Rhythm (XXXy Remix) – Domino - Mega Mega Remix

013. Soema Montenegro - En el viento – Western Vinyl - Passionaria

014. Leviathan - Contrary Pulse – Profound Lore - True Traitor, True Whore

015. Shabazz Palaces - Yeah You – Sub Pop - Black Up

016. Void - All White Neighborhood – Dischord - Sessions 1981-83

017. Shut Up And Dance feat. Peter Bouncer - Raving I'm Raving – Shut Up And Dance – 7”

018. Diana Brown & Barrie K. Sharpe - Sunworshippers (Part I & Part II) – FFRR - The Black, The White, The Yellow And The Brown(And Don't Forget The Redman)

019. Parenthetical Girls - Under The Ivy (Kate Bush Cover) – Bandcamp - Demos For The Dreaming

020. Zomby – Trapdoor – 4AD – Nothing EP

021. Keep Shelly In Athens – DIY –Forest Family - Our Own Dream

022. Steve Hauschildt - Blue Marlin – Kranky - Tragedy & Geometry

023. Mylene Farmer - Fuck Them All – Universal France - Avant Que L'ombre

024. Zambri – Heather – Kanine - Glossolalia

025. Fatima Al Qadiri - D-medley – New Silent - Genre-Specific Xperience

026. David Lynch - Stone's Gone Up – Sunday Best - Crazy Clown Time

027. Modeselektor – Shipwreck – Monkeytown - Monkeytown

Inače, hvala svima koji su doprineli da prošlosredni specijal postane jedna od najslušanijih emisija u (b92.fm) istoriji Moć veštica i najslušanija emisija ove sezone posle samo sedam dana od svog emitovanja. Hvala i b92.fm ekipi koja je tome nesebično doprinela.

Mali koraci, ali ih je mnogo.

KATE BUSH - 50 Words For Snow (Fish People)

2011-11-17T10:04:00.001+01:00

Teško da ćete za zimu 11/12 naći boljeg partnera

Albumi Kate Bush su kao hronologija ljubavnih veza jedne žene. Oni prvi poseduju strast, opijajuće melodije, krike, uzdisaje... Zrelo doba donosi smireniju atmosferu, bujnost ljubavi, privrženost, nežnost. Sa Sensual World smo već debelo u braku, sa decom. Red Shoes je razvod, kriza, komešanje emocija u svim pravcima. Sa Aerial počinje zrelo doba. Ona faza veze u kojoj se jedinka ma koliko voljena od partnera vraća sebi, da sumira ostvareno, da se reanimira, da pokuša da odgovori na ona bitna pitanja o filozofiji univerzuma. Otuđivanje u nečijem naručju. Ali šta ja znam o tome? Možda mi je zato Aerial, koliko mu god vremena posvećivao (a jesam!) i dalje van domašaja srca. 50 Words For Snow mogu da razumem i to više kao muzičko, nego kao ljudsko ostvarenje, neka osećanja mogu pre da naslutim, ili da ih pri

željkujem. Kate Bush kao da pokušava da unese malo misterije u svoju skućenu ljubav. Igre radi. I njenog opstanka.

50 Words For Snow je formalno album koji je Joanna Newsom već napravila. Kod nje (na Ys) je bilo pet dugačkih folk tema vrlo narativnog tona. Kod Kate ih ima sedam, ali dve prelaze deset minuta, a ni jedna ne silazi ispod šest. Hoću da kažem, koliko god ovo izdanje bilo progresivno i aktuelno/moderno, za mlado, hipstersko uvo ovde nema "nepoznate teritorije". Ovo je "nešto novo" za nas, stare, večite fanove Kate Bush.

Sve je u atmosferi, sve je kao sankanje po ravnici, tu i tamo neki breg. Zimska idila pogođena je svakom notom. Mnoga krsta zavijaće se u ćebe uz ovo i toplu čokoladu. Možda je miss Bartolozzi tako nešto i imala na umu kada je sela za klavir. Ali Sneškobelići su čudni. Njih pre nije bilo!

Baš kad sam poverovao da Kate može da peva i sa bolesnim zubom pročitao sam da je to njen sin, Bertie, na početku Snowflakes (good luck sa tim, Lily Elliote!). Stephen Fry nabraja imena za sneg u naslovnoj temi, a njen idol Elton John zvuči ozbiljno sumnjivo u Snowed At Wheeler Street. Još neka dvojica koji su se i ranije muvali po njenim izdanjim

a su tu. Možda bi joj bilo lakše da je pozvala Petera ponovo, ionako je Don't Give Up jedna od najlepših pesama svih vremena. Naročito ljubavnih. Vremena, a ne pesama.

Mene 50 Words For Snow najviše podseća na Sensual World. Jedino što je ovde... hm... pa... senzualnost zamenjena maštanjem o tome. Možda je baš zato 50 Words album na drugu loptu. Onaj koji će od vas tražiti da i sami zamislite, pre nego da osetite. I ne zaboravite, čim dođe proleće ovaj album će se otopiti i nestati.

SELEKTAH: 8plus/ 10

A onda je Ana Rodić poželela da docrta nešto na mom portretu. Što da ne?

„…taj neki užasno samouživajući moment i svesno autistična ideja oko ovog albuma. Mala KB hoda u mom obliku po belim Nepalskim vrhovima.

Ledeni vetar u unutrašnjosti glave. Pa, da. Mnogo je dobro …” to sam samo ja kao oduvečni obožavatelj KB.

Napomena: Inače, ta intima koju žene bez problema pokazuju u rukopisu a koja je posledica neprerađene nesrazmerno procentualno povećane anime kod KB je nadograđena nečim što bi se obično među prostim i jednostavnim ljudima nazvalo “histeričarka” a što je ljudima istanjenog ukusa i prefinjenog duha (čitaj meni) odmah upakovano u folder apsolutno božanstvenog.

Dosledna.

Hipi.

Nova.

Sneg je svakako angažovana tema u vreme straha od globalnog otopljavanja i u tom smislu je opet nešto što mene baš dotiče i što me u zadnjih par godina baš ozbiljno zanima, jer tih par spejs šatlova u koje će se ukrcati odabrani neće primiti ni mene niti bilo koga čak ni klasno par kasta iznad. Tako da, da. Ja baš imam interes da se očuva ova planeta.