Prvi film Cristiana Mungiua. Verovatno najuspešnijeg rumunskog reditelja "nove generacije".
S obzirom da u Grčku, kod "naše pravoslavne braće", ne možemo, otišli smo u Rumuniju (inače, Rumuni u Grčku mogu).
Gledajući Mungiuov debi, melanholičnu komediju o neminovnosti i odbojnosti "zapada"/EU, čini se neverovatnim da je isti autor praktično sledećim svojim filmom (između je bio samo omnibus Lost/Found) sa toliko sigurnosti zakoračio u najmračnije deonice rumunske prošlosti i sasvim drugačiji autorski stil. Ali, nimalo se ne čini neverovatnim da je inspirišući se i spremajući se za ovaj film, debelo uživao i duboko zavideo Srđanu Dragojeviću i njegovim ostvarenjima Mi nismo anđeli i Rane, jer ispod tanušnog sloja onoga što donosi rumunski seting, ovde zatičemo istu vrst komičnih tipova, dosetki, povremenog apsurda, romantične komičnosti i neočekivano šarmantnog mraka, koje su krasile najbolje Dragojevićeve radove i jedno kratko vreme bile direktno prepoznavane kao njegov stil u komedijama koje su usledile nakon pomenutih.
Kao i kod Dragojevića, i Mungiuovi junaci su mahom "ljudi oko nas", zapravo "tipovi" oko nas, unuci nekih baba, ćerke nekih pukovnika, pukovnici u penziji, zabrinute majke i tetke, "burazeri", ophrvani socijalnim problemima (kao jugoslovenske komedije osmadesetih), ali izlomljeni fundamentalnom tranzicijom društva.
Film je podeljen u tri celine i svaka od njih fokusira se na određene junake, ali zapravo svaki naredni deo dodatno pojašnjava okolnosti i junake prethodnog, dok svaka naredna epizoda donosi više melanholije i ovaj film iz inicijalne romantične komedije pretvara u slatkogorku analizu tranzicije.
U prvoj epizodi vidimo kako siromaštvo staje na put ljubavnoj vezi Lucija i Sorine, u drugoj vidimo kako jedna "pokondirena tikvica" pristaje na brak iz oglasa, a u trećoj vidimo neku vrstu fidbeka iz Evropske unije u vidu loših vesti koje stižu domaćima. Sve tri priče prožima dilema oko odlaska "na zapad", u bolje uslove, u sve tri priče ona emotivno lomi junake i njihove najbliže, dok u finalu odlasci i neodlasci u bolje sutra dodaju gorak ukus slatkoj nadi. Zažmurite na rumunski jezik i to smo mi, od pre četvrt veka, ovih dana, ili za četvrt veka...
Deluje da je Mungiu radio na mizernom budžetu i film zaista ne izgleda ništa posebno, čak i za standarde koje će "novi rumunski film" postaviti kao sopstvenu "as is" estetiku, pa čak i glumci deluju da su sa šmirantske klupe, nego sa one "autentične" koja će okupirati buduća ostvarenja rumunskih autora. Ali sve to nekako ostaje u senci jasne dramske postavke i poruke upućene gledaocima.
SELEKTAH: 8/10
S obzirom da u Grčku, kod "naše pravoslavne braće", ne možemo, otišli smo u Rumuniju (inače, Rumuni u Grčku mogu).
Gledajući Mungiuov debi, melanholičnu komediju o neminovnosti i odbojnosti "zapada"/EU, čini se neverovatnim da je isti autor praktično sledećim svojim filmom (između je bio samo omnibus Lost/Found) sa toliko sigurnosti zakoračio u najmračnije deonice rumunske prošlosti i sasvim drugačiji autorski stil. Ali, nimalo se ne čini neverovatnim da je inspirišući se i spremajući se za ovaj film, debelo uživao i duboko zavideo Srđanu Dragojeviću i njegovim ostvarenjima Mi nismo anđeli i Rane, jer ispod tanušnog sloja onoga što donosi rumunski seting, ovde zatičemo istu vrst komičnih tipova, dosetki, povremenog apsurda, romantične komičnosti i neočekivano šarmantnog mraka, koje su krasile najbolje Dragojevićeve radove i jedno kratko vreme bile direktno prepoznavane kao njegov stil u komedijama koje su usledile nakon pomenutih.
Kao i kod Dragojevića, i Mungiuovi junaci su mahom "ljudi oko nas", zapravo "tipovi" oko nas, unuci nekih baba, ćerke nekih pukovnika, pukovnici u penziji, zabrinute majke i tetke, "burazeri", ophrvani socijalnim problemima (kao jugoslovenske komedije osmadesetih), ali izlomljeni fundamentalnom tranzicijom društva.
Film je podeljen u tri celine i svaka od njih fokusira se na određene junake, ali zapravo svaki naredni deo dodatno pojašnjava okolnosti i junake prethodnog, dok svaka naredna epizoda donosi više melanholije i ovaj film iz inicijalne romantične komedije pretvara u slatkogorku analizu tranzicije.
U prvoj epizodi vidimo kako siromaštvo staje na put ljubavnoj vezi Lucija i Sorine, u drugoj vidimo kako jedna "pokondirena tikvica" pristaje na brak iz oglasa, a u trećoj vidimo neku vrstu fidbeka iz Evropske unije u vidu loših vesti koje stižu domaćima. Sve tri priče prožima dilema oko odlaska "na zapad", u bolje uslove, u sve tri priče ona emotivno lomi junake i njihove najbliže, dok u finalu odlasci i neodlasci u bolje sutra dodaju gorak ukus slatkoj nadi. Zažmurite na rumunski jezik i to smo mi, od pre četvrt veka, ovih dana, ili za četvrt veka...
Deluje da je Mungiu radio na mizernom budžetu i film zaista ne izgleda ništa posebno, čak i za standarde koje će "novi rumunski film" postaviti kao sopstvenu "as is" estetiku, pa čak i glumci deluju da su sa šmirantske klupe, nego sa one "autentične" koja će okupirati buduća ostvarenja rumunskih autora. Ali sve to nekako ostaje u senci jasne dramske postavke i poruke upućene gledaocima.
SELEKTAH: 8/10
No comments:
Post a Comment