LJUBAV JE… kada vam ne treba više od 15 sekundi da pronađete slobodnu klupu u parku

CAMERA OBSCURA – My Maudlin Career (4AD)



Nekoliko puta u prethodnih nedelju dana pomislio sam kako ovaj album ima solidne šanse da završi na prvom mestu moje godišnje liste albuma (što je megalomanizam za ono što normalni ljudi neformalno proglase “nečim što su najradije ili najčešće slušali ove godine”). To me nakon zaljubljivanja u Lily Allen, mirenja sa činjenicom da su Yeah Yeah Yeahs opako dobar bend, kao i iskrenih simpatija prema novim albumima Pete-a Doherty-ja, Finlay-a Brown-a i Cats On Fire (studentski folk pop, za vas koje zanima) ni malo ne čudi.

Starim.

(Iako u trenutku dok ovo pišem nadvikujem misli sa raspanjenim novim singlom Basement Jaxx, Raindrops)

Starim.

Potrebne su mi jednostavne stvari. Umirujuće. Blago sentimentalne. Pune melodija i saosećanja. Neambiciozne i srdačne. Duhovite. Drugarske. Potrebne su mi emocije koje neće izmutirati istog trenutka kada shvate da ne mogu da ostvare cilj zbog koga su se pojavile. Kakve su moje sada.

My Maudlin Career, četvrti album glazgovskog seksteta (nisu ovi na slici), je sve to, i kako bi se reklo, mnogo tiše.


Duh Walker Brothers-a izmešan je sa Ronettes, raskošni orkestarski aranžmani zaogrnuli su naivne motown šansone, Tracyanne Campbell ima glas kakav je jednom imala njena prezimenjakinja Isobell. Čitam danas na Pitchfork-u da su oni tu iskonstatovali dosta ironije i sarkazma, ali u ovim pesmama romantičnost trešti toliko jako da ćete se tokom slušanja osećati neprijatno kao da u gaćama stojite na sred ulice. Slušanje ovih pesama je kao vožnja sa Grace Kelly duž Azurne obale.

Sećate li se ptice u kavezu koja se krivi u jednu, pa u drugu stranu, kako kola krivudaju na početku Hitchcock-ovih Ptica? E, pa to! To!

Zaludno i bezbrižno. Kao mladost. Ljubav. Ili prolećno sunce.



Starim.

Dopuštam sebi da pišem ovakve stvari bez ikakve odbrambene ironije. Bez želje za sarkazmom.

Osećaj je neverovatan.

selektah: *****