17 August 2018

MATTIEL - Mattiel (Heavenly 2018)


Nico
U.S. Girls
The Ronettes
Bongwater
Peaches
Moldy Peaches
Royal Trux
Karen Dalton
The Slits
Jefferson Airplane

... mi padaju na pamet dok slušam debi album ove američke dizajnerke, ilustratorke i scenografkinje. I njene grupe. Koju čine još dva tipa. Koji prave matrice. Ali i to je već previše o njima.

Zvezda ovog šoua je Mattiel, odrasla na farmi u Džordžiji, uz krave, njive, oblake i par maminih folk-pop ploča. Koja je tek po preseljenju u Atlantu dobila ideju kako da pravi muziku, i to tako što će svoje vokale da dizajnira po tuđoj matrici (tu opet prizivamo onu dvojicu). Ali, ne bojte se, ne čeka vas ovde neka hipsterka-kolažistkinja koja čak i odevni stil duguje Deliji Derbyshire.

Mattiel na matricu lepi svoje srce, žuč, bes, seksualno raspoloženje i vrh svoje, bez sumnje, polomljene štikle.

Mattiel je album čiju kičmu čini stav. Stav kakav nam svima manjka, od Barija do Tokija. Sirov, drzak, bezobziran. Nekad se to zvalo pank. Ali zašto biti konzervativan i nova osećanja nazivati starim imenima?
Na stranu i što nije pank.
Ovde ima pesama koje bi uz malo muke mogle i na Radio Nostalgie (izdanje za Srbiju). Odmah posle Amy Winehouse, a pre Dusty ili Ronettes.
Ali većina ovih pesmica bi danas bila (ili trebalo da bude) perjanica muzičkog dela programa neprežaljenog Radija B92 da je ovaj u svom oronulom sjaju nastavio da radi, i negde na pola puta bio izbavljen iz kandži korporativnog plejlistinga.

Ovo je muzika blesava kao B92 nekada. Topla i srdačna. Vesela. Blesava. Ide uz doručak, ručak, večeru, u sred noći i gluvo doba. Jesam rekao blesava? Puna srca.
Mattiel se predaje različitim žanrovima (pank, šansone, Motown pop, hibridi svega pobrojanog), ali njen glas i interpretacija drže stvar na okupu. U istoj lokvi raspoloženja.

Count Your Blessings, koja mi je trenutno najomiljenija, zvuči kao da su Lee Hazlewood i Serge Gainsbourg seli da naprave stvar za U.S.Girls.
A posebno sam slab i na Send It On Over koja preko nekih isilovanih orgulja poje kao da je pobeda u Vijetnamu tek pred nama.

Prija mi sirovost. Osećaj da je neko podigao majicu, pokazao male sise i veliko srce. I zabole ga.

Hteo sam da vam pišem o Mitski i tom neprijatnom osećaju što mi se njen aktuelni album toliko dopada. I verovatno hoću. Uskoro. Ali, Mattiel me je podsetila koliko godina stvarno imam. Kad se pogledam u ogledalo.
I osmehnem.

SELEKTAH: 8plusplus/10


WONDERSTRUCK

Kako je umro film na mom otoku


Wonderstruck je prikazan u takmičarskoj selekciji Kanskog festivala. Imao je trominutne ovacije nakon premijere.
Njegova trenutna sabirna ocena na Metacriticu je 71/100.
Po svom budžetu onspada u tzv "mid-budget" filmove koji koštaju plus/minus 20m$, o čijoj smrti industrija govori kao o najindikativnijoj za "smrt filma", "smrt bioskopa" i "smrt bioskopske publike". To su mali filmovi bazirani na originalnim (i provokativnim) pričama, koji pomeraju granice. U rasponu od In The Bedrrom do From Dusk Till Down, kada govorimo o njihovom žanrovskom profilu.
Film je režirao Todd Haynes, renomirani indi/artfilm reditelj, o čijem poslednjem ostvarenju, Carol, svako može da misli šta hoće, ali on u svom opusu svakako ima par filmova (Far From Heaven, I'm Not There, pa i Velvet Goldmine) kojima zavređuje da mu producenti povere "mid-budget" pare.

Wonderstruck, nažalost, pokazuje zašto je smrt "mid-budget" filma neminovna i zašto će svako normalan radije da (se) prebaci na Netflix i vreme svog života potroši na neko njihovo autohtono filmsko đubre ili, ako je pametan, na neki biser njihovog daleko kvalitetnijeg serijskog programa.

Wonderstruck je na svaki način promašaj i to toliki da bi Haynes trebalo da popije zabranu rada, jer je ovim ostvarenjem naudio ne samo svojoj karijeri, već i celoj zajednici filmskih autora koja bi da pravi slično-koštajuće filmove.

Inicijalno postavljen kao, ako ne neo-Spielbergovska, a onda svakako pro-Spielbergovska avantura (ma, koliko vi navijali da se, zapravo radi o anti-Spielbergovskom ostvarenju), Wonderstruck u dve paralelne priče prikazuje dvoje gluve dece koja u dva različita vremenska perioda (1927. i 1977) dolaze u Njujork u potrazi za svojim roditeljima. Naravno da ću vam odmah ispojlovati da je devojčica koja to radi u doba nemog filma baka dečaka koji dolazi u trulu jabuku u sumrak famoznog "Blekauta".

Haynes pokazuje kako gluva devojčica dolazi u veliki grad kod svoje mame, čuvene pozorišne i filmske glumice. Mama je iz nekog razloga kašira i krije, pa devojčica odlazi da luta gradom, svraća u muzej, sreće svog starijeg brata (ako joj je brat) i ostaje da spava kod njega. Njena avantura nam je prikazana kao simulacija crno-belog nemog filma, a opravdana je time što je ova gluva. I izgleda tragično. Dosadno. Međutim, pravi razlog egzistencije ovog paralelnog toka je što bez njega ne bi bilo 40-ak neophodnih minuta ovog filma. Ali ako oslepite tokom trajanja tih deonica bukvalno ništa nećete propustiti.

Ono gde Spielberg pokazuje svoju lažnu glavu je segment koji se tiče Bena, dečaka čija mama je nedavno poginula (u minut i 11 sekundi flešbekova u toj ulozi vidimo nesrećnu Michelle Williams), nakon čega njega udari grom i on ogluvi (!). Sve to inicira potragu za ocem, koga nikada nije upoznao. On odlazi u Njujork, noseći sa sobom maminu knjigu, uveren da je njegov otac knjižar. Po pristižanju sprijateljuje se sa crnim dečakom, čiji su roditelji srećom razvedeni, pa je dečak prepušten samo ocu koji ga očekivano pušta da bleji sa Benom čitava dva dana! Dečaci spavaju u muzeju, u kome crnčev otac radi, i mahom vreme provode gledajući postavke i pričajući o vukovima. Za jedan Spielbergovski film, koji kontrastira čak dve sentimentalne i nostalgične priče dvama relativno surovim periodima u životu dvadesetovekovnog Njujorka, u Wonderstruck bukvalno nema scene koju bi bilo koje dete želelo da odgleda. Tj njegov film "koji nije za decu", a još manje je za odrasle, je potpuno neinteresantan deci i ako su, praktično, samo ona akteri sve vreme. Odrasli će potražiti daljinski za teve već posle 10 minuta. Obeshrabreni odsustvom svake emocije u filmu koji se toliko trudi da samo to kreira.

Ne znam da li za Haynesov film treba kriviti studio ili njegovo apsolutno odsustvo ideje o čemu bi ovaj trebalo da bude, ali sem ako vas ne zanima kako u praksi izgleda konverzacija tri aktera od kojih je jedan gluvonem, drugi samo gluv i ne zna jezik gluvih, a treći je "normalan" i zna jezik gluvih, Wonderstruck je neoprostivo nagomilavanje kadrova nekog zanimljivijeg filma koji ne bi ni bili snimljeni ili bi automatski završili u risajklbinu u montaži.

SELEKTAH: 1/10


16 August 2018

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: TURISTI - Levo ili desno (Balkan veliki)

O srpskoj muzičkoj rok industriji znakovito govori činjenica da sam se o ovom beogradskom bendu informisao na hrvatskom sajtu (ravnododna.com), kao i da su album objavili sjajni Makedonci


Turisti za ono malo dobrih poznavalaca, mada bolje reći- interesenata, srpskog indi roka i nisu tako nov bend.
Ne mogu da se ubrojim u te.
Boško Mijušković je basista Straight Mickey and the Boyz i Škrtica. Nažalost, nijedan od ta dva benda nisam slušao. Da mi ne zamere, rekao bih da je to više njihova, nego moja krivica.
Drugi "turista" ovog produženog dua je njegov brat Nikola Džoni Mijušković.
Ako se informacije date na njihovoj Bandcamp stranici slobodnije izinterpretiraju, deluje da je njihov tata, Slobodan, pisao tekstove, a da je mama, sestra ili tetka Bojana pevala prateće na nekim pesmama.
I to su sjajne i neobične stvari.
Skoro kao to i da nemam ništa protiv (snimateljskog) doprinosa Borisa Bomle Mladenovića.
Album je producirao Nikola Potočnjak koji je radio sa mnogim hrvatskim bendovima koje također nikada nisam slušao.

Sa Turistima i naslovnom pesmom njihovog albuma me je upoznala Stray Doggova sestra, ali tada nisam mogao ni da naslutim da bi njihov album mogao ovoliko da mi se dopadne.

Levo ili desno samo nauvo (prema- naoko) zvuči kao tip postmodernog primitivnog rokenrola koji od Partibrejkersa naovamo rado drve beogradski i nebeogradski rokeri. To je rokenrol koji sluša Stonese, ali i Jamesa Browna i Otisa Reddinga, koji ima simpatije prema Jon Spenceru i Beastie Boys, možda i prema Black Keys. Čistokrvan, ali u novom ruhu. Mladi i svež, ali u suštini mumificiran u srcu. Kao Repetitor, recimo.

Turisti praše takav rokenrol. Ali ono što je prelilo kap u moju čašu i učinilo ih prvo podnošljivim, zatim slušljivim, pa dragim, pa radoslušanim jeste otvorenost da rokenrol mulj promešaju nekim podjednako sirovim softverima i hardverima. A više od drugarske zahvalnosti duguju pomenutom Bomli koji očigledno ima uvo (skoro rekoh jarbol) za ovakve stvari i umeo je da odmeri sirovost novih tehnologija i to da one ne pređu meru.

Rezultat je album koji zvuči moderno svojom digitalnom anahronošću, miksom post-Spencerovskih bluz ritmova koje su na granici brejkbita i skandirajućeg pevanja koje nije pokleklo pred monotonijom koju diktira srpska rok tradicija. Zbog čega neke stvari poput Digitalno doba zvuče kao prva pesma dostojna najboljih Disciplininih, ali u produkciji Chemical Brothers (iz 1999). Zbog čega stvari poput Jake stvari zvuče kao Jarboli, ali sa nekim Franz Ferdinand postpank vajbom. Ne bih se bunio da je još malo diska provirilo tokom snimanja. I mogu da se zamislim kako u suknji do kolena vrckam uz ovo na koncertu. Ili da tugujem, uz belo vino kojem sam u poslednje vreme češće sklon, uz fini post-post-gruv Pop Group u Nije valjda propast.

Levo ili desno je album koji ima urbaniseljački vajb kakvi su imali skoro svi bendovi "njujorške scene" s početka milenijuma (sem Interpol) koji su shvatili da je preduslov za bavljenje rokenrolom to da on zabavlja i bude kompanjon drogama i seksu, a ne da paranoid android. Možda nije fer hvaliti nešto time što ću reći da "kasni samo 15-ak godina za svetom", ali čak i na svetskoj rokenrol sceni na kojoj (opet) nema rokenrol bendova i nije ih ni bilo od tih njujorških (u koje računam i te detroitske), bend koji ovako zvuči bio bi lepo i rado primljen. U tom smislu, postojanje Turista je naš "korak napred" u odnosu na realne potrebe svetskog tržišta.

Što se pesništva tiče nisam primetio da stihovi tate/dede/najstarijeg brata/strica Slobodana kaskaju senzibilitetom, opservacijama ili stilom za aktuelnim srpskim indi herojima- što je, budimo iskreni, i kompliment i mana. Mnogo je bitnije da imamo redak primer porodične harmonije u Srbalja.
S tim u vezi, bilo bi super da ostatak familije Mijušković krene sada da pravi svoj DFA i razvija dalje rokenrol krosovere.

SELEKTAH: 8/10



SINGL GODINE 2018/78

CAT POWER FEAT. LANA DEL REY - Woman (Domino)


For the other half of the sky.


15 August 2018

U BIOSKOPIMA: NEMOGUĆA MISIJA - RAZILAŽENJE (MISSION IMPOSSIBLE: FALLOUT)


Tom Cruise je ili sledeća stepenica u ljudskoj evoluciji ili sam Satana.
Šta god da je istina, zanimljivo je pratiti šta on time postiže kao holivudski glumac.
U slučaju ovog filma, on je verovatno jedini razlog zbog koga ste i došli, i verovatno jedini zbog koga ste (možda) i ostali do kraja filma.

Pre nego što je M:I-F počeo da se emituje, u nekoj najavi na netu pročitao sam da će se film u srpskoj verziji zvati Nemoguća Misija- Raspad. Bio sam impresioniran duhovitiošću i drskošću nadležnog distributera, ali sada vidim da se radilo o ispravnoj anticipaciji onoga što nas čeka.

Svrstavam sebe u solidne fanove ove franšize, ali u znatno veće poklonike "sajentološkog izvora mladosti". Svaki put kada pišem "nešto" o ovim filmovima, pominjem istu stvar- da je meni najbolji nastavak, onaj koji je najmanje voljen, "trojka", koju je režirao J.J.Abrams, po prvi i, čini mi se, jedini put, postavljajući najdirektniju paralelu sa Ethan Huntovim britanskim rivalom- sedam, nulanula, sedam. Taj nastavak imao je, kao i Wooovo ostvarenje, specifičnu i ne-franšiznu atmosferu, nešto što je četvrti deo umanjio, a peti i šesti skoro potpuno eliminisali insistirajući na uravnoteženoj epizodičnosti franšize.

I upravo to je najveći problem "šestice". Neke stvari se, kao u TV serijalu, prelivaju iz "prethodne sezone", a sam nastavak deluje kao samo "još jedna epizoda" koja ni po čemu posebno ne privlači pažnju. A rekao bih da čak i manjka tradicionalnim ubitačnim akcioniom finišem koji se u prethodnim nastavcima nije osećao samo u kompleksnosti same sekvence, nego i kao prilika da Cruise zasija u sopstvenom elementu. Da budem iskren, takvo nešto i ovde postoji. I ako gledate formalno stvari- završnica nikad nije bila "finitnija" s obzirom da Hunt treba da de-aktivira čak dve nuklearke koje su tako geografski pozicionirane da garantuju planetarnu katastrofu. Međutim, njegova akcija je toliko produžena da bi dala prostora da dve druge paralelne akcije mogu da se realizuju i isprate, da na kraju sve deluje skoro komično i malo više kao overdouz na očekivani overdouz. Najveći problem čitave sekvence ostaje to što Cruise nije jedini u našem fokusu, već taj prostor deli čime je još više stesan "vrh" na koji nas je M:I navikao.

Nisam bio oduševljen ni činjenicom da, opet novobondovski, imamo dve "fatalne lepotice", od kojih nijedna (uprkos evidentnom trudu u slučaju Vanesse Kirby kao "Bele udovice") nije naročito fatalna, dok njihov emocionalni impakt ozbiljno kompromituje uvođenje Huntove (bivše) supruge. Hunt tj Cruise ostaje nekako čudno "aseksualan" u slučaju sve tri, a i poprilično emocionalno neuverljiv u sluačju ove treće.

Od mana filma koji ima dosta bedan zaplet (zameniti teroristu za nuklearke) najviše bih istakao izvestan konceptualno-stilski nesklad koji nisam uspeo sebi da objasnim, kako na planu izgleda i scenografije filma, tako i na nivou režije tj sveta u čiju verovatnost reditelj želi da nas uveri (kako bi sve ostalo što se u njemu dešavalo imalo nekog smisla i pratilo neku logiku). Tako, bode oči koliko su s jedne strane akteri u budućnosti (sve sa sada već zamornim "trejdmark" maskama koje ih pretvaraju u druge ljude), dok s druge apsolutno ne možemo da objasnimo što su povremenom postavkom scena i elementima scenografije zakopani u hladnoratovske osamdesete. Pa, tako na početku filma Hunt kupuje nuklearke od tipa koji bukvalno! na sastanak dolazi sa par neobrijanih baja i svi oni izlaze iz "lade karavan". Jedna od ključnih trka po Parizu prikazuje Hunta koji beži u BMW-u koji je 1985. možda bio "auto godine", ali svakako ne nosi patinu "legendarnog modela" (kao recimo 2002), pa ga u tom, "oldtajmerskom" smislu treba ispoštovati kao ikonografiju. Sve pre izgleda smešno.

Što se režije tiče, sekvenca sa pariskom diskotekom je paradigmatična za to koliko je M:I6 idiotski film. Narukvice za tu žurku navodno je nemoguće nabaviti i pravi se mini-fama oko toga. Kad dođemo tamo, a na žurci 30.000 ljudi! Huntov obračun sa špijunom Larkom u kupatilu te diskoteke traje dobrih 10 minuta za koje vreme jedva da neko dođe da šora. Na stranu što su Hunt i kolega mu Walker bukvalno demolirali klonju. Par minuta kasnije bićemo svedoci još idiotskijih napada na "Belu udovicu" koja, iako okružena tovarom ćelavih retarda, pušta da je Hunt brani od napada u sekvenci koja je verovatno zamišljena kao ikonografska svojim para-doživljajem neke slične salunske vestern scene, ali pre deluje kako "ruski film" zamišlja Holivud. I ta diskrapancija između imidža franšize, kao prenapumpane američke revizije bondovskog sveta, i sklepane i komične realnosti ponuđene na teranu sapliće u skoro svim segmentima filma.

Na kraju vam ostaje samo Cruise, koji u jednoj totalki trči preko krova londonske ili pariske zgrade i čini to "boltovskom" brzinom i prosto mi je bilo neprijatno da ga gledam, sa koliko posvećnosti i žustrine on ispunjava povereni mu zadatak. Tako nešto može samo neko od one dvojice sa početka priče.

SELEKTAH: 4plus/10


13 August 2018

SINGL GODINE 2018/77

KANYE WEST - XTCY (G.O.O.D)


Kanye East.


09 August 2018

RIP IT UP - The Story of Scottish Pop


Škotska ima skoro milion i po stanovnika manje od Srbije.
Njena veličina je kao Srbija. Bez Kosova.
Njen glavni grad, Edinburg, ima skoro upola manje stanovnika u svom jezgru nego Beograd.
Škotska je negde tamo u tripičkematerine, fenomenalna priroda, nonstop šit vreme, pada kiša, ako ne piješ viski, dođe ti da se ubiješ. Dakle, i tu ima elmenata za poređenje sa Srbendijom.
Kad pričaju niko ne razume šta kažu. Kad pevaju, druga priča...

Iz Škotske su potekli:
Cocteau Twins (tek sam sad, zapravo, shvatio)
The Jesus and March Chain
Primal Scream (blagosloveni Alan McGee na pomen da je Gillespie Škot kaže "He's Scottish?! Fuck me!...")
Donovan
Lulu
Orange Juice (po čijem seminalnom hitu serijal i nosi ime)
Teenage Fanclub (jeboteeeeeeeeee, koliko dobro zvuči Everything Flows i dan-danas!)
Simple Minds (uronio sam sve četiri uva u njihova prva četiri albuma)
The Associates (Cocteau Twins za dečake?)
Altered Images (nisam imao pojma koliko je ovo zabavno!)
Slam (za čiju etiketu Soma su Daft Punk objavili svoj prvi singl)
Nazareth (koji su svirali na prošloj Zaječarskog Gitarijadi, ako se ne varam)
The Pastels
The Yummy Fur
Ultravox
Mogwai
Arab Strap
The Delgados
Aereogramme (Chemikal Underground konačno dobija pažnju koju zaslužuje)
Bert Jansch
One Dove
Telstar Ponies
Fence Collective (i dragi im i odvaljeni lider King Creosote)
The Proclaimers (koliko je Letter From America i dalje moćna stvar!)
Texas
Goodbye Mr. Mackenzie
Young Fathers
Sensational Alex Harvey Band (ovo sam tek sad čuo and I like it)
Deacon Blue
The Vaselines (i Kurt Cobain zna zašto)
The Beta Band.
Glasvegas.
Nicolette
Aztec Camera (čijom se karijerom ponovo bavim)
Boards Of Canada (slobodno proverite)
Ballboy
The Fire Engines
The Shamen
Long Fin Killie
Momus
The Zephyrs
Lloyd Cole & The Commotions
Kej eL jebeni eF!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
A nisam pomenuo barem još toliko imena koja zaslužuju da se pomenu, uključujući i Wet Wet Wet.
A nisam pomenuo ni da se Belle And Sebastian (koji su bili jedan od najbitnijih/najvoljenijih bendova prethodne dve decenije) j.e.d.v.a. pominju.
Calvina Harrisa, komercijalno najuspešnijeg DJ-a već treću godinu za redom, neću ni da pomenem.
Čak su i David Byrne, Sheena Easton i Jimmy Somerville rođeni u Škotskoj!

Sramno je što ovaj dokumentarac ima samo tri epizode, a ne deset ili dvadeset koliko tamošnja muzička scena objektivno zaslužuje (valjda vidite i sami).
Rip It Up nas u tri tematske celine (koreni, uspesi, DIY alternativa) upoznaje sa tim kako je napaćeni škotski narod koji pored sunca nikada nije imao ni para uspeo da se, u nekom nepisanom malograđanskom rivalstvu sa "Londonom", izbori za svetsku pažnju i tamo lansira hiljade sati čudesne muzike. Hronologija je pruža samo grubu konstrukciju priče, autori se, baš kao i ja, i kao pojedini tokinghedsi, iznenađuju koliko su neke stvari (i dalje) dobre. U slučaju Simple Minds, konsenzus je skoro jednoglasan- jebote, ovo je počelo kao stvarno dooooobar bend!
Svi Škoti zvuče dobrodušno, raspoloženo i skromno. Niko ne zvuči kao da ima razloga za kajanje, kako god da je prošao. Nisam primetio ni znakove ljubormore ili zavisti. Ne idealizujem.

Ali, muzika!!! Koliko god da sam je se naslušao, ove ili bilo koje druge, skoro sve stvari ovde, uključujući i jebene Wet Wet Wet, zvuče sveže i ne-prevaziđeno. Sve ima neku finu, ali sirovu aromu. Zvuči neskromno, ali sve dolazi iz srca. Iz žarke želje da se nekakav život pretoči u čudesniju muziku.

Šta biste im vi izvukli na crtu iz Srbendije?


08 August 2018

SINGL GODINE 2018/76

GABI - Whole With You (Double Double Whammy)


Onewomanportishead.


TV GONIČ: THE RAIN


Možda među vama ima kompetentnijih od mene koji bi dali bolju procenu ko bi od Srbalja mogao ovo isto ili bolje. Predloge slati na isti pretinac. Do tada, čaša žuči čeka na Before/After.