18 September 2018

KROTKAYA


РУСИЈА = тумор који има рак.

SELEKTAH: 8/10

13 September 2018

HONEY HAHS - Dear Someone, Happy Something (Rough Trade)

Ovo nije bilo teško...
SELEKTAH: 10/10
Album godine.



Honey Hahs su tri sestre iz Pekama u južnom delu Londona. Zovu se Rowan, Robin i Sylvie i tim redom imaju 16, 13 i 11 godina.
Između ostalih hobija, Rowan svira afričke bubnjeve, Robin se bavi ragbijem, a Sylvie manekenstvom i skoro da zarađuje više od svojih roditelja.
Zvuče kao da su pobegle iz muzičkog projekta Langley škole koja nam je pre deceniju i po slamala srce svojim albumom sa obradama pesama Davida Bowieja, Beach Boysa, Wings itd.
Zvuče kao unuke The Vaselines.
Zvuče kao nećake Daniela Johnstona.
Zvuče kao dalja, engleska, rodbina First Aid Kit.
Zvuče kao devojčice.
Zvuče kao dečije pesmice.
Zvuče i kao Shangri-Las.
Zvuče kao prijateljice Petra Pana.

Male devojčice mogu da zvuče zastrašujuće
Nežno.
Male devojčice više nego mali dečaci služe kao simboli nevinosti, naivnosti i očekivanja da budućnost nikada ne izranja iz magle.
Male devojčice su kao melanholija. Čovek (naročito tata) im lako popusti.

Tri sestre.
Tri ćerke koje su u bendu, koje su bend.
Ima li veće sreće za roditelje? (Za sada)
Mama im je bila u bendu Tiger. (Ako me sećanje ne vara to bejaše neki britanski sleker-pop s kraja devedesetih?!)
Neka od njih (neko od njh) svira čak i saksofon.
Steve Mackey, iz Pulp, koji je radio produkciju, razvalio je sa aranžmanima i mirenjem Phila Spectora i dečije igre.

Honey Hahs su kao Jackson 5 folk-popa.
Stop Him je njihova I Want You Back.
Samo malo strašnija. Jer devojčice. (FFS, uvod Beer Fear zvuči kao Alice in Chains in Kindergarten!!!)

Što ih više slušam, to su više neodoljive. To je više ova jednostavna svirka odgovor na sve komplikovanosti mog života. I bića.
One ne mare. One su pank iznutra. One su neprobojne (delom i zato što su nezaljubljene).

Honey Hahs su ta retka prilika da uhvatite trenutak nečijih života u kojima sa vama dele neprocenjive stvari. Definitivno neponovljive. Definitivno neimitirajućljive. Slušanje Dear Someone, Happy Something (kakav genijalan odgovor na danijeldžonstonovštinu autsajder popa!!!) nudi nešto što skoro nijedan album ove godine ne nudi- autentičnu mladost (i sve šta sa njom ide).

PAUL ROONEY - Futile Exorcise (Owd Scrat 2017)

Najbolji album koji ćete čuti ove godine, a koji je objavljen prošle godine (kao da je to nekome bitno, a najmanje meni, zbog čega ćete ga i videti na mojoj listi najboljih albuma za ovu godinu)


Malo mi je krivo što je (relativno) najbolji opis ovog albuma već dat. Na sajtu njegove izdavačke kuće autor je napisao da ovaj album zvuči kao da su "Ivor Cutler i Xiu Xiu zajedno radili na saundtraku za niskobudžetni horor sa lasicama". Ako se manemo lasica, horora, pa čak i niskobudžetnog, a, bogami i ideje saundtraka, ono što ostaje dosta precizno pogađa u metu. Paul Rooney je blesav i brbljiv kao Cutler, funkcioniše kao mešavina naratora i učesnika u događajima u svom kraju, dok Xiu Xiu služe kao efektna postpank/njuvejv reverenca koja pruža industrijski audio-okoliš rečenom. Opšti utisak je da ste zarobljeni u scenografiju kitchen sink drame sa kutijom LSD-a.

Za Paula Rooney-a sam prvi put čuo kada je trijumfovao na prošlogodišnjoj Festive 50 listi veb-radija Dandelion sa jedanaestominutnom pesmom Lost High Street koja je na toj poziciji zamenila anksioznost koju su prethodnih godina servirali The Fall, Half Man Half Biscuit, Antihero, Jeffrey Lewis (i slični mu antifolkeri (Herman Dune?!)), Jawbone, Gorky's Zygotic Mynci (pa i Llwybr Llaethog), Bearsuit, i pomenuti Ivor.

Trebalo mi je devet meseci da se konačno setim da albumu Futile Exorcise dugujem preslušavanje.

Pre nego što nastavim podsetio bih vas da sam nedavno obnovio ogromnu ljubav prema jedinom EP-iju Tall Pony, kao i da od početka imam simpatije prema Sleaford Mods.

Paul Rooney uspeva da u isto vreme bude sirov, lo-fi, jednostavan i da kreira višeminutne serijske radio-epizode u kojima je muzika (vokali i muziciranje) glavni junak čije kretanje pratite kroz prostor i vreme. (Pre nego što sam počeo ovu rečenicu imao sam utisak da ću reći nešto posebno ili, makar, konkretno. Sad nemam taj utisak. FCK!)

Pop hit Sunday Best, koji otvara album, počinje John Maus sintisajziranjem od pre izmišljanja sintisajzera i priča nam (lako moguće da nije tako) o tome kako je ženin novi ljubavnik, nakon Paulove smrti, počeo da nosi njegova odela koja je ovaj oblačio samo nedeljom. Ne znam da li je do mene, ali tema me učinila pozamašno depresivnim. Druga stvar, McKenzioe (Smell of the Petrol), pred nas izlazi sa muzikom kakvu su svojevremeno najbolje pravili Meanwhile in the Communist Russia, preko koje Paul drami, pravi tenziju svojom pričom (ili je to možda glumac Gregory Cox koji gostuje na albumu), dok iza njega, u pozadini, vokali poručuju "In your head, you are dead". Ne znam da li je do mene, ali tema me učinila malčice depresivnim. Sve zvuči preurbano i nemareće za sirotog stradalnika prolaznika. U Bay Of Biscay po prvi put čujemo Broadcast-folk pratilju/pratilje Lutine (koje nam se vraćaju u sličnom anđelodemonolikom izdanju i u The Cruel Mother), i ta kombinacija folka, šumećeg šugejza i dobacivajućeg muškog vokala podsetila me na Arab Strap (a ništa pre toga nije, wtf?!!), a njih je trebalo da prvo pomenem. Paul Rooney je one-fucked-up-man-Arab-Strap. Samo mnogo više raspoložen za muzički avanturizam. U pomenutoj, jedanaestominutnoj Lost High Street ta paralela sa "prvim, velikim vikendom" i sličnim pesmama Arab Strap postaje još očiglednija.

Futile Exorcise je za mene vrlo emocionalno iskustvo. Iako ostavlja utisak kao da jurcam koristeći Google View kroz (rodni mu?) Glazgov, pardon Liverpul. Inserti ljudskih drama sevaju usput kao oštrice noža koje secnu po malo. Vapaj. Nervoza. Melanholija. Samoubistvo. Veselje. Ovaj album je uspavanka za svakog manično-depresivnog Zemljanina. Koji na sve načine pokušava da održi prvid normalnosti.

U Black Ear, koja ide posle Father's Grave, dete šapuće. I to je jedino mesto na kome pomislim na onu lasicu šlešerku i osetim kako me nešto grebucka po nozi.

Futile Exorcise je iskustvo, poput vožnje rolerkosterom (koji na dva mesta otkaže poslušnost), role-play na gudri, simfonija jednog predgrađa (sa duhovima).
Nije album. Sa pesmama.
Jeste album. Sa slikama.

SELEKTAH: 9.19/10





12 September 2018

SINGL GODINE 2018/86

BILL RYDER-JONES - And Then There's You (Domino)


A great red house painter.

10 September 2018

MOĆ VEŠTICA 25.08.2018: Diplomirajte u septembarskom vojnom roku





Quantic y Los Míticos del Ritmo - Hotline Bling (Tru Thoughts 7")
Andrew Combs - Reptilia (New West) - 5 Covers & A Song
Vânia Bastos - Tabu (The Sweetest Taboo) (Soundway) - Onda De Amor: Synthesized Brazilian Hits That Never Were (1984-94)
Independent Country - Made of Stone (Self-released) - TrailerParkLife
Lera Lynn, Shovels & Rope - Wolf Like Me (Single Lock) - Plays Well with Others

Interpol - Party's Over (Matador) - Marauder

Mattiel - Count Your Blessings (Heavenly) - Mattiel
Khamsa Khala - Postpunk Arabic (Carpe Sonum) - Room with No Walls

The Cure - A Strange Day (Drowning Waves Mix 2018) (Fiction) - Mixed Up (Deluxe Edition)
Waak Waak Djungi - Djambaku (Efficient Space) - Waak Waak ga Min Min

Rian Treanor - Untitled 1 (Self-released) - RAVEDIT

Kathryn Joseph - IIII (Rock Action) - From When I Wake the Want Is

Laish - Devil's Advocate (Talitres) - Time Elastic
emamouse & yeongrak - yaqula (Quantum Natives) - mouth mouse maus

Línea Vienesa - Cangrejos En La Cocina (Les Disques Bongo Joe) - La Contra Ola - Synth Wave And Post Punk From Spain 1980-86
Turisti - Jaka stvar (Balkan Veliki) - Levo ili desno

(recorded by John Cohen) - Wedding Song (Peru) (Ozma) - The Voyager Golden Record
Davie Allan & Arrows - Camel Walk (Ace) - Make Mine Mondo!
Collocutor - The Search (DJ Khalab Remix) (On The Corner) - Black Satin

Cowcube - If It Ain't Country, It Ain't Music (Self-released) - Cowcube
Sin With Sebastian - Shut Up (And Sleep With Me) (Sing Sing 7")

The National Jazz Trio of Scotland - Anticipated Sentence (Karaoke Kalk) - Standards vol. IV
Simone Felice - The Projector (New York Pro) - The Projector
Confidence Man - Try Your Luck (Heavenly) - Confident Music for Confident People

Morrissey - The Harsh Truth of the Camera Eye (2013 Remastered Version) (EMI) - This Is Morrissey
Louis Dotson - Bottle Blowing (Dust-To-Digital) - Voices of Mississippi: Artists and Musicians Documented by William Ferris
Wrekmeister Harmonies - Descent Into Blindness (Thrill Jockey) - The Alone Rush

Jerusalem In My Heart - Thahab, Mish Roujou', Thahab (Constellation 7")
Sheep on Drugs - 15 Minutes of Fame (Smash) - Greatest Hits
Sajsi MC, DJ BKO - U Hudu Sam Zmaj (Samizdat) - Rad, Rad I Samo Bleja

Minoru Muraoka - Positive and Negative (Jazzman) - Spiritual Jazz vol. 8: Japan Parts I & II; Modal, Esoteric and Ethereal Jazz from Japan 1961-1983
Herve - Jungle Is Massive (Box Of Cats 12")
Mitski - Two Slow Dancers (Dead Oceans) - Be The Cowboy

Gary Clail & On-U Soundsystem - Magic Penny (Perfeto) - The Emotional Hooligan
Nadine - Not My Kinda Movie (Father/Daughter) - Oh My
Independent Country - True Faith (Self-released) - TrailerParkLife

Zola Jesus - Exhumed (Randall Dunn and Aaron Weaver [Wolves in the Throne Room Remix) (Mute) - Okovi: Additions
Kurt Vile - Loading Zones (Matador 7")
J Hus - Dark Vader (Black Butter) - Big Spang EP
Palm Ghosts - Red Horizon (Ice Queen) - Architecture

Adrianne Lenker - cradle (Saddle Creek 7")
Carter USM - This is How it Feels (Chrysalis) - After the Watershed EP

Big Hard Excellent Fish - Imperfect List (Mojo) - Mojo Presents Mersey Paradise
Interpol - If You Really Love Nothing (Matador) - Marauder

Electribe 101 - Heading for the Night (Mercury) - Electribal Memories

06 September 2018

TV GONIČ: HBO ovog leta


Šta smo imali ovog leta na prestižnom kanalu čiju pretplatu svi uredno plaćamo, jer televizija je put do sreće. Drugim rečima, moja HBOrba sa njima. Na Before/After.

05 September 2018

EMINEM - Kamikaze (Interscope)


Uželeo sam se Eminema.
(Jer)
Nekad sam nadrkan kao zver.
Kad prvi dan u Elinoj školi počinje u 11h, kao da je Jugoslavija u punom cvatu i svi radimo u državnim jaslama i Kurčubić nam je rekao da za prvi dan škole nijedan roditelj ne mora da dođe na posao, nego s pionirima u bolju budućnost od prvog dana! Kad drugi i treći dan Eline škole nema produžene nastave nego dragi roditelji izvolite po vaše dete već u 10.30h, jer sigurno imate neku babu dedu tetku zaovu jetrvu snaju pomoćnu radnicu pri ruci koja to može umesto vas, baš ako će drug direktor u vašoj firmi da vas mrko pogleda što već drugi i treći dan na posao dolazite kao da ne dolazite i tamo ostajete kao da niste ni planirali da svratite. Kad mi trećeg dana zakažu roditeljski u 17h, jer državna jasla zatvaraju štale oko 15h, pa ću imati vremena da po lepom vremenu koje je izmamilo i druge Beograđane prošetam do škole i saslušam šta moje jadno dete još očekuje od čak tri učiteljice koje ima u prvom razredu (od kojih jedna već ne ume ni da se predstavi, jer ima tremu i po prvi put stoji pred prvacima!). Kad mi sestra (jer tako sada zovu vaspitačice u vrtićima, jer, jebiga, hendsmejdtejl radi svoje!) kaže da je sigurno potrebno mesec dana da se dete navikne na obdanište, a to znači da, barem, jedan roditelj dovede dete, odsedi u svlačionici pola sata-sata ili duže, pa da onda prihvati dete i šta će posle s njim, nije sestrina briga, nego samo da ga i sutra opet dovedete. I tako, barem, mesec dana, jer mi moramo da razumemo ovo je veoma težak period za decu i ne ponašaju se sva deca isto. To me čeka od sledeće nedelje.
Kad malo bolje razmislim meni je Eminem preko potreban da Stana i njena sestra ne bi završili u gepeku mog Renoa.
I hvala kurcu ovaj je sa Kamikaze deliverovao (Matice, ne zameri što me zabole za književni srpski u ovom trenutku).
Prošli album, koji se zvao na R kao i prethodnih devet, je bio toliko jeziv da se sećam, kao da je bilo juče, da sam Žozefini Prvoj Gospodstvenoj rekao "brate, onaj Eminem je toliko odvratan i iritantan da ne mogu glas da mu čujem, a ne pesmu!". I tako i bi.
Ali sad mi se neko šesto čulo i tempirana bomba upalila, pa sam zavrteo (zaelektronio?! zaelektričio?!) album i, praktično, od prve do poslednje pesme bio nahranjen terapijom kakve sam se uželeo od njegova dva najbolja albuma (TSS i TMM).
Čitam da je pored njega Dre izvršno producirao, iako su drugi momci krojili bitove, ali Eminem je ponovo svoj na svome. Zabole me šta peva i koga mrzi, dok to radi ovako kako to ovde radi. Dok ostavlja prostora da udahnemo i opet zarijemo sečivo. Dok se zeza i karikaturiše, i dok ne siluje one svoje rime, već se ponovo igra njima. I dok mi bitovi bude nostalgiju za zlatnim dobom gengsta repa kad je Dre zalazio na Zapadu.
Kamikaze je kao četvrti album koji Em nije snimio. Nastavak besnih rima, nadrkan, pršteći, smešan, skoro idiotski.
Već sam vam rekao da svaki pošten, a naročito dobar, reper treba da umre u 30-oj. Makar kao umetnik. Sve što je Em uradio nakon The Marshall Mathers išlo je u prilog tome i kulminiralo u valjda najodvratnijoj pesmi svih vremena koju sam jednom čuo i pamtiću taj audio-holokaust ceo život (mislim na onaj duet sa Beyonce).
Ali, Em ovde deluje sveže i odgovarajuće. Neutralisao je svoje godine i, čak i ako to nije želeo, Slim Shady se vratio i ima smisla. Ne želim da kažem da je to zbog toga što je nekim ljudima pun kurac terora političke korektnosti (er ste čitali otvoreno pismo Louisu CK-u izvesne Maureen Ryan u Hollywood Reporteru?!!) koji je obesmislio moral i borbu za bolje sutra do te mere da me prosto tera da se radujem svakojakim gadovima. Samo zato što osećam toliki mentalni disbalans da bih zajedno sa Slimom krenuo da koljem niz ulicu.
Iako ne gledam televiziju i ne znam.
Kad vidim za šta se sve ljudi širom sveta izvinjavaju. Krive i savijaju. Povijaju. Ljube skute. Kad vidim za šta se sve ne izvinjavaju. Stameno stoje. I prete! Kad shvatim da mi nije pametno da radim kardio šetnjom oko bazena gde Eli uči plivanje, jer, jebiga, MOŽE EKSPLODIRAJUĆI DŽIP DA ME UBIJE!!!
Nemam ja ni vremena ni živaca za Bon Ivera (pička) i to što je Eminem nekoga nazvao "faggotom" (moš misliti, pa pička vam materina liberalna grunite par bombi na Jemen da sebi olakšate toliku nepravdu i prestanite da pišete slovo "E" u znak protesta!).
Zamisli prozivaš Eminema 2018, POSLE SVEGA!, zbog nečega. Pa, koliko si ti glup od nula do neću više da gledam filmove Woody Allena!
Eminem mi je potreban. To sam valjda izelaborirao. Da provozam bes i ljutnju i posle toga pustim Annu Calvi i navijam za bolji i lepši svet. Kao pravi salonski licemer.
Eminem NAM je potreban, jer ja ne mogu ove reperce mutavce koji možda nabrajaju omiljene začine Gordona Ramsay-a, a možda ne, u svim svojim pesamam i GOVORE O MOM ŽIVOTU OTPRILIKE KOLIKO I GORAN VESIĆ I SAVEZ ZA SRBIJU ZAJEDNO! Eminem nam je potreban, jer podseća na vreme kad je muzika talasala. Kad je bila odraz realnosti, a ne njen lajk. Eminem nam je potreban, jer neke stvari može samo on.
Baš prija.
Baš zvuči sveže.
Baš gledam taj ponor i taj ponor gleda mene.


SELEKTAH: LOUIS C.K. IS FUNNY, YOU FUCKING CUNTS!/10

PS hvala Bori na vizuelnoj asistenciji.


ANNA CALVI - Hunter (Domino)


(verovali ili ne, ovo nije Jessica Chastain!)

Smisao ove recenzijice je samo da vas podseti da je ovaj album izašao, da vam je verovatno dostupan i da bi trebalo da to iskoristite.

Anna Calvi uprkos Dominovom naporu da mi se dopadne, još iz perioda kada su izdavači i nas potpuno irelevantne radijske didžejeve snabdevali ekskluzivnim sešnima muzičara i sličnim opskurnijim izdanjima, nikada nije uspela da duže zadrži moju pažnju. Manjkala je pesmama, a imala je viška stila.

Ovaj njen treći album privukao me je svojim omotom. Na kome Anna Calvi izgleda kao da je nekoga jebala. Ili je upravo završila boks meč. Izgleda kao seks iz naše prljave mašte. Izgleda kao noćna mora milenijalsa. Kao da je počinila nešto iracionalno.

A onda sam čuo i prvi singl, Don't Beat The Girl Out Of My Boy, moćnu i aktuelnu pop pesmu, koja nije bila ponizna društvenim trendovima, već odraz bola u mudima. Milenijalsi sa smislom za humor. Sad sam sve video.
Definitivno jedan od singlova godine.

Anna Calvi je Lana Del Rey za ljude koji su previše matori da bi se bavili Lanom i da bi njen retro-šik imao ikakvog smisla u njihovim životima. Drugim rečima, tamo gde Lana dođe u balskoj haljini, Anna obuče muški smoking i zalepi lažne Clark Gable brkove.

E, sad, ne znam da li je do produkcije Nicka Launay-a, koji je producirao zvezde post-panka (PIL, The Slits, Birthday Party) i neke njihove naslednike (YYY, Arcade Fire), ali prilično sam siguran da ćete tokom slušanja Hunter čuti Siouxsie, u punom gotskom glasu Anne Calvi, u pompeznoj produkciji, ili aranžmanima koji prave ugođaj kao da se neki film odvija u blizini pesama. Anna Calvi, kao Siouxsie, angažuje sva vaša čula.

As A Man priziva intonacijom Grace Jones (u Walking In The Rain) kada kaže "if I was walking and talking... like a man". Omaž je očigledan. I podjednako mišićav.
Naslovna tema ima istu bas liniju kao i Falling Julee Cruise samo preko nekog Moby instrumentala. Anna peva kao Annie Lennox.
Indies or Paradise imitira Nine Inch Nails. I dobacuje barem šest inča. Stvarno je sramota što je nije bilo u nekom Lynchovom ostvarenju do sada. Ona je "taj film". Isto bih rekao i za psihodeličnu varijaciju na Roy Orbisona u Wish.
Swimming Pool je Lana. O kojoj sam dosta pisao, pa znate šta to otprilike znači. Baš kao i akustična Away, samo više sebi za dušu.
U Alpha pravi svoju verziju pesme za novi nastavak Batmana. U kojoj je Ben Affleck tj Bruce Wayne "mračni vitez" i preko dana.
Chain se vrlo prosto bavi polovima i njihovom rotacijom kao i Don't Beat The Girl Out Of My Boy. Jedino što je muzika kao da su devedesete. A ni rokersko, skoro džoplinovsko zapevanje mi ne prija.
Eden kojom album završava ponovo spaja Annie Lennox i Siouxsie. Što ne može baš svako, da ponovim.

Hunter je pitak, konkretan, staromodno osmišljen, ali protkan vrelom krvlju. On je sredstvo, a ne cilj. Anna Calvi njime stiče identitet, koji je možda tražila. Ima pesme. Lepa je k'o David Bowie.
Nešto mora da se desi.

SELEKTAH: 8plus/10


04 September 2018

INGUS BAUŠKENIEKS - Spoki (STROOM)

Možda ovo nije najbolji album ove godine (ne samo zbog toga što je najmlađa pesma na njemu iz 2011), ali je svakako onaj u kome najviše uživam ovih dana.


Zamislite da su Stereolab imali smisla za humor.
Ili da su Broadcast dobili priliku da budu seksi.
Ili da su Kraftwerk uradili album sa The Residents.
Ili da su Ladytron stvarno bili iz neke eks-Sovjetske republike.
Zamislite sve to na jednoj kompilaciji (radova iz perioda 2008-2011).
Letonskog kompozitora, eksperimentatora i izvođača.
Ingusa Bauškenieksa.
I zamislite da mu je Wim Mertens svratio u goste. Više duhom nego telom.

Ne bih vas više zadržavao.

SELEKTAH: 9/ 10