06 May 2019

KUP MAARE 2019 - 20 najbitnijih singlova svih vremena po izboru Dragana Ambrozića




KUP MAARE je osmišljen u čast Marka Nikolića, mog nekadašnjeg sagovornika na teme pop kulture. I šire.

Premisa je jednostavna- kojih 20 singlova bi moglo/trebalo da izgradi novu pop kulturu nakon apokalipse da je tebi poveren taj zadatak da ih izabereš? A zadatak je poveren Draganu Ambroziću, jednom od najpoznatijih srpskih i eks-Yu rok kritičara, kolegi, prijatelju i sagovorniku na teme pop kulture. On ga je odradio vrhunski, a naročito ako vas zanima razvoj (svetske) pop kulture u našoj prelepoj zemlji od šezdesetih naovamo.

Vaše interesovanje za Maaretov doprinos našoj (pop) kulturi možete da započnete nekim od ovih tekstova:

o pop kulturi i politici:

o animal collective, arsenal festu i žanromaniji vs žanrofobiji:

Za vanserijska dočaravanja srpskog hip hopa, svetskog metala i belosvetske elektronike kliknite ovde: https://mislitemojomglavom.blogspot.com/search?q=powerty


25 March 2019

BUMBLEBEE


Vi znate da sam ja veeeliki fan Transformers, ali što više razmišljam o ovom spinofu tog serijala sve mi se manje dopada.

Ono što je Michael Bay uradio s prvim delom (i posle više nikada nije uspeo da ponovi) bila je fenomenalna, proto-spilbergovska tinejdžerska zabava, sa robotima velikim kao zgrada! Roboti su bili ekstenzija nekontrolisane tinejdžerske energije. The Strokes na majici glavnog junaka! Brzi automobili i spašavanje sveta.
Svaki naredni nastavak zaboravljao je sve više i više tinejdžere, a akcenat nepotrebno stavljao na sve jalovije sprovedena spašavanja sveta. Pa je onda i tinejdžer otišao i bio zamenjen "večitim tinejdžerom" Markom Wahlbergom koji je čitavoj stvari prišao s prezirom i distancom koju obično ne pokazuje ni u idiotskijim produkcijama u kojima participira (Daddy's Home).
Svi su nekako sve više stideli učestvovanja u Transformers, pa je od njih počeo da beži i Michael Bay.

Bumblebee bi trebalo da bude "povratak korenima" tj povratak tinejdžerskog života i njegovo ravnopravno učešće u "spašavanju sveta". Za raspis scenarija na "tu temu" pozvana je Christina Hodson koja iza sebe ima dva bijedno primljena uratka u kojima su, a to je izgleda bilo najvažnije, glavni akteri bile žene. U Bumblebee ta akterka je tinejdžerka Charlie (Hailee Steinfeld) čiji je život, odrastanje i interesovanja u melanholičnoj senci prerane očeve smrti, a sa kojim je delila nebrojane sate u njihovoj garaži pokušavajući da popravi njegov sportski kabriolet. Dakle, sve je tu za još jednu eksploataciju uobičajenog spilbergovskog setinga, ali...

Pored toga što je ispričana priča puna klišea i što rezonuje nekakvim fastfud emocijama koje bi trebalo da gutamo bez mnogo interesovanja i razmišljanja šta ih izaziva, sve ostalo u njemu je deo strategije koja tržištu nudi jedan, do skora "umri muški" proizvod, u kome sada jedna ženska junakinja pokušava da pronađe mesto za sebe. Bumblebee je demonstracija surovo muškog okruženja (nema ženskih Transformera, tj, barem ne još!) u kome mala Charlie, svog amorfnog imena, sa Bumblebeejem uvijenim u "Bubu" (kao prototip ultimativnog "chic" automobila) treba da joj asistira u odbrani Zemlje od zlih Deseptikona.

I to se i dešava. Uz sve već stoputa viđene fore koje izaziva "skrivanje vanzemaljca", uz mamu (Pamela Adlon) koja filmu treba da da na modernijem i kul vajbu, uz dečka koji je pored toga što je Afro-Amerikanac (kako vas nije sramota da primećujete boje?!!) i dvaput smotaniji od Charlie, uz vojnog Johna Cenu koji se još više od Wahlberga pita "koji ću ja k. ovde?!!"... Sve je rutina, rutina emocija i ambicija, simulacija #meToo drajvera, prošarana od svih muzika ovog sveta, sa čak dve pesme The Smiths, ne bi li osamdesete dobile na šiku koji u američkim filmovima nikada nemaju... A tu je i pozadinska eksploatacija Breakfast Club kao ultimativnog proto-#meToo filma (što ovaj, naravno, nije, ali... čik kažite to!), koji bi trebalo da doprinese tome da Charlieja i njenog momka percipiramo kao zanimljive i dovoljno individualizovane juanke u "ovakvom jednom filmu".

Sve je simpatično, okej, ne smrdi, niti miriše. Kao Milenijalsi.

SELEKTAH: 5minus/10

DRAGGED ACROSS CONCRETE


Ako mislite da bi ovaj film bio bolji da traje kraće od 2 sata i 39 minuta, onda ovo nije film za vas.
Onda verovatno nećete razumeti ni zašto mislim da je S. Craig Zahler "novi Tarantino".
Niti zašto je ovaj film skoro fenomenalan.

S. Craig je u većini domova lepo prihvaćen zbog svog kanibalističkog vesterna Bone Tomahawk, ali u moje srce je ušao tek "vrlo" fenomenalnim Brawl In Cell Block 99 koji i dvestotinak odgledanih filmova kasnije i dalje izgleda kao nešto što skoro, a verovatnije "i nikad", nisam gledao. Pored mnogih impresivnih stvari u njemu, ona koja sasvim sigurno impresionira jeste koliko je reditelj disciplinovano i kontinuirano prisutan kao "autor", od prvog do poslednje trenutka. Sve je promišljeno, ništa nije tek samo da bi bilo. "Autor je prisutan". U Dragged Across Concrete sve je to je još očiglednije. U nekim aspektima i bolje.

Ovaj film, sa svojom temom policajaca koji zglajzaju zbog "nepravdi" koja donose nova vremena i potom moraju da zađu u "sivu" zonu da bi ekonomski opstali pre nekih dvadesetplus godina bio bi solidan predložak za crnohumorni krimić kakav je Tarantino polu-patentirao sa Reservoir Dogs. Film u kome ono što junaci govore podjednako "govori" koliko i živopisno nasilje koje demonstriraju ili trpe. Život je nekako u ironiji svih stvari koje se dešavaju usput, paralelno, neplanirano. Život je ono što propuštaju.

Ono što je mene najviše zabavljalo u ovom filmu, a što je Zahler vešto i skoro sasvim kamuflirao time što je prvom i poslednjom scenom definisao "crnog" Henry-ja (Tory Kittles) kao glavnog junaka, jeste što u ovom filmu dva "prosečna", bela junaka bivaju žrtve novih, modernih vremena u kojima se bolje "snalaze" oni koji su do skora bili najčešće žrtve "starih dobrih vremena". Dakle, policajci Ridgeman (Mel Gibson, s brkovima) i Lurasetti (Vince Vaughn) najebavaju nakon jednog hapšenja zato što je sused snimio njihov "nešto brutalniji" tretman kriminalca koji se uspravo spremao da izdistribuira heroin "lokalnoj omladini". Zahler je totalno na strani policajaca koji se pitaju- da li zaista godine poštene službe (a nema sugestija da je bilo drugačije) i činjenica da su sprečili potencijalno fatalniji ishod za mnogo ljudi zaista treba da budu tako bespoštedno kažnjeni, jer je njihov metod bio u neskladu sa potrebama "novog društva". Izgleda da da.

To opravdava njihovu odluku da opljačkaju pljačkaše i zarade pare koje su im "otete" prinudnim odsustvom sa posla. Pare koje su im potrebne za venčanje, bolesnu ženu i dete koje je svakodnevna žrtva šikinarianja (od strane crnog tinejdžera, jus sayin...). Ta pljačka će, naravno, krenuti kako ne treba, policajci će silom prilika postati odgovorniji za veći niz zločina nego što su planirali, a na kraju... pa videćete.

Sa Mel Gibsonom u glavnoj ulozi, čak nekoliko situacija koje prikazuju Afro-Amerikance u ne-simpatičnim ulogama, sa belim junacima koji "traže pravdu", Zahlerov film bi i u nekim drugim, srećnijim vremenima, bio "sumnjiv", a u ovim našim mi je neobjašnjivo kako već nije bunkerisan kao ultra-desničarsko, MAGA đubre! Nakon čega je Zahler proteran iz Holivuda.

Ali Zahler je pametan. On se sakriva iza umetnosti. Iza onih sat vremena koji su ekstra u njegovom filmu i potrošeni na skoro David Milchovske dijaloge u kojima banalno struganjem otkriva metafiziku života, njegovo "tiho promicanje". U kojima dosadna, nezaustavljiva realnost (najbolje dočarana u karakterizaciji junakinje koju igra Jennifer Carpenter) nagriza svaki smisao života dajući mu neki novi, izazivajući likove da prežive, a nas da je odgledamo i prihvatimo kao deo narativa koji u sličnim žanrovskim filmovima nemamo. Jer ovo jeste žanrovski film koji najviše od svega negira sopstvene žanrovske momente produžavajući ih i izobličujući ih na svakom koraku... "uobičajenim životom".

Dragged Across Concrete je crna hronika koju biste možda našli u istoj onoj novini u kojoj je Paul Thomas Anderson čitao o žabama koje padaju s neba ili samoubicama koje skaču sa zgrade, ali bivaju ubijene opaljenim metkom na nekom od spratova, dok padaju, kao u filmu Magnolia. Tamo gde je Tarantino izvlačio umetnost iz palpa, Zahler, slično njemu, to čini vraćajući umetnost kroz dosadu života u žanr.

I kada na kraju Kittles od svog brata zatraži da igraju onu igricu u kojoj se ubijaju lavovi, deluje kao da on "belom igraču" sugeriše koja je naučena lekcija- svet se promenio i ok je da se lavovi love, ali u virtuelnom, a ne stvarnom svetu. Ono što smo, treba da ostane iza zatvorenih vrata. A ne da se vuče po vrelom i prljavom betonu.

SELEKTAH: 9minus/10

22 March 2019

TV GONIČ: BESA


Ako vidite da šepam, to je bilo zbog ovog teksta. S vetrom uz lice na Before/After.

20 March 2019

SAD PRIMETIH...

... pa da podelim.

Pageviews all time history
1,000,634

BEN IS BACK


Ben Is Back je angažovani, pro-oskarovski film koji se bavi aktuelnom američkom krizom izazvanom, najčešće legalno prepisanim, opioidima. Potreba za ovim tj ovakvim filmom nastala je iz puke činjenice da su žrtve ove zavisnosti u 8 od 10 slučajeva belci, a u polovini slučajeva oni socijalno bolje plasirani tj "koji to nisu zaslužili". Činjenica da je u ovom filmu mama Julia Roberts udata za Afro-Amerikanca ne posivljuje (a naročito ne pocrnjuje) stvar, jer oboje pripadaju višoj srednjoj klasi. Zbog kojih i ovaj film.

Ben iz naslova filma je, dakle, momak koji je sasvim slučajno završio na "medicinskom heroinu", nakon povrede na (sportu koji praktikuju skoro svi u Americi, zar ne?) snoubourdingu. Lekar mu je prepisao lekove protiv bolova, mama je uredno pitala da li ovi izazivaju zavisnost, lekar je rekao ne, kad ono... Par godina kasnije, Ben je više emotivno, nego materijalno devastirao svoju porodicu, navukao je svoju curu na dop i ona je u međuvremenu overila, počeo je i da diluje, bio je već u nekoliko riheba, očuh je za ovaj poslednji uzeo drugu hipoteku da bi ga otplatio... Ben je priča koju svi mi koji smo imali nekakve veze sa ovim stvarima predobro znamo.

U svom ostvarenju Peter Hedges (koje potpisuje i kao scenarista), on pokušava da fokus priče zadrži na realističnom portretu majke koja ne ume i ne zna kako da prestane da bude posvećena svom "bolesnom sinu". Ben dolazi kući na Badnje veče, neplanirano. Svima su senzori nakostrešeni upozorenjima zbog toga. Niko nije naročito srećan. Ben je pun obećanja. Majka mu dozvoljava da ostane jedan dan, ako joj obeća da će joj sve vreme biti pred očima i da će se sutra vratiti u riheb. Ne treba mnogo nagledanosti pa da znate da je ovaj film već tim dogovorom krenuo kako ne treba...

Ben Is Back protiče kao dramska razrada svih mogućih situacija koje narkoman može da kreira sve slabije se opirući svojoj zavisnosti. Hedges ispoljava solidan trud da nam Benovu istoriju prizove u zgodnim trenucima (susret sa alchajmerizovanim doktorom u tržnom centru), a ne da ona bude predmet nekakvog suvoparnog dvominutnog izlaganja. Nekad su ti potezi skoro idiotski, kao kada Ben, dok on i majka traže "kidnapovano" kuče, svrate do njegovog učitelja istorije, koji mu je valjao Oksitocin za seksualne usluge, samo da bi mi i majka shvatili ovo poslednje, i bili užasnuti rasponom jednog ljudskog pada...

Ben Is Back nije dosadan. Ne drži lekciju. Dosta je realističan i zapravo koristi Majku tj Juliju Roberts kao sočivo koje prelama događaje. Ona je isprva oprezna, istrenirana, isplanirana, a onda kako se njen sin približava tamnoj strani sve to pada u vodu i sve se pretvara u jedan jedini sistem- daj šta daš, ne pitam koliko košta!

Na kraju, nema kraja. Sve se nastavlja. Što je najgori ishod ovakvih priča. Kad nemate izbora, glupo je da to što vam ostane nazivate nadom, ali to obično biva dovoljno.

Mali film. Ali neuvredljiv.

SELEKTAH: 6/10

18 March 2019

THREE IDENTICAL STRANGERS


Teško je poverovati da, kad podvučete crtu, ovaj film osuđuje jednog jevrejskog naučnika, pa još "survajvora" koncentracionih logora, njujoršku jevrejsku elitu i jednu jevrejsku ustanovu za usvajanje dece za nešto što je, do sada, i kao "delatnost", u domenu anti-humanih i anti-humanističkih nauka, uglavnom bilo pripisivano... nacistima!
I taj aspekat filma nekako ostaje u pozadini, kao akcentovan, ali nedovoljno zapaljen momenat filma.
A mi smo, kao gledaoci, prepušteni skoro istom cirkusu, koji je kamufilirao stvarni problem "tri identična blizanca", kada su njih trojica stupila "na javnu scenu" da obnaroduju činjenicu da su se nakon devetnaest godina solo života slučajno pronašli i spojili.

Ono što se trojici identičnih blizanaca dogodilo zaista je jezivo.
Slede jezivi spojleri.
Njih je na usvajanje dala njihova devetnaestogodišnja majka, koja je slučajno zatrudnela i čija "uloga" u svemu ovome je poprilično "protrčana", čak i u trenutku kada su braća uspela da je pronađu.
Elem, nakon toga, zli jevrejski naučnik je preko zle jevrejske ustanove za usvajanje i finansijski podržan od strane zlih jevrejskih i drugih elita grada, odlučio da braću raspodeli u tri porodice, u koje su već, namenski bile raspoređene tri devojčice na usvajanje, koje su trebalo da služe kao "reperna tela" u eksperimentu.
A sve da bi se sprovela studija o tome da li i u kojoj meri roditelji i roditeljovanje utiče na razvoj deteta, u odnosu na gene.
I braća nisu bili jedini blizanački učesnici u eksperimentu. Prema dostupnim saznanjima sigurno je još nekoliko blizanaca rasparano i raspodeljeno zarad istraživanja.
Takva su bila vremena... kažu svi koji su bili dostupni za film, a imali neke veze sa eksperimentom. Nema nekog naročitog kajanja s njihove strane. Zarad nauke je to! Sem kada se nacisti brane istim.

Jedan od braće kuburio je sa depresijom. I ubio se.
Bebe su kao male pokazivale da su iz istog jajeta- sve trojica su udarali glavom u zid kolevke. Kasnije su u životu sva trojica izabrala da puše Marlboro, da se bave rvanjem, da preferiraju "starije žene"...
Ali razdvojenost je uticala na njih. Još i više kada su se ponovo našli. Kao potpuni stranci, spremni da se vole i dele dalji život, ali nespremni za to da se, ipak, ne znaju i da su jedni drugima trećima-  stranci!
Različiti roditelji različito su delovali na njih. Naročito na onog koji se ubio. Niko nikoga ne krivi, ali okrutno je kada upleteni zaključe da "siroti Eddy i njegov otac jednostavno nisu bili dobar spoj".

Film ide hronološki i odmah na početku relativno brzo spaja tri stranca, jer poenta ovog filma nije na tom čudu, već na njegovoj podloj pripremi. Three Identical Strangers kao svoju temu postavlja "raspad braće" i traži razloge za to u sprovedenom eksperimentu. Ali na tom terenu nema puno toga da otkrije. Pravi akteri su mrtvi ili dobro skriveni. Studija se samo spominje na kraju, i dolazak do nje je posledica nastanka filma. Međutim i njena cenzurisana verzija sugeriše da neko i dalje ima moć da krije svoje postupke.

Tako Three Identical Strangers biva doku-melodrama, film koji počne neverovatnim i neočekivanim hepiendom, a onda "hepi" lagano nestane iz vazduha, a "end" se razvuče u beskraj, paradoksalno. Braća su neverovatno simpatična i to samo žiga na suze (sažaljevanja), ali ja, na kraju, nisam bio iznenađen izopačenošću sveta. Sem njegovim "semitskim" doprinosom, i to tako brzo nakon zla Drugog svetskog rata. Možda je čitava stvar u kontekstu neki "PTSD", bez želje da ih pravdam.

Neveselo gledanje.

SELEKTAH: 8/10

AQUAMAN


Možda mi se ne piše "recenzija" ovog filma, ali bih, ipak!, da nešto kažem o njemu.

1. Nicole Kidman
(I) ovim filmom potvrđuje da je, kao Elizabeth Taylor nekada, apsolutno jedina Elizabeth Taylor Holivuda, spreman i sposobna da se prepusti najrazličitijim filmskim ulogama i gledaocu priušti ugođaj tog potpunog prepuštanja. Bez blama i ustezanja. Mislim, u ovom filmu oskarovka Kidman u svojoj 51. godini tabači vodene elijene karate potezima i tronošcem, kao da ima trideset godina manje i kao da joj od ove uloge zavisi dalja karijera. BraFUCKINvo!

2. Jason Mamoa
Kad sam ga gledao u Game Of Thrones ja sam bio ubeđen da se radi o osobi niskog IQ-a višestruko nadoknađenog mišićima za koju nikada više nećemo čuti. Iako je kao nemušti Khal Drogo briljirao. Iako nisam osetio da se film bavi Aquamanom, tj daleko više sam osećao dileme i napore svih ostalih junaka, nego njegove, Mamoa je apsolutni Aquaman koliko je Christopher Reeve svojevremeno bio apsolutni Superman.

3. James Wan
Wan je neviđeno pametan i praktičan reditelj. Autor koji svoj talenat demonstrira kroz strateški pristup materijalu, a ne kroz puko insistiranje na ponavljanju svojih patenata i trejdmark momenata. Aquaman je više od bilo kog superherojskog filma poslednjih decenija osmišljen za azijsko tj kinesko tržište. Nesporno, njegova inherentna inovativnost potiče od činjenice da je podvodni teren neeksploatisan momenat koji sa sobom donosi i nova stvorenja, oblike borbe, scenografije, kostime... Ali Wan je čitavu priču osmislio, htedoh reći "kostimirao", kao bajkoliku pustolovinu koja je osnov najuspešnijih (fantastičnih) istorijskih epova koje "kinezi" svake godine štancuju, kao svoje "superherojske" materijale.

Takva postavka pojednostavila je dramski tok i pružila više prostora egzibicijama na "znanim terenima". Prezentacija morskih bića i čudovišta dominira vizuelnim izgledom filma, borbe su manje više prepoznatljiva tabačenja sa kung-fu ugođajem, uvijena u podvodne glazure. Aquaman, baš kao i ceo DC kompleks, deluje "retro-sveže" i Wan je prepoznao da arhaična postavka njegovog junaka i njegova geneza u "Kralja mora" ne mogu da se takmiče sa ritmom "Avengersa", te ih otuda nije ni postavio kao takmace, već je iste potražio u kompleksu pomenute kineske produkcije epske fantastike.

4. Stephen Chow
Dupe bih dao da vidim kako bi Chow uradio sledeći nastavak. Ili bilo koji DC/Marvelov superherojski.

SELEKTAH: 7/10

STAN AND OLLIE


Stan And Ollie je jedan savršen kandidat za Oskara.
Njegova jedina mana?
Ta "savršenost" deluje za nijansku kalkulantskije (ne)skriveno nego što treba i ruži njegov, inače, "kul" i "nezainteresovan" pristup oskarovskom terenu.

Reditelj Jon S. Baird ima odgovarajuće kvalifikacije. Njegov prethodni film, Filth, koji izgleda kao mlađi brat Trainspottinga, deluje kao sve suprotno od ovog filma i trebalo bi da ukaže na "zreo" kreativni napor, koji je autora stavio u službu filma, a ne obrnuto.

Stan i Ollie su besmrtne holivudske legende. Bavljenje njima zahtevalo bi jednu HBO sezonu, a ne film. Zato je ovde lukavo i "Oscar-friendly", izvučena epizoda iz njihovog karijernog oproštajnog finala. Stan i Ollie pristaju na pozorišnu turneju po Engleskoj, nekih šesnaest godina nakon svoje poslednje filmske saradnje, koja bi trebalo da tamošnjem producentu posluži kao šoukejs njihove popularnosti da prikupi pare za njihov povratnički film, o Robinu Hudu. Stan ubrzo saznaje da do filma nikada neće doći, a mi gledaoci i sami potom shvatamo da su predstave koje igraju verovatno njihovi poslednji nastupi... Šmrc?

Steve Coogan i John C. Reilly, su maestralno kastovani. Obojica komedijaši u svojim karijerama, spojeni da se dramski pohvale u ruhu svojih pra-otaca. Da tako kažem. Idealan oskarovski predložak, slažete se?

Stan And Ollie nije patetičan. On relativno odmah po početku uzleće na emotivnu visinu na kojoj će nas držati tokom celog filma (jedan od prvih problema), i koju će Stanovim i Olliejevim "tačkama" u stvarnom životu razbijati potencijalnu patetičnost života i samog toka filma. Dva nekadašnja prijatelja upustila su se u čitav poduhvat, a da nisu razrešili razloge svog razlaska pre mnogo godina, Ollie je sve lošije sa zdravljem i za njega su nastupi sve veći izazov. Publike isprva nema, ali se stvar lagano rasplamsava u njihovu korist, otuda čudi da je filmski angažman, ipak, izostao.

I sem deset krajeva koje Baird u poslednjih petanest minuta besomučno niže, Stan And Ollie je vrlo pristojna i dostojna posveta velikanima, drama solidnog edukativnog potencijala za naša srca i duše. Koja ničim ne izlazi iz postavljenih okvira i zacrtanih ciljeva. Nešto što su Stan and Ollie radili. Nema nepredvidivosti. Sve je samo lepo. I sve tužnije.

SELEKTAH: 7/10

LE MONDE EST A TOI


Lepo je videti da Romain Gavras nije krenuo putem koji je njegov debi, Notre jour viendra, sugerisao. U pitanju jeste bila interesantna, lična i bizarna intelektualna pustlovina, ali, bojim se, da bi produbljivanje takvih tematika pokazala tankost i površnost (prečestu kod milenijalskih) autora, stilistu iznad sadržaja. Nedovoljno snažan intelekt naspram nesigurnih, ako i uopšte, emocija.

Sa svojim novim ostvarenjem, Le monde est a toi, Gavras je uradio sve suprotno. Stavio je srce u prvi plan, priču podredio emocijama, kao i njen ishod, a sve uobličio u nešto što bi se moglo opisati kao emotivniji, egzistencijalističkiji pristup krimi-komediji koju je devedesetih patentirao za post-(post...)moderno korišćenje Guy Ritchie.

Gavrasova priča o sitnom krimosu s juga Francuske, Faresu, koji pokušava da izađe iz ilegalnih voda u kojima će zauvek ostati sitna riba u nešto više obećavajući svet biznisa. Za sve to trebaju mu pare koje je njegova majka, nešto krupnija ribica u istom krimi svetu, prokockala. Zbog čega se Fares sa jednim prijateljem i dva momka iz bande za koju je radio prihvata prljavog posla šverca i prodaje gudre. Skoro nešto kao "poslednji" posao, koji potom treba da iskupi junaka...

Gavrasov kast, Vincent Cassel koji je skoro perfektan kao autistični "debil" Henri, savršeno pomaže da se film bez mnogo truda većma doima kao (satirična) komedija, iako po čestim, i oporim, detaljima, on može da parira bilo kojoj Kusturicinoj drami. Le monde est a toi prikazuje na komičan način jedan svet u kome su fundamentalni odnosi, između roditelja i dece, između prijatelja, ruinirani pohlepom i jurenjem za novcem.

U nekom trenutku, Gavras će Faresu kontrirati Brittany, desetogodišnju ćerku krimosa koji ga je prevario, i koju Fares potom mora da kidnapuje da bi povratio svoje pare, samo da bi ih udružio preko istih briga i muka koje im donose njihovi roditelji.

Na kraju trijumfuje pravda, dobri ljudi i, kao i kod Ritchieja, taj trijumf ne deluje jadno i jeftino, već kao zaslužena nagrada za sve ono što su im priredili očigledno nepopravljivi gadovi.

Gavras ne egzibicioniše režijom, niti pričom. Naprotiv, ona ima postmodernistički retro-ton, sa blagim koketiranjem sa festivalskim filmom u svim ne-komičnim scenama, koje donose neprijatno osveženje realnosti. Cassel verovatno najviše od svih vuče film ka nekakvoj arthausičnijoj postavci, ali Gavras sve vreme tok priče drži pod kontrolom, realizujući jedan dinamična, duhovit, zabavan i rezeći film koji prepoznatljivu matricu o poslovima velikih, nestačnih dečaka, dočarava iz ugla najslabijeg (ali najpametnijeg) od njih, i iz vrlo nezahvalnog ugla "deteta".

SELEKTAH: 8/10