28 March 2017

SINGL GODINE N#8

Slowdive - Sugar For The Pill (Dead Oceans)


ovde

INTO THE INFERNO

Hercogovina


Ne želim da se poredim sa Herzogom.
(Oko toga smo se nadam se razumeli)

Ali, recimo da bih ja voleo da vi na ovaj blog dolazite zbog mene kao što ja zbog Herzoga gledam njegove dokumentarce.
Nije da ne marim za teme kojima se on bavi, ali mi je jedino bitno da se on time bavi.

Šta volim u tom njegovom pristupu?
Humor. On ne propušta priliku da bude duhovit. Obično "akademski duhovit".
Njemu je tema samo povod za sve na šta usput naiđe. On neprekidno svojoj "nemačkoj" preciznosti i pedantnosti kontrira te "aljkave" momente skretanja sa teme. Neretko daleko zanimljivije od bavljenja samom temom. Zastaje i ostaje usput koliko god mu se čini da je potrebno.
Način bavljenja temom. Iskren, zainteresovan, zdravorazumski, intuitivan.

Ovaj put tema su vulkani. Ako sam dobro razumeo interesovanje i pripreme za ovaj film inicirane su još tokom snimanja Encounters At The End Of the World, kada je upoznao i sprijateljio se sa vulkanologom Cliveom Oppenheirmerom (ne znamo da li je brat Joshuin).

Njih dvojica zajedno obilaze sve žive, nežive i najpopularnije vulkane na svetu. Zure u njih i puštaju nas da uživamo u kretnjama vulkanske lave kao u nekom lošem CGI-u naučno-fantastičnog filma iz osamdesetih. Ima nečeg sedativnog i u isto vreme uznemirujućeg u zurenju u lavu.

Srećom, sve oko i ispod vulkana je zanimljivije. Počevši od plemena koje veruje da će ih, poput Isusa, spasiti svojim povratkom američki marinac, do jednog drugog plemena koje je do skora bilo kanibalski raspoloženo i čije omladince Herzog beleži kao da (retroaktivni) rasizam nije problem međ' elitama kojima i sam pripada. Još Nemac!...

Into The Inferno je o apstraktnoj magiji koju vulkani poseduju. O ljudima, baš kao i celoj planeti, koja živi i radi u njihovom podnožju, svesna i nesvesna da im svaki naredni dan lako može biti sudnji. Jer već je bilo takvih slučajeva.
A onda taj pseudo-apokaliptični diskurs preseče mini-reportaža o nekom antropologu (or something) koji po Etiopiji, u bivšoj vulkanskoj zoni, skuplja delove skeleta najstarijih "ljudi" koji su ikada živeli, i čini to sa skoro ludačkim entuzijazmom. Što Herzog ne propušta da (pre)akcentuje, baš kao i skoro idiotskost temeljnosti i postupka na koji se sve to radi.

Stvari još više izgube kontrolu kada Herzoga i ekipu priča odvuče u Severnu Koreju, povodom vulkana koji se nalazi na granici sa Kinom. U desetak minuta Herzog radi sken cele zemlje čudeći se stvarima (koje su ljudi napravili) koje su očigledno bizarnije i impresivnije od već impresivnog vulkana "sa okolišom". Nisam znao da u Severnoj Koreji nemaju novine, nego čitaju članke ubačene u staklene stalke koji se nalaze na prometnim mestima. Na kraju ispada da je čitava država taoc svog lidera, baš koliko i oni koji žive u podnožju vulkana. Neprekidno u njegovoj nemilosti.

Clive je prigodan saputnik i voditelj kroz ovu vulkansku antologiju. Impresioniran Herzogom koliko i sam gledalac.

Verovatno se o vulkanima može akademskije, podrobnije, vizuelno atraktivnije i "više o vulkanima", ali Herzogova kontekstualizacija stvari i sposobnost da sebe protka kroz sve čime se bavi, barem što se mene tiče čine ovo verovatno najzabavnijom verzijom bavljenja vulkanima.
I tu negde dadoh samom sebi kompliment, za slučaj da primetite, da znate da sam pre vas.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

27 March 2017

(FEST 2017) NOCTURNAL ANIMALS

Šteta što je ovo tek drugi film Toma Forda, jer...


... da je bio treći, četvrti ili deseti, bio bi skoro veličanstven.

Susan i Edward bili su jednom davno muž i žena. U međuvremenu, ona je nastavila svoju "kustosku" karijeru i postala uspešna galijeristkinja, a on je otišao negde u Teksas, da bude učitelj, i napisao svoj prvi roman. Ona se preudala, za biznismena koji je vara i sa kojim živi u ledenom braku.
Na početku filma ona dobije kopiju njegovog romana, koji nosi naslov "Nocturnal Animals" (Noćne životinje), što je bio njegov nadimak za nju i njenu insomniju.
Film potom prikazuje njen sadašnji život koji vodi ka susretu sa Edwardom, dok paralelna radnja ekranizuje roman koji čita.
A negde između ugura se i flešbek koji nas upoznaje sa ključnim momentima njihove veze i njenog kraja.
Iako je taj deo ključan za razumevanje romana, a potom i čitavog filma, mislim da je on najlošiji i nepotreban. Ford je trebalo nekako drugačije da se dovije. Što bi i uradio da je ovo bio njegov treći, četvrti... film.

Možda je drugačije trebalo struktuirati film. Da budu samo dve priče (ignorišite slobodu koju sebi dajem u ovom neformalnom razgovoru sa Tomom Fordom), hronologija ljubavnika koja ide ka sadašnjosti i "ekranizacija romana". Mislim da bi rezultat, naročito emotivni, bio veći, a stvari ne bi bile crtane kao ovde.

Ford se uplašio da će njegova poenta, tj poenta Edwardove knjige, ostati nejasna, pa je onda sve podredio tome.

Zato u sadašnjosti kuburimo sa "nedešavanjem". Uprkos fenomenalnoj špici koja se potom pretače u galerijski šou-performans, kao kritika trenutne Amerike, galeristkinja Susan čita knjigu, ide na sastanke, a njen muž na službene puteve. Ako je trebalo da shvatimo da je jadna, sama i sjebana i sve sjebanija, to je jedna scena mogla da reši. Uprkos raskošno dizajniranim kadrovima kreatora Forda.

Flešbekovi su još gore prošli. Jer oni ne smeju da otkriju previše, a Ford ih je postavio skoro u tonu romantične komedije koja nešto kiselije kreće po lošem. Međutim, tu ni za Amy Adams ni za Jakea Gyllenhaala nema šta da se glumi, sve opšta mesta bez autentičnih detalja. Ako je sva poenta bila da shvatimo da nije sva baš bila Susanina krivica, to baš i nije bitno. Tu je ionako jedna scena bila bitna, ona u kojoj shvatamo kakav zločin Edward misli da je Susan počinila onim što je uradila, po odlasku...

Treći tok filma, "ekranizacija", ima svoju atmosferu, tok, priču i možda na momente ozbiljnije škripi na psihološkom planu, pre svega kod oca koji ostaje prepasivan u odbrani svoje napadnute porodice. Ali nešto od te "neuverljivosti" možda se gledaocima, ako ne i čitaocima, objasni kad shvatimo o čemu je priča zapravo.

I, naslov, je, naravno, idiotski. Funkcionalan da, ali zar iko zaista može da zamisli da je neko nekoga, pa još iz ljubavi, nazivao tim rečima- "nocturnal" "animal". Joks.

Na kraju, Ford uspeva da sažme sve svoje priče u jednu, o dvoje ljubavnika, od kojih jedan nije tražio oproštaj, a drugi ga nije dao. Kad zamislim koliko je ta scena mogla tek da bude srceslamajuća, srce mi pukne.

SELEKTAH: 7minusminus/ 10

26 March 2017

PROLEĆE NEDELJOM PROLEĆE

Rasporedite drugarima ravnomerno




Bilo je lepo i skromno.
Lorealu ne veruj ni kad ti poljupce obećava, a Cvetkoviću-Krstevu kad gleda u sat.

Šta je bilo, bilo je:



Kadhja Bonet - Honeycomb
Yazz - Fine Time (7'' Version)
Leonard Cohen - Here It Is
India.Arie - Video
BADBADNOTGOOD - Lavender (Nightfall Remix) [feat. Kaytranada & Snoop Dogg]
Raekwon - This Is What It Comes Too (Remix) [feat. Ghostface Killah]
J Hus - Did You See
LL Cool J - Loungin (Who Do Ya Luv)
Schooly D - Gucci Time
Primal Scream - Higher Than The Sun (american spring mix)

Arab Strap - Turbulence (Bis Remix)
Dominatrix -  The Dominatrix Sleeps Tonight (Dominant Mix)
Popcaan - Gwaan out Deh (feat. Versatile)
Xanadu - Rappers Delight
OutKast - Roses
Space  - Female Of The Species
DJ Shadow - Lost and found (S.F.L.)
The Notorious B.I.G., Puff Daddy & Mase - Mo Money, Mo Problems
David Bowie - Fashion
Major Lance  - Um Um Um Um Um Um

Yarah Bravo - Double Trouble
Rift Valley Brothers - Mucang'ang'o Ugiraga Mukindirio
Go Violets - Teenager
The Mamas & the Papas - Dancing in the Street
Micachu - Golden Phone
Maria Rita - Cântico Brasileiro No. 3 (Kamaiurá)
Yello - Bostich (Extended Remix)
Michael Jackson - Who Is It?
PM Dawn - Set Adrift On Memory Bliss [1991]
Soft Hair - Relaxed Lizard

INGA - Volunteered Slavery
Chris Lee (Li Yuchun) - Only You
Pet Shop Boys - Love Comes Quickly
Methyl Ethel - L’Heure des Sorcieres
the turn (fink remix radio edit)
Polarkreis 18 - Allein Allein
Yeah Yeah Yeahs - Heads Will Roll
Lily Allen - Everyone's At It
Rainbow Arabia - I'm Over You
A. G. Cook - Superstar

Charli XCX - Roll With Me
Lorenzo Senni - Rave Voyeur
Maurice - This Is Acid
The Human League - Nightclubbing
Project X Barrington Levy & Beenie Man - Under Mi Sensi
dj BC - Dirty Brass (Dirty Dozen Brass Band, Old Dirty Bastard)
Dieter Meier - Fat Fly
Bomb The Bass - Understand This
Rebel MC feat. MC Kinki - Commin' Brand New
Jardin - Bloodsuckers

Titan - Tchaikovski
Adult. - They're Just Words (feat. Douglas J McCarthy)
The Pop Group - War Inc.
Rae Sremmurd - Black Beatles (Madsonik Remix)
BONEY M. - MA BAKER
Revolting Cocks - Da Ya Think I'm Sexy?
Robson & Jerome  - Unchained Melody

24 March 2017

XIU XIU - FORGET (Polyvinyl)

Skoro kao kad posle dužeg vremena sretneš devojku koju si znao odavno i provališ da ona izgleda bolje nego ikada. Ovaj album.


Mada, da nastavim da raspirujem metaforu koju sam iskoristio za uvod, ja sam ovu curu primetio još prošle godine (a posle dužeg vremena) kada se Jamie Stewart sa svojim pratećim sastavom prihvatio sviranja muzike "iz Twin Peaksa". Od mog inicijalnog osećanja da samo budala može da se prihvati sakaćenja Angela Badalamentija stigao sam skoro do blaženog obožavanja "alternativnog" Twin Peaksa. Možda je na to uticalo što smo tih dana bili u rasejanju usled renoviranja, pa mi je žal za kućom dodatno tužila dušu i gurala mi jezu pod nokte. Ali Jamie nije sebi ogaravio obraz odlaskom u Twin Peaks.

Ali par meseci kasnije ja sma to već sve bio zaboravio i u trenutku kada sam sebi prvi put pustio FORGET (a album je "neplanirano" liknuo dobra tri meseca pre zvaničnog objavljivanja), učinio sam to bez ikakve ideje zašto to radim. Xiu Xiu su odavno otišli u debelo predgrađe mojih muzičkih interesovanja, i ja više skoro i da nisam želeo da se bavim njihovom muzikom za koju sam imao utisak da užasno mnogo promišlja kako da pred nas izađe sa nekom emocijom. Xiu Xiu su se od ženeovskog teatra koji sam rado pohodio kao mlad pretvorili u sponzorisane kulturne prostitutke kojima su od dobre ishrane porasle guzice, a život postao problem za ispuniti.

Xiu Xiu nikada nisu zvučali kompaktnije. Barem koliko je i Arthur Russell (kome ovaj album, rekao bih, duguje najviše) svojevremeno to mogao.

Arthur Russell je svirao čemernu Amerikanu u srcu diska. Oko njega su pulsirali ritmovi b-boya, hip hopa, diska, a on je pokušavao da iz srca prolomi krik. Vapaj. Pa se onda prihvatao čela i gudio njime svima u inat do sitnih jutarnjih sati.
U takav jedan razrušeni, ali i dalje funkcionalni, disko ulazi Jamie Stewart, sa Shaynom i Angelom. Da zaigra, sa svim svojim anksioznostima i strahovima.

Zajedno sa njim, u uvodnoj The Call, ulazi i neki reper (ili njegov sempl) koji nam sve vreme u lice dreči "clap, bitches, clap, bitches, clap, bitches!". Nema sumnje da je ovako bilo u Njujorku pre nego što je Pariz počeo da gori.

Već sledeća pesma, Queen Of The Losers, postavlja templejt za aranžmanski Neubauten-disko koji vas ovde čeka. Ali Jamie se grčevito drži melodije, dok mu srce puca, kao Russell nekada. OK, bunker atmosfera i problemi sa taocima jesu bili kulisa koju su Xiu Xiu i do sada gradili oko nas, ali na FORGET Jamie se očigledno bori sa sobom. Kao što se naš mozak bori sa zaboravom. Povremeno, kao u Wondering, relaksiranom kritičaru pašće na pamet i Erasure i njihov elastični entuzijazam.
Pada mi na pamet da je FORGET gej album koji na najbolji način prenosi anksioznost i ekstazu autovanja. Zaboravljaš jedan život i počinješ da pamtiš jedan drugi.

Moj vam je savet da isprva preskačete naredne dve pesme: raselovsku samo-sabotažu Get Up čiji bi afterparty vajb više pasovao kraju albuma nego njegovom zahuktavanju. U najboljem slučaju ovo je neplanirani "sentiš" (sve sa sevdah finišom dostojnim zlatnih dana Bijelog Dugemta). I rasnu post-raselovsku Hay Choco Bananas u kojoj tek nojz tutnjava s vremena na vreme podseti da je ovo disko u koji smo došli da plešemo kao konji dok nas ne ubiju.

Ali, aranžmansko čudo koje se potom desi u Jenny GoGo, koju bih opisao kao razvaljujući elektro bluz tokom koje Jamiejev vokal dostiže legendarnu vrisku na ranim EP-ijevima Sisters of Mercy (još jedna korisna referenca za FORGET). Pakleno. Dobro. Iste disko suze teku i uz At Last At Last s tim što ovde Jamie pokazuje kako bi izgledalo da Blind, od Hercules And Affair And Antony, doživi nervni slom na podijumu. Sahranaški disko izrešetan prepoznatljivm Jamiejevim vapajima krasi i naslovnu temu, dok zvuci nastavljaju da se roje svuda oko nas u iznenađujuće sumanutim kombinacijama. Uh, kad bih mogao da povežem Faithless i Jamieja...

Pri kraju smo ponovo u poznatim Xiu Xiu vodama. Prebiranje po čemeru. Pepelu. Znoju. Korištenim kondomima. Dok se u Faith, Torn Apart iz toga ne podigne predivna Kate Bush ptica okružena Bulgarkama. S teškom mukom. I neizvesnom sudbinom.

U jednoj epizodi Mary Kills People jedna od pacijentkinja koja čeka da bude eutanazirana kaže "There is beauty in the inevitable".

SELEKTAH: BLOODY ESSENTIAL*

*Sad tek vidim da nisam primenio svoj novi recenzentski sistem. Naime, odlučio sam da parcijalno batalim ocene. Tj zadržaću ih kod izdanja koja su se meni nametnula, a neću kod onih koje bih da nametnem vama. Kao preporuku.

I za tu preporuku koristiću princip koji je Melody Maker imao u zlatnim danima: "BLOODY ESSENTIAL" za bloody essential izdanja i "RECOMMENDED" za ona kojima je kruna B.E. ostala nedostižna, ali i dalje treba da se izdvoje iz mase.

Lako moguće da ću za filmove potuno izbaciti ocene.


23 March 2017

BANG GANG (UNE HISTOIRE D'AMOUR MODERNE)

"I believe the children are our future/ Teach them well and let them lead the way"



za Momu i Mimija


Mislim da u filmu Jeune et Jolie Midnight City od M83 ide preko neke scene žurke u kojoj mladost stoji u savršenoj nedostižnosti za sve nas... star... "mlade duhom". Na početku Bang Gang kamera šeta jednom drugom žurkom, divljijom i "još mlađom" od ove kod Ozona, prati je neka "neutralna" elektronska muzika na prilično dobar način. Ali mislim da bi M83 tek pokidali.

Ne želim toliko da se bavim ovim filmom, više onim čime se on bavi- mladošću i šta je danas to.

Te ako vas zanima film, evo: Eva Husson je snimila film o tinejdžerima u kome nikad nije eksplicitnije viđeno više "tinejdžerskih" sisa, dupeta, kuraca, vagina i njihovog uzajamnog druženja. Verujem da je smelost u pristupu opravdana time da se film bazira na istinitioj priči, što, ako je verovati filmu, znači sledeće: negde na obali Francuske, u malom gradiću u kome nema ne-belih i ne-hrišćanskih Francuza (ovo čitate između redova, jel da?), grupa tinejdžera napravila je seriju "bang gang" partija na kojima su se nalazili i provodili za sve pare: uz muziku, drogu i jebući se jedni s drugima dok zora ne svane. Na kraju su dobili sifilis i to je označilo fajront.

Film punog srca prati mladost i ludost i kroz par ljubavnih priča i više "simbolično" pravi neku dramaturgiju oko nekoliko inscenacija tih žurki. Na kraju, i ne toliko diskretno, ohladi čitavu stvar zdravstveno-pedagoškom lekcijom o neophodnosti "samo-zaštite" i opasnostima koje prete u slučaju da to ne radimo. Epilog skoro ničemu ne služi.

Bang Gang nije neprijatno filmsko iskustvo, ali uprkos tome što rediteljka i njeni glumci i bukvalno pružaju podršku junacima priče i ideji slobode koja je tu zagovorana (o čemu nedvosmisleno govore kadrovi koji prate odjavnu špicu), Hussonova nije uspela da uzdigne svoj film iz kandžica očigledne (i svesno plasirane) kontroverznosti, a i ono malo što jeste deluje kao repriza poezije koju su zagovarali i benigniji filmovi od ovoga. Poput Miliusovog Big Wednesday.

Nešto sam drugo hteo. Gledajući "ove" mlade kako se zabavljaju, u nekoj vrsti hiperbolisane verzije Being Boring žurke, obučeni, polugoli i goli, plešući i jebući se jedni pored drugih, opušteni kao hipici nekad, nisam mogao, a da ne pomislim "i tata bi, sine". Stvarno bih. Da mogu ponovo da budem mlad, bih. I ne bih mnogo razmišljao o tome.
Ima kod Hussonove jedan interesantan momenat, kada otac jednog od tinejdžera, hendikepiran od struka nadole u nedavnoj nesreći (a kao očigledna metafora paralize koja nastupa kod "starijih"), upita svog sina da li su "bang gang" partiji stvarno sloboda kojoj streme, da dečaci budu dildoi, a devojčice brodovi. Da li je jebanje zaista jedini odraz "slobode"?
Makes sense, to što stari priča, iako drži lekciju (i pruža rediteljki odstupnicu za bekstvo).

A onda se setim da imam ćerku. I sina. I upitam sebe da li treba i za njih da želim i da im potpuno dopustim istu onu slobodu koju bih sebi tako rado omogućio. I da ne želim ništa da čujem i da ne želim ništa da zamišljam i da molim boga da dok se sloboda istražuje niko ne zakoči sifilis, HIV, nešto treće, ne overi, ne završi u komi, ne padne kroz prozor i ne ostane polu-paralizovan, niko ne završi na internetu u "nezgodnom snimku" koji će ga pratiti ceo život, niko ne padne u depresiju kad sve to prođe.
Ili da samo budem srećan, kad za to vreme dođe, što sam (donekle) informisan o tome šta im se dešava u životima.
Čak i da su dobra i pristojan i OK deca i da me pitaju: tata, smemo li na "bang gang" parti?, šta da im kažem.
Roditeljstvo nije fer ni prema roditeljima.

A tokom filma sam se upitao i šta posle bude sa generacijom koja dobije slobodu koju je htela? Koja se opusti u tolikim tabuima i sebe podeli sa svojim društvom na načine vrlo atipične. Koju sledeću slobodu oni jure u životu? I koliko još slobode mogu da osvoje iole ostajući u konturama "ovog sveta" u kome živimo (rajske plaže Beach i obale Goe ne računam).
Pomislio sam da oni, "sasvim prirodno", postanu konzervativni. Vrlo konzervativni. Vrlo strejt. Vrlo voljni da poštuju pravila. Postanu ova "nova", politički-korektna generacija. I čini mi se da će tu biti vrlo striktni i nepopustljivi. Stojedan posto sigurni da su u pravu i vrlo militantni prema onima koji njihov zdrav razum uopšte dovode u pitanje.
Skoro kao da su u kultu.
I samo im (neka nova) religija fali. Da ih okupi.

Možda zvučim kao kliše.

Ali kako da ja svom detetu objasnim svoju mladost?

SELEKTAH: 5/ 10

22 March 2017

ABSOLUTELY FABULOUS. THE MOVIE

Nažalost, nije apsolutno pretužno


Svako ko je gledao TV seriju Absolutely Fabulous zna da je to jedna od najboljih serija ikada. Edina, Jennifer Saunders, kao autorka, glumica i boginja, i Patsy, Joanna Lumley, kao glumica i boginja, u ono vreme ponudile su svetu sliku dve, verovatno, najveće žive mutacije već ionako degenerisanog PR/ fashion/ celebrity sveta. Njihova beskrupoloznost bila je njihovo najglamuroznije oružje. Sa izuzetkom Saffy (Edinine ćerke) i svi ostali likovi uživali su neograničeno u sopstvenim narcisoidnostima, ali vrlo amaterski u odnosu na ove dve. Sama serija imala je skoro nadrealne tretmane poslovnih, prijateljskih i porodičnih odnosa.

Četiri godine nakon poslednje ("kambek") epizode i skoro 20 od originalne AbFab ideje, stiže i film.

I kao mnogo puta do sada, i baš ove godine u slučaju Zoolander 2, bilo bi mnogo bolje da je sve ostalo na našim sećanjima i retkim, oprostivim specijalima.

AbFab. The Movie ne uspeva u najbitnijem- da Edini i Patsy nađe mesto u ovom svetu. Nekada davno, pre hiperprodukcije svih mogućih rijalitija kao proverenog staništa za najbizarnije oblike života, njih dve su svojim lajfstajlom bile prototip željene naslovne strane nekog tabloida. Dvadeset godina kasnije, one jedva da bi dobacile i do desete strane i rubrike "skoro nepoznati".

Svet se promenio i postao kao Edina i Patsy, a njih dve su ostale iste, čak i bez adekvatne penzije za doprinos nečovečanstvu.

AbFab.The Movie je preko svake mere produžen "specijal" u kome se sva "drama" nameće kao potreba filmskog formata, a ne ponuđene priče.

Bilo ih je lepo sve videti ponovo, ali to je mogla da nam priredi i reklama za Lidl.

SELEKTAH: 3minus/ 10

21 March 2017

ROGUE ONE

DŽIZUS FAKIN KRAJST JEBOTE TAKO MI ALAHA!!!


Nedavno sam pročitao da je kompanija Dizni bila prinuđena da svojim animatorima u Diznilendu vrati platu na stari iznos, državnog minimalca, nakon što je prvobitno htela da istu radnicima umanjuje za iznos održavanja kostima koji su dobili na korišćenje.
Rogue One je Dizniju doneo 700+ miliona dolara čiste zarade.

Mislim da Dizni treba da mrzimo na isti način kao i Coca-Colu ili Apple, bez obzira što ne možemo da odolimo njihovim čarima. Ali da bar imamo uzaludno osvešćeno korišćenje njihovih proizvoda.
Možda i da preziremo ljude koji rade za njih.
Preterujem.

Rogue One je još jedno dno dna. Čak i za mene koji prezirem Star Wars.
Ako zanemarimo jebenu činjenicu da se radi o istom jebenom filmu kakav nam je J.J. Abrams ponudio prošlogodišnjim retro nastavkom The Force Awakens. U oba filma imamo mladu, neustrašivu curu koja raste bez oca, slučajno postaje saradnica pobunjenika i potom kreće u hrabru borbu protiv zle imperije or whatever. Tri segmenta akcije povezana patetičnim blabla trućanjima oprezno razvučena na po pola sata svaki.

OK, ja mogu da se nateram da razumem da je raditi na Diznijevom Star Warsu ništa drugo do tešššššškom mukom zarađen bendžamin. Hiljade poslušnika hiljadu poslodavaca verovatno patrolira nad svakim segmentom izgradnje filma. Svakoj jebenoj stavki prethode čekpointi i fokus grupe. A pre nego što se nešto konačno pusti u pogon verovatno ide kontrolna generalna proba sa publikom. U takvim uslovima zaista najuporniji i najplaćeniji mogu da opstanu.

Kao i prethodno izdanje i ovo je pravljeno po receptu koji je već korigovani recept prethodnog izdanja. Pažljivo je odmerena količina "Azijata", kako bi se probilo za sada skromno zainteresovano azijsko tržište. A sa njima i tamnoputi, latino, žene, evropski glumci, kul glumci iz indi filmova...

Radnja je debilizovana do te mere da je čak i nepismena slepa curica iz Bangladeša prati bez problema. Sirota Jyn Erso (btw egzotična imena ne jenjavaju ni u ovom nastavku) gleda kako joj Imperija ubija majku i odvodi oca naučnika koji treba da dizajnira Death Star. Prvo je podiže nikad kurcoboljniji Forest Whitaker, a posle se podiže sama. Izrasta u buduću džedajicu. Potom postaje deo tima sa pobunjenicima (u sceni koja kontroverzno i nepatriotski predstavlja Amere kao okupatore, a siroti muslimanski živalj kao pravdene pobunjenike), zatim odlaze na neku planetu egzotičnog imena da otmu plan za Death Star i u skoro parodičnom bondovskom finalu Jyn uspeva da plan odašilje svim pobunjenicima. I to je to. Ako zanemarite scenu u kojoj pokušava da spasi oca. A ako još jednom u nekom Star jebenom Warsu umre nečiji otac i oko toga bude jedina emotivna drama u filmu zapaliću se u Cineplexovom bioskopu u sali 1! Sve sa publikom.

Međutim najveći problem Rogue One je u kojoj meri je Gareth Edwards (autor impresivnog Monsters), još više nego u rimejku Godzile, postao nevidljiv i nepotreban. Rogue One izgleda kao neupadljiva i bojažljiva kopija originalnog Star Warsa vizuelno, sa istim prerabljenim rešenjima brodova, ratova, robota, junaka. Gareth je čak uspeo da i pojavu Darth Wadera učini jednom od najbednijih scena u filmu. Skriven iza "retro stila" Rogue One je ponudio većviđena rešenja i impresivnu nemaštovitost. Uporedite bilo koji lik iz ovog filma, uključujući i Dartha 3000, sa junacima originalne postave i to su zaista skoro parodične razmere neba i zemlje.

I neće me mrzeti da ponovim da u odnosu na oba ova Diznijeva nastavka ono što je Lucas pokušao sa svoja tri prikvela deluje originalnije i u ideji (još veća bajkolikost postavke) i u egzekuciji (post-Fifth Element ekstravaganca) nego bilo šta što će bijedni Diznijevi poslušnici uspeti da naprave.

I nemojte gubiti vreme na zamajavanje ženskom heroinom. Pa Jyn je kopija Rey iz Force Awakens, a ne treba da zaboravimo da je još princeza Leia bila naslednica Diznijevih preduzimljivih junakinja. Jedino što i jedna i druga od ove dve nove svoj put krče bivajući muškobanjastije i dajhardije od muškaraca oko sebe. Što nije bio slučaj sa daleko autentičnijim feminizmom, poslednji put demonstriranim u slučaju Else u Frozen.

Ponižavajuće.

SELEKTAH: 0.0000000000000000000000000000000000000000000000000000000000000001/10