04 October 2016

MOĆ VEŠTICA: Utorkom je subota popodne




Flock of Dimes - Don't Dream It's Over (feat. Sylvan Esso) (Partisan 7“) - Don’t Dream It’s Over / Everything Is Free

King Creosote - Wake Up To This (Domino) - Astronaut Meets Appleman
Neil Young - Transformer Man (Geffen) - Trans

Tate Kobang - Bank Rolls (Remix) (300 Entertainment)

La Femme - Le vide est ton nouveau prenom (Disque Pointu) - Mystere
Kaleo - Vor í Vaglaskógi (Atlantic) - Kaleo
Noo – Kabuki (Optimo Music) - The First Night Of Your Life
Chris Stalcup & The Grange - Ogeechee River (Dirtleg) - Downhearted Fools

Matsu Mixu - Fried Chicken Dossier (Manimal) - LP1
Dee King - It's So Fine (Ace) - Scratch My Back! Pye Beat Girls 1963-1968
DJ Koze – XTC (Pampa 12“)
Bored Young Adults - Shy Dancers On Bungalowdorf Beach (Trilogy Tapes) - Shy Dancers On Bungalowdorf Beach
Jim Sullivan – Rosey (Monnie) - U.F.O.

Banks & Steelz - Gonna Make It (Warner) - Anything But Words
Baron - Cha Tatch Ka (CBS) - La Formule Du Baron
Brenmar - Hula Hoop feat. Uniique (Fool's Gold 7“)
Arab Strap - I Still Miss You (Chemikal Underground) - Arab Strap

Ippu-Do - Rain In My Heart (Epic) - Night Mirage

Nick Höppner - Relate (The Black Madonna Remix) (Ostgut Ton)
The Parrots - Jame Gumb (Heavenly) - Los Niños Sin Miedo
Sean Nicholas Savage – Music (Arbutus) - Magnificent Fist
Equiknoxx - Lizard of Oz (DDS) - Bird Sound Power

Nick Cave & The Bad Seeds - Rings of Saturn (Mute) - Skeleton Tree
A. G. Cook – Superstar (PC Music)
Bernardino Femminielli - Plaisirs Américains (Heavy Trip) - Plaisirs Américains
CYPHR - Lone Peak (Purple Tape Pedigree) - Body Horror

Thomas Leer - All About You (Cherry Red) - Pillows & Prayers Volumes 1 & 2 (Cherry Red 1982-1984)
Lucy Dacus - Strange Torpedo (Matador) - No Burden
Pedro Laza Y Sus Pelayeros - Cumbia En El Monte (Lakeshore) – OST Narcos, Vol. 1

na kamenjima - amigdala i njegova zena, verzija Ag (nažalost, neobjavljeno)

M.I.A – Finally (Interscope) - AIM
Highwayman - The Highwaymen (CBS)
Cheena - Electric Snoopy Gang (Sacred Bones) - Spend the Night With...

Abra – Crybaby (Awful) - Princess

The Terminals - Frozen Car (Memphis) - Va - Spirit Haunted Water Cassette
Okkervil River - The Industry (ATO) - Away

Nick Cave - The Weeping Song (live) (Bootleg)

30 September 2016

WARPAINT - Heads Up (Rough Trade)

Reći da Warpaint na Heads Up imitiraju Radiohead bilo bi nefer. Reći da pokušavaju da rade slično što i oni, više odgovara rezultatu i treba da zvuči kao kompliment


Krstev i ja volimo Warpaint. S tim što bi on verovatno dao život za njih. Ja ne. On je, ipak, mlad.

Kao i obično, a u nedostatku PR/promo materijala, informisao sam se u Pitchforkovoj recenziji o bekgraundu ovog albuma (i nanervirao o istom trošku). Tamo, nesrećna Saby Reyes-Kulkarni (za koju se nadam da nije u srodstvu sa Neilom) piše da su članice benda pred izlazak ovog albuma izjavile kako su inspiracije radi pred njegov nastanak slušale Outkast, Erykahu Badu, Q-Tipa i Kendricka Lamara. Pored toga što ređanje ovih imena odaje osobe od ukusa, ono u isto vreme sugeriše i dosta visoko postavljene ciljeve. Što mislim da ovde nije bio slučaj.

Warpaint možda jesu slušale pobrojane i samo pobrojane, ali (post-)r'nb i future soul koji se čuje na Heads Up daleko više podseća na mlađe izvođače koji su istotakođe slušali pobrojane, poput fka Twigs, Kelela, DAWN, Abra, Rihanna (New Song je njena pesma od početka do kraja), Franka Oceana, pa i Jamesa Blakea. Heads Up je, baš kao i izdanja pobrojanih autora, rezultat radikalnijih stremljenja (unutar sopstvenog žanra), u odnosu na koga i Outkast, i Erykah, i naročito Kendrick nekome mogu zadelovati pre kao (neo)konzervativci.
Ali, to je sve reklakazalatvrdila koji će biti interesantniji kritičarskim trvljenjima, nego poštenoj publici.

Vama će možda biti zanimljivija teza o tome da su na Heads Up Warpaint interpolirali "vajb" (pre nego bilo šta drugo) tog postmodernog soula na sličan način na koji su to Radiohead uradili sa postmodernom elektronikom (manje) na Kid A (i više na) Amnesiac, a potom i na svim albumima nakon Hail To The Thief. Baš kao što su oni kreirali sopstvenu verziju krautroka, tako i Warpaint isprobavaju mogućnost svog "kraut-rok-r'n'bija". I to im ide lakše zato što se taj postmoderni r'n'b približio snolikom, postrokerskom zvuku koje su one forsirale na prva dva albuma, nego što su se one približile njemu. To, naravno, ne umanjuje kvalitet ostvarenog.

Warpaint, pre svega zahvaljujući glasovima Therese i Emily, podražava tu snoliku (i to ne samo u sedativizirajućem značenju ove reči) atmosferu, i ima sposobnost da se nosi i privije uz sebe vrlo kompleksnu muzičku podlogu, kakva vrlo često krasi i moderna r'n'b izdanja. Više nego ikada, Warpaint su se na Heads Up razmuzicirale i odlučile da, svaka za sebe, pokažu šta umeju sa poverenim im instrumentima. Producent Jake Bercovici, koji je radio i na njihovom debiju i fenomenalnom singlu No Way Out/ I'll Start Believing kreirao je utisak benda koji je uhvaćen uživo, odlično usviran i ozvučen. Ali benda koji ima više od četiri članice! Količina zvukova koja provejava pesmama deluje kao bujica koja na na svom vrhu nosi melodiju dok se ispod, baš kao u modernom r'n'b-iju, odvijaju impresivne aranžmanske konstrukcije. Neretko zarotirane oko vrlo snažne bas linije.

I dok su Radiohead isprva poprilično dekonstruisali svoj zvuk insertacijom elektronike (uz časne izuzetke poput Idiotheque), Warpaint su, rekao bih, svoj konsolidovale i isporučile nam 11 pesama pozamašnog pop potencijala. Što kao cilj računam u one ambicioznije (Radiohead su tako nešto više uspeli na In Rainbows). Ova vrsta kombinovanih intervencija značajno je promenila ono što bi okarakterisali (dosadašnjim) "Warpaint zvukom", te nekima od vas neće biti lako da se prilagodite tome da ovde dobijate ono zbog čega ste došli.

Za moju ocenu i za dalji nastavak u ovom smeru bitnije je da Warpaint pred nas nisu izašle sa pesmama (melodijama) koje su podjednako moćne koliko i aranžmani, što je utisak koji brojna preslušavanja ublažavaju, i koji je primarni razlog za relativni "lukewarm" prijem ovog albuma. Ja cenim hrabrost i talenat ovih cura, ali ako vam se (inače sjajna) By Your Side zatekne kao 13-ta u ponovnom preslušavanju, imaćete utisak da ste već neko, predugo, vreme zarobljeni u Radiohead improvizaciji. Možda je zato bolje praviti pauze između preslušavanja.

I sad, kad podvučem liniju, vidim da sam vam Heads Up predstavio kao konvencionalniji album, ali koji je bolje preslušavati s odmorima. Pesme sam opisao kao formalnije i više pop, a naglasio sam komplikovane aranžmane, koji povremeno mogu da zasite. Atmosferu i vajb sam vezao za postmoderne r'n'b izvođače za koje se svašta može reći, ali najmanje da su konvencionalni ili "pop". Napominjao sam se Radiohead, a negirao imitiranje.

Hvala vam što ste i ovu recenziju pročitali do kraja.

SELEKTAH: 8plus/ 10

29 September 2016

KEANU

Komedije se prave srcem (ili njegovim totalnim odsustvom)


Keegan-Michael Key i Jordan Peele su autori vrlo popularnog skeč šoua Key & Peele koji je išao na Comedy Centralu. Kojim ću se pozabaviti zahvaljujući ovom filmu. Jer mi se isprva nije činio posebno duhovitim i zabavnim.

Keanu je, što duže razmišljam o njemu, zapravo fenomenalan.I isto toliko:
idotski
neočekivano emocionalan
zabavan
nepredvidljiv
duhovit
svež
"internetovski" (a hteoh reći moderan)
pametan,
što su sve kvaliteti koje cenim kod film(ova) i obično ih ređam u ovoj formi slobodnog stiha.

Keanu je mala maca. Kao jedna od onih milijardu koji se dnevno šeruju svuda po netu. Ona nije samo slatka, ona je u isto vreme simbol svega što mrzimo kod drugih. Na netu.

Nakon neočekivane uvodne scene (čiji opis ću vam prećutati) maca Keanu završava kod Rella (Peele), kome upravo tako nešto ("upakovani optimizam") dobrodolazi, jer ga je ostavila cura. I Keanu mu menja život.
A onda mu neko obije stan, i ukrade macu. I Rell i njegov drugar Clarence (Key) polaze u potragu za njim. I sticajem okolnosti bivaju pomešani sa famoznom "undead" braćom Dresden, zbog čega završavaju u gangsterskom grotlu, prinuđeni da na najsumanutije načine dokazuju i potvrđuju svoj novi identitet.

Keanu nije spuf na krimi/ gangsterske filmove. Keanu je duhovita obrada takvih filmova. On pažljivo pazi da nikada ne izađe iz parametara potrebnih njegovoj priči, e, a da bi se pravio pametan i duhovit. Ali vi osećate komentar kao i koliko je on dobro utkan u priču, i dva glavna junaka.

Keanu je film koji ozbiljno na vrlo neozbiljan način problematizuje klišee i manire crne zajednice, ismevajući njihovu neobrazovanost (priča sa George Michaelom je antologija), egocentričnost, sklonost nepromišljenim odlukama, auto-destruktivnost... U isto vreme, Keanu vrlo pošteno poštuje žanrovske odrednice ovog filma, ostajući na momente odan zajebanosti Van Peeblesovih kultnih ostvarenja.

Najblesavije od svega je što vas na kraju Key i Peele tj Rell i Clarence ubede da je potraga za Keanuom i sve peripetije nastale time bila vredna. Jer svi u Keanu vide ono što im u životu treba. Onako "internetovski".
Moderno.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

28 September 2016

JUNUN

Išli smo u Afriku da sadimo papriku


Možda bi bilo dobro da pre gledanja ovog filma, a naročito ako ste veliki fan Paula Thomasa Andersona, odslušate njegovo gostovanje u podkastu Marca Marona. Za mene je ovo bio prvi i najposredniji (koliko se može) susret sa Andersonom, za koga sam držao da je u najmanju ruku neki otuđenjak, nadrk ili, makar, izobrazovani snob, pa je otuda moje iznenađenje bilo bezgraničnije. Paul je opušten "djud", duhovit, zabavan, "kao student", šalovit na sopstveni račun, nimalo opterećen fidbekom, radoznao. Slušajući ga kako demistifikuje svoje priče zauzimajući skoro kevinsmitovski diskurs u tim elaboracijama bio sam očaran što, srećom, visoka umetnost i dalje vitalno počiva na ljudima koji ništa, a najmanje sebe, drže zaozbiljno. To mi daje nadu.

Paul Thomas Anderson i Jonny Greenwood (gitarista Radiohead) su stari pajtosi koji su već radili na brojnim saundtracima. Otuda ne čudi što se Anderson pojavljuje kao beležnik nastajanja albuma Junun, koji je Jonny snimio u Indiji sa grupom indijskih muzičara. U Radžastanu, severnozapadnoj oblasti Indije, koja skoro dobacuje i do Nju Delhija, sam bio. I vi bi trebalo da odete. U ovom filmu ima scena u kojoj jedan od žitelja (teško je preciznije odrediti njegovu svrhu/ ulogu) mesta na kome se snima album (neka vrsta vile-utvrđenja), na krovnoj terasi baca meso u vazduh dok se iz roja sokolova iznad njegove glave izdvajaju jedan po jedan koji u letu hvataju te komade. Da nisam svojim očima video kako iznad kuće u kojoj smo bili u Delhiju najopuštenije lete orlovi, ne bih verovao. I bio očaran nemogućim.

Srećom, ovaj momenat u filmu je slučajan. Anderson jedva da je napustio zdanje i mahom se fokusiravao da na najopušteniji mogući način beleži sešne. Tokom kojih Indijci rade svoj posao kao da su na Guči, a Jonny, malčice otuđen, darkvuddabiše poput zapadnog zeta koji ne želi da pokaže oduševljenje tazbinom. Velike salonske prostorije, sa čijih prozora puca pogled na "Indiju" već su same po sebi inspirativne i teraju vodu na usta da im ne treba posebnog doterivanja. A Paula ionako više zanimaju ljudi. 

Meni se ovaj album dopao i ranije, i zato sam, u krajnjem slučaju, i pogledao ovaj film. Ali Anderson je umeo da me veže za pesme, da ih oživi kroz neposredno posmatranje njihovog nastavka (ili uvežbavanja, svejedno). Kroz utisak da se ništa posebno ne dešava (ako zažmurite na Jonny-ja), kao i da "Indijci" "odrađuju" svoj deo "posla", kao što bi i inače. Na visokom nivou. 

Treba li da kažem da sam nakon gledanja filma shvatio da je Junun album godine i da mi hitno treba na vinilu?
Jel da da je samo to trebalo da vam kažem?

SELEKTAH: 8plus/ 10

27 September 2016

LAWRENCE OF BELGRAVIA

Najvažnije je biti zdrav


Nikada nisam slušao Felt. Ali sam više puta (čak i nakon gledanja ovog filma!) to sebi postavljao kao jedan od životnih ciljeva. Ne očekujem da budem prosvetljen nakon toga ili da oni postanu moj najomiljeniji bend, ali čini mi se da im to dugujem.
Nakon gledanja ovog filma i vi ćete imati taj utisak. I taj utisak biće jak. 

Lawrence "od Belgravije" (inače ime jedne od najskupljih regija Londona i sveta uopšte) iz naslova ovog filma je Lawrence Hayward (malo ko mu zna prezime), osnivač sastava Felt, Denim i Go-Kart Mozart. Felt su tokom osamdesetih obajvili (tačno!) 10 albuma koje neki ozbiljni ljudi drže esencijalnim za (britansku) indi muziku. Denim su imali (nažalost samo jedan) hit za koji ste čuli- Middle Of The Road. A Go-Kart Mozart verovatno slušajo samo fanovi Felt. Iako bi mogli i oni koje vole Becka, Grand Royal etiketu, J-pop, Deerhoof, girl pop bendove šezdesetih, Bongwater... 

Lawrence je sve u životu radio i dalje radi sa ciljem da se proslavi, obogati i živi život bogatih i fabuloznih. I samo mu to nikako ne polazi za rukom. Možda baš zbog takve motivacije.

Lawrence Of Belgravia je odličan dokumentarac i još bolji o Lawrenceu. Iako stičemo predstavu o njegovoj karijeri (od Felt do Go-Kart), reditelj Paul Kelly stvari uglavnom drži u "sadašnjosti"- tom neprekidnom vakumu u kome je Lawrence i njegova karijera od samog početka, uvek na par koraka od mogućnosti da uspe. 

Vidimo ga na turneji, u druženju sa drugim muzičarima (dobar prijatelj Vic Goddard), vidimo ga kako pare za život zarađuje radeći kao vozač i roudi za druge bendove (Let's Wrestle!), vidimo ga kako pažljivo održava kolekcije svojih i svojih sopstvenih ploča. Uključujući i Felt singl koji mu je John Peel vratio natrag na njegov zahtev, jer je Lawrence bio povređen time što ga Peel ne vrti u svojoj emisiji. Što, btw, mnogi, uključujući i samog Lawrencea, smatraju ključnim razlogom za neuspeh Felt.

Lawrence nije naročito simpatičan. Ali ko bi bio na njegovom mestu? Utisak koji stičemo je onaj o čoveku koji je dao sve od sebe, čini se radeći prave stvari, a uspeh je izostao. I sad mu ostaje da tavori u "večitoj nadi" tj u samopreživljavajućem toku koji ga lagano, ali sigurno odvlači od mogućnosti da će ikada više uraditi nešto što će ga učiniti slavnim. 

Kad shvatite to, shvatite i da je preslušavanje diskografije Felt najmanje što možete da uradite za njega. 
I dobro delo, u najmanju ruku.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10

26 September 2016

EVOLUTION

Kao i u slučaju prethodnog filma Lucile Hadžihalilović, ako niste pedofil, smrtno ćete se dosađivati prehermetičnim arthaus misterijama


I kad malo bolje razmislim, ovo što sam rekao u podnaslovu je sasvim dovoljno.
Jer vas (svakako) ne (treba da) zanima šta ja još mogu da kažem o filmu koji kao i  njen prethodni (Innocence) izranja iz vode, u prvim kadrovima provlači "zvezdasti" motiv, a bavi se nekim dečacima koji rađaju bebe za žene za koje su mislili da su im majke, a u stvari su sirene (?), nimfe (?), žene-morske zvezde (?)... U svakom slučaju gomila dečaka u kupaćim gaćama, pliva, leži u krevetu, porađa se (carskim rezom, kad već pitate), i žene, a među njima i ona mlađa bliznakinja iz Les Revenants (btw, er ste vi znali da je druga sezona ove serije navodno hvalospevno dočekana i to je glavni razlog da će izgleda biti i treće sezone. neverovatno!), i sve je to Lucile lepo slikala (miks podvodne prirode i nad-ljudskih bića)...

I dajem 500 evra onome ko zna o čemu se tu uopšte radi.
I to mu nešto znači u životu.

SELEKTAH: 2/ 10

25 September 2016

NAJVAŽNIJA STVAR OVE NEDELJE! U NEDELJU!

Ako dođete sami, biće nas dvoje.



UPDATE:

Hvala svima koji su bili.

Hvala Nataši koja bolesna može što troje ne mogu zdravi (jedino što njoj tegljenje gajbica još uvek nije donelo privatni disko klub).

Hvala Draganu Šutanovcu što je svratio.

A evo uz šta se ludovalo do kasnih predponoćnih sati...

Mick Jenkins feat. BADBADNOTGOOD - Drowning
James Blake feat. Vince Staples  - Timeless
Dark0 - Fuschia
Kraftwerk - The Hall of Mirrors
Evie Sands - Any Way That You Want Me
Beck - Wow (GUAU! Mexican Institute of Sound remix)
Art Garfunkel - 99 Miles From L.A.
Method Man ft. Mary J. Blige  - You're All I Need
Sybil  - Don't Make Me Over
Clams Casino feat. Vince Staples  - All Nite
1 World - Down on Love
Bernardino Femminielli  - Plaisirs Américains
Abra  - Crybaby
Machinedrum feat. DΔWN - Do It 4 U
SOPHIE  - Just Like We Never Said Goodbye
Timmy T  - Time After Time
DJ Koze  - XTC
David Bowie - This Is Not America (Disco Remix)
Manic Street Preachers  - So Why So Sad (Avalanches Remix)
Wild Beasts  - We've Still Got The Taste Dancin
Lianne La Havas  - Lost & Found (Matthew Herbert remix)
Adventure Kid  - Robots Sings We´re From Barcelona
Warpaint  - New Song
Ace of Base  - Don't Turn Around
Equiknoxx Music - Bubble (feat. Devin Di Dakta)
D.R.A.M. - Cha Cha
Natalie Rose & Jeremih - Somebody
A. K. Paul  - Landcruisin'
Kendrick Lamar  - Alright
Nicki Minaj feat. Eminem – Roman Revenge
History feat. Q-Tee – A.F.R.I.C.A.
Brenmar feat. Uniique - Hula Hoop
M.I.A. - MIA OLA
Mos Def feat. Pharoahe Monch & Nate Dogg - Oh No
Tate Kobang  - Bank Rolls (Remix)
Jamie xx  - I Know There's Gonna Be
NxWorries feat. Anderson .Paak  - Lyk Dis
Busy Signal  - Text Message
CYPHR  - Lone Peak
Rabit  - Straps
Jlin  - I Am The Queen
Menchess  - Mitsubishi Song
Fit Siegel  - Carmine
Kowton  - On Repeat
Riton feat. Kah-lo  - Rinse & Repeat
Nick Höppner  - Relate (The Black Madonna Remix)
Skrillex & Diplo feat. Justin Bieber - Where Are Ü Now
Murlo  - High Rise
Beatrice Dillon  - FACE A
Errorsmith & Mark Fell  - Cuica Digitales
Oneohtrix Point Never  - Sticky Drama
Rizzla feat Odile Myrtil - Iron Cages
AJ Tracey  - Naila
Stormzy  - Shut Up
Kanye West  - All Day
E-40 - Choices (Yup)
Vektroid feat. Moon Mirror - Enemy

23 September 2016

M.I.A - Aim (Interscope)

Iako počinje jednom od njenih najboljih pesama IKADA!, Aim* cilja niže nego što smo navikli


Možda ovo i nije teorija.
Ali ime ovog albuma pored toga što znači "cilj", predstavlja i ime njene autorke ispisano unazad. Ako tome dodate da M.I.A. na sva usta priča kako će joj ovo biti i poslednji album, neko bi mogao da ga sebi objasni kao njen osvrt (pogled unazad) na sopstvenu karijeru, na neku vrstu (greatest hits?) rezimea, kada su u pitanju stilovi, zvukovi i teme koje su je definisali kao autorku i izvođačicu.
Jer posle četiri albuma različitih kvaliteta, ovaj peti samo na jednom jedinom planu donosi nešto novo- a to je kvalitet produkcije i ono što se time htelo postići.
Po prvi put do sada M.I.A. želi da postane mejnstrim zvezda i sve ono što ume i može umiva u svoju najpitkiju produkciju ikada, skoro kao da po poslednji put pokušava, iz sve snage, da se dopadne milionima miliona i istera svoju karijeru iz jarka hipster heroine sa impresivnim akademskim ugledom i mahom anemičnim komercijalnim dometima.
I da je uspeo u tome, ovaj album bi bio među najboljima ne samo u njenoj karijeri, već i ove i prethodnih godina. Jer M.I.A., da ima pravde na ovom svetu, bi i trebalo da bude prototip pop zvezde.

Ona je mlada, lepa, pametna, brbljiva, duhovita i raspoložena da bude politički angažovana. Dakle, nešto kao šrilančanska Biljana Srbljanović pop muzike.

Zašto onda AIM nije uspeo?
Zato što se ne može uspeti ako ti je uspeh jedini cilj. Naročito u umetnosti.

AIM je previše kalkulantski. Koliko god mi singl Freedun sa Zaynom (ex-One Direction) zvučao kao postmilenijumska verzija Duran Duran jaht-popa, ne mogu, a da u toj saradnji ne začepim nos na smrduckanje obostranog interesa. I taj obostrani interes, kao apstraktno smetalo, sprečava ovu pesmu da bude ultimativni hit 2016.

Pored toga, M.I.A. je ozbiljno snizila kriterijume za producentske doprinose u radu na svojim idejama. Pre svega na sopstvenim doprinosima. Kao potpisnik najodvratnije pesme ovde, Foreign Friend (sa Dexta Dapsom), stoji ona sama, a pesma zvuči kao povratnički singl Duran Duran u pokušaju da ponovo budu hip na način na koji su to "mladi ovih dana".

Angažovani Skrillex, srećom samo u dve pesme, bio je pogrešan izbor. On bi trebalo da bude od one vrste "umetnika" kojima se M.I.A. ruga, a ne sa kojima sarađuje. Ako na Go Off zažmurimo, za A.M.P. (All My People) i Talk moramo da kažemo da zvuče kao da je neko uradio remiks M.I.A. zvuka "u svom fazonu", pre nego da mu je ponudio nešto svoje (čime samo dolivam ulje na vatru za onu uvodnu teoriju o re-grejtesthitsizaciji). Duboko u sebi verujem da je M.I.A. na to pristala svesna toga.
Ako gledam po pesmama koje su mi se najviše dopale (Borders, Bird Song (u obe verzije), Finally i Visa) čini mi se da bi daleko bolje bilo da je M.I.A. više šanse dala starom saradniku Blaqstarru i novajlijama ADP-u i MC Reneeu).

Ipak, najviše od svega kao mana se nameće odsustvo same Maye Arulpragasam. Ova devojka koja se prihvatila toga da bude "dežurni" glasnogovornik za imigrante (sa "Istoka"), rasizam i ženska prava, ovde, kada i primetite da se nečim od toga bavi, zvuči kao istrošeni srpski NGO sektor (da ne pominjem ponovo Biljanu). Veliki je problem kada se problemi ne reše, a o njima treba ponovo govoriti sa istim entuzijazmom posle toliko vremena. Šta god da osoba u tom trenutku uradi, publika zasićena tim temama, nju će kriviti što se ne oseća "angažovanim" ili što problem više ne deluje vredan bavljenja njime. Ili ultra-duboka introspekcija ili još žešći radikalizam nameću se kao dva jedina i logična puta. Maya nije krenula nijednim od njih, kontra-produktivno odlučivši da je i za taj aspekt svoje karijere i za nju samu najbolje da jednostavno postane još slavnija i popularnija.

U suštini, AIM nije rđavo audio iskustvo. Ako sa deluks izdanja isprofilterišete par stvari, sa ostatkom se da živeti, naročito ako niste emotivno vezani za lik i delo M.I.A. Ali reći tako nešto za album M.I.A. mi se čini kao dosta porazan rezultat.

SELEKTAH: 6/ 10

*40 EUR sa poštarinom za Deluxe Vinyl izdanje. Još uvek nisam odlučio.

22 September 2016

SERIJE KOJE SMO MOGLI DA GLEDAMO TOKOM LETA

A neke s razlog i nismo!


Obiđite Before/After za poslednju usahlu berbu pred priliv novih stvari. Ko ne obiđe, pokajaće se, ko obiđe i svidi mu se nešto, pokajaće se.

21 September 2016

CAFE SOCIETY

Uzevši u obzir neke stvari možda bi za sve bilo najbolje da Woody Allen umre


Gledajući Cafe Society ne mogu da se otmem utisku da biti Woody Allen ovih dana verovatno znači toliko se oglušivati o bilo šta sem stvari vezanih za (aktuelnu, narednu) produkciju filma. Ne stati ni po koju cenu. Naročito ne da se porazmisli. Radi se na prvoj ideji koja je razradiva, uvek u panici da naredne neće biti. Ili da na horizontu neće nići novi glumci raspoloženi da se okušaju u saradnji sa legendom, dok je još živ.

Cafe Society je pokušaj da se uspeh epoškog (od epoha) Midnight In Paris iskombinuje sa glumcima koji više pašu generaciji milenijalsa sa kojom Allen skoro pa da nema nikakvih dodirnih tačaka (sem što neki misle da bi ih rado dodirnuo). U isto vreme, ovaj film pre pokušava nego što pretenduje da u Jesse Eisenbergu pronađe najvudialenastijeg avatara za Woody Allena. Koji bolno manjka u sopstvenim filmovima, od kada ga tamo nema.

Ono što nam Cafe Society još stavlja do znanja jeste da Allenovi filmovi, naročito u poslednje vreme, bivaju dobri ako imaju snažnu žensku junakinju (i glumicu koja je igra), jer pisanje ženskih uloga, kao i kod Almodavara, jeste bio njegov adut. Tj bivaju loši i sve gori u slučajevima u kojima je lik koji bi zapravo trebalo da bude on daleko od samog Allena. Cafe Society, za razliku od nešto manje mršavog Midnight In Paris, ne uspeva ni u jednom od ta dva.

Iako se trudi, Kristen Stewart nema ni trunčicu šarma najpoznatijih Allenovih heroina, pa čak i onih ultra-atipičnih kakva je bila Cate Blanchett u magičnom Blue Jasmine. Ona je jednostavno pogrešna za njegove filmove. Previše je drvenasta, muškobanjasta, a ne dečačka i draga, i bez ikakve snage da u nama probudi simpatiju. Blake Lively, koja se nešto kasnije pojavi u filmu, možda ima fizionomiju Allenove "junakinje", ali lik koji joj je napisan jedva da uspeva da postoji i od papira.

Nasuprot njima dvema, kao njegovim ljubavnim interesima, postavljen je Jesse Eisenberg, mucavi, blagoparkinsovani mladi glumac koji već počinje da iritira manirzmom svog kilavog samopouzdanja. Eisenberg je sve suprotno od Allena. On je nesimpatičan u svom nesamopouzdanju, za razliku od Allena koji je bio urnebesan u svom samopouzdanju, čak i kad ga je (samo)negirao.

Oslonjen, dakle, na dve drvene noge i Steve Carrella koji se tokom filma gubio u nivoima zajebanosti svoga lika (Jesseijevog ujaka, moćnog holivudskog producenta), Cafe Society pokušava da u eri "Zlatnog Holivuda" kreira romansu promašenih ljubavnika, koja ni danas podjednako nema nade za uspeh, kao ni tada. Jesse i Kristen su napravili pogrešne izbore, ali u dnu srca ostali su verni jedni drugima. I to je bukvalno sav sadržaj ovog filma koji se usput muči sa trećerazrednom satirom na mnogobrojnu jevrejsku porodicu, apsolutno neiskorištenim setingom Holivuda, koji se potom nepotrebno seli na Istočnu obalu i tavori u podjednako jalovom okruženju. Sve, a to je kristalno jasno- samo da bi se nečim popunilo predugih 96 minuta.

Sentiment neostvarene ljubavi i životne pomirenosti sa pogrešnim izborom (kad je već kasno za sve), a dolazeći od Allena, svako budi radoznalost kome se to Allen iz svog života ovim filmom obraća ili zašto pod starost guta te gorke suze. Ali film koji nam nudi ne podmiruje ni elementarne emocije neophodne za bavljenje time. Reći da je ovo "rutinski Allen" znači jako zažmuriti na to da se radi o bezosećajnoj imitiaciji istog.

SELEKTAH: 2minus/ 10