19 August 2019

BLINDSPOTTING


Pretpostavljam da je ovaj film imao dobre namere. I da ih je dobro popločao.
Ali ono što smo dobili prikazuje nam jednog Afro-Amerikanca koji u poprilično crnačkom kraju najebava zbog svog prijateljstva sa belcem.
I film malo toga čini da tu crno-belu postavku (pun intended) bilo kako afirmiše tako da ona ne ostane samo flip-papir argumentovana propaganda.

Collin je prijatelj s Milesom od rođenja. Nakon tuče ispred bara u kome Collin radi na vratima, u kojoj su Collin i Miles prebili jednog pijanog gosta, Collin (a ne Miles- nije baš objašnjeno zašto) završava u zatvoru, a potom i sa godinu dana uslovne.
Tokom tog perioda Miles nastavlja da se ponaša bahato i da dovodi Collinovu uslovnu kaznu u pitanje, čak i ilegalnom kupovinom pištolja.
Miles će na kraju filma još jednom demonstrirati kako se belci izvlače bez kazne iz svih sranja, ali i to će nam ostati neobjašnjeno.
Jedina stvar koju možemo da kažemo u Milesovu odbranu jeste da je oženjen crnkinjom, sa kojom ima dete, a prema kojoj se odnosi na isti način na koji se obično odnose stereotipno prikazani Afro-Amerikanci u sličnim filmovima (ili životima).
A kao da sve ovo nije bilo dovoljno proučavanju crno-belih odnosa, nego je reditelj-debitant, Carlos Lopez Estrada (i Rafael Casal i Daveed Diggs kao glavni glumci i scenaristi), kao (moralnu) kičmu celog filma ubacio činjenicu da je Collin prisustvovao ubistvu Afro-Amerikanca od strane belog policajca, ali to ne sme da posvedoči, jer se čitava stvar odvila nakon njegovog "policajskog sata" i bila bi dokaz da je prekršio uslovnu...

Ako je ovaj film alegorija za crno-bele odnose u Americi on je sraman. Pre svega svojim jednostrano postavljenim i amaterskim tretmanom, gde belci nisu samo katalizatori crnačkog stradanja i bedni imitatori njihove kulture, već skoro lešinari operisani od ikakvog moralnog osećaja.

Ako je ovaj film dramski postavljena struktura koja istražuje psihološke uzroke nakaradno postavljenih odnosa, onda je on daleko realističniji i daleko manje blagonaklon prema afro-američkoj populaciji koju jasno i glasno pita- zašto i u ime čega trpi sve što trpi? Pre svega svoje "lažne i bele prijatelje", a potom i gnusno postavljene ugnjetavačke strukture društva, u kojima podjednako participiraju i amoralni policajci koliko i afro-američki supervizori koji jedva da imaju trnuku razumevanja za bivše crne osuđenike. S jedne strane imamo tvrd i brutalan sistem, ali s druge strane imamo šmokljastog i dobrodušnog i poštenog Collina koji je na sve to i malerozan, pa je postavka njegovog lika skoro komična, i nemoguće je percipirati kao realističnu.

Blindspotting se krije iza toga da je komedija (ako je), jer mu je jasno koliko propagandno nastupa i da onaj belji deo njegove publike možda neće imati razumevanja za film koji ih tretira kao maćehu u Pepeljuzi. Blindspotting se od propagande krije i time da je post-Spike Leejevska mešavina žanrova, pa nekakvi Lin-Manuel Miranda fristajlovi povremeno probijaju realnost i pokušavaju da nam dočaraju unutrašnje stanje junaka. Mene mahom zasmevajući.

Dozvoljavam da film nisam razumeo kako treba zato što sam: a) beo, b) ne živim u Americi ili c) nisam osobito rasno osetljiv na rasnu propagandu bilo kog tipa.

SELEKTAH: 2/10

SINGL GODINE 2019/41

THE WANDERING EARTH

Kako da nadarmagedonizujete Armageddon


Na početku ovog filma imamo, a za "film katastrofe", uobičajeni kolaž scena koje ilustruju destruktivno ljudsko činodejstvo koje uključuje dim iz fabričkih odžaka i foke na izdisaju. No, mudri autor filma ne želi da se zameri kineskim vlastima time što će narod podstaći da razmišlja kolika je kineska krivica za sve to (a najveća je), pa vrlo brzo stvar sa ljudske krivice skreće na božju, te otkrivamo da je i Sunce iz njemu znanih razloga podivljalo i Zemlja nema drugog izlaza do da napusti njegov sistem. Baš tako- naučnici ubrzo, radom svih stanovnika planete, kreiraju na hiljade megapogonskih motora koji će pokrenuti celu planetu i izgurati je nekoliko miliona milja dalje u neki prijateljskiji sistem gde će ova nastaviti da postoji.
Bruce Willis shvata koliko je prevaziđen i prekida gledanje filma već ovde.

Mi koji ostajemo svedoci smo toga kako "Kinezi" uzimaju američki recept globalnog patriotizma američkoj podrijetla i pojačavaju ga do 11. Dakle, svuda tamo gde su do sada bili ljudi-kao-i-mi-samo-Amerikanci u očajničkom pokušaju da pomire obaveze prema spasu sveta sa naporima da izglade polomljene porodične odnose, sada imamo iste takve Kineze, a fokus je, iz njima znanih razloga, na očevima i sinovima, koji generacijski pokušavaju da se izmire, upoznaju i oproste jedni drugima.

Svet živi u megapolisima ispod površine zemlje i rekatora koji na površini pokreću planetu. U orbiti oko zemlje kruži megasatelit Globalne Države u kojima astronauti i naučnici svih nacija prate kretanje planete, a za svaki slučaj sa sobom nose zamrznute ljude i DNK biljnih i životinjskih vrsta za slučaj da neprobojni plan o pokretnoj Zemlji ne uspe...

Realizacija plana iziskuje 2.500 godina i sto generacija ljudi. Međutim već nakon 17 godina Zemlja se suočava sa skoro fatalnim problemom- gravitacija Jupitera je toliko jaka da privlači Zemlju, skreće je sa planiranog puta i preti da je u sudaru potpuno uništi. Motori koji pokreću Zemlju nemoćni su da se odupru. Jedan otac i jedan sin, prvi na megasatelitu, drugi na Zemlji u megakamionu, pokušavaju da reše stvar, dok na Zemlji sve što može da krene po zlu kreće po još većem zlu.

Sa budžetom od samo 50-ak miliona dolara reditelj Frant Gwo kreirao je drugi najgledaniji film u kineskoj istoriji koji je zaradio 700 miliona dolara širom sveta (od čega 691 samo u Kini). Sa estetske strane njegov film obilato koristi već gotova CGI rešenja, iz igrica i ranijih filmova, i samo ih prepakuje, mahom u naporu da kreativnim dovijanjem i usklađivanjem postigne jedan estetski ugođaj, koji svojim jeftinim izgledom, ipak, reflektuje pošast koja je zavladala Zemljom. Hladni pejzaži, megamašine, sve izgleda kao neko kameno doba super-industrijskog doba. Ta vrsta inventivnosti parira i realizaciji megabudalaština, koje više idejom, nego egzekucijom bude pažnju, dok melodramski elementi ostaju na razini stereotipa koje smo već upoznali i u kineskim, ali i holivudskim filmovima.

Pogledajte, jer ovde je možda otvorena Kineska četvrt Holivuda.

SELEKTAH: 6minusminus/10

14 August 2019

SINGL GODINE 2019/40

WOLFRAM FEAT HADDAWAY - My Love Is For Real (DFA)



Obično mrzim house, ali kad je ovako pametno čizi, ne mogu da odolim.



13 August 2019

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: POCKET PALMA - Godišnji (Samizdat)


Gde je Ensh?
GDE JE NOVI ENSH?!!

Zašto PALMS VOICE ne peva na srpskom?
ZAŠTO?!!

"... priča o bijegu iz današnjice kroz nostalgiju za SMS porukama, prženim CD-ima i road-tripovima. Album je prožet instrumentalnim dionicama i dreamy vokalima koji kroz direktne i iskrene stihove vode slušatelja kroz radio postaju novih osamdesetih" kažu Pocket Palma (ili pocket palma) u svom pres materijalu na Bandcamp stranici.

Ostavimo po strani tužnu činjenicu da su hrvatski telekomunikacioni operateri tamošnjim žiteljima ukinuli mogućnost SMS-ovanja, ali "nove osamdesete"- pa koliko je to genijalno!!! Nikada nigde nisam čuo da bi iko ikada želeo "nove osmadesete". Ni u svetu, a naročito ovde. Više puta sam u životu (da ne kažem- nonfakinstop) sretao ljude i situacije u kojima je bilo bolno očigledno da je nostalgija za istim toliko jaka da čovek mora da se pita gde su određeni ljudi i/ili situacije uopšte mentalno situirani. Ali- "nove osamdesete"!!! Pretpostavljam kao želja ljudi koji nisu umočili ni svoj DNK u tu dekadu.

Ko su Pocket Palma? "Nove osamdesete" ne daju odgovor na to, a mene zabole da po ko zna koji put guglujem nešto što ni bendu nije važno. Iz Zagreba su. Možda duo. Muško/ženski, obvs. Ako zažmurim mogu da ih zamislim da sa ukradenom snimateljskom opremom negde podno Brača na ukradenom gliseru snimaju spot za neku od pesama. Kao goth Denis&Denis.

Da su Hrvati uvek bolje radili pop više možda nije istina. Naročito kad izređam na šta mi sve Pocket Palma liče.
Pocket Palma su pop. Pop kao Kim Wilde, pomenuti Denis&Denis, Dubstar, St Etienne, Ladytron, rana Zana, kasni Oktobar 1864, Human League (više od svega!) i ceo taj rani potez britanskog sint-popa. I oni opskurni elektro-pop "Beograđani" iz osamdesetih što ih sad svi obrađuju, možda čak i Ljubavnici.
Plus direktni i iskreni stihovi. Osamdesete bez blama. "Nove osamdesete"(?).
I jebeno dobre pesme. Subota nakon Valentinova je verovatno najbolja pesma koju sam čuo ove godine na nekom od "regionalnih" jezika. On malo goth, ona malo domaćica/dobacivačica, muzika Interpol via rani Pulp (dakle, Human League), ljubavni kurcšlus u toku- ima li srpskog diska u kome ovo može da se čuje?!!
Druga najomiljenija mi je (singl) Godišnji. Yacht rock sreće Dadu, Slađu, Zanu, Marinu. Na gliseru podno Brača, znate već... Ono čega nema je ono što nas nosi, pevaju PP.

Godišnji je deset puta bolji od oba albuma Svemirka. Manje ispoliran, iskreniji, veseliji, stvarno za road-trip. Njegova stilska i žanrovska neusaglašenost varira malo više nego što bi trebalo, ponekad stiže čak i do makedonskog noara Anastazije, ali na pravi način podseća koliko je sinitisajzer bio snažno oruđe Jugoslavije. Možda čak i više od srpa i čekića. Nove osamdesete su malo manje zabrinute za svoj imidž i look, a malo više za komfor svojih emocija. I malo manje su od plastike.

Ja ovo nosim na more. Ako ubedim Žozefinu, možda nam u autu zasvira i na putu do tamo. Deca ionako znaju hrvatski preko njihovih sinkronizacija Šreka, pa im neće biti teško da zap(j)evaju.

Svega ovoga ne bi bilo da nije bilo asistencije Pjotora Krsteva, jedine jagodinske palme.

SELEKTAH: 8plusplus/10



12 August 2019

THE BATTLE OF ALGIERS, A FILM WITHIN HISTORY


La battaglia di Algeri, film Gilla Pontecorvoa iz 1966 (iste godine ovenčan i Lavom u Veneciji), je, baš kao i Gone With The Wind, u mom kino-pantenonu ono, štobisereklo, retko ostvarenje koje je "više od filma". Film nad filmovima. Skoro nestvaran.

Sećam se kada sam ga prvi put gledao, a to baš nije bilo tooooliko davno, da apsolutno nisam mogao da verujem da je nešto tako bilo moguće snimiti. Bio sam (i ostao!) fasciniran "masovkama", orkestracijom statista, radnje, kompozicijom kadra, sirovošću i neposrednošću izvedbe, žestinom, poezijom, politikom, mirisom koji sam skoro osećao sa zbijenih ulica alžirske prestonice. I godinama sam čeznuo da sebi pribavim ili neko superdeluks blurej izdanje na kome možda postoji nekakav "making of" ili da se konačno pojavi dokumentarac o tom filmu.

The Battle Of Algiers, a Film Within History jeste dokumentarac o tom filmu, ali ne baš kakav sam maštao. Ne traje satima, ne detaljiše svaki minut filma, ne objašnjava ga iz svih mogućih uglova, ali za mene, koji večito zaboravljam da se bavim i onim što najviše volim, donosi mnogo zanimljivih informacija o genezi filma, njegovom životu neposredno nakon premijere i potonjem uticaju na najrazličitije političke grupe i nacije.

Materijal, koji je Malek Bensmail organizovao, sastoji se od arhivskih intervjua (s obzirom da neki od autora i radnika na filmu više nisu živi, pa umesto njih govore njihove žene, recimo), aktuelnih intervjua sa pozamašnom količinom još uvek živih učesnika i sa kulturnim kuratorima različitih provenijencija koji osvetljavaju različite aspekte njegovog uticaja.

Film je sniman o događaju koji se odigrao (završio) samo tri godine ranije na istoj lokaciji. U njemu glavnu ulogu igra čovek koji je na istoj funkciji stvarno učestvovao u tom događaju (kako kom?). On nastaje u i dalje komplikovanoj političkoj klimi gde svi imaju različite interese. On nikako ne pasuje proteranim Francuzima. Zanimljivo je videti insert iz intervjua u komu učestvuju nekad zaraćeni protivnici, franucski general (Massu beše?) i jedan od komandanata FLN-a, Saadi Yacef (ujedno i pomenuta "zvezda" filma).

Nisam znao da su "Francuzi" napustili festival u Veneciji nakon što je film trijumfovao tamo, a isti je potom bio zabranjen u Franucskoj. Retke i hrabre projekcije bile su pozdravljane burnim rekacijama desnice i francuskih veterana (interesantno je što Pontecorvo ističe da su francuski generali koji su sabijali alžirsku nezavisnost prethodno bili heroji i učesnici francuskog Pokreta otpora). Film je probudio "nezavisne" sentimente u celoj Africi (mislim Angoli prvo), a svojim prikazom gerilske borbe naroda protiv okupatora inspirisao je i Crne pantere, ali i oficire koji su silom pokušavali da ukrote narod Iraka tokom američke okupacije nakon "11. septembra". Svi odreda fascinirano su proučavali kako su stvari prikazane, ali i time koliko je proniknuto u žilavost gerilske borbe i njene praktične nepobedivosti, kada je pozitivno inspirisana.

Kamermani, asistenti, glumci, statisti, tumači... apsolutno svako ima nešto zanimljivo da kaže u vezi sa filmom i svojim mestom u njemu, prikazujući ekipu filma zaista kao vojsku koja je sa nadnaravnom taktikom ušla u snimanje kao u bitku, trijumfovala i svetu omogućila jedno od najvećih filmskih ostvarenja ikada. I.k.a.d.a!

SELEKTAH: 8plus/10

DIVIDE AND CONQUER: THE STORY OF ROGER AILES


Sad kad sam odgledao The Loudest Voice (seriju koju ste i svi vi za vikend, verujem, ispratili u večna TV lovišta) i ovaj film, moram da vam kažem da je on mnogo bolji izvor za upoznavanje lika i dela Rogera Ailesa, jednog od najvećih političkih umova modernog doba.

U dokumentarcu Alexis Bloom, za razliku od serije, upoznajemo se sa Ailesovim "ranim radovima", radom na tokšou Mike Douglasa, koji mu je, zapravo, kojim je, sebi otvorio put u Nixonov izborni štab i omogućio ovome pobedu na predsedničkim izborima, čime je samo počelo njegovo neizbijanje iz Bele kuće radom na kampanjama za Reagana, potom Busha Sr i konačno Donalda Trumpa. Ailes je na vreme prepoznao značaj i moć televizije za promociju svojih kandidata i pronikao u psihologiju "mase" spreman da joj preko te televizije proda muda za bubrege. Jer muda sasvim sigurno privlače veću i kontroverzniju pažnju.

Rogerovi seksualni skandali ovde jesu pomenuti, ali priča o njemu, za razliku od The Loudest Voice, ne biva repetirana samo time, već ravnopravan deo interesovanja za Ailesa budi i činjenica da se čovek povukao iz skoro pedesetogodišnjeg bavljenja politikom značajnom ulogom u trijumfalnoj pobedi Donalda Trumpa na predsedničkim izborima. Gledajući The Loudest Voice taj Ailesov talenat za političke mahinacije, za jeftino sticanje dovoljne količine bodova, za zauzdavanje i razuzdavanje mase, sve je to otišlo u drugi plan na uštrb njegove "seksualno uznemirujuće prirode".

Pored toga, Ailes koga ovde gledamo glavom, bradom i stomačinom, daleko je simpatičniji i šarmantniji nego što je Russell Crowe ikada mogao da nam dočara (i podseća na namazanijeg Mohameda Al-Fayeda), što njegove podmukle poteze, ipak, čini realističkijim, biznismenskijim, možda čak i malčice "prihvatljivijim". Tu, mislim samo na političko polje delovanja, naravno.

Bloomova ne podilazi žamoru #MeToo pokreta, ne dejstvuje ostrašćeno i žarom pravednika kome to piše na čelu, već onome čime se bavi prilazi sa pažnjom i poštovanjem koju nesporno zaslužuje, jer razume da bi sve ispod toga samo ukazivalo na njenu nedoraslost liku i delu koji je, a nemoguće je to ne priznati, masivno (pun intended) doprineo izgledu sveta u kome danas živimo, naročito u Americi. E, sad, što je taj svet sve veće sranje... nije samo njegova krivica.

SELEKTAH: 8/10


IBIZA: THE SILENT MOVIE


Ibiza: The Silent Movie izgleda kao film zasnovan na kodeksu "Generacije Z" da "sve može". Pa tako i film koji režira legenda britanskog filma, Julian Temple, o Ibici, kao samom ostrvu, ali i kulturnom fenomenu, koji će, iz samo njemu znanih razloga biti "nemi". Iako nije.

Dakle, ako vas istorija Ibice, ostrva, i Ibice kao turističke i klupske meke sveta ne interesuje bojim se da će vas povremeni palp ovog ostvarenja i njegova vizuelna B-rešenja još više iznervirati. Temple, svoj nemi film, praktično, od početka do kraja pokriva muzikom, i to muzikom koja je definisala njegovu "klupsku" eru, od sedamdesetih na ovamo. Mislim da ćemo samo u dva navrata čuti junake arhivskih materijala kako nešto govore, a uglavnom ćemo pratiti popartično plasirane telope.

Film nas hronološki upoznaje sa istorijom Ibice, ali bukvalno od nastanka samog kopna sudarom dva kontinenta, preko njegove "Feničanske" faze, zatim prepuštanja gusarima i zaboravu nakon što je Ibičanin Kristofor Kolombo otkrio novu zemlju i preusmerio sav fokus sveta na eksploataciju tog dela sveta. Potom učimo o novom dobu koje dolazi s nacistima, dadaistima i frankistima, posleratovskoj obnovi u kojoj su Frankovi generali prepoznali turistički potencijal i konačno rađanju klupske kulture na temeljima rasteranih bitnika i hipika.

Temple očigledno nije imao bogznakakav budžet, pa se film koristi svim mogućim načinima da ilustruje ono što prikazuje, od arhivskih inserata, preko inserata iz igranih filmova do, retkih i idiotskih rekonstrukcija određenih epoha, pa tako u jednoj od njih Bez iz Happy Mondays skakuće naokolo s bakljom i igra boga plesa, Besa, koji je rasterao zmije otrovnice sa ostrva... Video kulisa ima neki "pajtonovski" vajb, iako je osnovni narativ dosta akademski i ozbiljan i tretira svoju temu kao magistarski rad.

Sumnjam da ćete bolju i "vikipedijastičniju" elaboraciju Ibice naći negde drugde, ali sasvim sigurno ona neće biti protkana sa toliko dobre muzike kao ovde. Temple je, očigledno, imao vrlo pouzdane konsultante i taj postmoderni ulaz u istoriju ostrva i njenu fizionomiju kolevke "klupskog života", koja je brutalnim kapitalističkim nadiranjem pretvorena u neku vrstu klupske farme, serviran je kao njena nepresušna i i dalje vitalna snaga.

SELEKTAH: 7minus/10


HAIL SATAN?


Velika je verovatnoća da ćete nakon gledanja ovog filma i vi postati (barem malo) Satanisti. Ili da nećete imati ništa protiv njih.

Radnja filma Hail Satan? vrti se oko namere (religioznog pokreta) "The Satanic Temple" da ispred zgrade parlamenta u Arkanzasu postavi svoj spomenik Satani, za to koristeći argument o jednakosti svih religija na tlu Amerike tj činjenici da tamo već stoji kamena tabla sa "Deset božijih zapovesti" (koja, kako saznajemo, datira još iz vremena istoimenog Cecil B. DeMilleovog filma kada je studio za potrebe promocije filma delio slične spomenike šakom i kapom svim gradovima u Americi). Jasno vam je da jedna takva namera nailazi na ozbiljno opiranje u poprilično konzervativnoj sredini.

Ono što je za nas, od ove očigledno uzaludne "provokacije" bitnije jeste što isti služi da se pozabavimo "The Satanic Temple"-om i njihovom agendom. Iako su svi oni, (uslovno rečeno) predvođeni jednookim Lucienom Greavesom, totalni frik-šou sastavljen od svih mogućih socijalnih frindžova, od onih koji su iz društva kastrirani zbog svojih religioznih uverenja, do onih koji su tu gde su, jer imaju "neadekvatno" poimanje pola, izgleda, društvenih normi itd... Međutim, sve njih ujedinjuje to što, pa zakonu koji je na snazi, oni imaju pravo na sve ono što žele, i osećaju. Drugim rečima, "satanski hram" postaje mesto koje im garantuje slobodu koju im zakon koji bi to trebalo da im garantuje ne pruža. Oni se tu osećaju slobodno i dobrodošlo i pronalaze sličnomišljenike sa kojima koriste pokret kao osnovu za provokaciju i realizaciju svojih zahteva.

Iznenadićete se da umesto prava na klanje beba, legalizaciju incesta i vozdizanje Kipa Satane pored Kipa Slobode, većina njih (sem frakcije koju predvodi radikalna Detroićanka Jex Blackmore) traži da se demokratija dosledno i sekularno primenjuje tj da iste one slobode koje "Hrišćani" u Americi nekako po "difoltu" prisvajaju za sebe uživaju i svi drugi. Sam po sebi, "The Satanic Temple" je zanimljiviji kad zagovara borbu protiv sistema i argumentuje istu, nego zbog stvari koje autohtono donosi svojim članovima (deluje da svi oni samo imaju priliku da nastave isto što i do sada s manjom opasnošću da će ih neko prebiti zbog toga, što je, kad malo bolje razmislim, poprilično).

Hail Satan? nas informiše o tome da je američko društvo bilo znatno sekularnije u svom korenu, pa i demokratskije, kao i da je model hrišćanstva koji sada dominira i satire zapravo donela "evangelizacija" Amerike tokom pedesetih kada su na snagu stupile snage haosa i bezumlja olične u tome da "In God We Trust" čak ispisom i na novčanici (koja datira baš otada). U isto vreme, film pruža priliku pokretu da pokaže očekivanu hipokriziju državnih struktura i njihovu evidentnu spregu sa crkvenim strukturama. A i mi dobijamo priliku da vidimo kako su religiozne ustanove, poput bostonske parohije, prve ustale protiv "Satanskog hrama", iako su temeljno i požrtvovano pre toga skrivale i štitile prave sataniste u svojim redovima oličene u pedofilima i silovateljima.

SELEKTAH: 7/10

PARASITE


Moram da vam priznam da sam poprilično razočaran. A možda ne bi trebalo da budem. Poslednja dva Bongova ostvarenja, Snowpiercer i Okja, i ja, nismo baš stajali u najboljim odnosima (i čudi me činjenica da o tome nema ni traga ni glasa na MMG?!). Poslednji Joon-Ho Bongov film koji me je dirnuo bio je Mother. Izgleda.

Unisono hvaljeni i Kanskom palmom nagrađeni Parasite meni deluje kao na (samo jedan!) momenat blesavije ostvarenje od onoga što poslednjih dekadu-dve bez mnogo muke štancuje Woody Allen, i na nivou bavljenja moralom i na nivou bavljenja radnjom i junacima. Bong je u poređenju, a i sam po sebi, daleko živopisniji reditelj sa mnogo više posvećenosti detalju i realizaciji scene, ali na terenu pomenuta dva šlajfuje isprazno kao i Woody.

Da ćemo Parasite i ja stajati na suprotnim stranama srušenog mosta postalo mi je jasno već na samom početku kada Bong poprilično nesuptilno pokazuje "parazitsku" fizionomiju svojih junaka koja na vrlo posvećen i razrađen način "krade" wi-fi od svojih komšija. Ubrzo ćemo saznati da porodica sa "odraslom" decom zarađuje pare praveći (savijajući) rasklope kutija za lokalnu piceriju. Usled arogancije ili nesposobnosti oni i taj jednostavni posao obavljaju traljavo i loše. Ne znam šta je Bong time želeo da nam kaže (sem možda da nam ukaže na njihov bedan ekonomski status), ali ti i takvi Ki-taekovi nešto kasnije bez problema će se infiltrirati na različite pozicije (učitelja-mentora, učitelja umetnosti, vozača i kućepaziteljice) u bogatoj familiji i obavljati svoj posao bez ikakvih problema.

Dok pratite i razmišljate o Parasite kao alegoriji za klasnu situaciju u Južnoj Koreji, ili kao metaforu odnosa Severne i Južne Koreje, ili kao elaboraciju sveopšte ekonomske postavke u svetu, on (uprkos potencijalno kontroverznom naslovu u kontekstu) teče bez problema, ali ne nudi neki naročito autentičan uvid. Čak šta, pošten gledalac bi ponuđeni model mogao da prepozna kao, ako ne idealan, a ono "baš zgodan", da i jedni (bogati) i drugi (siromašni) dobiju šta žele, iako njihov odnos nije zasnovan na potpunoj iskrenosti. "Bogati" u ovom filmu nisu ružni i zli, čak su vrlo naivni, i u tome simpatični. Siromašni, također, čak i u svom narcisoidnom i vandlaskom ponašanju, nisu naročito ružni i zli. Čak su naivni, i u tome simpatični. Jedino taj miris (siromaštva) koji je skoro utkan u DNK siromašnih, koji ne može da se ukloni, baš kao što ni njhova sudbina ne može da se izmeni, povremeno izviruje i nervira. I jedne i druge. Ali ovo nije film o tome.

Parasite počinje i traje kao alegorija, ali na kraju, pojavom stare kućepaziteljske i njenog "sveta", mutira u psihološki triler, sa crnohumornim elementima, koji odjednom traži utemljenje u psihologiji svojih junaka i odatle izvlači sledeće poteze, što rezultira neuverljivim rešenjima i u prvi plan izvlači muškarce kao patrijarhe i "montažere" svega, pripisujući im odgovornost za sve što se desilo. Na stranu što imamo i niz potpuno neuverljivih i neverovatnih detalja (to da otac ostaje da živi u podrumu, iako može da ga napusti, ili kuckanje poruka Morzeovom azbukom).

Parasite dejstvuje kao da Louis Bunuel nikada nije snimio nijedan film, a opet Bunuelu deluju svu svoju satiričnu začudnost. U krajnjem slučaju, ne tako davno (1998) Francois Ozon je snimio svoj remekdelični Sitcom koji na sličan način mutira porodične odnose i kreira film koji i na metaforičnom i na psihološkom/žanrovskom nivou svoje priče funkcioniše bez problema. Parasite u poređenju obitava na relativno stereotipnim postavkama i tek povremeno šarmantnoj komičnosti (koja je, opet, totalno u duhu lahke francuske komedije). Kada "bongovski" elementi konačno stupe na scenu oni tamo ne ostaju dugo i film se zapravo raspada u nekoliko pravaca, gde više nije jasno čiju priču "završavamo". Sklepani kraj u očajničkom je naporu da ulovi neku emociju, ali, što se mene tiče, u tome što se više trudi sve manje uspeva.

SELEKTAH: 4/10