21 April 2019

16 April 2019

U BIOSKOPIMA: DAMBO (DUMBO)


Ovo je verovatno najgori film Tima Burtona. A Tim Burton je jedan od mojih najomiljenijih reditelja. I u obzir sam uzeo i Sweeney Todd: The Demon Barber of the Fleet Street.

Sve u vezi sa ovim filmom je bezdušno. Ili bezdušno i loše.

Simpatični slonić Dambo, uprkos krupnim plavim očima, pre izgleda kao neka životinja iz familije puževa golaća ili glista sa repom. Kada leti neprijatno je za gledanje, jer izgleda kao slepi miš-invalid koji je pri tome rođen bez trunke dlačica na sebi, pa izgleda kao oderano i sveže skuvano parče mesa koje uzaludno beži od vrelog lonca.
Eva Green, koliko god nas uzbuđivalo da ona nekoga jaše, deluje krupno i nezgrapno na sitnom slončetu-glisti i sve više izgleda kao da mu je to dodatno mučenje, a ne filmska magija.

Priče nema. Osim ako zaista u sebi možete da pronađete opravdanje za još jednu ekranizaciju cirkusa na samrti sa par plemenitih duša koji nalaze načina da ga spasu. Ovaj put iz kandži zlog vele-kapitalistički orijentisanog preduzetnika koji je Dumba zamislio kao glavnu atrakciju svog neo-futuristički izgledajućeg zabavnog parka (?!). Koga igra Michael Keaton koji kao i Danny DeVito verovatno duguje neke silne pare Burtonu pa je pristao da se pojavi ovde.

Deca okupljena oko Dumba, svezajedno sa jednorukim Colinom Farrellom bi bila daleko zanimljivija da su bili roboti, jer bi u tom kontekstu i oni sami i njihovi postupci delovali daleko humanije i realističnije. Ovako su i oni samo fleka na stolnjaku klišea kojima je Burton zasuo svoj film potpuno neinspirisan i bez ideje kako da pomiri želju za rekreacijom "starog Diznija", nekih svojih autohtonih vizija i nečega što bi trebalo da zadovolji ovu našu, "modernu" decu. Jedino što je sigurno jeste da je omanuo u svemu. "Dizni" deluje olinjalo, "Burton" sveden na par scenografskih rešenja, a moderna deca su dobila lepu PC lekciju kako životinjama nije mesto u cirkusu (što je sudbina koja bi sasvim sigurno zadesila Dumba da ga zli kapitalista nije oteo), već u džungli. Sem majmunima. Za koje je ok da se i dalje vrzmaju po ramenima zaposlenih u cirkusu.

Sve traje skoro dva sata koji uprkos zagledanoj i mirnoj deci deluju kao četiri.

I Leon koji u nekom trenutku počinje da viče: Tata, tata, gledaj, ne žmuri, spavaćemo kad dođemo kući.

SELEKTAH: 1/10

15 April 2019

LORDS OF CHAOS


Ne dajte da vas ovih par hvalospevnih recenzija u poslednje vreme prevare da sam spustio standarde i častim raznorazna sranja šakom i kapom.
Možda sam samo imao sreće.

Knjigu Lords Of Chaos koja se bavi metalom i satanizom (najšturije opisano) čitao sam pre više od deset godina na jednom proputovanju autobusom do Pariza. Tada sam prvi put čuo priču o Euronymousu, Deadu i Vargu Vikernesu. Tada (kao verovatno i sada) nisam umeo da razlikujem death i black metale, ali sam bio zainteresovan za "sve to".
Nikada nisam bio poseban fan Mayhem ili Burzum.

O filmu Lords Of Chaos sam prvo čitao skoro sve najgore i delovalo je da se radi o još jednom rok bajopiku u kome autor nema pojma, a ni ideju čime se bavi, niti kako treba time da se bavi. Te sam njegovo gledanje odgađao sve dok se nije ukazao, uslovno rečeno, apsurdan termin za to.

Jonas Akerlund je rok javnosti poznat kao reditelj veeelikog broja video spotova za izvođače od U2 preko Roxette do Rammstein. I filmova Spun (nisam gledao) i Polar (također iz prošle godine, koji ne deluje kao nešto što ću gledati). Jonas je Šveđanin kao Varg, drugi glavni junak ovog filma. I očigledno "garavog srca".

Jonas je priči pristupio kao da je priča i onima koji ne znaju ništa o njoj, ali i onima koji misle da znaju sve šta se i kako dogodilo. Na početku filma stoji ispis da je film "baziran na istini, laži i onome što se verovatno desilo". Srećom po nas, Akerlund je najviše materijala isrcpeo iz onog "što se verovatno desilo" tj iz sopstvene interpretacije. Čitavu stvar "legitimisao" je time što je naraciju poverio mrtvom (pun intended) Euronymousu. Da, znam da mrtvi naratori deluju kao jeftin trik, ali mislim da je ovde taj ugao briljantno zamišljen i sproveden, jer ko bolje da ispriča priču o korenima "norveškog crnog metala", nego njen mrtvi (ko-)autor. Zar ne? I priznajte da je superduhovito.

Pročitao sam negde da Akerlund navodno nije znao koji ton da odabere za svoju priču, pa ona negde deluje sumanuto, negde preozbiljno. Što je dobra opservacija u slučaju da ste retard i da vam je ideja crnog humora (kao sastavnog dela svačijeg i svakog jebenog života) sasvim strana.

Lords Of Chaos je kao crna tinejdžerska komedija, poput Heathers. Junaci ovog filma bili su tinejdžeri kada je sve počelo- Euronymous je imao 25 godina kada je ubijen, a Dead 22 kada se ubio. Otuda je Akerlundov ugao gledanja potpuno legitiman i daje filmu jednu živopisnost koja je lako mogla da zgasne u politički korektnom držanju lekcije, koju su kritičari možda očekivali od ove priče i ovog filma. Akerlund svim stvarima prilazi bez mnogo obzira za moral i eventualne poruke. Njegovi junaci su moralno kompromitovani (za svoj uzrast) od samog početka ili se, jednostavno, radi o zbirci vrlo zanimljivih psihopata (medicinski gledano) koje su slična interesovanja privremeno združila.

Euronymous je epicentar priče, pored toga što je narator, film je i oivičen njegovom inicijativom za formiranje benda s jedne strane (i nastankom norveškog crnog metala) i njegovom smrću s druge. On je Malcolm Mclaren ove priče, čovek koji je umeo da prepozna marketinški potencijal raznih stvari, od Deadovog samoubistva do Vargovog talenta. Jedino što su, za razliku od Pistolsa, Mayhemovci bili manje spremni na kompromitaciju njihovih životnih i umetničkih izbora. Iako će izgledati kao da film relativno pere Euronymousa od cele priče i tretira ga kao žrtvu, to zapravo nije tako. On je kriv koliko i svi ostali, možda i najviše, jer je bilo "zli mastermajnd" cele stvari. A onda se ona okrenula protiv njega.

S Akerlundove strane postoji jasna namera da se naruga Vargu (od uvodne scene gde ovaj nosi teksas jaknu sa Scorpions zašivkom) ili da ga okrivi za sve, ali to je samo zbog toga što Varg i objektivno i u ovoj priči jeste najdirektniji krivac i počinitelj loših stvari, čovek koji je u nastajući "crni metal" stvarno uneo njegove najkontroverznije elemente i dan-danas insistira na njima. Akerlund sve to nije želeo da relativizuje, ali te stvari su utkane u Vargov lik kao način da se izbori za sopstveno mesto, da se otrese lažnog i jakog Euronymousovog uticaja, ali i da da oduška svojim matičnim bolesnim stremljenjima.

Ali da se vratim na početak, iako Akerlund na početku ima potrebu da gledaocu objasni i šta je Norveška koliko i šta je "crni metal", i jedno i drugo dolazi kroz Euronymousov cinični diskurs koji šire kontekstualizuje društveno okruženje u kome žanr, a potom i sve ostalo nastaje. Lors Of Chaos ima klasičnu strukturu bend priče, ali ona na svim krivinama izleće sa poznate staze. Možda će film nekima izgledati psihološki nedovoljno uverljivo, pa će mu otuda pripisivati površnost, ali meni svi likovi deluju, a naročito u kontekstu svojih godina, "verovatno". "Baš kao što se stvarno desilo".

Ne osećam se dovoljno komeptentnim da analiziram upotrebljenu muziku, ali mi na nivou funkcionalnosti upotrebljeno radi posao, možda više za one koji nisu zainteresovani niti za "crni metal", niti za ovu priču posebno. I jeza me je više prožela kada su Dead Can Dance ispratili Vargovu misiju ka Oslu, nego svi insertovani "crni metali" pre toga. Lords Of Chaos (i) u tom smislu nastupa kao film sa većim ambicijama nego da bude kultni/fanovski film o nečemu što se samo njih tiče. I u toj poslednjoj nameri Akerlund je fantastično realizovao jednu poprilično neprijatnu priču vrlo limitirane atraktivnosti za "prosečnog gledaoca", a onda je uspeo da nas kroz likove i preradu "uobičajene priče" zainteresuje i zabavi.

Humor je, baš koliko i brutalnost pojedinih scena, pa i odsustvo empatije, ono što ja prepoznajem kao esencije žanra kojim se film bavi. Činjenica da je Akerlund napravio ovoliko pitku priču ne relativizujući ništa od toga, čak naprotiv, nastavlja da me fascinira.

SELEKTAH: 9plus/10

12 April 2019

SINGL GODINE 2019/21

070 SHAKE - Morrow (Def Jam)


Milenijal(skinja) koju je okej lajkovati.

SINGL GODINE 2019/20

OUTER SPACES - Teapot #1 (Saddle Creek)


Springtime in Breeders.

11 April 2019

TV GONIČ: THE GRAND TOUR


Ko se ne plaši da ispred telvizora sedne za volan, neka me prati. Na pristojnoj udaljenosti. Nemirko Alvirović za Before/After.

08 April 2019

THEY'LL LOVE ME WHEN I'M DEAD


They'll Love Me When I'm Dead je savršen dokumentarac. Besprekoran parnjak nedavno rekonstruisanom Wellesovom filmu The Other Side Of The Wind i, ako mene pitate, film koji svakako treba pre da pogledate ako nećete oba.

Morgan Neville je, iako meni relativno nepoznato, veliko ime u svetu dokumentarnog filma. Samo prošle godine je pored ovoga imao daleko pominjaniji (a kako nisam gledao, ne znam ni da li je i bolji) film o legendarnom američkom voditelju emisija za decu, Fredu Rogersu, Won't You Be My Neighbor? Što They'll Love Me... u tom kontekstu čini još fascinantnijim filmom, jer mu je posvećeno duplo manje pažnje nego što je trebalo.

Iako je vaskrsenje filma The Other Side of the Wind direktan povod za nastanak ovog dokumentarca, on je, baš kako i treba, film o mnogo više stvari. Najviše od svega o samom Orsonu, o Holivudu, o životu, o smrti i o tome kako, uprkos vašem najvećem trudu, stvari imaju tendenciju da izmiču, izmiču i sasvim izmaknu kontroli. Naročito vašoj.

U više navrata učesnici i posmatrači The Other Side of the Wind će reći da je ključ za njegov nezavršetak tj završetak Wellesova posvećenost montaži i uloga iste u njegovom tesanju. Imajući to na umu, ili ne, Neville posebnu pažnju u svom filmu posvećuje efektnim montažnim rezovima koji kombinuju dokumentarne snimke, Wellesove glume i režije, sa aktuelnim snimcima aktera i ostvaruje žive i vrlo duhovite komentare i poente. Sa lakoćom koja čini da imate utisak da sam Orson diskutuje sa samim sobom (a s kim bi?!), pred vašim "mjutiranim" prisustvom.

They'll Love Me When I'm Dead objašnjava The Other Side Of the Wind, zalazi iza njega i otkriva naličje koje je sumnjivo i skoro sasvim autobiografsko, uprkos relativnom opiranju aktera, pa i samog Wellesa. The Other Side... nije trebalo da bude njegov testamentarni film, ali je tako ispalo, što gorčinu njegovog obračuna sa Holivudom, koji se isključivo i samo pominje kao najveći izdajnik, čini posebno tragičnom, a velikog, ogromnog i samoživog Wellesa pretvara u dementnog medu.

Orson Welles svakako nije bio lik koga bi trebalo žaliti, baš kao ni "građanin Kejn", ali u njegovom životnom putu ima toliko lomova koji njegovu borbu izdižu na nekakav nadljudski nivo, sa kojim možemo da saosećamo, kao obični smrtnici. Deluje kao da nije imao drugog izbora sem da u tako velikoj meri i tako samouvereno veruje u sebe. Držeći ljude, čak i one koje najviše voli, na neoprostivoj i nepremostivoj distanci. Priča o njegovom poslednjem filmu u velikoj meri je priča o najvećem delu njegove karijere- onom u kome je on bio velik samo u svojim očima, ali poprilično neinteresantan Holivudu, u koji je pokušavao da se vrati (jer ima smisla biti najveći samo u najvećoj areni na svetu).

Pored svega toga, They'll Love Me... je apsolutno neizbežan dokumentarac ako "učite" o filmu, jer vivisecira razne aspekte nastanka filma i pokazuje nam "autora u dejstvu" (i to kakvog autora!), pa tako neki (od brojnih) hermetični momenti The Other Side... bivaju objašnjeni i razumljiviji. Što ga ne čini boljim filmom, ali je dragoceno videti spontane ili promišljene načine na koje reditelj kreira nešto, naročito ako za njega "rade" drugi proslavljeni reditelji na pozicijama glumaca. Ovaj film otkriva i drugu meta-stranu The Other Side..., onu u kojoj je sam taj film, baš kao onaj koji John Houston snima u njemu, postao nerealizovani mamac za producente i Holivud, pa u neku ruku funkcioniše i kao stvarni dokumentarac Wellesove poslednje havarije.

Dugo nisam gledao film o holivudskom autoru (ili bilo kom drugom filmskom autoru) koji sa ovoliko lakoće i jednim, naočigled, "nebitnim" povodom, uspeva da da tako kompletnu i poetičnu sliku i o tom povodu, i o njenom autoru, ali i da čitavu stvar podigne na univerzalni nivo na kome je više nego jasno da ko ne kani pobijediti u životu nema šta da traži, a čak i ako je naoružan tom namerom treba da zna da ga nakon svega očekuje obala prekrivena čemerom i jadom.

SELEKTAH: 10/10

05 April 2019

SINGL GODINE 2019/19

KHALID FEAT. SAFE - Don't Pretend (RCA)


Dođi da ti se zavučem pod posteljinu.

SINGL GODINE 2019/18

SEVDALIZA - Darkest Hour (Twisted Elegance)


Soap and Skin and Rosalia.


04 April 2019

DELI GIRLS - I Don't Know How To Be Happy (Sweat Equity)


Kurirajući ovogodišnji KUP MAARE, Dragan Ambrozić je između ostalog pomenuo kako primalna energija Violent Femmes i dalje efektno pokreće mlade ljude koje je izložio njihovom prvom albumu.
Ja nisam više mlad.
Ja sam večito mlad.

Deli Girls prave muziku koju bih vam ja pravio
da mogu
da hoću
danas.

Mislio sam da iza vokala stoji žena (u najširem smislu te reči). Zove se Danny. Ali možda je u pitanju pitbul (ne)pušten sa lanca.
Iskrenost? U ovakvoj muzici? Često postaje nepotreban predmet diskusije. Ne interesuje me da li se Danny kara sa Elonom Muskom dok Grimes ne gleda (ili baš tada) i najveći joj je problem kako da se ne udavi u njegovim milijardama (ako su pare jedino merilo nečije potrebe za iskrenošću). Meni zvuči dovoljno iskreno.

I'd Rather Die je (verovatno) najbolja stvar koju sam čuo ove godine.
Može da vam pojede bebu ako je ostavite samu sa njom.

Deli Girls su iz Njujorka. Danny i Tommi. Ovo im je drugi album. Traje ni 20 minuta. Ili je to utisak.

U mojoj glavi ova muzika saundtrači scenario koji pišem ovih dana. O nekom triju. Ali ne muzičara. Prija mi što Danny laje, a ne peva, što urla i ujeda, trga, kida, što krv šiklja. Što Tommi ispod pušta udare na sintisajzeru, kao da svira na mašini za mlevenje mesa, čuj mene mesa, za mlevenje Death Grips. Death Grips su pičkice nad pičkicama u odnosu na Deli Girls.
Ako postoji raj, Keith Flint ovo sad tamo sluša.

Naporno je.
Ali da se zavrckati guzom uz ovaj nojz. Tražite zid da glavom udarite, ili.
Imam brdo problema. I svi su mi u glavi. Zujanja i kratkih spojeva. Koja gladna deca ne bi razumela. Ona na samrti još manje.
Samopovređivanje zvukom?

Možda vi to nećete razumeti.
Ali krajnje je vreme da to prestanem da doživljavam kao moj problem.

SELEKTAH: 10/10