01 March 2019

MOĆ VEŠTICA 17.02.2019. Neću doći da ostarimo zajedno







Cool Greenhouse - I'm Into CB (RIP Smithy!)

The Fall - I'm Into CB

James vs. The Sabres Of Paradise - Jam J (Phase 3 - Sabresonic Tremelo Dub)

Black Midi - speedway (blanck mass remix)

Basehead - Hair

Mangulica FM - Jutro me podseća na to

Lifafa - Nikamma निकम्मा

Low - Sea
Omega - Gyöngyhajú lány

Fontaines D.C. - Too Real

Acid Pauli - I See A Darkness

Marijuana Deathsquads - Bad Boy Masterpiece
Mood Rings - The Line

Hybrid Kids - D'Ya Think I'm Sexy
Jah Wurzel - Wuthering Heights
Revolting Cocks - Da Ya Think I'm Sexy?

Vaudou Game feat. Roger Damawuzan - Something Is Wrong
Black Midi - Savage Gary's DbDbDb
Digable Planets - Dial 7 (Axiom of Creamy Spies)/NY 21 Theme

Ђани Друид - Тавчегравче

Heavenly - K Klass Kisschase
Kodagain - Nemoj mi dirat zvezdanu noć

Hidemi Ishikawa - Tonight Is Forever

21 February 2019

TV GONIČ: ŠTA DA GLEDATE DOK PRAVITE PLANOVE ŠTA DA GLEDATE


Zavirujem i odgledavam za vas neke serije s kraja prošle i početka ove godine. Kvarim vid da vi ne pokvarite srca. Bebe, ovo je moj Vijetnam.

Before/After izveštava.

THE MISEDUCATION OF CAMERON POST


The Miseducation Of Cameron Post je 2018. odneo glavnu nagradu na Sundance festivalu.
Film izgleda apsolutno kako sam očekivao od Sundance pobednika koji se bavi problemom hrišćanskih kampova za prevaspitavanje grešnih gejeva i lezbijki u poštene i strejt muškarce i žene.
Nepodnošljivo.
Amaterski.
Bez ikave radnje.
Agitpropovski.
Sentimentalno, a ne emotivno.
Sa jednim, ultra-predvidljivim, tragičnim događajem, pri samom kraju, da uzburka baru nedogađanja. Kao što smo i navikli u tisućama sličnih "indi filmova sa agendom" pre toga.
Sa scenom u kojoj Moretzova, kao lezbijka Cameron, razgovara sa nekakvim istražiteljem, nakon što je jedan od polaznika kampa u napadu ludila/prosvetljenja (vi odlučite) probao da odseče sebi penis, i onda mora i njemu i nama da pojasni, U SLUČAJU DA CEO PRETHODNI JEBENI FILM NIJE!!!, da je ovde na delu i "emotional abuse". Od koga je umalo stradala Mandy Moore. 
Film bez ikakvog autentičnog insajta u stvari.
Zanatski na nivou polaznika rediteljskog kampa u Gornjem Milanovcu.
Koji je uspeo da upropasti Sashu Lane, zvezdu American Honey, Andree Arnold, i svede je na auto-pokretnu ljudsku scenografiju koja služi tome da film dovuče do "edžinesa" devedesetih, prepoznatljivim miksom auto-ironije i cinizma.
Najgori album Breeders (Last Splash, naravno) figurira kao jedini popkulturni detalj u životu narečene Cameron Post.
Jbt.
I sve to 2018!?!

Evo ideje nekom našem ambicioznom reditelju-propagandisti za film koji bi bio hit na Sundanceu:

Bavi se pravoslavnim kampom, negde u Srbiji, gde popovi-volonteri pomažu borcima ratova devedesetih da iz srca i sećanja izbrišu grižu savesti i prihvate da svojim delovanjem nigde nikada nisu počinili nikakve grehove. Iako oni osećaju da jesu.
Nema na čemu.

SELEKTAH: 0/10

SINGL GODINE 2019/08

SINGL GODINE 2019/07

20 February 2019

THE OLD MAN AND THE GUN


A Ghost Story, Davida Lowery-ja, je po mom neskromnom mišljenju bio masterpis. Uprkos manama. Zapravo, a u želji da vas nerviram još više, meni je taj film kao Kubrickov 2001: A Space Odyssey, na nivou razbijanja dramske forme u nešto apsktraktno i po avangardnom kretanju po realnosti, s tim što mi je emotivniji i bolji. Uprkos manama.

Otuda sam očekivao mnooogo više od The Old Man And The Gun. Iako nije trebalo. Jer je Lowery-jev "najcenjeniji", Ain't Them Bodies Saints, meni skoro studentski amaterizam. A i njegov Pete's Dragon smo s Eli odgledali bez mnogo izgubljenih uzdaha.

Ali The Old Man And The Gun je baš... bez veze. "Uglavnom" baziran na istinitim događajima (kako sam ponosno kaže i na početku i na kraju filma), to je priča o Forrestu Tuckeru koji je ceo život proveo bežeći iz raznoraznih ustanova u koje je bio "pritvoren" i koji je ceo svoj život, uključujući i kompletnu starost, posvetio pljačkanju banaka pištoljem, kojim nikada nije opalio. Naprotiv, sve svoje pljačke obavio je džentlmenski, s osmehom i, kako očevici kažu, "izgledajući veoma srećno".

Gerijatrijski deo priče o njemu oivičen je poznanstvom sa vršnjakinjom Jewel (Sissy Spacek) koju upoznaje u restoranu nakon jedne pljačke i s kojom, praktično održava odnos, sve do svoje poslednje pljačke.

Gledajući The Old Man And The Gun nisam shvatio o čemu je ovaj film, tj šta je bila Lowery-jeva namera da nam kaže pričajući priču o tipu koji je osećao da živi isključivo dok je prkosio zakonu. U prekratkih sat i po, film deluje zbrzano, neuverljivo, izrazito nefokusirano i dramski skoro potpuno prazno. Lowery relativno rano uspostavlja (očekivanu) opoziciju svom junaku kroz čuvara reda, Johna Hunta (Lowery-jev stalni Casey Affleck), koji je zapravo i otkrio da iza serije pljački po celoj "donjoj" Americi stoji jedan čovek. Međutim, nekog posebnog rivalstva između njih nema, naročito ne "ikoničnog". Lowery će im u par navrata ukrstiti pute, čak i zabavno, ali sve to pre deluje kao biografski dug tom periodu Tuckerovog života, nego kao nekakva sudbinska postavka stvari.

Lowery nepotrebno vreme troši na Huntov privatni život, stilizujući ga skoro u dokumentarnom maniru, ali ti momenti, kao i oni koji se tiču Tuckerovog odnosa sa Jewel, planiranja pljački sa svojom bandom (koju čine još Danny Glover i Tom Waits), deluju kao hvatanje najnebitnijih aspekata i trenutaka priče. Ceo The Old Man And The Gun kompromitovan je time što popunjava vreme vrlo banalnim situacijama, dijalozima, pa čak i odnosima.

A onda je kroz sve to, u flešbeku koji priča Tuckerovu biografiju, provučen i deo karijere (ili samo jedna scena?) Robert Redfordove karijere, pa nije jasno da li je u isto vreme The Old Man And The Gun neka vrsta kreiranja pozne faze i omaža jednoj "desperado" karijeri. Što, moram da priznam, nije nešto po čemu ću pamtiti Redforda. Mislim, The Old Man... uprkos naporima nije vestern, niti njegovo meta-finale (ili anti-finale), gde se jedna hipi filozofija meša sa nedostižnim horizontima prerije mitskog Divljeg Zapada i prikazuje nam čoveka koji je po svaku cenu živeo svoj život kako je on hteo. A potom se sve to pretapa na karijeru Roberta Redforda i činjenicu da je on ovaj film odabrao da završi svoju karijeru. Jedinu paralelu nalazim u činjenici da je i Redford svoj život živeo mimo "Holivuda" i u debeloj senci svog uspeha, "kako je hteo".

Tucker negira konvencije "uobičajenog života". Mada, Lowery ne ulazi naročito u to zašto je Tucker radio sve što je radio (Redford još manje). Sem što nas pušta da vidimo da ima ćerku, za koju izgleda ni ne zna, baš kao i unuke. S druge strane, Tucker deluje kao neko ko bi voleo njihovo društvo. Iako bi ono bilo nepraktično.

Dakle, emotivni impakt filma skoro da ne postoji. Ispričana priča više je zabavna na nivou informacije, nego egzekucije, i potencijalnih meta-momenata koji su opet interesantniji za dekodiranje geekovima nego (pri)prostoj publici. Redford ne deluje naročito ubedljivo, ali ni naročito odomaćeno u liku. Sem na trenutke kada odiše sebičnošću. Skoro svi ostali likovi u filmu, uključujući i Hunta su nepotrebni. Zažmurite i film može bez svih njih.

Ironično (nadam se...) osmišljeni poster koji sam stavio za ilustraciju teksta prikazuje sve ono čega u filmu nema, verovatno u želji da se tim žanrovskim aspektima naruga. Ali ono što je ostavljeno umesto toga deluje ispraznije je od svih prikazanih klišea.

SELEKTAH: 1/10

18 February 2019

TWARZ (aka MUG)


Kao i u našem Teretu, ni ovde napadnuti nemaju priliku da se brane, jer kod autora jednostavno ne postoji interes za tako nečim. I tamo, kao i ovde, optužena je čitava nacija.

Jacek je mladić koji voli metal, naročito Metallicu (pretpostavljam da istu nismo čuli u filmu, jer je previše koštala, a rediteljka nije imala sluha za lokalni zvuk), koji je lepuškast, ima lepu devojku, živi u normalnoj ksenofobičnoj i rasističkoj multigeneracijskoj poljskoj porodici i radi kao građevinar na izgradnji nove najveće statue Isusa ("veće od one u Riju!"). U prvom delu filma, rediteljka Malgorzata Szumowska (čije Telo i dalje čeka da ga obljubim) pokazuje nam njegove dnevne i životne rutine, zarobljenost u malom mestu, kojom gospodari lokalna ispostava katoličke crkve i debele naslage pomenutog rasizma. Pored devojke, jednina svetla tačka njegovog života je njegova starija sestra, koja gleda malo "preko ograde" i razume vreme u kome žive.

Prekretna tačka ovog filma je kada (spojleriiii!!!) Jacek padne sa "Isusa" i tom prilikom od svih stvari najviše ruinira svoje lice, do te mere da ga tek "prva i revolucionarna transplatacija tuđeg lica (nekog mučenika koji je upravo poginuo na drugom mestu)!" čini "pristupačnim" za dalji život. Ta krupna promena, pored činjenice da ponovo uči da govori, da nema facijalne ekspresije i da jedva vidi na jedno oko, odjednom ga čini uljezom u rodnom mestu.

Szumowska, sa izuzetkom starije sestre koja je već bila "rezoner" u postavci stvari, svim akterima od članova porodice, preko rođene majke, meštana, pastora do devojke daje priliku da ga se odreknu, "svako na svoj način". Rođena majka čak organizuje profesionalne egzorciste da iz njenog sina isteraju đavola koji je u njega ušao kroz lice koje mu je transplantirano. Surovi cinizam u rukama Szumowske nažalost ne deluje kao komično sredstvo koliko zaista bizarni stepen u neprekidnoj gradaciji gadosti koje su Poljaci voljni da učine bližnjem svom, spremni samo na rečima i statuama da pokažu svoju okrenutost Isusu, a nikad na priloženim im prilikama.

Zbog toga Mug, umesto da bude interesantna i duhovita studija o tome koliko jedna tako specifična i spasonosna promena postaje problem za okolinu i dalji život, češće i radije biva serija prilika na kojima će Szumowska napraviti distancu od svojih zemljaka i optužiti ih da su najgori "scum" u Evropi. Gorka satira krunisana je skupom oko gotove statue koja, nažalost, ne gleda gde bi trebalo pa su građevinari prinuđeni da joj okrenu lice. Što se može tumačiti kao da ni Isus ne može da ih gleda, ili da je Isus jedini spreman da okrene "drugi obraz" onome što mu se čini.

Jacek odlazi iz mesta na kraju. Predvidljivo i svrhovito jedino tome da istumači zašto toliki Poljaci odlaze iz domovine.

SELEKTAH: 4plus/10

THE WIFE


Verovatno se i vi pitate koji k. svako malo ovde iznosim sudove o filmovima po principu "jedina stvar koju bih ja uradio drugačije...", ali, jedina stvar koju bih ja ovde sigurno izmenio jeste naslov. Izbrisao bih The Wife, i stavio, recimo, "The Couple".

Jer, iako oberučke koristi #meToo klimu za svoje pozicioniranje, The Wife nije film o "supruzi", niti o tome kako je biti supruga. I ako ga samo kroz tu vizuru gledate, kao omaž suprugama ovog sveta koje su zauzele poziciju "iza svog uspešnog čoveka", onda ćete odgledati ne samo pogrešan film, već i plitko elaboriranu propagandu. A to niko ne želi. Niti ćete umeti da cenite vanserijski doprinos Glenn Close koja je svoju "ofanzivni" nastup koji ju je proslavio u njenim najpoznatijim filmovima i serijama podjednako efektno zamenila jednom defanzivnom pozom u kojoj se, očekivano, ne oseća naročito dobro.

Nisam čitao roman Meg Wolitzer, ali scenaristkinja Jane Anderson je mogla da priču o uspešnom piscu koji dobija Nobelovu nagradu za književnost i potom sa suprugom odlazi da je primi u Stokholm ublaži izbacivanjem Nobelove nagrade. Pre svega jer ona ozbiljno kompromituje ključnu premisu ovog filma- a to je ko je zaista pisao knjige, on ili njegova talentovana žena. A potom, jer drama koja počinje da kulja u njihovom odnosu ne može da se nosi sa ceremonijom i kontekstom "Nobela", pa se u tom disbalansu gubi neophodna realističnost čitave priče.

Elem, The Wife je o Joe Castlemanu i njegovoj supruzi Joan. On je nekada bio njen profesor, u braku s drugom ženom, a onda se zaljubio u svoju talentovanu studentkinju. Nekako s njegovim brakom uspešnije je krenula i njegova karijera pisca i, kako to obično biva, u poznom dobu on zaslužuje "Nobela". Najveći deo filma je o njihovom odlasku i boravku u Štokholmu neposredno pre ceremonije. Tako krupan momenat neminovno testira fundament njihove veze, priziva istoriju njegovih ljubavnih afera (za čime kod starca i dalje ne jenjava želja), a potom se, zahvaljujući traljavo ubačenoj ulozi piščevog biografa (koji ih prati na putu) otvara i sporna istina da li iza njegovog pisanja stoji ona, što njeni flešbekovi potom potvrđuju.

Međutim, The Wife nije, niti bi smeo da bude, o beskrupoloznom muškarcu i piscu koji je iskoristio svoju suprugu, čega je ona upravo osvešćena žrtva (iako poslednja scena filma sa bukvalnim okretanjem novog lista jeste bedna sugestija). Joan u Johnovim javnim nastupima možda jeste zauzimala zadnje redove, ali on, čak i u svom obraćanju prilikom Nobelove nagrade, ne propušta da joj pripiše ključnu ulogu. Njihova bračna dinamika jeste trnovita, ali postoji. Oni se vole, svako na svoj način. Iako je njegov lošiji.

Ali, snaga The Wife leži u tihoj paraleli da je piščevo, tj njihovo književno delo, samo metafora ili jedan aspekt njihovog braka, njihovog zajedničkog života. U kome su, a tako deluje, ravnopravno delili uloge. Dok je ona "sređivala" njegova pisanja i udahnjivala im život, on se bavio decom, kuvao ručkove i, ok, varao je. Možda je strašno što "Nobel" nagrađuje jednog pisca, a nema razumevanja za sve one koji su njegovom uspehu doprineli. Nema "Nobela" za "piščevu suprugu". A naročito nema nikakve "životne nagrade" za brak ili život. A The Wife je baš o tome, o sumiranju životnih i bračnih doprinosa, više nego karijernih, o tome ko je u celoj priči bio kome "supruga" (sa svim onim zemaljskim poslovima koji toj ulozi pripadaju). I da li iz Joan progovara nerealizovana i nenagrađena spisateljica ili supruga zapostavljena obavezama prema ženi-piscu i mužu-piscu.

The Wife je kao priča ponudio daleko više kompleksnosti nego što je uspeo da izmuze, a njegova relativna premisa ("ko je autor") trebalo je da malo više posluži samo kao povod, a ne da pokušava da dominira dramom junaka. The Wife je o nezadovoljstvu podeljenim ulogama, o društvu koje je forsiralo i stimulisalo takvu podelu, o tome šta čovek u poznom dobu treba da prepozna kao svoj životni uspeh i čime da bude zadovoljan. Joan Castleman nije bila žrtva, čak ni po ovim "novim" kriterijumima #meToo pokreta. Ona je pristala na neke stvari zarad ljubavi (i, ok, "bila su takva vremena"), ali ne može da kaže da za to ništa nije dobila, da njena uloga nije prepoznata i cenjena, možda ne na najbolji način, ali jeste. The Wife propušta da nam prikaže Joan Castleman kao ženu koja shvata pre svega sopstvene greške i propuste u celoj priči.

Stereotipni i patetični odnos prema sinu je još jedna loša demonstracija pogrešnih namera- gde otac uprkos navodnoj posvećenosti kući, ne pokazuje razumevanje za decu, koje majka, tako spontano i lako ima. A možda je baš u tome poenta- da deca više vole roditelja koji nije bio tu.

SELEKTAH: Od 7 do 9/10 (u zavisnosti iz kog ugla sagledavam prikazano)

GREEN BOOK


Ne znam da li biste se složili sa mnom, ali jel' da da bi bilo moćno da na početku ovog filma piše "Not based on a true story".
Mislim da bi to ostavilo veći utisak.

Green Book deluje kao da bi mogao da bude "novi prototip oskarovskog filma", angažovan, ali u isto vreme zabavan i gledaocu koji je tu samo zbog filma.
Green Book je, kao što ste već svuda pročitali, i "reversed Driving Miss Daisy", ali ne samo zbog zamenjenih uloga "belih i crnih figura", već i zbog primarno "reversed" odnosa u tonu i tretmanu "škakljivog" materijala, što je, čini mi se, najveća vrednost ovog filma. Što ni priču, a ni sebe nije shvatio preozbiljno. A sve to vešto je realizovano insertovanjem Petera Farrelly-ja na rediteljsku poziciju. Da, Farrelly-ja od There's Something About Mary i Dumb and Dumber pedigrea.

Viggo Mortensen igra Tony-ja, Italijana koji svoju porodicu prehranjuje raznim poslovima od kojih su neki i izbacivač iz noćnih klubova i mali-od-palube za lokalne mafijaške bosove. Kako nam uvodna scena objašnjava, on je pametan, namazan i sposoban da se snađe u svakoj situaciji, ali i dovoljna sirovina da ga to limitira u napredovanju na socijalnoj lestvici (ono sa hotdogovima). Taj i takav Tony sticajem okolnosti postaje vozač renomiranom, crnom, gej pijanisti, Dr Donu Shirley-u. Na turneji po američkom jugu tokom šezdesetih!
Da, stvari stoje tek malo bolje nego da je neki Gianni pred kraj tridesetih vozao jevrejskog, gej pijanistu na turneji po severnoj Nemačkoj.

"Green Book", po kojoj film i istoimeni memoari (Tony-jevog sina) po kojima je nastao, odnose se na stvarnu knjigu koja je u periodu rasne segregacije u Americi služila crncima da znaju u kojima hotelima i kojim restoranima mogu da borave kada se nađu negde na jugu Amerike ili njenoj unutrašnjosti. Kao metafora, ona je demonstracija otvorene rasne diskriminacije i neprirodnog insistiranja da u "modernom američkom društvu" svako ima svoje, nepromenljivo, mesto. Naša dva junaka, svako na svoj način, to pokušavaju da promene. Tony nastupa iz zdravorazumske, "ulične" logike da niko nema pravo da mu govori šta da radi i da je to "američki način", dok Dr Don svoju turneju tretira kao misiju prkošenja normama, tihu demonstraciju sile i, na izvestan način, "trijumf njihovim sredstvima".

Green Book svoju prijatnost, pitkost i šarmantnost relativno brzo pronalazi u svojim glavnim akterima i njihovom prijateljskom, neumivenom i uverljivom odnosu. Farrelly, pametno, više insistira na njihovim klasnim razlikama, pa čak i životnim filozofijama, udaljavajući priču od rase, da bi ih približio kroz "agree to disagree" polazište, u kome i jedan i drugi prihvataju onog drugog kao autentično drugačijeg. Boja kože kao problem dolazi u njihove živote tek na terenu turneje, i taj problem pre svega želi da pokvari rutinu i harmoniju njihovog odnosa, koji je sve prijateljskiji, te njegovo "rešavanje" ne dolazi kao nekakav moralni imperativ, već kao logičan nastavak njihovog zbližavanja i razumevanja. Što sve gledaocu prija, jer mu niko ne bode oči propagandnim porukama, i pri tome ga solidno zabavlja, zavaljenog u njegovoj "srednjeklasnoj poziciji", u "smejanju" onima ispod i onima iznad na društvenoj lestvici. I to je momenat koji ovaj film apsurdno lukavo koristi da nas sve ujedini u "posmatranju" onoga što se dešava drugima, skoro kao da to nije naš problem.

Pitkosti Green Book pomaže i to što je "roud muvi" te svežine i novih momenata u njihovom odnosu nikada ne manjka. A film, srećom, ne juri oskarovski zlatni presek, te su "edukativni" momenti ovog filma oličeni kroz to što crnac uči belca "poeziji" ali na primeru pisanja poetičnijih pisama svojoj ženi, dok belac uči crnca "crnoj kulturi" kroz ljubav prema KFC piletini i Lil Richardu, što u filmu nije plasirano kao odveć "insenzitivno" za milenijalske čuvare morala, već kao nešto što je izgubljeno (i pronađeno) u društvenom prevodu onog doba.

I Viggo i Mahershala Ali su sjajni i bilo bi šteta da njihov duo ostane nenagrađen zbog gej dabra s brkovima. Jer obojica su nam pružili staroskoravsku glumu, punu detalja, nijansi i šarma, u novooskarovski obrađenom materijalu, gde priča i likovi okupiraju našu pažnju, a ne ono što oni reprezentuju.

Ako Green Book ima manu, onda je to, pored nepodnošljivog "it's a wonderful life" kraja, i neka vrsta predvidljivosti, i u onom što će graditi dinamiku ovog filma i načina na koji će on stići do svog izvesnog ishoda. Green Book je otprilike As Good As It Gets nekih 30 godina ranije u kontekstu rečenog.

SELEKTAH: 8/10

MARY QUEEN OF SCOTS


Baziran na istorijskoj građi Johna Guya i iz pera, sad već "proslavljenog" stručnjaka za "dvorske drame", Beaua Willimona (House Of Cards), Mary Queen of Scots je mogao da bude superiorna, komparativna drama o dva vladara uhvaćena u mrežu komplikovanih naslednih veza, koje utiču na ishod svake njihove odluke. Međutim, neko je prepoznao u tome #meToo potencijal, doveo pozorišnu rediteljku Josie Rourke (pre ovoga na poziciji umetničkog direktora pozorišta Donmar Warehouse) i od te dramske građe napravio pamfletnu dramu kojoj je mahanje "ženskim sudbinama (i pismima)" bitnije od toga da stvar sklopi u smislenu, zanimljivu i inspirativnu priču. A ne mislim ni da je kast pogođen kako treba.

Margot Robbie i ovim filmom (ulogom) pokazuje da je jedna od najtalentovanijih glumica u opticaju spremna da se i spolja i iznutra kameleonski prikloni onome što lik od nje traži. Njena Elizabetha je snažna žena, uhvaćena u ralje neplodnosti i starenja, koja shvata snagu lepote i privlačnosti (a onda dobije boginje koje je zaruže za ceo život). Ona je jedna strasna žena svesna da joj je od svih osobina ta najveći višak. Ona zna koje su njene uloge i besna je što za žrtvu koju plaća da bi ih igrala muškarci oko nje voljnije ne izlaze u susret njenim odlukama. Margot Robbie vlada ovim filmom. Nije nominovana za Oskara, jer meksičke naturščice.

Za razliku od nje, Saoirse Ronan, koja kupuje još jednu ulaznicu za nominacije za Oskar (neuspešno), svoju Mary, iako hardkor katolkinja, gradi kao progresivnu "žensku" vladarku koja je bila žrtva nazadnih, izrazito muških zamešateljstava. Što je možda, istorijski, i bilo istina, ali u filmu deluje kao suvoparna propaganda. Sve sa stamenim pogledom Saoirsove.

Priču možda i znate. U Engleskoj, kraljica Elizabetha nema naslednika, ni muža, samo vlast. U Škotskoj, Mary, koja je potomak Stuartovih, koji imaju legalno pravo i na engleski i na škotski tron, ponovo dolazi da vlada Škotskom, nakon prerane smrti svog muža, kralja francuske. Međutim, ona je katolkinja i nikome u kraljevstvu/ima ne odgovara da Papa ima svog čoveka na tako moćnoj poziciji. Te joj od početka rade od glavi, a još više kada se ona nameri na tron Britanije.

Vremena su bila grozna, scenografija je nešto svedenija nego u Game Of Thrones, ali Willimon i Rourkeova žele da verujemo da je narečena katolkinja imala razumevanje za gejeve svog vremena (čak i kada su njen muž), da je bila izmiriteljka, da je prepoznala snagu ženske solidarnosti.. .što bi sve bile lepe poruke, da se W&R nisu uplašili da ih mi nećemo shvatiti pa malo-malo ili Mary ili Elizabetha bukvalno saopšte nešto što će u stvarne dijaloge ući kao tematika par vekova kasnije. Kada kažem par, mislim "i dalje ulazi".

Zato na kraju ostajemo uskraćeni za veličnu žrtve tj poraza. Ne divimo se junakinjama, a, možda kao ja, ostajemo impresionirani više onima koji su trpeli dešavanja, nego onima koji su ih inicirali u ime boljeg sutra.

I, ne kažem to samo kao muškarac, zaista je poražavajuće da su svi muškarci u filmu izdajnici, spletkaroši, vođeni jedino interesima. Ili slabi, emotivni, poraženi i gej.

SELEKTAH: 4minus/10