17 February 2018

SINGL GODINE 2018/16

COMMON, KARRIEM RIGGINS & ROBERT GLASPER as AUGUST GREENE - Black Kennedy (August Greene)


A Tribe Called Greene.





16 February 2018

SINGL GODINE 2018/15

LOW - Let's Stay Together (Chairkicker's Music)


Low-Fi Bee Gees.


TV GONIČ: HOROR U EVROPI


Malo evropskog horora za praznike, čisto da lakše podnesete ovaj naš. Na Before/After.


15 February 2018

SINGL GODINE 2018/14

LAUREN AUDER - These Broken Limbs Again Into One Body (True Panther) 


The Strokes on the life-machine.


14 February 2018

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: TAPAN - Europa (Malka Tuti)



Živa istina:
Šalje mi eks-DJ Prevara mejl i raspituje se da li znam za Prefab Sprout. Malo nakon toga mi šalje fotku na kojoj Paddy izgleda kao "ZZ Top hot rod tjuner" (njegov dojam) tj Leon Russell (moj dojam). Nakon toga stiže mi i YouTube link za ceo album Love And Money (Strange Kind Of Love), na koji ja bljugam (ne samo zbog činjenice da mi je isti dostavljen u formi YouTubea). I pošto već minutima uživam u bendu Tapan, odlučujem da ja njega informišem šta meni podmazuje dihtunge i šteluje glavu motora or whatever. I krenem na You Tube i završim na Juno-ovoj stranici i tamo pročitam da su Tapan iz Beograda!!! I da je u bendu pored Nebojša Bogdanovića (DJ Schwabbe, kako me informiše Prevara) i Goran Simonoski aka polovina Belgrade Yard Sound System aka polovina Dis-patch festivala aka "stariji Simonoski" aka Radio B92 forever. VAU FAKIN VAU!!! Pohitam da to prijavim DJ Prevari, na šta me on sahrani da je "ovaj socijalno angažovani etno tehno stvarno previše" i još mi kasnije preporuči nekog Solomuna, koji je neki "bosanski etno tehno", i sad to tražim...

BREAKING NEWS!!!
TAPAN SU IZ BEOGRADA!!!
I dalje sam presrećan zbog toga.

Imate li vi razloga za radost?
Imate, ako volite dab-tehno kakvim su valjali Rhythm & Sound koji su bili lepi, beli ljudi kojima se dopadao "etno" drugih naroda i narodnosti (a ne svoj, jus sayin). I onda nema razloga da ne pristanete i na mrvljenje Tapanom. Koji su na sve rečeno još i "doom". Još sitnije mrve i još su manje zainteresovani da dignu leševe na rejv. Ritam je ovde kolotečina, a preko njega, kroz njega, oko njega živi život Srbija, Balkan, Omar Sulejman, sitna, bosonoga dečica i dugačak niz sahrana.

I cenim da je duhovito da se album nazove Europa, jer Srbija jeste Europa, po mnogo više svojih mana, nego što bi Evropa to htela da prizna. I duhovito mi je na isti način na koji su Acid Arab svoje poslednje izdanje nazvali Musique De France.

Ovo je Srbija tj Evropa u kojoj, baš kao u naslovnoj temi albuma, u brejku trube zariču u fri džezu, duhovi se za trenutak uskovitlaju, a povorka nastavi. Kao da se ništa nije desilo. Tapan prave fantastičnu atmosferu. Ako vam stvarno nije ni do čega.

Burial i The Bug (naročito u Mali-stepu In My Heart) su druge dragocene reference zbog svog odnosa prema ritmu i atmosferi, zbog toga što umeju da nijansiraju ambijentalne delove i dodaju im na dubini. Basčinom, naravno.

Centralno mesto, samo geografski, na albumu pripada temi Bogovi. Tu su i Sunn)))O na klanju gitara. Na brujanju. U borbi sa saksofonom. Nema promene ritma. Vojska korača i dalje istim maršom. Neko ko zvuči kao Racković profučen kroz vokoder mrmlja neke reči. Na srpskom. Za razliku od Bogova, naredna Trouble malo više deluje kao energični, instrumentalni predložak za Dead Can Dance. Sem poslednja tri i po minuta kad sve ode u Suicide.

Finalna Outro je, barem koliko ih pamtim, dabdžezifjužn kakvim su bili skloni i Belgrade Yard Sound System i ovde, pre svega, dejstvuje svojom neočekivano vesel(ij)om atmosferom. Možda nade ima. Ali sasvim sigurno ovo mi je najmanje omiljena stvar ovde.

Šta im nije trebalo?
Možda priča da je album nastao tokom meseci kada je Srbija imala pojačan priliv sirijskih izbeglica i kada se njen prirodni haos dodatno narušavao pristizanjem neplanirano uvezenog haosa. Ne zbog toga što ja sumnjam u iskrenost autora i objektivnu mogućnost da je privremeno formirana "sirijska četvrt" zaista mogla da ih inspiriše da muslimanskim/orijentalnim uticajama solidno začine svoj muzički izraz. Ne, samo mrzim da dobrim stvarima iz naših krajeva uvek mora da se prikači nekakva "NGO" komponenta da bi nekom "tamo" skrenuli pažnju na sebe ili opravdali svoj rad. Tapan, kao Rammstein svojim sredstvima, trebe da žare i pale bez obzira na uticaje, jezičke i kulturne razlike. Samo čistom svojom silinom.

SELEKTAH: 9minus/ 10


13 February 2018

1998.

Vidim da je ova godina popularna, pa sam prekopao svoju arhivu i izvukao sledeće stvari...




LISTA NAJBOLJIH ALBUMA 1998.


Na mestu broj 30. nalazi se album koji mi je u međuvremenu postao najomiljeniji album PJ Harvey i jedan od najboljih koje sam u životu čuo. Toliko o (privremenom) smislu čitave stvari.



01.  MASSIVE ATTACK mezzanine
02.  MARILYN MANSON mechanical animals
03.  WILCO & BILLY BRAGG mermaid avenue
04.  AIR moon safari
05.  BELLE AND SEBASTIAN the boy with the arab strap
06.  LAURYN HILL the miseducation of lauryn hill
07.  PLUSH more you becomes you
08.  SWAYZAK snowboarding in argentina
09.  STARFLYER 59 the fashion focus
10.  MERCURY REV Deserter’s Songs
11.  LEILA like weather
12.  MADONNA ray of light
13.  THE CARDIGANS gran tourismo
14.  JEFF BUCKLEY sketches for my sweetheart the drunk
15.  BUSTA RHYMES  e.l.e. (extinction level event)
16.  REIN SANCTION s/t
17.  KENT isola
18.  ARAB STRAP philophobia
19.  LO-FIDELITY ALLSTARS how to operate with a blown mind
20.  THREE MILE PILOT another desert another see
21.  ELLIOTT SMITH either/or
22.  MAKE UP in mass mind
23.  LUCINDA WILLIAMS car wheels on a gravel road
24.  CALIFONE s/t
25.  TRICKY angels with dirty faces
26.  SPARKLEHORSE good morning spider
27.  ASIAN DUB FOUNDATION  rafi’s revenge
28.  THE BLACKS dolly horrorshow
29.  KILLAH PRIEST heavy mental
30.  PJ HARVEY is this desire
31.  PEARL JAM yield
32.  THE BLACK HEART PROCESSION s/t




LISTA NAJBOLJIH SINGLOVA 1998.


Nemam pojma šta je "to" na mestu broj 34. Mesto broj 5. ako niste čuli, ne da morate, nego...! A da se nešto danas pitam Lauryn Hill bi bila svuda prva, pa deset mesta iza prazno. PJ Harvey kategorija za sebe. Ali, those were the days...



01.  FATBOY SLIM rockafeller skunk
02.  AIR sexy boy
03.  CELINE DION my heart will go on
04.  STARDUST music sounds better with you
05.  BOMB 20 flip burgers or die ep
06.  GOLDIE temper temper
07.  MASSIVE ATTACK angel
08.  IAN BROWN corpses
09.  THE ALL SEEING I the beat goes on
10.  MANIC STREET PREACHERS if you tolerate this your children will next
11.  MERCURY REV  goddess on a hiway
12.  THE CARDIGANS my favourite game
13.  LO-FIDELITY ALLSTARS & PIGEONHED battleflag
14.  JUNGLE BROTHERS jungle brother(urban takeover mix)
15.  BERNARD BUTLER not alone
16.  I-F  space invaders are smoking grass
17.  BEASTIE BOYS intergalactic
18.  MADONNA frozen
19.  LAURYN HILL doo woop that thing
20.  THE DELGADOS pull the wires from the wall
21.  AIR all i need
22.  GRANDADDY summer here kids
23.  PEARL JAM given to fly
24.  SUPER FURRY ANIMALS ice hockey hair ep
25.  UNKLE FEAT THOM YORKE rabbit in your headlights
26.  BRANDY & MONICA  the boy is mine
27.  PULP party hard
28.  LEILA space love
29.  ASIAN DUB FOUNDATION  buzzin’
30.  AUDIOWEB policemen skunk
31.  BUSTA RHYMES fire it up
32.  SPACE & CERYS MATTHEWS the ballad of tom jones
33.  GARBAGE special
34.  UILAB st elmo’s fire
35.  SPARKLEHORSE sick of goodbyes
36.  ELLIOTT SMITH the ballad of big nothing
37.  USHER  you make me wanna
38.  SLEATER-KINNEY little babies
39.  MAR1LYN MANSON the dope show
40.  PRAS FEAT OL’ DIRTY BASTARD INTRODUCING MYA geto supasta that is what you are




LISTA NAJBOLJIH FILMOVA 1998.

Nemam pojma odakle mi ovo! Sa izuzetkom poslednjih par godina (otprilike koliko postoji ovaj blog) nikada pre nisam pravio liste najboljih filmova. Ali te 1998. jesam. Mesto broj 13. i mesto 1b nemam pojma šta je. Niko mi ne veruje da je 7. fenomenalan film. 3. sam gledao sa Majom ponovo i ona je bila šokirana šta se meni dopada (ah, Sundance...). A u međuvremenu je 4. postao najbolji film IKADA!

1.     ice storm
 character
2.     lulu on the bridge
3.     the spitfire grill
4.     as good as it gets
5.     truman show
6.     la vita est bella
7.     she’s so lovely
8.     the game
9.     gattaca
10. big lebowski
11. sliding doors
12. fear and loathing in las vegas
13. the phantoms
14. armageddon
15. gammo
16. event horizon
17. the man with the iron mask
18. wings of the dove
19. u- turn
20. sphere


12 February 2018

FEST 2018: FANTOMSKA NIT (PHANTOM THREAD)

Love-drunk punch u #MeToo pokret



Od svih oskarovsko-festovskih filmova koje sam odgledao (a nisam sve), jedino mi je Three Billboards Outside Ebbing, Missouri bio vredan pažnje koja mu je poklonjena. S druge strane, Phantom Thread zaslužuje možda još i više pažnje nego što je dobio. Ono što ovaj film instantno izdvaja od većine ostalih jeste ambicija autora.

Nešto što ni lupom nećete naći u ostvarenju popišulje Gerwig, niti u presentimentalnom odrastanju Luce Guadagninoa. Ovaj prvi izgleda kao neki hitić sa Sundancea 1992. kada su slične intimne ispovesti bile na barikadama američkog indi filma, ali mu za razliku od njih nedostajaju osnovni elementi da bi uspeo: harizma, autor i zanimljiv glavni junak.

S druge strane, Lucin Call Me By Your Name pretenduje da mudro eksploatiše temu (veza dva muškarca), o kojoj je poslednjih godina (pa i ove u 120 battements par minute) pristupljeno sa različitih strana, na način koji se čini najlogičnijim- iz perspektive dve zaljubljene osobe. Međutim, ako niste dobro držeća tetka, rastrgnuta između napolitanki i "lepih" ljubavnih romana i radoznalosti za tim šta se krije iza komšijske ograde, Call Me By Your Name ima samo jednu zanimljivu perspektivu (kao film o odrastanju), a inače se bavi dvojicom muškaraca koji, inače, ni po čemu ne zavređuju filmsko vreme.  I pri tome su (uz sve nagoveštaje čime će se baviti potencijalni nastavak!), dobrano lišeni realnosti i onoga što ona nosi van njihove privremene idile.

Paul Thomas Andersenov Phantom Thread bavi se jednim modnim kreatorom "u godinama" i njegovom vezom sa tridesetogodišnjom konobaricom "iz unutrašnjosti", u Londonu pedesetih godina prošlog veka. Teško da se radi o temi koja je na bilo koji način škakljiva "prestižnom" gledaocu ili sve milenijalskijim medijima gladnim politički nekorektne krvi. Čak i ako u nju ubacite trostrukog oskarovca (Spielberg je probao nešto slično ove godine sa razočaravajućim rezultatom)!

Fuck! Zaboravio sam da napišem "NAOKO, teško da se radi o temi...", jer se radi o filmu i temi koje su veoma aktuelne u eri vrlo snažnih feminističkih delovanja i pokušaja da se jednom za svagda muškarac kastrira od pokušaja da vlada svetom. A način na koji je Anderson odabrao da se tom diskusijom pozbavi je ono što, meni, ukazuje na ogromnu autorovu ambicioznost.

Ne krenimo redom.

Anderson za svoj film o muškom-ženskom odnosu suprostavlja, kao što rekoh, trostrukog oskarovca i "jednog od najboljih živih glumaca", Daniela Day Lewisa, luksemburškoj glumici Vicky Krieps, čiji je najpoznatiji film pre ovoga Hanna, Joea Wrighta (mhm, "onaj sa Saoirse Ronan").
Da, Anderson je toliko bezobrazan.

Lewis igra Reynoldsa (i obratite pažnju na prezime!) Woodcocka, renomiranog londonskog modnog kreatora koji "malčice žigolovski" kreira haljne za elitu i aristokratiju. On živi sam, a deluje da žene s kojima živi, pored odane sestre i asistentice Cyril (besprekorna Lesley Manville), pre služe kao muze, nego kao partnerke. Da, služe. Nakon vožnje po obali u potrazi za inspiracijom Reynolds u jednoj kafani sreće Almu i u sledu događaja koji bi se mogli opisati (s njene strane) kao "dobrovoljna predaja" ona postaje nova stanarka njegovog doma i nova muza. Oduševljena, očarana i uskoro užasnuta njime, kako nam i priča u polu-testemonijalnim obraćanjima kameri koji pretvaraju ceo film u flešbek njihove veze.

Malo po malo, Almi počinje da se ne dopada Reynoldsova samodopadljiva krutost i ekscentričnost i posvećenost poslu koja pretenduje da ponižava sve ostale koji ga okružuju. Ali, Alma je zaljubljena u čoveka, ona razume njegov posvećenost, ona je spremna da ga prihvati takvim kakav jeste i, možda, ga želi samo za sebe.

Phantom Thread je malo varijacija na My Fair Lady, malo na The Sound Of Music, malo na Pretty Woman. Sve lepi filmovi o tome kako su se muškarci promenili u prisustvu prave žene, ponekad baš u pokušaju da nju promene. U aktuelnoj klimi, to su filmovi koji bi među prvima trebalo da budu bačeni na lomaču. Sve je to smešteno na terenu koji je verovatno najmizogeniji od svih (i dalje)- terenu modne industrije, u kome muškarci kreiraju za žene, odlučuju šta je lepo za njih i šta im lepo stoji. Pomažu im da dosegnu svoj "površni" vrhunac. On ime, ona konobarica, da ponovim.

U tako nezahvalnim uslovima za kasniju percepciju filma, Anderson pokušava da se pozabavi svojom ljubavnom pričom na, ehm, "ljudskom nivou". Cyril je odavno je kapitulirala pred "genijem" (pa, još bratom-genijem!) i to što on ne može bez nje ogleda se samo u tome što ona bespogovorno zna šta i kad sme, a šta ne. Nešto što Alma, rezonojući kao "osoba koja voli", ima nameru da promeni. I to je najbitniji momenat ovog filma, ako mene pitate, njegova "dečačka" (ehhh) ponesenost time da ljubav jedina može da promeni ljude tj svet oko nas. To je ta "fantomska nit" koja nas sve povezuje.

Naravno, ovom specijalitetu sa ljubavnim pečurkama mora da bude dodato i malo smrti. Jer ništa kao smrt ne prepada muškarce i ne tera ih da preispituju šta im je stvarno bitno u životu. Jer ništa kao smrt ne čini muškarce slabim i nemoćnim pred svetom. Otkrivajući mu tu tajnu, Alma pokazuje Reynoldsu kakvu moć ima nad njim (da vam sad ne spojlujem previše), ali u isto vreme, Reynolds joj dopušta da ima tu moć nad njim, jer i on bi radije da bude čovek, nego muškarac. Alma postaje regulator njegove smrtnosti, čime on postaje čovek, čime se otvara put njihovoj vezi. Onaj u kome će biti ravnopravni- on obožavani genije, ona možda ne više muza, koliko jedina osoba bez koje on ne može.

Kao i u svakom ljubavnom filmu (ili životu), ima nečeg bolesnog u tome. Jer prava ljubav ne može (i) bez te "fantomske niti", iracionalnog koje se ne može koncenzusom dogovoriti ili ubaciti u jednačinu o polnoj jednakosti. Ljubav je uvek malo na nečiju štetu i malo na nečiju korist. I to je balans. Utisak da Anderson uspeva da bude romantičan u toj nameri nenameran je prst u oko aktuelnom dijalogu o muškim i ženskim pravima i neravnopravnostima.

Phantom Thread je mogao da bude snimljen bilo kada, ali baš sada njegov klasični kroj (pun intended) može da se navuče na većinu tih diskusija i upita- imamo li mi pravo da budemo srećni, iako su naši odnosi "zaostali" u odnosu na to što vi proklamujete?

Kapiram da je ceo kreativni tim iza Handmaid's Tale izvršio kolektivni hara-kiri pisanjem protestne note Ujedinjenim Ženskim Nacijama, sa Jessicom Chastain na čelu, nakon gledanja ovog filma.

SELEKTAH: 9minus/ 10


10 February 2018

SINGL GODINE 2018/13

PEGGY GOU - It Makes You Forget (Itgehane) (Ninja Tune)


Hausčina ko kuća!




09 February 2018

EZRA FURMAN - Transangelic Exodus (Bella Union)



Ahahahhahahahahahahahah:
Ezra Koenig je u Vampire Weekend, a Ezra Furman je u... nemam pojma. Znači, sve ove godine ja sam ga nepotrebno izbegavao.

Transangelic Exodus je Ezrin sedmi album.
I definitivno nije prvi.

"Gender fluid" ili "Gender non-specific" mi se veoma dopada kao koncept. Baš kao i Ezra u haljini. Podseća me na jednu moju bivšu devojku, samo ima lepšu kosu.
Ideja "transanđela" mi je uzbudljiva, kao najviši oblik "trans" koncepta.
Pa još egzodus istih...
Kao što vidite i sami, veoma su me neaktuelne i nesenzacionalističke stvari motivisale da ovaj album stavim na spisak za recenziranje.

Pritisnuo sam plej i potom kao žedan konj zaronio glavu, grlom u jagode. Bez ikakvih očekivanja i bez ikakvih pred znanja, obvs...

Prva stvar, Suck The Blood From My Wound, kao što je neko već primetio (ili svi?) je Time To Pretend, MGMT. I šta još reći o tome, sem da će uticaji Bruce Springsteena (koji se oseća i u refrenu ove pesme) i Bright Eyes preuzimati preimućstvo nad uticajima kad god MGMT zaćute. Čime ne želim da disujem Ezru, ima on/ona/anđeo čime da se pohvali i bez ovako impresivnog referentnog sistema.

Transangelic Exodus je eksplozivan. Podseća me na prvi Arcade Fire po toj "burnosti", ali produkcija je daleko starodmodnija i sirovija da je skoro moderna u tom povampirenju izvornog rokenrol zvuka, koji svakako dobacuje i do Jonathana Richmana (sve rečeno najočiglednije u hersprejičnoj Love You So Bad koja mi na sve rečeno još i stvara utisak da Mick Jagger peva u Ronettes).

Meni je najomiljenija No Place, koja počinje klimaksom nekog Tarantinovog filma, a nastavlja se nervoznom jurnjavom po bubnjevima i trubama kojima jedan masivni bas udarac diktira atmosferu posmrtnog marša. Ezra plamti na sve strane, kao Conor Oberst nekada. Gori grad. Gori Arcade Fire. Gori Patti Smith.
Najbolja rok pesma od kada je pronađena vatra?!
Da li zaista očekujete odgovor na to pitanje?!!

Driving To L.A. isto također kida. Strofe su nežne i lepe kao leš Taylor Swift, ali kada dođe refren Ezra drekne kroz svih sedam filtera, kao Billy Corgan nekada, dok iza njegovih leđa oni bekvokali iz bendova pedesetih, anđeoski, ponavljaju dva sloga, "va-va-va"... Meni je sve to duhovito, i ne smeta mi što mu je Lana Del Rey napisala stihove. Ako je.
Usput, Ezra s Lanom i inače deli nešto od te romantične, nešto malo manje staroholivudske, opsesije bedakom.

Ne znam kakve je pesme Ezra pisao do sada, ali ove nove traju taman koliko treba i melodijama se kače kao udice za srce. Ezra definitivno deluje kao neko ko je proučio "američku istoriju popularne muzike" i sada bez problema spaja rok pre hipi ere sa Talking Heads (u Maraschino-Red Dress $8.99 At Goodwill) ili "Novim američkim rokom" osamdesetih, bendovima poput R.E.M. ili Flaming Lips (From A Beach House). Ostvarena kompaktnost, uz mladalački duh i blagu dozu nostalgije, mogla bi da mu omogući stanovit uspeh, sličan onome koji obično "Kanađani" postižu radeći to isto- od Bryana Adamsa do Arcade Fire.


SELEKTAH: 8minus/ 10