13 July 2019

DOUBLES VIES aka NON-FICTION


Mešam Oliviera Assayasa sa Aranudom Desplechinom pa onda gledam njegove filmove s većim očekivanjima. Iako ih on posebnije nije ispunio još od L'heure d'ete.

Mislim da je u našem, dužem i prijateljskom razgovoru povodom serija i filmova iz prve polovine 2019, Svetlanica pomenula ovaj film i pomenula Woody Allena. Što nije bilo u redu s njene strane, jer Allen, čak i kada je najgori, ima više šarma nego što ovde mogu da ga namaknu Assayas, Binoche i ekipa.

Doubles Vies je jedan od onih, "tipičnih", francuskih festivalskih filmova u kojima francuska intelektualna elita kroz nekakvu radnjicu (ili ne) promišlja ozbiljne probleme koji pretenduju da izmene njen, let's face it!, ipak, konzervativni život. U ovom slučaju to su pošasti digitalizacije i svih promena koje ona neminovno (već!) donosi.

U prvom planu priče su dva para- jedan koji čine knjiški izdavač Alain i njegova supruga Selena, pozorišna glumica koja je neplanirano slavu pronašla u "jeftinoj" hit TV seriji u kojoj igra "stručnjakinju za krizne situacije". Drugi par čine pisac Leonard i njegova devojka Valerie, koja radi u kampanji za jednog (deluje, progresivnog) političara.

Leonard vara Valerie sa Selenom, a Alain vara Selenu sa šeficom njegovog digitalnog odeljenja. Ako ovaj frikombinat u tražićima i obećava nešto od alenovskih bračnih peripetija, budite bez brige- ničega od svega toga nema. Assayas i njegova ekipa, uz čašu vinu, provode skoro ceo film (koji, srećom, nije duži od sat i četrdeset minuta) ćaskajući o tome šta će biti sa izdavaštvom i čitalačkim navikama, šta ako se sasvim pređe na "digitalni format", šta će biti sa starim čitaocima, i kakvi su to ovi novi. Assayas paralelno s tim debatama razvija tezu da skoro u svakom aspektu života ljudi imaju nekakav avatar koji je isturen prema javnosti, dok iza njega stojih neshvaćeni privatni život- Selena igra policajku čijim karakterom se niko ne bavi, bračni partneri kriju svoje afere, pisac ne ume da piše o životu ako ga blago ne zakamuflira drugim imenima i lokacijama, političar ima kompromitujući tajni seksualni život, malo ko insistira na razgolićivanju istine, pred svima.

Sve je grdno dosadno, ne zato što ljudi pričaju, već zato što, iako se dijalozi vode 2018, niko nema nikakvih svežih uvida u teme, polarizacije su staromodne i okoštale, koliko i stavovi koji ih zastupaju. Assayas deluje kao očajnik koji želi da se uključi u diskusiju za kojom kaska, barem, jednu dekadu, ali njegovi junaci, nažalost, ne deluju kao da je on toga svestan. Prilike da se "namerno" prikaže jedna elita koja je izgubila korak s vremenom, što nadoknađuje "besmrtnim" van-bračnim aktivnostima, pa da kroz to upoznajemo komične granice "ljudskog" nije bilo ni u najavi.

Čak je i poslednji Woody bolje gubljenje vremena.

SELEKTAH: 2/10

12 July 2019

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: FOG FROG DOG - sdgvuigujheriptbnjieoang (Nimavode 2019)

Dragi Srbi sleš srpski rokeri,

izdvojte par minuta iz vašeg gostovanjima-na-festivalima nakrcanog života da posetite Bandcamp stranicu bračko-splitskog benda Fog Frog Dog da vidite kako se i s mnogo lakoće piše pres-materijal koji je a) zabavan, b) informativan, c) zabavan, d) u skladu s vremenom u kome živimo, e) autentičan, f) zabavan, g) odlična refleksija same filozofije benda, možda čak i muzike same.

A, dobra je i stvar kad tako napisan pres-materijal ne bude najbolja stvar u vezi sa vašim izdanjem.


Ako ste voleli prethodno izdanje benda, Split, volećete i ovo, čije ime je nastalo jednostavnim naslanjanjem laktova na tastaturu. Čini se da je bend još više "yachtrockovski" isprofilisao svoje aranžmane u pravcu mediteranskog, tropikalijskog džezi roka, koji bi se u dve reči mogao opisati kao "sletanje dobro raspoloženih Flaming Lips, u društvu sa Devendrom, na Brač umesto u Sao Paolo i pronalaženje sličnih razloga za relaksiranu kontemplaciju života i okolnosti". Okej, u tri reči.

Iako bend peva na engleskom, što je prečesto moja najčešća zamerka autorima iz regiona, ovde to ima smisla, jer i to pevanje na dalmatenglišu deluje kao osobenost umetničkog izraza samog benda. Još jedna lokalna sprdnja sa globalnim tokom, u koji se Fog For Dog (iako im želim svu sriću ovog svita u tome!) nikada neće uliti.

Stvari o kojima FFD pevaju možda motivima (poput jednog od najupečatljivijih na prva slušanja- Parka iz doba Jure) odgovaraju globalnoj kulturi, ali njihova interpretacija je suvereno lokalna, natopljena, sada već proslavljenim, "dalmatinsko kurcoboljnim" humorom koji na naše uši pada toliko pitko da ćete misliti da vas mater ljubi pred san. Kao i u slučaju njihovih nešto talentovanijih i poznatijih kolega, Valentino Bošković, i FFD ljube sintove i retro-kombinacije sa njima uglavnom čine prepoznatljiv i, fanovima Hot Chip, pomenutih F-Lips, ili Super Furries (najočiglednije u završnoj Age Of Life), drag ugođaj.

Relaksiranost pesama, mekost i pitkost aranžmana, i neugasiv mediteranski vajb koji je u samom DNK ove muzike, muziku sa sdfhkjsghlakslakdlkhf bez problema uparuje i sa nedavno vaskrslim i kulturno rehabilitovanim žanrom "yach rocka" koji je obitavao u sličnim vodama eskapizma. Jedino što tamo gde su autori poput Michaela McDonalda i Steely Dan obitavali u nekakvoj "muzičarskoj" disciplini, više podsvesno nego svesno odajući oduška svojim osećanjima, Fog Frog Dog istu tu emotivno-muzičku bonacu filuju maštovitošću i blesavošću jednih Residents, neprekidno u naporu da domišljato pobegnu od strogog obrasca, a da pri tome isti ne naruže previše (kao u finalu dueta sa Irenom Žilić, Travel Alone).

sfdhjghkjgkjgjghlklk impresionira pitkošću. To je jedna, čak i u ovim silnim olujama protkanim letom, "letnja ploča". Letnja i u praktičnom i u filozofskom smislu. Ona posmatra kako nivo mora i temperatura istog raste, uz isto vince za živce na izlomljenom trskom prekrivenoj terasici. Jer- šta drugo?! Ponesite je na letovanje i zaštitite se njome kad vam se učini da nema dovoljno sunca.

SELEKTAH: 8/10



THE LEVELLING

Neka mi ne zamere Oleg, Srdan i drugi poštovani članovi "autorske dvojke", ali ja ovo britansko ostvarenje mlade Hope Dickson Leach ne mogu da prihvatim kao ništa drugo do kao upozoravajuću demonstraciju otužnog i poražavajućeg stanja tamošnjeg stočarastva


Sad kad sam sve što se o ovom filmu može reći sročio u uvodniku, ne znam čime bih još mogao da vam održim pažnju.

The Levelling ima relativno visok status kod kritike, ali ja sem "magareće usluge" da se na silu podrži jedna (možda) talentovana autorKA, ne vidim ništa zanimljivo što nije mogao da napravi i neki dobitnik finansijskog stimulansa našeg Filmskog centra. Čak šta, u domenu načina na koji se bavi stvarima, Hopein film deluje kao da kaska dobrih dekadu-dve za sličnim, festivalskim ostvarenjima centralne i istočne Evrope.

Film počinje povratkom nesrećno nazvane Clover na porodično imanje na sahranu starijeg brata koji se par dana ranije ubio, u, za nju, i dalje nejasnim okolnostima. Na farmi živi samo njen otac, a povremenu ispomoć mu pružaju lokalni momci. Farma je pored svih mogućih "globalnih" bula poražena i nedavnim poplavama, otac živi u montažnoj prikolici i nada se da će prodajom krava uspeti da namiri dugove i vrati farmu na pravi put. Taj momenat trebalo je da bude krunisan proslavom na kojoj je otac prepustio farmu starijem sinu, nakon čega se ovaj ubio. The Levelling (u poentu naslova nisam prokljuvio) ostatak vremena provodi razvijajući kvazi-trileroznu atomosferu koja paralelno otkriva i dubinu stradanja farme i razloge bratovog nesrećnog isključivanja iz daljeg postojanja.

Neki komplimenti mogu se dati Leachovoj na račun pribranog, hladnog režiranja koje retko popušta emocijama, čime se profiliše zgodna atmosfera za žanrovsko prestrojavanje filma, koje, nažalost, nikuda ne vodi. Iako The Levelling počinje insertom žurke na farmi koja izgleda kao kenraselovski "Wicker Man party", malo stvari u nastavku podgreva atmosferu i smer koja bi vodila film ka lažnom ili stvarnom "hororu", nečemu natprirodnom ili makar "kultom izazvanom", što bi bilo vrlo zanimljivo vraćanje jednoj od najlegitimnijih britanskih tradicija, naročito u ponuđenom ruralnom setingu. Sve što se dešava pre je odraz psihološkog stanja mlade Clover koja po povratku kući ima problema da shvati da je svet od koga je pobegla (na školovanje) u međuvremenu propao pod teretom sopstvene nesposobnosti.

Iako odnosi isprva deluju začudno, The Levelling zapravo reciklira sve festivalima poznate formate otuđivanja i slabosti, i stradanja usled ta dva. Uz dobroznane emocionalne tirade koje su posledica pucanja džakova sa porodičnim tajnama i prećutanim mukama. Čak pri kraju deluje usiljeno i nedovoljno prirodno u svom razvoju.

Nisam siguran ni da finalna metafora da farmeri stradaju kao krave u koje razočarani farmer puca na kraju kao na golubove ili jazavce pre toga, bilo šta znakovito govori o mom životu. Kraj sveta kakvim ga znamo je počeo. Treba se čuditi drugim stvarima, a ne izanđalim razlozima istoga. Bar na filmu. I ako mene pitate.

SELEKTAH: 3minus/10

11 July 2019

TV GONIČ: TOO OLD TO DIE YOUNG


Ako ste preživeli treću sezonu Twin Peaks, vreme je da sebi postavite podjednako nepodnošljiv, ali u televizijskom smislu, daleko isplativiji cilj. Pripreme izvršite na Before/After.

08 July 2019

ДОНБАС (DONBASS)


Pitam se da li ima pogrešnog shvatanja filma. Ako je reditlj kreirao nešto i pustio vam i šta god da ste vi tu "pogrešno razumeli", a to vam posle promenilo život, svakako se ne može tumačiti kao "greška reditelja", ali ni kao mana filma, a još manje vaša. Svaki film je vaš film jer je limitiran vama samima. I često mislim da su pokušaji da ih uz tuđu, kritičarsku asistenciju, bolje razumemo tj "shvatimo" zapravo samo način da o nečijem trošku odgledamo i njihov film. Naravno, da ima sto godina istorije i teorije filma koje se ovim bave, ali sad mi je trebao uvod za ono što želim da kažem.

Donbass je film Ukrajinca, Sergey-a Loznitse koji se bavi dešavanjima na teritoriji istočne Ukrajine koju su okupirale ruske paravojne snage.

I on je čista propaganda. Čista anti-ruska propaganda, da budem precizniji. I u domenu svoje formalne i ideološke perfektnosti on trijumfuje kao Trimuph des Willens, Leni Riefenstahl.

Film počinje bukvalnom, "filmskom" inscenacijom zgroženosti "ruskog" življa nad činodejstvima "fašističkih" Ukrajinaca, a potom se kroz niz scena, labavo povezanih junacima ili objektima, preliva iz jedne u drugu ilustraciju ostraščenosti, zatrovanosti i patnji "Novoruskih" žitelja. Ako se ne varam, svaka scena je ili ostavlja utisak jednog kadra kojim Loznitsa osvetljava na koji je način "ruska propaganda" i dešavanja na frontu protkala i definisala živote i ponašanje građana istočne Ukrajine (tj Rusa). Loznitsa je bespoštedan u slikanju moralne hipokrizije i svih oblika profiterstva. Film završava time (spojler!!!) što glumci s početka filma postaju stvarne žrtve u još jednoj ruskoj orkestraciji "ukrajinskih" zločina čime se krug zatvara, ali kreatori zla postaju njegove naj(ne)očekivanije žrtve. A ekipa koja potom "izveštava" o tome kaže da su glumci bili na snimanju filma o miru koji je stupio u regionu "Donbasa", čime je čemerni cinizam pogazio i visoke standarde ruskog filma.

Ne znam kakvi su vaši "odnosi s Rusijom", ali ono gde bi Loznitsi verovatno i Putin skinuo kapu jeste maestralna rediteljska umešnost (nagrađena u Kanskom "Un certain regard" programu) da orkestrira scenu, da kreira radnju dugu minutama i zatrpanu akterima i razvojem scene u kojoj glumci ostaju prisebni i potpuno skoncentrisani na zadatak, gde pažljivo plasirani detalji poštuju svoj tajming, a Loznitsa kao "večiti reporter" uspeva da bude i u loncu događaja, ali i na dalekoj distanci od njih. U domenu ostvarenog Donbass je jedan od najimpresivnijih filmova koje sam pogledao skoro i nezaobilazna lekcija za svakoga ko bi se bavio režijom u životu.

Međutim, Loznitsa kao da na kraju zaboravlja da je on reditelj svog filma, tj da je i ovaj film sam, kao i onaj koji se meta-čačka, neka vrsta orkestracije, laž. U tom smislu, Loznitsa ulazi u ozbiljan sukob sa svojim ostvarenjem, jer sve ono što je kroz žuč izlučeno može da se tumači i kao namerno takvo, a materijal koji ima osnova da bude opravdano "anti-ruski" odjednom biva protumačen kao "kreirani" povod za "anti-ruska" osećanja i u celini je (moralna) protiv teža prikazanom. Možda je Loznitsa to i hteo. Da pokaže da je film uvek u očima gledaoca. Da zavisi od konteksta, "prethodno odgledanog". I da namera da se realizuje jedno može da rezultira nečim sasvim drugim, čak i suprotnim. Kao ovde. Možda.

Pogledajte, pa mi javite s koje ste vi strane nišana.

SELEKTAH: 8/10

FEST 2019: LORO (ONI)


Dve poslednje scene ovog filma prikazuju prvo Silvija Berlusconija kako u svojoj vili na Sardiniji aktivira vulkan na pozamašnoj maketi Vezuva napravljenoj u dvorištu iste, a odmah zatim vidimo kako ekipa iz zemljotresom razrušene crkve pažljivo vadi skulpturu Hrista (skinutog sa krsta) i potom tokom duge odjavne špice posmatramo vatrogasce moralno pobeđene onim što se desilo, i bez ikakve "kompenzacije" od neke više sile, koju možda i taj Hrist predstavlja. Jasno je koga Sorrentino vidi kao "moćnijeg" u Italiji.

Loro, ne samo zbog svog imena, već i zbog samog koncepta, evidetno nije politički portret Silvija Berlusconija  (kakav je njegov prethodnik, Il Divo, o Giuliju Andreottiju bio) koliko portret ljudi oko njega i portret koji oni kroje o njemu, više nego on sam. Na nivou radnje on dejstvuje možda malo "antonionijevski" time što počinje kao snažna žanrovska namera jednog junaka iz nižih slojeva da uđe u sam vrh oko Silvija, što se posle gubi u korist dočaravanja Silvijove "političke pauze" tokom boravka u vili na Sardiniji, gde potonji junak skoro da uopšte i ne figurira (ali za to se može kriviti i originalni koncept ovog filma, vidi skroz dole).

Kao Youth i La grande bellezza i Loro je meditacija o životu, njegovim smislu i potrošnosti istog. Mi, ljudi, nemoćni smo da originalnim ciljevima ostanemo predugo verni, naročito ako smo ih ostvarili. Silvio je multimilijarder čija se i moć meri u milijardama, ali i dalje insistira na tome da mu se devojke koje mu se privode ne plaćaju, već da on proba da ih zavede. I u dočaravanju toga ima jedna, možda i preterano, prosvetljujuća scena, između mlade devojke "koja tek počinje" i Silvija, koja ih spaja u situaciji u kojoj su oboje "patetični" gubitnici. Silvio je dirnut iskrenošću, ali on ne sme da poklekne pred istinama koje život donosi.

Silvio je u očima svih oko sebe "najmoćniji ikada i najmoćniji trenutno". On je naslednik i prototip najčuvenijih rimskih vladara, polu-bog koji stari, ali i to se da sanirati u frizerskom salonu! U fenomenalnoj sceni u kojoj (nikada ne treba da prestanemo da ga hvalimo) neprejebivi Toni Servillo igra i Berlusconija i njegovog prijatelja i političkog partnera, Ennija Dorisa, Sorrentino se i bukvalno sprda time u kojoj meri je idolatrija uzela maha (ili vi kažete- narcisoidnost). Silvijo samo u susretima sa svojom višegodišnjom suprugom trpi niske udarce, ali pokazuje i svoje najnežnije strane.

Loro dejstvuje unutar Sorrentinove sentimentalne satire, patentirane još sa prvim filmom, a potom brušene svakim narednom filmom. To su miris i ukus života, po njemu. Ljudi oko Berlusconija samo su odraz "ljudskosti", a on sam odraz nemoći "božanstva", i jedni i drugi zarobljeni u svojim ulogama. Sorrentino, a to mu možete zameriti, demonstrira umor u pronalaženju svežih elemenata koje čine taj svet- intelektualnih i drugih žurki je previše ovde, baš kao i povremenih nadrealnih scena. S druge strane, sa Silvijom Sorrentino život gleda kroz njegov najmaterijalniji aspekt do sada, kroz novac, moć i tela- sva tri moraju da budu podjednako reprezentativni aspekti uspeha.

Loro, pored usputne kupovine šest poslanika (što više govori o njima, nego o njemu) ne promišlja Silvija kao političara, koliko Silvija kao čoveka koji se uspentrao na vrh političke i svake druge Italije. Silvio je hedonista, a na vrhu nije lako uživati u životu. Za Sorrentina, kao i za Silvija, život je potraga za lepim, za neosvojivim. Stvarni Silvio možda nije toliko lep, koliko ovaj pomešan sa Sorrentinom, ali, budite prisebni, i držite se "one stare" da se umetnik najradije bavi sobom. Sam sa sobom, Silvio skoro da i ne postoji. On je neprekidno u potrazi za publikom, za odrazom, za prilikom da se ponovo afirmiše, ali nije ciničan, zao i neprijatan kada se to ne desi. "Kratak je i jasan", ali samo prema ljudima za koje je evidentno da i ne zaslužuju bolje.

Kada nam pri kraju filma Sorrentino pokaže da je Silvio održao reč baki čiji je dom stradao u zemljotrsu, ne samo da će dobiti novi stan, već i nove zube, koji su joj ostali u srušenoj kući, čini se da Sorrentino akcentuje jednu stvar u Silvijevom biću koja možda ne opravdava sve druge, ali ih svakako prikazuje u drugom svetlu.

SELEKTAH: 8/10


*Ova recenzija bavi se verzijom filma (koja je prikazana i na FEST-u) koja traje dva i po sata. Inače, postoji i verzija od skoro četiri sata sastavljena iz dva nastavka, Loro 1 i Loro 2.

07 July 2019

MOĆ VEŠTICA 30.06.2019. Hot Air Serbia


Mama, srećan ti rođendan!



Kirin J Callinan - Life Is Life (Opus via Laibach cover)

black midi - Near DT, MI

Iggy Pop - Street Crazies

Bourbonese Qualk - God with Us
John Sex - Bump And Grind It

Franco Ricciardi  - Ammore Senza Core

Gerry & the Holograms - Gerry & the Holograms
New Order - Blue Monday (Complete Original 12'' Version)

Kodagain - Samo novac može da me izbavi
Blanck Mass - No Dice

Al Massrieen - Mafatshi Leh

Attrition - Dead Of Night
Black Midi – 953 (Marc Riley Session)

Morrissey - People Are The Same Everywhere (Janice Long Session)
Morrissey - To Give (Is the Reason I Live) (25 Live)
MorrisseyAction Is My Middle Name, Action Is My Middle Name (BBC Radio 2 Theatre)

808 State - Tokyo Tokyo

Thom Yorke - The Axe
Phil Cordell - Red Lady
black midi - Of Schlagenheim


Alan Burnham - Music to Save the World By

05 July 2019

EXIT 2019: NEMA LEKA ZA THE CURE


The Cure su kao neki mijacakijevski bio-hibrid. Drvena prikolica koju vuče zmajoliko-macoliko stvorenje, a na koju je natovaren čitav jedan zamak, iz koga vire satovi sa tri kazaljke, životinjice velikih očiju, pauci dugih zlatnih nogu, jastuci u kojima perje šapuće, tri dečaka koja možda postoje, a možda ne, čaša zvana Kjoto... A sve to, lagano puckajući štapićem ono stvorenjce, od grada do grada vozucka baka Roberta, zaogrnuta u svoj dugi vuneni džemper, sa frizuruom u kojoj žive najugroženije ptice na planeti, golicljivog i nestašnog osmeha, plašljiva, ali i spremna da uplaši.

Dok je trajao koncert Roberta smo zvali Grobert ili Grobbie.



Nismo krenuli na vreme. Dva sata ranije (a možda i još i pola povrh toga) nije bilo dovoljno da se stigne. Ja sam kriv.

Nikada nisam video kilometarsku gužvu na naplatnoj rampi, nikada nisam video ovoliku gužvu na ulazu.
Ja sam kriv što sam sve doživeo kao da nakon toga ulazimo u ogromni "farm pit".
Kasnije, a naročito tokom kišom natopljenog početka koncerta, ta gužva se nije osećala.
Tu sam dobio ideju za nešto o čemu ću vam posle.



Moram da kažem da obilju "post-" stvari u kojima živimo i koje konzumiramo, moramo, nažalost, da dodamo i činjenicu da živimo u "post-metereološkom" društvu/civilizaciji/ustrojstvu. Prognoze su nostalgični sentiment na vreme u kome je nauka imala smisao i mogla da se nosi sa prirodom. To više nije slučaj.
Možda vi znate neke "mudre Ruse", ali niko nigde jebeno nikada nigde nije jebeno pomenuo mogućnost da će večeras padati kiša.
Ja sam kriv. Ja koji po prvi put o sebe nisam oklembesio svoj crveni Najki (štodaselažemo?!) gornji deo, kao petnaest puta pre toga, već sam sebi rekao- živi malo, Slobodane! Živi malo kao mladi i goli do pojasa! Kreni samo u majici! Koje bre smrzavanje u julu na 35C preko dana?!
Ja sam kriv.
Ali kiša je počela da pada dok smo u (i dalje!) najbesmislenijoj aktivnosti na Exit-u- uplaćivali pare na karticu sa kojom se lako brzo i plaća na šalteru "koji možda ne hvata karticu odma', jer su stari i izakani i možda niste baš okrenuli pravu stranu kartice i ima ih samo po jedan po bar-tezgi, bez obzira što šankera, a naročito mušterija ima više". Posle toga smo išli da uplatimo nešto da jedemo, jer nismo ni ručali da bi stigli što pre.
Pohovanu viršlu. Sam prvi i poslednji put u životu probao.
Dok smo kisnuli, jer tenda ima nadstrešnicu dužine 20cm, jer majstor nije hteo da sakrije lepotu najčemernijeg fastfud posluženja na planeti (Bangladeški frindž inkludid).
Nemate gde da se sakrijete, jer gde imate već je Bangladeš gustina naseljenosti. I estetika.
U daljini The Cure počinju, sa Plainsong. Koju dugo (ili nikad?) nisu izvodili. Sintovi moje mladosti čupaju mi bes iz srca, dahću u moja mokra ramena i ono malo kose (mokre). Žvaćem onu pohovanu viršlu nabijenu na štapić.
Ovo smo mi, sada. I The Cure. Tamo.


Stajemo pod drvo, negde u ravni štanda na kome prodaju majice (za koje i dalje nisam siguran da li su legalan merčandajz benda ili neka (ko-)produkcija samog festivala. Kiša baš pada.
Monitor koji je pred nama lagano umire i gornje polovine slike ubrzo nema, ako se Grobert ne sagne nećemo ga ni videti.
Mesto sa koga obično gledam koncerte je tamo daleko.
Gledam u svoju pokislu i dok vičem kiši beži kišo s egzita ljubim je jer je lepa i tako pokisla. (Sve se dešava negde u periodu izvođenja Just One Kiss i Lovesong).
Robert Smith ima 60 godina. Bliži je Jaggeru nego Casablancasu, to hoću da vam kažem. Ostatak benda izgleda kao da je karijeru do sada razvijao u aleksandrovačkim Revolverima, i život je ostavio traga na takvom rokenrol naporu.
Robert Smith trčka po sceni i mlati rukicama kao ona bakica sa onog mijacakijevskog pokretnog zamka. Drži gitaricu kao Janika Balaž svoju tamburicu, nekako visoko. On je u nekoj svojoj fantaziji, i iz nje stidljivo nastupa za nas. Uprkos rutini.
The Cure iza sebe imaju 40 godina karijere i 1.500 koncerata. Mislim da oni svoju nemogućnost da nam se potpuno predaju kompenzuju količinom, tim izručivanjem brda pesama (od kojih su prezadovoljavajuća količina hitovi). Nema nekog naročitog reda. Bakica izvlači iz onog zamka stvari rendom i pretvara ih u pesme. Koncert luta, ko je predaleko, usled zvuka, koji kao u nebratskoj Hrvatskoj trpi ozbiljne udarce, čuje samo Groberta, koji i dalje peva kao indi-Pavarotti. Ili ga ne čuje, pa ga ponovo čuje, pa ga ne čuje. Možda su The Cure malerozni, ali mi jesmo sigurno. Večeras.
Tokom bisa koji je trajao kao koncert drugih bendova, gledamo Grobbieja i smejemo se s njim. Smešan je tako ogroman, on i njegov ogromni bend. Izručen tu ispred nas. Zatrpan očekivanjima i opusom.
Shvatam da me nije briga za The Cure. Da su mi daleko kao na snimku sa Glastonbury-ja (gde su svirali skoro identičan set), od pre par nedelja, koji sam mogao da gledam da sam ostao kod suve kuće. Isto bi bilo ovako. Samo bih ga video i izbliza.
Nije on kriv. Nisam ja kriv (sem za sve što sam do sada priznao). Veče je takvo. Nahranjeno jeftinim pohovanim viršlama. Nepripremljeno na potom servirani švedski sto The Cure pesama koje ništa sem idolopokloničke odanosti ne može da veže u celinu ili jednu emociju. A naročito ne za nas, tj mene.
Drago nam je što si tu, Groberte, ali kao i da nisi.
Tu bi već trebalo da napomenem da Cockta u "sugar free" verziji na mene deluje kao marihuanom protkan alkohol i ja sam od dve flašice iste zdravo pripit i predobro raspoložen i nesmrznut i nenadrkan i sa svojom dragom tu (a i Sanja i Paja su tu!) čak... srećan.
Robert je nekom svojom (Cockta?) magijom uspeo da sav taj moj besni teret pokupi i natovari na svoj zamak.
I odnese.
Boys Don't Cry.
Obvijusli.
Za kraj.


Dok gledam kako Exit staf iznosi opremu The Cure sa Tvrđave (zagledajte se u ispis na sanduku na kome ovaj ćelavi momak sedi, piše "The Cure") koristeći najsavremeniju opremu za to, vraćam se onome čime sam se pozabavio na ulazu.

Možda bi Exit mogao da porazmisli o jednom sporednom, konceptualnom pristupu festivalu koji bi uzimao u obzir "ljude preko 40". Da imamo neki svoj poseban ulaz, po mogućstvu manje "stočan", gde se šalterski sagnemo i kažemo- dve karte, molim, i onda uđemo. A onda imamo i svoj fud&bar deo, gde plaćamo kešom i možda možemo da sednemo pod tendu, onako penzionerski, vojvođanski, štagodvamjebliže. A onda imamo i neki svoj stejdžić gde mogu The Cure ponovo da dođu, nerazvučeni ovako- po celom Exitu. Gde sviruckaju neki "naši", gde ne cvrči ovaj adrenalin lude mladosti, kome mi, štodaselažemo, samo smetamo. Ne kažem da smo tako nešto zaslužili, jer već skoro 20 godina verno svraćamo, samo kažem da bi Festival u sklopu svoje evolucije mogao "taj trend" da uzme u obzir i razvija ga dalje, u pokušaju da (i) nas zadrži uz sebe. Jer sve ovo lagano prestaje da biva za nas. Mnogo je cimanja. A onda na kraju ne znamo šta ćemo sa The Cure koji su potegli toliki put zbog nas. Preiscimani smo. A hteli bi (i mi!) da uživamo. Bio bi to dobar marketinški potez, nešto što nijedan festival nije uradio do sada. Stojim na raspolaganju za dalje konsultacije.

Odlazimo (mnogo) brže nego što smo došli. Ona, pokisla, spava. Ja pokušavam da ne zaspim, dok slušam liverpulske kaubojce Rockingbirds koji pevaju Gradually Learning.
Oko mene proleću turske komete na točkovima.

04 July 2019

NEPLAĆENI POST: Moji dani na EXIT-u


Više zbog Leona i Eli, nego zbog vas (da budem iskren), palo mi je na pamet da na jednom mestu saberem svoja (stvarno) brojna pisanja o EXIT-u*. Zavirite.

Nema baš dokaza da sam im bio na platnom PR spisku, uprkos njihovom respektabilnom tretmanu mog pseudo-press doprinosa.


2000

Nisam bio na "nultom".


2001

Kozarački drum & bes (za Vreme s Tvrđave izveštavam s nepunih 26 o Prvom, "Pravom" EXIT-u!)


2002

Zalogaj iskušenja (o programu festivala)

Orijentalni aerobik (ispod Nebojše Grujičića i Slobodana Georgijeva)


2003

Program EXIT-a 2003: Snalažljivost i otvorenost (ni snalažljivost, ni otvorenost mi nisu pomogli da izađem iz Georgijeve senke u Vremenu)


2004

Pregled i pogovor festivala (u istom članku, Georgijev piše o Zvonku, Peaches i Iggy-ju).


2005

Freedomov Exit dnevnik I (Ian Brown, Nithin Sawhney, Caribou, Euforija, Super s karamelom)

Freedomov Exit dnevnik II (Slayer, Ladybird)

Freedomov Exit dnevnik III (Esma Redžepova, Edo Maajka, White Stripes)


2006

Prvi dan (The Cardigans, Franz Ferdinand, The Cult, Boris Tadić)

Drugi dan (Nije ceo tekst, blame it on the seljačine koje su nasledile B92! apdejt! Sad je ceo tekst, blejm it on the seljačina koji ne zna da gugla kako treba!)

Treći dan (HIM, Billy Idol, nema komentara?!)

Četvrti dan (Chicks On Speed, Pet Shop Boys, Scissor Sisters)


2007

Dva dana EXIT-a (i previše?) (1: Pipettes, CSS, Beastie Boys 2: Lauryn Hill, Basement Jaxx, Snoop Dogg)


2008

Prilično se sećam da sam te godine gledao Paul Wellera kako sa bočnog stejdža gleda The Gossip koje smo i mi gledali. Primal Scream sam brutalno i neoprostivo izignorisao, jer su svirali svoj najgori album u karijeri. Pamtim i Wellerovu You Do Something To Me. Ali nema zapisa o tome.


2009

Dan prvi (Roots Manuva, Lily Allen, Arctic Monkeys)

Dan drugi (Fucked Up, Manic Street Preachers, lažni i pravi Korn)

Dan treći (Patti Smith, Kraftwerk, Moby)


2010

Bila su dva teksta na Kulturi/B92 koja su (nepovratno?) nestala (ima li ih neko sačuvane?!).

(apdejt!) Ljubaznošću "anonimnog heroja" povraćeni su i tekstovi o nastupima iz 2010.

Say "Yeah" to "Hleba, Jacka i LCD-ija"!/ Nije kristal sve što sija (LCD Soundsystem, Yeasayer/ Faith No More, Chemical Brothers, Crystal Castles)


2011

(Moj) Prvi dan na EXIT-u (Arcade Fire, Pulp i propušteni Autopark)

(Moj) Drugi dan na EXIT-u (razmaženko, Editors, M.I.A)

(Moj) Četvri dan na EXIT-u (Big Audio Dynamite, Portishead, Grinderman, stilista i frizer)

Evo me i u komentarima u Skočinom tekstu!


2012

Naše dve noći (New Order, Erykah Badu)


2013

Moja dva dolaska (Tijana T, Atoms For Peace, Nick Cave & The Bad Seeds)


2014

Majko, sutra je EXIT (*gde sam prvi put pravio ovako neki rezime, pa sad prekasno vidim da se ponavljam, ali znajući Leona i, naročito, Eli bolje da im više puta guram pod nos...)

Satanizam na ženidbu (Sajsi MC, Afghan Whigs, Pet Shop Boys)

TRUTH HURTS (Dan četvrti) (Vlada Divljan (hm), Hurts, Suede)


2015

Nisam bio, iako su bili Faithless, iako je bilo planirano da idem, ali nisam. Vidim na Wikipediji da su i tamo s ovim izdanjem prestali da se bave šta je dalje bilo.


2016

Nisam bio. Jer niko nije bio. Tako je delovalo iz "Programa".


2017

Jesus and Mary Chain na EXIT-u (za Before/After)


2018

"Forever 41" (Fever Ray)

Ladies and Gentlemen, gospođa tigrica! (Grace Jones, a ne Ana Brnabić)


2019

Vodič kroz festival za starije od 40 godina (nešto što deluje kao da će postati redovna rubrika)

SINGL GODINE 2019/35+36

ROSALIA - Milionaria (Columbia)
ROSALIA - Dio$ No$ Libre Del Dinero (Columbia)


Kad je levo seksi preko svake mere.