26 June 2019

ТВ ГОНИЧ: ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИК


Стари је добио благослов Службе да са мном продискутује о једном од њених најзначајнијих пројеката. Before/After је приморан да сарађује. Кликните пре него што текст заувек нестане из дигиталног света.

SINGL GODINE 2019/34

808 STATE - Tokyo Tokyo (Self-released)


Sveže matoro LFO.

SINGL GODINE 2019/33

BLANCK MASS - No Dice (Sacred Bones)


Anohni B-Boy Disko.



SAUVAGE

Dobitnik nagrade "Merlinka" na ovogodišnjem FEST-u


Debitantsko ostvarenje Camillea Vidal-Naqueta (u pitanju je bata) delovalo je kao da bi trebalo da bude žestoko i sirovo viđenje gej romanse u poprilično okrutnom miljeu najnižeg ešalona muških prostitutki ("kamenjara"?!). Trebalo je, i možda je u slučaju vašeg slabijeg želuca to i ispalo. Jer plaćene seksualne romanse mladog, dvadesetdvogodišnjeg Lea nisu baš sa nerazvedenim bankarima, već sa nepokretnim, hendikepiranim matoranima, starkeljama koji su pred smrt i po smrti svojih bračnih partnerki rešili da daju oduška svojoj stvarnoj seksualnoj orijentaciji ili su to, naprosto, u pitanju gej hipsteri koji vole da guraju gvozdena seksualna pomagala u obliku vrha koplja drugima u čmar...

Međutim, Sauvage je previše impresionistički (oće reći, mnogo dešavanja, mnogo repiticije, malo priče) i poprilično predvidljiv, i u ishodu i u poruci. Već sam naslov implicira da se ovaj "mladunac" nikada neće pripitomiti i da je za njega odabrano zanimanje sleš način života (čemu, inače, ne znamo povoda) nešto što on i hoće i mora i želi. Ilustracije ovakvog njegovog "zova", kao što rekoh, jesu živopisne, ali većma ponavljaju njegovu želju za malo ljudske topline, koju kada na kraju pronađe, zapravo ne može da podnese. Jer je "divlji" i ne pripada toj vrsti "civilizacije". Camille obe strane sveta, onu oko Lea i onu unutar njega, artikuliše sličnim stepenom klišeizacije- on se zaljubljuje u tipa koji je (gej) prostitutka silom prilika i koji mirnu luku nalazi sa bogatim matoranom, druguje sa sličnim luzerima (srpskog/beogradskog porekla, rekao bih) koji ga zovu "draga" (baš tako, na srpskom), dok s druge strane svoje frustracije leči pušenjem kreka i nemilosrdnim odnosom prema svom telu. Sve sa strobom propraćenim scenama plesa u vrelom (gej) klubu.

U odnosu na neke masterpise gej tematike, poput večito pominjanog Avant que j'oublie ili preforsiranih žanrovskih pokušaja poput L'inconnu du lacSauvage izgleda kao tek seksualno eksplicitnija verzija My Private Idaho, samo daleko manje poetična i dramski inventivna. O čemu valjda najbolje govori metafora koja definiše njihovu nemoć- oni sede pored aerodroma i posmatraju avione koji odleću. Kada na kraju filma, Leo dobije priliku da sa novim ljubavnikom odleti u Kanadu, njegova kapitulacija se odigrava upravo na aerodromu. On je nespreman da odleti. Ubrzo potom sledi scena skidanja odeće, "jer ne može da diše", nakon čega, poput životinjice, on pronalazi miran san na zemlji u šumarku.

Camille nam bukvalno crta da su ovi ljudi srozani na nivo životinja, koji su potom nevoljno, ali, ipak, prihvatili i tome se privikli. I sada ih je nemoguće vratiti među ljude. On pokušava da nas uveri da u tom svetu, okruženom "zverima" (čemu je primer "pijanista" u jaguaru), oni nisu nosioci već žrtve divljaštva. Možda čak i humani odgovor na njega.
Jedino što sam usvajajući sve to (umalo rekoh "primajući"...) ostao potpuno emotivno neangažovan.

SELEKTAH: 4minus/10

25 June 2019

ARSENAL FEST 2019 - NOĆ ČETVRTA


Zašto ovaj tekst nije izašao još u nedelju ujutru? Ili u ponedeljak?
Zaboravio sam.
To, valjda, najbolje i neporecivo sumira utisak.

Karte nam je ovaj put, sasvim slučajno, provajdovao Cher Prof. Kupljene on-line. Sa bogato ilustrovanim uputstvom kako da se ispresavijaju prilikom ulaska i jarkom napomenom da jednom skenirana karta više nikada nigde ne može biti upotrebljena u Kragujevcu poznatom univerzumu. Na ulazu, momak mi je nešto rekao i potom, kao bakica na ulazu u veliku salu Doma Sindikata 1984, iscepao moju pažljivo ispresavijanu ulaznicu i ja sam bio unutra. Na najopuštenijem festivalu na kome sam bio u životu (sada već triput).


Jack Daniel's skoro svuda.
I kokice.
U sjajnoj betonskoj hali koju smo radno nazvali "Berlin Disko" dva momka vrte tehno, a njih pet-šest, svi samo tako duplo mlađi od mene, kao đuskaju.
Šteta što isti ovaj prostor mesec dana kasnije nije domaćin i nekog "plesnijeg" okupljanja. Bez problema bi mogao.
Na sceni na kojoj čekamo partibrejkera Vojka V. svira neki bend koji me ne interesuje.
Na sceni na kojoj će zasvirati Kurt Vile (zbog koga smo najviše i došli, jer Žozefina je već više godina ganuta njegovom muzikom) sviraju Partibrejkersi. Prostor popunjen. Ali ovaj bend nisam kapirao ni pre trideset godina kada sam mogao da skapiram mnogo više nego sada.


(drvo na Vojku i Vojko)

Vojko V i njegov DJ.
Imam simpatije prema ovom momku zbog vazda raspoložene kurcobolje.
Publika ga voli, zna pesme, deluje mi da ga to iznenađuje i više nego što je pristojno. Možda preterujem.
Nema nekog posebnog koncepta, DJ pušta matrice, Vojko cepa preko toga, povremeno na nekom svom uređajčiću (sempleru/klavijaturici/mikseru/vokoderu/daljinskom) i on nešto zasvira. Snažan i duhovit hip hop koji ga je dodatno proslavio i u solo-karijeri (u numerama poput Cilit Beng ili Zovi čovika, čime se iscrpljuje i moje poznavanje naslova istih) mene mnogo bolje radi i pokazuje kako stari, dobri recept (mentalni etno melos + inostrana tehnika) uvek završava posao. Kad stvari zađu u dalmatino-haus i krosovere koji su bliži našim izvornim turbo derivatima, ne mogu da participiram, jer mi jedna noga nije u Tončiju Huljiću.
Iako sam to rekao već sto puta, ne mrzi me da ponovim, jer se uvek iznova uveravam u to- Rambo Amadeus je duhovni otac sveg post-YU hip hopa. Njegov miks humora, uvoza stranih žanrova i domaćih tema, motiva i dalje je model koji variraju svi najbolji hiphoperi regiona. O post-ironiji kao dokazu intelektualne premoći da i ne govorim.
Možda bi kad ga sledeći put budem gledao voleo da vidim neki koncept s Vojkove strane, a ne da imam osećaj da je kao Aca Lukas izašao pred publiku, pa "zna" i osluškuje šta bi ona htela i onda u maniru aštonebimoglo poštuje domaćina. Možda da budu i neke plesačice. Trenirane pudle. Perike. Da malo više liči na šou. Dosta andergraunda.


Kurt Vile i njegovi The Violators (koje, kao dete odraslo pod terorom Bus Plusa, neprekidno zovem The Validators) su uveliko zašli u prvu pesmu kad mi stižemo.
I već tada postaje jasno šta će biti najveći problem ovog koncerta- što nije šest popodne, što mi ne sedimo i ne krkamo krilca u barbikju sosu dok nam znoj kaplje u pivo, a drugom rukom mašemo Kurtu i dajemo mu do znanja da samo nastavi u tom tempu.
A tempo je "Amerikana" okupana poslednjim znacima sunca, tek povremeno ugušena u nekoj šugejz peščanoj oluji, a mnogo češće prošarana J Mascisovskim gitarama, koje tek malo ojačaju čitavu svirku koja treperi na povetarcu i deluje da bi jači vetar mogao da je odnese. Slatka melanholija koja najbolje ide uz pomenuta krilca.
S obzirom da sam prvu pesmu znao, možda je to bila Walkin' On A Pretty Day. Melodija prija. Kurtovo pevanje je čisto i toplo. Bend je uigran i relaksiran. Referišem se prema najsvežijoj Kurtovoj setlisti, odsviranoj na solo-nastupu u Amsterdamu skoro mesec dana ranije. Kapiram da je njegov možda sat i po dug set ovde neka kraća verzija toga.
Međutim, večerašnji set je satkan od previše istih pesama sa premalo ubedljivih refrena i melodija. Koje je Kurt u ovim "otvorenim" izvedbama previše ujednačio. Uporne promene gitara, sa električne na elektro-akustičnu ne menjaju utisak. Solo-verziju (ili bilo koju drugu) Snowflakes Are Dancing, kao u Amsterdamu, sigurno nije izveo.
Prija, ali prošle godine u ovo vreme The Kills su kidali. Iz čega je kurator programa/organizator trebalo da zaključi da u ovo vreme treba da stavi nekoga ko kida, a ne nekoga ko služi krilca. Publika, koje je bilo skoro kao na The Kills, se ne razilazi u preteranoj meri uprkos činjenici da sem stajanja nema bogznašta da ponudi Kurtu.
Vrtim se oko sebe da vidim da li je Žikica tu. On mi je nekako kao dobri duh svih ovih manifestacija. Garant mira i opuštenosti. Kad par minuta kasnije, eto ga! Opet najmlađi u masi. Sa osmehom nepopuštanja. Bilo bi idealno da smo mogli da sednemo za sto i navalimo na... mhm.
Žozefina je u prvijim redovima s Džekom. Njoj ništa ne fali. Ali čujem posle da i ona deli moj utisak- mogao je Kurt malo više da poradi na tome da nas zabavi.
On sam između pesama kao Ohljica na prvim koncertima Autoparka ne može da prevali preko usta reč sa više od dva sloga, klanja se i povija kao da nastupa pred sultanom. Ne može čovek ništa da mu zameri kad deluje tako smotano.
Po završetku svirke deluje mi da je više nade da će bisa biti bilo na sceni nego ispred nje.
Nije ga bilo.

Nije bilo ni kiše.
Arsenal Fest je prethodne tri večeri ugostio Testament, malog Stivena, doktora Neleta i Kurta. Teško da bi na bazi ponuđenog moglo da se govori o nekakvom konceptu sem "dajštadaš", što nikada nije dobar put za budućnost.
Očekivao sam više. Stvari ponuđene ovde svako može da ponudi. Arsenal Fest treba da juri neki profil. Neku publiku. Neki vajb. Neku poruku. Neki cilj.

JT LEROY


O, ne. Samo tri godine nakon hvaljenog, ali meni prosečnog, dokumentarca Author: The JT LeRoy Story, stiže nam, uslovno rečeno, i druga strana priče, a na istu temu, ovaj put bazirana na memoarima Savannahe Knoop, koja je u čuvenoj knjižvenoj aferi "igrala" JT LeRoy-a.

Ako je prvo filmsko ostvarenje bilo pregledno, ali, nekako, neentuzijastično, ovo, iz drugog, Savannahinog, ugla ne nudi ništa novo ili drugačije. Sem što pri kraju pravi dosta hrabar i bezobrazan pokušaj da priču o JT LeRoy-u aktuelizuje kao hrabar primer džender-ajdentiti borbe tj da istu obrne u jedan intrigantan primer razdvajanja "ličnosti" od "tela" slučajno spojenih u jedno, što je kreiralo traumatične probleme za glavnu akterku.

Šta u ovako tankom materijalu, meni nepoznatog reditelja Justina Kelly-ja, traže Laura Dern i Kristen Stewart, sem da budu prevarene da će ih isti uvući u trku za Oskare, nije mi jasno. Elem, i jedna i druga trude se da ožive svoje likova, Laura "pravu" autorku Lauru Albert, a Kristen Savannahu. I dok Dernova sada već maniristički vašarizuje svoj lik, vazda u naporu da ovog napravi većim od života koji mu je dodeljen, Kristen se, kako jedino i ume, "nemušto" prepustila Savannahi, biseksualnoj devojci, kojoj "bivanje" JT LeRoy-om samo dodatno komplikuje ličnu neopredeljenost u seksualnoj orijentaciji. U njenom slučaju, poseban akcenat je stavljen, i to nekako čini dramsku okosnicu filma, na saradnju i aferu sa Asiom Argento. Koja se u filmu zove Eva (i igra je Nemica Diane Kruger), jer Asia nije baš ponela najlepša sećanja na druženje sa JT-ijem.

Film počinje Savannahinim uključivanjem u priču i završava njenim izlaskom iz iste. Unutar toga prilično rutinski prolazimo kroz inicijaciju JT-ija, njegovo "progovaranje" u javnosti, dosta neuverljivo dočarano obitavanje u istoj (mislim, Kristen je, ipak, curica, koliko god dečkasta bila), gde krunu predstavlja obostrano interesno postavljena afera sa Asijom, koja je, čini se, poraznije delovala na Savannahu, i kumovala njenom razlazu sa JT-ijem. Od svih superstarova koji su naseli na JT-ija, jedino se Courtney Love šali na svoj račun, glumeći holivudsku producenticu zainteresovanu da ekranizuje JT-ijev roman "Sarah".

Međutim, sprdanje sa "Holivudom" i "andergraund džet setom" na stranu, JT LeRoy, po drugi put, sa jednom vrlo intrigantnom i za-naša-vremena-simboličnom postavkom, ne uspeva da pronađe zanimljiv i autentičan ugao gledanja na ono što se desilo. Zašto je "avatar" bitniji od "sadržaja"? Zašto "sadržaj" mora da ima "avatar"? Zašto su ljudi naseli na "avatar", ako ih je prvobitno kupio "sadržaj"? Zašto smo površni? Šta smo videli, tražili i našli u onom što nas je prevarilo? Jer JT tj Savannah kaže da JT jeste šta god mi želimo da on bude tj on sam može da bude šta god on želi. Sem ono što je. Da li je uopšte bilo prevare? Jer roman je napisan i nije bitno koga je napisao za one kojima je sam tekst nešto značio. Da li delo treba da traži lice pisca? I zašto?

JT LeRoy je ispod-prosečno dramsko bavljenje "oskarovskim materijalom", bez ikakvog ugla gledanja ili harizme u interpretaciji, čak ni dovoljno intimističko ili ispovedno. Kada Savannah, samo-promicije radi, na kraju filma potvrdi da će da se bavi pisanjem (a ona ko-autoruje i ovom scenariju), to deluje kao ironičan komentar na ono što možemo da očekujemo tj na činjenicu da je bila bolji pisac dok je samo glumila istog.

SELEKTAH: 1/10

24 June 2019

CHEZ NOUS


Više sam očekivao od ostvarenja glumca i reditelja Lucasa Belvauxa. Iako nisam gledao nijedan njegov film pre ovoga, barem četiri (Cavale, Un couple epatant, Apres la vie i La Raison du plus faible) deluju kao da želim da ih pogledam. Međutim, već posle uvodne sekvence koja nam predstavlja vrednu i posvećenu medicinsku sestru Pauline koja svakodnevno obilazi stare i bolesne, bilo mi je jasno da će ovo biti još jedan film o zalutaloj ovčici na "no-no" pute, koja potom uči lekciju, pokaje se i vrati na stranu dobra. Ono što me je privuklo filmu jeste da Belvaux pokušava da se bavi "francuskom desnicom".

Ne treba mnogo poznavanja aktuelne političke situacije u Francuskoj, pa da se relativno brzo prepozna da je partija koja vrbuje Pauline da bude njihov lokalni kandidat i koju predvodi anti-islamski raspoložena Agnes, samo providni dubler za "Front National" i njenu liderku Marine Le Pen. Zapravo, deluje mi kao verovatnije da je autoru bilo bitnije da prikaže njene konkretne podmukle mehanizme "širenja" i delanja, nego da kreira neki autentični, paradigmatični model.

Situacija oko Pauline je melodramski uverljivo postavljena da otvori put ka "desnom suncu". Ona je samohrana majka dvoje oce, koja brine i ocu, komunisti, nakon majčine smrti. U mestašcu je svi vole zbog njene posvećenosti pacijentima koji su prečesto nepodnošljivi, pored toga što su vrlo bolesni. Doktor Berthier (koga dosta rutinski igra nepotrebno kastovana francuska zvezda Andre Dussolier) koji je lečio Paulineinu majku, u neku ruku ju je zadužio time, pa ona ima razloga da veruje da je njegov predlog da se Pauline kandiduje za Agensinu partiju izraz dobrih namera, ali i dobar način da se neki problemi u društvu, koje i ona sama oseća, konačno reše. Paralelno sa tim rasplamsava se njena romansa sa školskim drugom, koji i dalje šuruje sa ekstremno-desnim organizacijama, o čemu ona (moram reći dosta neuverljivo) nema pojma, a što u nekom trenutku postaje problem njenoj kandidaturi, jer Agnes ne želi nepotrebne fleke na ionako spornom imidžu.

Ono što pratimo unutar tako postavljenih dramskih problema poprilično su umivene i tipizirane situacije koje pokušavaju da zauzmu ugao (ako već ne smeju i stranu) svih upletenih aktera (a selce je uprkos veličini multikulturalno) intrigirajući kompleksnost (očigledno nerešivog) problema koji Francuska ima, a ne same priče.

Moj problem sa ovakvim tipom filmova, a koji ni Chez Nous (negde preveden i kao This Is Our Land) je što oni skoro uvek imaju istu strukturu- junak zastrani, nešto ekstremno se desi (njegovom ili tuđom krivicom) i on nalazi načina da se vrati na pravu stranu ili strada u pokušaju da se iskupi. Podela mogućnosti je uvek crno-bela. Tako i ovde. Junaci, baš kao ni Pauline, nikada ne ostaju, recimo, na trećini ili polovini puta na koji su zastranili, uvereni da je tu "negde" rešenje, ako nije baš u ekstremu. Pravi desničari, očigledno, ne smeju da se bave ovim temama i izgrade takav realistični ili dramski ishod, a levičari slobodno ekstremizuju stvari (ponekad u duhu čistog političko-eksploatacijskog porna), jer znaju da će na kraju da se vrate na opšteprihvaćenu "nespornu" stvar "dobra". Tako i ovde. Pauline ne samo da okreće leđa partiji kada njen angažman postaje preagresivan (barem smo izbegli uobičajenu hipokriziju načela kao razlog razočarenja), ali potom i njen momak biva liferovan iz njenog života kada se otkriju neosporivi razlozi za prekid veze sa njim.

Bolje odgledajte još jednom Apt Pupil, recimo.

SELEKTAH: 4minus/10

21 June 2019

BLACK MIDI - Schlagenheim (Rough Trade)


Bilo je bolje dok ništa nismo znali o Black Midi tj black midi tj Black midi. Ako postoji način da ne saznate ništa o njima, nemojte.

Dovoljno je samo ono što ću ja podeliti sa vama: neki članovi benda pevali su gospel u crkvi.

Bilo je bolje dok je do nas stizala samo muzika. Praćena misterijom i nagađanjima. O četiri jedva punoletna momka.

Bilo je bolje dok je do nas stizala samo muzika. Navodno iz Engleske. A koja uopšte nije zvučala tako. Nimalo. Ni malo. Ni. Malo.
Muzika koja je zvučala kao Slint uživo.
Kao Battles, Fugazi, Minutemen, Don Caballero, Mars Volta, Polvo. Sve sami američki bendovi koje recenzenti pobrajaju kada pišu o njihovom albumu.
Voleo sam neke od tih bendova. U njihovo vreme (Battles i Mars Volta/At The Drive In).
Naučio sam da obožavam Slint. Kao već zreo čovek i i dalje nezreo muškarac.
Neke sam ograničeno konzumirao (Don Caballero, Polvo, pa i Fugazi).
Neke nikada nisam skapirao (Minutemen).
Black midi sve više i više i više volim.
Black midi su mi kao deca Slint.

Black midi, kao i Slint, a kao malo koji novi bend danas, umeju da naprave atmosferu.
I atmosfera koju oni prave mi neobično prija. Uznemirava me. Drži me na ivici i drži mi Davida Lyncha u mislima. Neprekidno zamišljam da je ona "Crna koliba" iz Twin Peaks neki punk klub i logično mi je da bi tu jedino Black midi mogli neprekidno da praše. A da sve ostalo ostane isto.

Black midi zvuče sirovo. Iako njihova muzika ostavlja utisak vrlo pažljivo razvijenog dizajna. Žustrina i mladost su tu. Note se pretiču, ritam ih kida, vokal je nagluv kao Lynch.

Ima samo devet pesama na albumu. Nema čak ni svih singlova koji su mu prethodili. Ni odlične Talking Heads, koja bi pitkošću ionako odskočila. I koja liči na Talking Heads.

Ključna reč koja definiše Black midi je tenzija. Nju nam survavaju u nos ili je puštaju da čak ni ne nešto posebno diskretno bridi celom dužinom pesme. Tenzija je tako nekarakteristična komponenta rok bendova koji dolaze iz Engleske (da li je i bilo od Joy Division naovamo?). Kod "Amera" je ona već deo genetskih mutacija.
Sve je to, popust manifesta, izloženo u debitantskom singlu bmbmbm (koji čak i u napucanoj produkcijskoj verziji ovde zvuči kao kad fire walk with me). Kad smo kod ranih uspeha benda moram da pomenem i producenta, Dana Carey-a, iz čijeg bogatog producentskog opusa bih izdvojio samo rad na prva dva albuma Kate Tempest. On je kao i u slučaju Kate pustio da žustrina talasa. Koliko treba. Možda bi ih Albini pustio da zvuče još više kao oni sami, ali čistina koju je Carey postigao još više uznemirava. Svojom OCD psihopatijom.

Trenutno najviše volim Near DT, MI. Dva minuta i dvadesetjedan sekund finala nekog trilera. Pevač (jer mu ne trebamo ime) peva kao kada mladi počnu da histerišu i mislite da će doživeti nervni slom. Svuda naokolo razliveni Slint.
Druga najomiljenija mi je Of Schlagenheim. Šest minuta i dvadesetpet sekundi disco-math-rocka, preko koga pevač peva kao John Lydon, u nekom boljem društvu. Svuda naokolo razliveni Slint i pobacani Talking Heads.
Treća najomiljenija mi je bmbmbm. Jer i dalje kida i komada.
Četvrta, peta, šesta, sedma, osma i deveta najomiljenija su mi preostalih šest.

"Schlagenheim", prema Wikipediji, znači "ubosti stvar koja podseća na dom" ili "kad nešto pravo niotkuda podseti na dom" (ne znam nemački, ne zakerajte). Ironično. Zar ne?

SELEKTAH: 9i.../10

SINGL GODINE 2019/32

RACHID TAHA - Je suis africain (Naive)


Patriotizam pitak kao Lambada.