24 November 2018

MOĆ VEŠTICA 09.11.2018. Sa dušom u gipsu


Spasite nekome dušu i preporučite mu ovaj podkast već danas!



16 November 2018

DON'T WORRY, HE WON'T GET FAR ON FOOT

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.




(OK, ocene nisu neke, ali Gus je kao Soderbergh- kućni prijatelj, i mora da se pogleda)


Na početku ovog filma, Kim Gordon, koja igra jednu imućnu, razvedenu, bogatunsku tetku u svom polu-biografskom izlaganju na jednom sastanku "anonimnih alkoholičara" između ostalog kaže da smo svi možda preverani idejom da život treba da ima smisla.

Nijedna misao me ne razjeda ovih dana više od te.
Jer- šta ako?
ŠTA ako?!!

Posle tako golicljivog uvoda, Gus nas počasti jednom, čak i za standarde oskarovskih ambicija, rutinskom, nedramskom, dosadnjikavom pričom o portlandskom strip umetniku Johnu Callahanu koji je bio alkos, a onda je u saobraćajnoj nesreći ostao paralizovan. I alkos. Pa je u tim i takvim okolnostima otkrio talenat za strip i karikature, koji mu je pomogao da ugleda svetlo na kraju, preočiglednog i predugačkog, tunela.

Fenomenalni talenti uzaludno su spucali fenomenalan trud da od nikakvih likova naprave nešto pamtljivo. Jonah Hill (još jednom!) briljira, ovaj put kao boemski gej Kalifornijac s kraja sedamdesetih, Rooney Mara je neodoljiva kao švedska verzija Anne Karine, Jack Black je još jednom simpatičan s brkovima, a ni Joaquinu Phoenixu se ne može prebaciti da nije dao sve od sebe da još jednom ne bude mutavi, fastfudovani Joaquin Phoenix.

Gus mlati kamerom. Ali nigde priče, drame, a ni poente.

Što nas vraća na početak filma- a šta ako život i neće imati smisla?
ŠTA ako?
Posle svega.

SELEKTAH: 4plus/10

15 November 2018

SEARCHING

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.


Metacritic: 71/100
The Guardian: ***/*****


Searching spada u onu vrstu filmova koja se izborom svog formata kocka sa našom radoznalošću i strpljenjem, u isto vreme pokušavajući i da nas zabavi, ali i da opravda tako radikalan izbor. Ovaj film se, baš kao i hororčić Unfriended od pre četiri godine, odvija isključivo i samo na kompjuterskom ekranu. Film je režirao debitant Aneesh Chaganty, a kao jedan od producenata pojavljuje se proslavljeni ruski režiser Timur Bekmambetov (Noćna straža...), čiji novi film, Profile, izgleda priča svoju priču na vrlo sličan način.

John Cho igra Davida Kima, udovca (eto, spojlera!), čija ćerka Margot nestaje nakon što je navodno otišla kod drugarice da uči biologiju. To da je Kim udovac, šta Margot sve radi u životu, saznajemo kroz vrlo orkestriran kolaž porodičnog "prelaska" sa Windowsa na IOS platformu, instaliranje prvog pasvorda, čuvanja prvih slika, videa, njihovog prebacivanja, aploudovanja itd... Chaganty maksimalno koristi sve sitne forice u korišćenju računara da nam kaže još nešto o životu korisnika i jedna od najdirljivijih je kad se Kim uloguje na profil svoje pokojne supruge, a notifikacija o broju dana koliko Norton anti-virus nije apdejtovan nas u isto vreme obavesti i koliko je otprilike prošlo od kako se supruga upokojila.

Kao i u svim filmovima ovog tipa (od The Blair Witch Project na ovamo) uvek je problem kako priči prilagoditi tehnologiju, a ne obrnuto. Pa tako i ovde na uštrb ostajanja vernosti odabranom metodu (tehnologiji) pričanja, povremeno žrtvujemo uverljivost priče (recimo kad nas somnabulni live-feed odvede na komemoraciju Kimove kćeri samo da bi videli...).

Iako je formatom triler, Searching pokušava da nam prikaže koliko našeg života se (skoro u potpunosti) odvija "na kompjuteru", do te mere da i jednu tako strašnu stvar kao što je nečiji nestanak, možemo da pratimo i rešavamo koristeći Internet. Život i smrt odavno više nisu samo u realnosti. Zapravo, to ni za koga više nije nova vest. Možda će vas Searching, "ovako na gomili", samo impresionirati u kojoj meri je to tako. Ili ni to.

Sama premisa i njeno razrešenje su relativno "tanki" (naročito s obzirom na broj samih aktera) i Chaganty u dostupnim okvirima žanra koristi sve stranputice da svoju priču učini zanimljivijom. I ne radi to loše.

Međutim, ima jedan trenutak u filmu, kada se utvrdi da je Margot mrtva, kada mi se učinilo da će Searching da pobegne iz žanra i postane neka vrsta egzistencijalnog meta-trilera kome je žanr samo poslužio da prikaže koliko smo sami, duboko sami, sasvim sami, i na kraju- sami. U tom stravičnom nehepiendu video sam osvežavajući i snažan opasuljavajući momenat, ali film očigledno nije planirao ništa slično. Haneke bi.

SELEKTAH: 6plusplus/10

14 November 2018

SINGL GODINE 2018/99

SKINNY PELEMBE - Spit/Swallow (Brownswood)


James Blake Jimi Hendrix uspavanka.


13 November 2018

BLACKKKLANSMAN

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.



Metacritic: 83/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ***/*****


Mislim da "Black Lives Matter" i svi slični pokreti u Americi nema većeg popkulturnog kuma i ambasadora od Spike Leeja. I to je porfelj koga se ovaj prihvatio verovatno i sa očekivanjima da na tom terenu uskoro bude i krunisan, kao njegov suvereni vladar. Kanom orošeni BlacKKKlansman ("nagrada žirija") trebalo je da bude film kojim Spike najavljuje tu suverenu vladavinu nad "svim crnim kulturnim stvarima" i kreira neku vrstu novog manifesta tog pokreta.
Otuda njegov overdozirani naslov koji traži apsolutno svu pažnju za sebe.

Ali, film koji smo dobili najefektnije bih potkazao tezom da bi (Spikeov "smrtni neprijatelj") Quentin Tarantinov pokidao sa ovim materijalom. I verovatno napravio moćniji film za crnu i svaku drugu kulturu.

Spikeov film se, nažalost, srušio pod silinom i veličinom namere, ponoviću, overdozirano izrečene njegovim naslovom- BlacKKKlansman.

Spike i nije naročito dobar reditelj i prečesto je žrtva svojih histeričnih postmodernih opsesija koje ne ume da kanališe u svoju korist. Za razliku od Quentina. U tom smislu, njegova najbolja ostvarenja najčešće i najverovatnije duguju sve scenariju. BlackKKKlansman je manje-više pravolinijski ispričana priča koju je Spike tek povremeno protkao nekakvim intenzivnijim rediteljskim intervencijama. On kao satirični akcioni film iz sedamdesetih. S tim što Spike najbolje vlada satirom, ne ume da na atraktivniji način dramski iskoristi epohu, a akciju drži na neophodnom minimumu.

Na sve to, premisa BlacKKKlansmana, bazirana na memoarima Rona Stallwortha, deluje dosta idiotski. Naime, Ron putem telefona uspeva da svojim stavovima impresionira lidere lokalne "white power" franšize, ali zbog toga što je Afro-Amerikanac, jedan drugi policajac mora da umesto njega ide na 1na1 sastanke i fizički se infiltira u krimi-namere vajtpaverovaca. Rona igra Denzelov sin John David, sa istom blesavom simpatijom kojom igra američkog fudbalera u Ballers, dok njegovog "belog" partnera, Flipa, igra Adam Driver, rutinskije nego obično.

BlacKKKlansman, iako smešten u epicentar buđenja i ekspanzije "crne kulture" i borbe za prava Afro-Amerikanaca, uspeva da bude samo jedna egzotična i neobična epizoda, koja uspešnije kompromituje neo-naciste kao urnebesnu zbirku budala nego što na poseban način doprinosi novom svetlu na crnom pokretu. Na nivou zapleta, BlacKKKlansman je skoro sumanut, ali nimalo urnebesan kao, recimo, Throw Momma From The Train. Crnom pokretu nedostaje životnijeg kolorita, dok beli deluje skoro neuverljivo zbog imbecilnosti svoje neorganizovanosti i činjenice da (i dan danas) na njegovom čelu sedi ista budaletina, David Duke, koji je u filmu maestralno kompromitovan.

Ne cenim naročito ni činjenicu da Spike svoju publiku tretira kao budale koja predmet njegovog filma neće umeti sama da poveže sa aktuelnim dešavanjima u Trumpovoj Americi (gde pomenuti Duke i dalje ko-organizuje "bele manifestacije"), već sam kraj filma soli kolažom aktuelnih neo-nacističkih protesta, njihovim sukobima sa liberalnim snagama, kao i vrlo potresnim prizorom "mr. mercedes" zločina nad liberalnim protestantima.

BlacKKKlansman je simpatičan film osrednje struktuiran u pogledu povezivanja svojih paralelnih priča, nema neke naročito pamtljive karaktere (čak su epizodisti efektniji) i zaista deluje kao predložak za nešto gde bi Tarantino pokidao jašući na očiglednim devijacijama stvarnosti nemilosrdno sedlajući ljudsku glupost. Nešto od čega se Spike ustegao želeći da ostane na ozbiljnijoj visini svog "kraljevskog", samodopadljivog trijumfa. Čemu je film bio samo neophodno sredstvo, ali ne i cilj.

SELEKTAH: 5minus/10

12 November 2018

L'ECONOMIE DU COUPLE aka AFTER LOVE

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.



Metacritic: 66/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****


Na ovaj naslov sam naišao u recenziji za Jusqu'a Le Garde o kome sam vam pisao pre par nedelja. Čini mi se da je autor rekao isto što ću sada i ja- tamo gde Le Garde počinje, L'economie du couple završava. Dakle, pred našim očima odvija se aktivno-skoro agresivno finale jednog braka, sa dvoje dece, sa svim onim banalnim problemima koje dve zaljubljenih ni u najzaljubljenijim snovima ne bi mogli da anticipiraju. Kako se udaljiti, kako se podeliti, kako ne pocepati nedeljivo.

Kada su ovakvi, problemski, poetsko-dokumentaristički (dakle, vrlo realistični) filmovi u pitanju, niko to ne radi bolje od "francuza", Zvyagintseva i Farhadija. Od živih.

O naboju mojih očekivanja najbolje govori da sam sebi pribavio skoro sve filmove Joachima Lafossea, i pre nego što sam ovaj pustio.

L'economie du couple nije mnogo izneverio, i svakako je bolji film od Jusqu'a la garde, koji je daleko hvaljeniji i nagrađivaniji. U njegovom vezu raspleta jedne veze (o, bože, šta li sam počinio ovde upravo?!!) nedostaje spontano ukrojenih detalja (nastavljam...) čije emocionalne žaoke, često, kao u ruskim filmovima, ostaje vidljive samo oku gledaoca. Ili Ashgara Farhadija.

S jedne strane imamo prelepu Marie (Berenice Bejo), a s druge arpasko-hrvatsko izgledajućeg Borisa (Cedric Kahn). I njihove bliznakinje. Koje su uzrasta kao Eli i povremeno izluđujućeg ponašanja kao i njihova srpska vršnjakinja. Iako se, (samo meni?) očigledno ne radi o "nejtiv" Francuzima, Lafosse tu "kulturnu" razliku nigde ne otvara. To napominjem samo u kontekstu što je gledaocu tako nešto možda (pre)očigledno, pa se pita kako taj momenat apsolutno nigde ne figurira u njihovom raskidu. Čak i ako se radi o vanserijskom primeru inkluzije i adaptacije "na francusko", ostaje dilema da li je njihovo "materijalističko" poprište možda baš taj "mali", ali "neimenovani" doprinos "svoje" kulture.

Ona već godinama vuče njihovo domaćinstvo, naročito materijalno. Iako ga je nekada volela, sada više ne. Čak ga i mrzi i sve što on radi, jer ne može da poveruje da ga je nekada volela, a sad se u njoj lome osećanja prezira i samoprezira usled nedostatka empatije i milosti. Oni koji su voleli, pa mrzeli, razumeju taj srčani kurcšlus. Taj trenutak kada osetite da vas sve ono što ste snopleli danima, nedeljama, godinama, postaje mreža koja vas drži, ne pušta i davi.

Lafosse dosta strpljivo pokazuje kako emocije u toj situaciji nikada nisu što bi želele da budu, lepo se igra tenzijom i neprijatnostima koje ona kreira, kroz sitne detalje pokazuje velike procepe. Za Marie i Borisa očigledno više sreće nema, iako se oboje, u različitim navratima (on u svima?) bore protiv toga. Oni nisu idealni, oni nisu žrtve, oni nemaju plan. L'economie du couple je nešto što svakome od nas može da se desi. Makar jednom.

Razrešenje situacije možda dolazi neplanirano, kao verovatno, upozoravajuće, simbolično, poražavajuće, ali previše "filmski" za film koji je tako predano posvećen "životu". Anhepiend je optimističan, i nisam poverovao u njega. Mislim da Lafosse nije umeo da završi film, iako većina ovih stvari uglavnom ovako završava. Očekivao sam onaj mali procenat retkih i manje poznatih rešenja. Da protka i prožme sve ono što nam se do tog trenutka u filmu činilo prozaičnim i nedovoljno izbrušenim.

SELEKTAH: 7plus/10

MCQUEEN

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.



Metacritic: 84/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****

Svako ko me je upoznao ili, makar, prošao pored mene zna koliko ja polažem na modu.

Ime Alexandera McQueena sam zapamtio nakon kanske premijere Dancer In The Dark na kojoj je Bjork nosila njegovu haljinu u obliku labuda. Kako taj momenat u filmu niko ne pominje, možda to nije bila njegova kreacija, definitvno jeste bila Bjork, da li u Kanu i kojim povodom- guglujte.

Ime Alexandera McQueena sam poslednji put čuo kada sam pročitao da se ubio i to samo dan-dva nakon smrti svoje majke. Mislim da sam tada prvi put video i kako je čovek izgledao. Debeo, ćelav, "engleski beo". Sasvim suprotno od mojih očekivanja- mislio sam da izgleda kao muška Cher.

U kontekstu rečenog, McQueen je vrlo informativan film. On nas vrlo detaljno i kontekstualno upoznaje sa kompletnom McQueenovom karijerom, od trenutka kada mu je mama predložila da radi u poznatom krojačkom salonu sve do poslednje revije koja je bila još jedan u pozamašnom nizu radikalnih trijumfa.

Moj najveći šok i dalje dolazi od toga što "čoveka" ne mogu da povežem sa njegovim delom. McQueen izgleda kao "umereni" navijač nekog fudbalskog kluba, debeljuškast je, gej je, obučen u stvari koje ni ja ne bih obukao, a kreira kao da se u njemu otimaju za vlast duhovi Mary Shelley, Warhola, poglavica nekog amazonskog plemena i Egona Schielea. I film, nekako, uprkos ogormnom trudu ne uspeva da mi islika jasan put od tog debeljuce do njegovih kreacija.

Neke stvari u njegovom stilu su odmah "jasnije" kad vidite kreacije prvog kreatora kod koga je šegrtovao (onog "japanca" čijeg imena ne mogu da se setim), čime nikako ne osporavam McQueenovom autentični talenat, samo ga "pojašnjavam" samom sebi.

Film obilato insistira na McQueenovoj predanosti radu, stvaranju, ali i na krhkom biću, koje, izgleda, nije izdržalo preran odlazak bliskih prijatelja i mentora (Isabelle Blow), kao i majke, koja je bila sav vetar u jedrima. Jedino što to biće ostaje neotkriveno za nas. Svi arhivski snimci njegovih intervjua nekako su vezani za njegov posao, a svi prijatelji koji govore o njemu ne dele previše o njemu lično ili se kriju iza floskula koje smo i sami zaticali u štampi.

McQueen ostaje iza maske. Ali maska je čudesna. Iako ostvarenje Iana Bonhotea i Petera Ettedguija ne čini mnogo da ovaj posthumni McQueenov šou na bilo koji način vizuelno izdigne iz rutine časnog i poštenog istraživačkog rada.

SELEKTAH: 7minus/10

11 November 2018

HAGANENET aka THE KINDERGARTEN TEACHER (2014)

Vaspitačica koja je sve započela...


Metacritic: 68/100
The Guardian: ****/*****

Nadam se da shvatate koliko je nezahvalan zadatak bio ispred mene. Nakon što mi je predočeno da fenomenalni The Kindergarten Teacher nije originalno ostvarenje Sare Colangelo (zakačio sam tu recenziju odmah ispod), već rimejk izraelskog filma Nadava Lapida, trebalo je da taj film odgledam što "nepristrasnije" moguće i ponudim mu opciju da je bolji od već, kao što rekoh, "fenomenalnog".

Iako ću razočarati neke od vas, priznajem- nije bolji. I veoma sam srećan što sam gledao prvo američku verziju, pa izraelski original, jer da je bilo suprotno, sumnjam da bih želeo da odgledam rimejk, verujući da su tamo verovatno umili, umekšali i "viktimizovali" stvari do besmisla.

A teško će mi biti i da progovorim o originalnim dometima ovog filma, a da sve sve ne svede na poređenja.

Mislim da je Haganenet dublje uronjen  u "okolnosti Izraela", njegov duboki nacionalizam, pa i rasizam, ako hoćete, u jednu klimu koja je poput smoga prisutna u životima ljudi. Lapid (odabrane) Izraelce prikazuje i kao osobenije ljude i za seks daleko raspoloženije. Naša vaspitačica deluje kao zatvorenija osoba, ne vidimo je kao majku svoje dece (sem na jednom slavlju povodom dalje vojne promocije svoga sina), pa ne znam da li i to treba da se posebno iščitava (kao da nije naročita majka kod kuće...). Njen odnos sa mužem jeste rutinski, ali čini mi se da ima manje detalja i sočnosti.

Lapid poeziju malog polaznika vrtića i u vaspitačicinu zainteresovanost za istu uvodi odmah na početku i ne kristalizuje tu pojavu postepeno. Potreba da se ta i takva poezija spase instantno postaje vaspitačicina misija tj već dečakova dadilja zapisuje istu, tako da je vaspitačica nešto što se praktikuje pokušala samo da digne na viši nivo. U isto vreme, i njena mea culpa, tj preuzimanje dečakove poezije kao svoje, isprva nije ništa drugo do "zloupotreba" koju i dadilja praktikuje za svoje glumačke audicije.

U Haganenet čitav "problem poezije" ostaje nekako definisan specifičnim junacima i okolnostima. Iako vaspitačica u par navrata navija za dalji progres "mladog pesnika", mislim da, a naročito u odnosu na američku verziju, ne uspeva da prevali stvari na "univerzalni nivo". Američka vaspitačica je usamljena i smorena u tzv. epicentru kulture, Njujorku. Ona tamo oseća duhovnu nezdravost ovog sveta i svakodnevno je trpi kroz izbore i ponašanje svoje dece. Ona je na njujorškom betonu našla neobičan cvetić, koji je samonikao u procepu. Izraelska vaspitačica kao da zagovara razvoj jedne specifične "biljne kulture". Usamljenost američke vaspitačice ogromnija je nego izraelske. A i na nekom formalnom nivou dešavanja, kidnapovanje i krajolik u koji se beži, impresivniji su i nekako logičniji kao dalji razvoj radnje u američkoj verziji. U izraelskoj deluje kao da ona zapravo i nema gde da pobegne. Ta zemlja je "panic room" svoga naroda, ali i njegov zatvor. Zar ne?

Na kraju, iskreno, priznajem i da mi je poezija u američkoj verziji bila lepša, "verovatnija" (da ju je sročilo detence), pitkija. Možda je ovde kompromitovana prevodom na engleski, ali bila je i znatno duža i nisam osećao tako jasne razlike između nečega očigledno lepog i nečega očigledno mediokritetskog. Mislim da su i tu Ameri to bolje organizovali, a da ne govorim o trnu koji probode ekran kada dečak odgovori ko je Ana iz pesme...

Poslušajte me, prvo "amera", pa u "Izrael", ako se oduševite koliko i ja.

SELEKTAH: 7/10

THE KINDERGARTEN TEACHER

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.



Sinoć smo krenuli da gledamo A Star Is Born u Ušće. BRATE!!! Kad nas tamo nisu zatekli, ali apsolutno S.V.I. koji u Srbiji ne gladuju! Nikad veća gužva. Čestitke Južnom Vetru i Zaspanki za vojnike (šta god da je to)!

Vratili smo se kući. Jer smo imali samo dva mesta u prvom redu neke majušne sale. Neka hvala.
Ja da gledam The Kindergarten Teacher. Jelena da spava. Jer život.

The Kindergarten Teacher je mali film, o veoma velikim i bitnim stvarima. Kakva je recimo poezija, i to ne samo poezija naših života, već poezija kao poezija, nizanje stihova zarad čačkanja večnosti.

Verovatno većina od vas nikada ne bi pomislila da sam ja neki naročiti poštovalac poezije. I jedno takvo viđenje situacije bilo bi opravdano utemeljeno u činjenici da ja praktično nikada ne čitam poeziju (sem kad mi je kuma ili Olja ne dostave u nekom obliku), ali to ne znači da ne razumem i ne cenim značaj, pa i praktičnost, tih zgusnutih misli u ovom svetu sve manje sposobnom za pažnju. Od skora duboko verujem da bi poezija, kad bi je bilo svuda oko nas, mogla da dajdžestno i relativno lako podiže naše duhovne nivoe, jer može da se gustira po potrebi i meri okolnosti, a u percepciji korisnika stiže kao malo "zaguljeniji" niz tvitera, ili postova. Stvarno verujem u to.
I izgleda nisam jedini.

The Kindergarten Teacher je drugi film mlade Sare Colangelo u kome glavnu ulogu igra, "standardno sjajna", Maggie Gyllenhaal. Ona je vaspitačica u jednom neštosrednjeklasnijem vrtiću u Njujorku, koja živi sa debeljuškastim mužem u solidnom braku sa dvoje dece, tinejdžera, koje su već skoro pojeli mentalno retardirani društveni trendovi, poput instagrama ili regrutacije. Sebi za dušu (bukvalno), ona ide na časove poezije, koje ne drži Oljica, već Gael Garcia Bernal (i to iako nisu na španskom). 

Ona jednog dana slučajno otkriva da njen "đačić", Jimmy, u napadima nekakvih kvazi-autističnih ponašanja recituje poeziju. Koja je divna. I stvarno jeste. Ona je impresionirana njegovim talentom. Do te mere da njegove pesmice potura kao svoje na časovima poezije, na radost okupljenih, ali ovo nije film o "velikoj poetskoj prevari"... Sara Colangelo je daleko pametnija od toga.

The Kindergarten Teacher skoro besprekoro uspeva da do samog kraja bude paralelna studija o duhovnoj praznini sveta u kome živimo, u kome se poezija neguje nešto malo posvećenije od brige za bele nosoroge. Ali u isto vreme to je psihološka studija jedinke koja zarad opravdanih ciljeva poteže za sve nerazumnijim sredstvima, u svojoj donkihotovskoj borbi za nadahnutije sutra.

Colangelo režira baš kako treba tj baš kao da je "mali američki indi film" kome ne treba naročitog stilskog guranja, jer je priča dovoljno lepa, autentična i "pričljiva" da će sama držati pažnju. Svi glumci su odmereni i sjajni, uključujući i malog Jimmy-ja i vazda toplo-hladnog Bernala, a najbolja je Gyllenhaal koja ovde ima još jednu priliku da sumira sve svoje talente za igranje "u žudnji izgubljene žene". Svi epizodni likovi su naročito mudro dozirani i vrlo efektno dolivaju vatru na tinjajuće konverzacije sa smislenim argumentima, koji, ipak, dolaze od njihovih ljudskih priroda. A ne od rediteljkinih stavova (iako i to).
Na kraju moram da pomenem i da je dobra poezija u filmu stvarno dobra, i da čak i najnezainteresovaniji gledalac neće imati problem da je razlikuje od loše i isfabrikovane.

Ovakvi filmovi nedostaju filmovima i ne mogu se videti u serijama.

SELEKTAH: 10/10

apdejt: https://www.imdb.com/title/tt3709678/?ref_=nm_flmg_dr_5 tako mi i treba kad ne čitam druge recenzije pre pisanja. Ostajem impresioniran, ali i impresioniran da Ameri (izgleda) nisu upropastili originalni materijal. Proveriću.

10 November 2018

TV GONIČ: JUTRO ĆE PROMENITI SVE


Jutro će promeniti sve. O da li? O DA LI? Poranite i proverite na Before/After. A dajte i neki svoj komentar. Željan sam da ga čujem.