17 February 2017

LUKE HAINES - Smash The System (Cherry Red, 2016)

Kako da prepoznate album godine?


NAČIN PRVI

U jednoj od pesama, Power of the Witch (da, dobro ste pročitali),  više od petnaest puta ponavlja se sledeći stih:

Power of the Witch

A pre toga, jednom prilikom, Haines kaže:

We got a comedy glitch.


NAČIN DRUGI

Autor jednog takvog albuma snimio je nekad, o svom trošku, 75 posebno izvedenih, i po izboru pesama jedva različitih, setova i objavio 75 CD-ROM-ova sa tim nastupima. Dostupnih 75-orici srećnika pod imenom Raving (vol 1-75).


NAČIN TREĆI

Taj album liči na neke od njegovih najboljih, i vaših najomiljenijih, poput:
The Auteurs - New Wave
Black Box Recorder - England Made Me
Luke Haines - 21st Century Man
Luke Haines - New York In The '70s


NAČIN ČETVRTI

Takav album je pop, ali peva o temama koje su tako retko pop i tako očigledno pop- kao pevanje o (stvarno) ukradenom mozgu Ulrike Meinhof, i to iz vizure samog mozga! Ili o tome kako je autor otišao u prodavnicu i kupio bombašku jaknu.
Mislim, lepe melodije i bombaška tematika nikada nisu bile daleko od Hainesovog bavljenja muzikom, ali Smash The System, sem očigledne poruke koju odašilja svojim naslovom (i potom diskretnijom razradom kroz pojedinačne pesme) nije toliko žrtva nametnutog koncepta, koji je možda nepotrebno kvario i opterećivao neke od Hainesovih prethodnih solo projekata (poput indie-all-star izdanja sa Cathalom Coughlanom iz Fatima Mansions, The North Sea Scrolls, koji je ponudio alternativnu istoriju Britanije). Ti koncepti su, čini mi se, često nametali Hainesu pristup, "ulogu" koju nije uvek mogao da iznese sa istim uspehom.
Na Smash The System on je opet on, oran i raspoložen kao pred saradnju sa Steve Albinijem, besan na svet oko sebe kao Mark E. Smith (sada ga i veličinom opusa stiže), ali daleko artikulisaniji i konkretniji (valjda ovim ne ukidam smisao poređenja sa Smithom!).


NAČIN PETI

Melodije. Rifovi. Glas. Nežnost.
Smash The System za fana Lukea Hainesa isprva može da deluje kao set svega što smo poslednje decenije od njega dobijali, ali uporna (a omaklo mi se deset slušanja u cugu) preslušavanja otkrivaju jedan daleko lepši album. Ne isti, kao vazda spominjani New Wave, već grublji i manje suptilan, ali na fonu iste kombinacije emocija i melodija. Dugo Haines nije bio ovako melodičan. I muzički maštovit za duhovite i zanimljive aranžmane.
Malo Bowie, malo Bolan, malo The Auteurs, malo neobični pasaži na sintu ili melodici (bem li ga), kao u refrenu, inače koštunjave, Ritual Magick.
Kao da Belle And Sebastian prave muziku za Trainspotting (2), recimo. Koji ne režira Boyle, već Ken Loach.
U Cosmic Man (intro), čini mi se, kao da je semplovana ili imitirana neka pesma sa Let England Shake (nemam vremena da utvrdim koja).


NAČIN ŠESTI

Biti isti. Biti poseban. Biti Slobodan. Biti samo svoj.


SELEKTAH: 9/ 10

16 February 2017

L'AVENIR (THINGS TO COME)

Film o životu na kraju, čini mi se, malo više biva "filozofija života", nego život sam


Iako sam razumeo i osetio priču, a, valjda, i nameru Miae Hansen-Love u filmu L'avenir, na kraju ne mogu da se otrgnem utisku da u konstrukciji koja simulira "neminovnosti života" manjka više autentični(ji)h detalja koji bi više pomogli autentičnom dočaravanju života, a na uštrb "filozofije" koju bi on (i život i film) trebalo da promoviše.
Nastavite da čitate ako vas zanima, probaću da objasnim.

L'avenir se bavi jednom profesorkom filozofije. Bavljenje filozofima nikada nije zahvalno. Najviše zbog toga što "prosečan gledalac" nije u isto vreme i "prosečan filozof" i neke stvari koje se tiču "filozofskog života" mogu mu ostati malo ili potpuno nejasne. Iako volim da filozofiram, priznajem da sam za vreme školovanja jedva razumeo 15% njih, a ti koje jesam mahom su bili "pesnici" među filozofima. I/ ili vrlo depresivni. Profesorka Nathalie (Isabelle Huppert) i njeni sagovornici povremeno će spominjati neka imena, filozofije, doktrine, teze i ja sam smisao i svrhu (za film) nekih od njih tek naslućivao. Ali to može biti problem jedino da ovaj film potpuno razumete, nikako razlog da ga ne odgledate.

Nathalie ima majku koja boluje od depresije, starosti, možda i Alchajmera. Ona svakonoćno komplikuje život svojoj ćerki novim napadima panike. Ali, profesorka to stoički podnosi. Ona je "old skool". Veruje u nemarketingizaciju filozofske literature i naučno-popularnih pomagala, veruje u slobodu mišljenja, oprezno mešanje života i filozofije (naročito ne slepu primenu ove druge na ovo prvo), ima mužu i decu, pristojan život jedne solidne, intelektualne francuske srednje klase.

A onda taj i takav život počinje da se ruši. Svi stubovi njenog života lagano padaju jedan za drugim, i ona stoički gura kroz nagomilane probleme, najčešće vukući sa sobom debelu, crnu mačku svoje majke. Koja nikada nije živela van kuće, a onda se jednom nađe na selu, u prirodi, i odluta. I vrati se sa mišem. Tu negde već opasno počinje da preti metafora "stara mace".

Hansen-Love očigledno voli da se bavi prolaznošću, naročito onom koja deluje kao da je bila "uzaludna", životom koji se, izgleda, nije isplatio. Od tri njena filma koja sam odgledao (Le pere de mes enfants i dalje najbolji) sva tri na različite načine brutalno prizemljuju neke "velike i lepe" stvari poput ljubavi, mladosti, (obaveza) roditeljstva. U nekakvoj uobičajenoj hronologiji tih stvari u životu, L'avenir problematizuje poslednje u nizu- zrelo doba, starost, "odlučen život".

Nathalie daje sve od sebe da ne gubi. Ona nije osoba koja se predaje, ali razumno trpi. Zapravo, njoj se kao liku malo šta može prebaciti. Sem da možda nije živela koliko je mogla, ali ko od nas jeste? Zato L'avenir izgleda kao elegija "sasvim običnom životu", onom koji verovatno čeka većinu od nas. Čak i kada ga Hansen-Love malčice previše neuverljivo (i/ili komično) zatrpa serijom masivnih problema, ovo je i dalje život koji je mogao da se desi bilo kome.

Isabelle Huppert koja je u karijeri bila profesorka mnogih stvari, pije vodu i kao profesorka filozofije, ali više nego ikada njena emotivna strana dočarana je sa par efektnih scena i Huppertova je apsolutno razbila (moguću) predstavu o sebi kao glumici idealnoj za slabo empatične likove.

Moj najveći problem sa ovim filmom je što je "obično" dočarano možda i "preobično". I to se najviše ogleda kroz neostvarenu emocionalnu romansu sa studentom koji je bio njen ponos, a koji je u međuvremenu od njenog protežea postao neko ko više i nema stavove slične njenima. Pored toga što je njihov odnos tražio film za sebe, ono što nam je prikazano više ga je iskoristilo kao katalizatora za neke stvari koje bi Nathalie možda ionako odlučila ili shvatila. Ali ono što nam je Hansen-Love pokazala od njihovog odnosa više mi je delovalo kao scene koje povezuju one bitne, kojih ovde nije bilo.

Možda je sva poenta u tome, kao u Julian Barnesovom fenomenalnom romanu Ovo liči na kraj, da životi kojih se čak i umetnost dotakne mogu biti sasvim obični, nebitni i ni po čemu pamtljivi, sem po toj običnosti. I da je u spoznaji i prihvatanju toga sav horor koji nas u životu čeka. Jedino što me Hansen-Love nije do kraja uverila u to da je ovo bio film o jednom takvom.

SELEKTAH: 7/ 10

15 February 2017

TOUT EST PARDONNE

Život je ono što ti se desi od njega


Tout est pardonne je predugo čekao da ga pogledam. I sad kada sam odgledao poslednje ostvarenje Miae Hansen-Love, L'avenir, pomislio sam da bi bilo lepo da zaokružim njen opus i proniknem u neke generalne crte njenog rada. I, rekao bih, da mi se to isplatilo.

Sve do pred sam kraj, Tout est pardonne izgleda kao "srpski studentski" (pod mentorstvom nekog od naših "festivalskih" profesora), a onda potpuno se oslanjajući na dramaturgiju kratke priče uspe da se izdigne iznad sopstvene banalnosti i izokrene se u nešto promišljavajućije. Što bi, moram da priznam, van konteksta njene karijere i, naročito, ovog poslednjeg, "zrelijeg" filma, moglo da deluje kao "klasična pretencioznost site ispraznosti" mladih evropskih autora (dobro, nekih), ali deset godina kasnije deluje kao početak bavljenja jednom temom.

A ta tema je život. Ne neki poseban život, nego baš ovaj naš, iz različitih uglova, različito malecni, u kome mi sami određujemo veličinu svojih i tuđih postupaka, stvari koje su se u njemu desile (ili nisu), puku nepromenljivu činjenicu da smo u jednom trenutku bili na jednom mestu s jednim ljudima, a da u nekom drugom više ništa od toga nije dostupno za nas, naročito ne na stari ("dobri") način.

Za razliku od L'avenir u kome je žrtva življenja života (zapravo) profesorka filozofije u svom zrelom (i već odlučenom) dobu, u Tout est pardonne gledamo kako se život dvoje roditelja surovo odrazio na život njihove ćerke. Kada kažem surovo, ja obično mislim "nepovratno".

Victor je Francuz, Annette Austrijanka. Upoznali su se i zavoleli u Parizu, potom preselili u Beč, dobili ćerku, a onda je Victor počeo da puca od nesposobnosti da uradi nešto sa svoji životom (on je pesnik i predavač), pa je zato počeo da krivi Beč i Annette. Zbog čega su se vratili u Pariz. Gde se ništa nije promenilo. Samo je Victor postao i narkoman.

I to je prvi deo filma. U drugom, bavimo se, jedanaest godina kasnije, njihovom ćerkom Pamelom i time kako je razlaz roditelja uticao na nju, kao i njegov povratak. I ovaj deo je još tužniji, jer igrajuće oči Constance Rousseau sjajno prenose tugu koja se poput miša uvukla u srce i sad se plaši da izađe.
A onda život postane još suroviji.

Tout est pardonne elegično gleda na uobičajene životne tragedije, da ne kažem banalnosti, i ostavlja nas tako načete da živimo celovito koliko možemo. I kad već pominjem celinu da kažem da je Miain prvenac bolji u celini, nego rastavljen u delove po bilo kom kriterijumu. A za tako nešto treba, naravno, sačekati kraj.
Kao i u životu.

SELEKTAH: 7/ 10

14 February 2017

MANCHESTER BY THE SEA

S obzirom na ocene koje su od kritike dobili La La Land i ovaj film možda bi trebalo da se pitamo i ko su ljudi koji odlučuju sudbinu tzv "prestižnih" filmova, jer ovi svakako ne zaslužuju, baš kao ni Room ili Brooklyn prošle godine, svu pažnju sveta


NAPOMENA: wickEd_girl da odgleda ovo i potom pričita moj rivju u kontekstu nekih naših razgovora, pa ćemo prigovarat.


Manchester By the Sea spada u "teške filmove". Iako bi za sve nas bilo bolje da je bio "lakši". Da se poslužim terminologijom mesta na kome se odvija- Manchester svoju priču započinje bavljenjem potonućem jednog brodića. I to čini na zanimljiv i živ(opisan) način. Ali, onda pred nas baci potonuće Titanika i nastavi dalje, baveći se i potonućem brodića i potonućem Titanika, ali onako usputnije. Čikam gledaoca koji je nakon toga uspeo da se bavi brodićem, koji do kraja filma nije razmišljao samo o tome koliki ga je talas polio tonjenjem Titanika.
A Kenneth Lonergan, scenarista i reditelj ovog filma, zaista je očekivao da u svom srcu i svojoj pažnji nađemo, možda ne podjednakog, ali dovoljnog mesta i za jedno i drugo potonuće i u svetlu ta dva događaja sagledamo sudbinu preživelih brodolomnika.
(jebote, magistrirao sam ovu metaforu!)

Ja nisam neki fan filmova koji govore o tome da život "ide dalje" ili one kojima se to najmanje mili ohrabruju na takav čin (uključujući i sve nas, gledaoce).
Ja nisam poverovao da je glavni brodolomnik ovog filma, domar Lee Chandler (u poražavajuće banalnoj interpretaciji Cassey-a Afflecka) mogao da preživi svoj brodolom. Nisam mogao.
Nakon scene brodoloma,  sumnjam da će biti gledaoca koji u sebi neće pomisliti- ja ovo ne bih mogao da preživim. I Lonergan odmah odreaguje na to Chandlerovim pokušajem da ne preživi. Ali za mene to ostaje i jedini iskreni momenat ovog filma.
A nisam mogao da poverujem ni da je Chandlerova bivša, Randi (Michelle Williams), mogla da preživi.
A još manje da njih dvoje mogu da se sretnu i pričaju o tome. Čak i posle toliko godina (8 do 10, po mojoj proceni) trebala bi neverovatna snaga za tako nešto. A ni Affleck, ni Williams to nisu pokazali. Više su mi delovali kao dvoje koji se sreću nakon propale mature.

Problem sa Affleckom je što nas on nije uverio da je Chandler ikada bio drugačiji. O, da, u njegovoj porodici, što brojne scene ilustruju, crni humor se neguje u svim prilikama i služi za branjenje od svega. Ali odreći ovom tipu brodoloma veličinu time što će junak malo više da se povuče u sebe, koristi kafanske tuče i tendencioznu asocijalnost kao vid samo-kažnjavanja i sve će to da elaborira, kad konačno progovori, rečima "I can't beat that", deluje nedostojno svega što se desilo. On mi brani da saosećam sa njim, a preko njega mi onda ni niko njegov ne deluje interesantno.

Ne znam zašto Lonerganov film nije bio o potonuću brodića. Jer sve u filmu deluje da je bilo namešteno za to. Za jedan film koji počne kao Ordinary People (ili bolje kopije) i traje i završi kao As Good As It Gets ili As Good... sa anhepiendom, recimo. I to bi bio film koji bi bio dobar, ali i film kakve smo već gledali.
Ali ne bi bio film kakve jedva gledamo.
Jer su loši i neuverljivi.

Lonergan se svojski potrudio da i u najmanjem detalju ili epizodi da što živopisniji i zabavniji aspekt situacije (naročito u prvoj trećini filma, oko stizanja u Mančester-na-moru). Ali je nekako sličan metod, kratkih scena sa ne toliko moćnim poentama primenio i na kasnije bavljenje junacima. Svi oni na sitno deluju ubedljivo, ali ni kod jednog od njih nisam osetio snažnu dramsku kičmu, jasno postavljenu devijaciju koja gradira ili nam se postepeno otkriva. Ni u Chandlerovom liku u koji je investirano najviše scena. Affleck jednostavno deluje kao ne baš naročito zabavan lik koji postane ne baš naročito zabavan brodolomnik koji postane ne baš naročito zabavan čovek koji mora da živi sa brodolomom. A kada kažem zabavan mislim: snažan, autentičan, tragičan, dubok, ljudski. Deluje da su njemu iste stvari bile smor i pre i posle brodoloma. Samo sada ima izgovor.
Što bi bilo sjajno, i da je film o tome i takvom junaku.

Lonerganov film je, nažalost, o oskarovskom "idemo dalje". I pretpostavljam da izvesna čar njegovog filma (međ filmskim kritičarima) potiče od izvesne "lakoće" sa kojom se građani Mančestera snalaze sa tragedijama. Lonergan insistira da izvesna duhovita filozofija nošenja sa problemima definitivno rezultira i na lakšem nošenju sa njima. Skoro i kad su oni fatalni brodolomi. I ovo što sam rekao važi i za Chandlerovog brata, zatim njegovog sina, Chandlerovu ženu, ženu Chandlerovog brata, prijatelje i rodbinu. Svi oni aktivno se bore sa sećanjima na brodolome i plove dalje. Možda ćete imati i mali bljug zbog aktivnog osećaja "grupne terapije" u koju ste neplanirano uključeni.

Malo potonuće moglo je da rezultira nekim od onih "potresnijih" Sundance hitova, ali o velikom potonuću Manchester By the Sea nije, a malo filmova bi se usudilo da bude. Međutim to što je pokušao da bude jedan od njih ne može da opravda što je tako nešto maltene učinio kroz strategiju "slona u sobi".

SELEKTAH: 4minus/ 10

13 February 2017

BY THE SEA

Nema mnogo razloga da se ljutimo na Angelinu


Prvi film Angeline Jolie bio je dno.
Drugi je imitirao Clinta Eastwooda, reditelja, i bio je tek nešto bolji.
Ovaj treći, zapravo, i nije loš.

Inspirisana evropskim, egzistencijalističkim ljubavnim melodramama sedamdesetih Angelina Jolie pravi omaž ili svoju zakasnelu verziju istih. Na isti način kao nekad, velike glumačke zvezde dovedene su na neki predeo zemaljskog raja (ovde je to neki skriveni biser Azurne obale) da pate pred našim očima i kroz svoju uzajamnu i individualnu akompatibilnost pokazuju nam da je OK i ako smo u životu malčice tužni i nije nam sve pravo.

Angelina Jolie je, bez želje da nas nasmeje tim postupkom, sama napisala scenario. Brad Pitt, bez želje da nas nasmeje tom scenarističkom odlukom, igra pisca. Koji je u vezi sa nekad slavnom glumicom/ plesačicom (sve je u opticaju) koja je jalova koliko i njihova veza. Njih dvoje dolaze u pomenuti skriveni biser Azura da on potraži inspiraciju i raspiše svoj novi roman. Za koje vreme ona (treba da) bleji. Pored njih u sobi nalazi se tek venčani par koji je na medenom mesecu. A pored toga da je Pittov Roland najstrašniji kliše pisca alkoholičara, najbizarniji momenat ovog filma je rupa koja povezuje njihove dve sobe, kroz koju prvo viri Angelina plesačica (koja nikad ne zapleše), a potom i njih dvoje zajedno. U, deluje, srećan i seksovit život drugih ljudi. Ostajući, baš kao i ovaj zavučeni hotel, pored mora, tj pored života.

Međutim, more prikazanih klišea, kao i mega ispraznost likova, stvari koje rade i govore, nemoguće je razdvojiti od stvarnog života Pitta i Jolie Pittove, koji je baš nekako posle filma krahirao i prestao da bude zajednički. S obzirom da je Jolie Pitt pisala scenario lako je pretpostaviti da je nešto inspiracije poteklo iz sopstvenog života, kao i da je ono što gledamo stvarna, iskrivljena, (ne)objektivna predstava njenog bračnog života, ili doživljaja istog.

I tu se negde stvari lepo uklapaju i pravi neka nadgradnja na domete Antonionija i ekipe. Superstarovima (kako na filmu, tako i u životu) više nije potreban reditelj. Oni, sasvim u skladu sa "našim vremenima", kad već niko neće, sami sebe mitologizuju. Sami pokušavaju da u obilju ispraznosti nađu nivo "gospodske patnje" i vrate sebi dostojanstvo na platnu, a izgubljeno u banalnostima života sprženih paparacijima. Tako posmatran By The Sea metafilmski diskutuje sa (samo)mistifikovanjem holivudskih zvezda i pokazuje da je staroholivudski recept i dalje mera za ono "biti veći od života". Unutar toga, uvrnutosti jednog zrelog para deluju kao blesavosti kojima bi pribegli i mnogi od nas, a Pitt i Jolie Pitt izgledaju kao ljudi od mesa. Zbog čega By The Sea ne biva samo bled i stereotipan tretman bertolučijevskih bavljenja seksom.

SELEKTAH: 6/ 10

06 February 2017

FRIDUME, NE BUDI PIČKA.

"Ne ostavljajte svu nadu, vi koji ne zvučite kao Artan Lili"

(Ili konačno o nekim izdanjima sa naših (sadašnjih i bivših) prostora koja su odavno našla put do mene ili ja do njih)


JAN NEMEČEK - Emergence (Purblind Tapes, 2016)

Kao i mnogo puta do sada u srpskoj istoriji, trebalo je jedan belosvetski članak da me podseti na kvalitete sunarodnika. Ali, barem, priznajem. Za mene, najbitnije od svega jeste da sam saznao da ovo izdanje postoji. Inače kako bih? Jan mi nije javio. Ne znam ni kom(e mediju) bi Jan trebalo da javi da meni jave. Srećom, imamo strane plaćenike.

Jedno od Janovih prethodnih izdanja i ono koje se vodi kao "najkrupnije" do sada, album Fragmented (iz 2014, koji mi Jan jeste prosledio!), bilo je previše neupadljivo za moje slušalačke afinitete. Bukvalno je bilo načinjeno od neupadljivih zvukova, preoprezno, previše ispromišljano i zahtevalo je koncentraciju koju ja nemam. A izgleda da je indukovalo i stanovito nezainteresovanje s moje strane za dalji Janov rad. Not kul.

Emergence je mnogo bolji. Na sajtu piše da je album/EP/projekat/"četrdesetak minuta zvučnih dešavanja" snimljen u jednom tejku prilikom nastupa u Deepest Self klubu u februaru prošle godine. Ne znam šta to znači, ali ne mogu da poverujem da je Jan ovo "lajv" osmišljavao.

Ovako sam zamišljao nastupe Orbital. Doduše u devedesetim. I nešto od tog, pre arhaičnog nego retro, zvuka čuje se i u naslovnoj temi, koja poseduje istu kotrljajuću, sinematičnu teksturu i metalne, šipkaste zvukove za ritam koje su koristila i braća iz Kenta. Jan voli ambijent i treba da prestane to da radi. Iako se uvodnoj Harmonics može pripisati da zvuči kao i nešto sa aktuelnog EP-ija Fhloston Paradigm (pa je to neki garant "aktuelnosti"), sve je mnogo interesantnije kad autor pobegne u aritmični, mračni svet, strukturno i zvučno bogatiji, kao u Convergence. Treća stvar, Divergence (er su ovi naslovi prema onom knjiškom/ filmskom kopiketu Hunger Games sa Shailene Woodley?!), formalno, rekao bih, najviše teži tome da bude prepoznata kao "tehno stvar", nešto u prog-duhu Shackletona ili Kuedo, Untold ili brata mog odlepljenog Kela Valhaale.

Sve što i inače govorim divnim, mladim srpskim muzičarima, ponoviću i Janu- što manje "akademskog" držanja za formu, a što više divljanja iz srca. Kopajte, zlata ima!

SELEKTAH: 7minus/ 10





KRALJ ČAČKA - Zemlja snova (Pop Depresija, 2016)

Ovo što sam malo pre posavetovao Jana, da se mane peglanja forme i prione na čačkanje srca, deluje kao nešto na čemu je Kralj Čačka izgradio svoj stil i autorski pristup. I to s dosta lakoće. Nažalost, tako bitnu stvar kao što je talenat, ne smemo ignorisati u ovom procesu.

Darko Rundek je talentovan, iako ja ne marim naročito (ni) za njega. Ali Tobić Tobić mi je bio simpatičan. A Činč (i Luku solo) sam obožavao i dalje obožavam. To ako/ kad se bavimo ovim post-jugoslovenskim urbanim varošarima koji, svidelo se to njima ili nama ili ne, svi potiču od najčuvenijeg panonskog mornara, a worldwide dele istu ljubav prema hipijevskom vraćanju kantri i folk korenima (od Dylana preko Cohena do Banharta, a Waitsa ostavimo za neku drugu priliku).

S tim što bih u slučaju Kralja Čačka pomenuo još i Švajcarce Dead Brothers, Francuze Les Negresse Vertes i Vojvođane Garavi Sokak. Koji su svi neki svoj lokalni folk vajb pokušali da upregnu u pop-rok čeze.

Iako sam imao predstavu da Kralj Čačka uporno postoji već godinama (što je možda i istina), Zemlja snova je njegov (tj njihov, pošto je bend u pitanju) tek prvi album. Na albumu ima par lepih pesama (najlepša je svakako Tindersticks valcer Još jedan kišni dan, a nije loš ni srpski Calexico u U tvom malom mestu), ali većinom dominira isti, iritirajući osećaj da se autori previše oslanjaju na svoj skroman šarm i pitke, kabaretsko-kafansko-šansonjerske aranžmane koje ne čini mnogo interesantnijim pozamašan post-ironijski odmak sa kojim su prezentovane. "Čačani" kao da ni sami ne znaju da li se sprd(uck)aju sa svojim pesmama ili ih pevaju iz srca. Ali i nezavisno od toga šta su na kraju odlučili, većini fali još rada na melodiji, strukturi koja se prečesto stropošta u polu-pričajuću (nabrajajuću) improvizaciju. Jedina dobra stvar je što se bend drži pevanja na srpskom i što bez obzira na šetnje kroz žanrove isti niti jednog trenutka ne štrči kao neprirodni sastojak- i to je možda najsvetliji momenat ovog izdanja.

Ali, čak i ako stvari uspeju da dođu na svoje mesto, ovaj salašarski folk pop za moje potrebe pravi premalo kopči sa "modernim dobom", previše zvuči kao da će ga voleti (osobe koje se mentalno osećaju kao) tetke i snaše, iako je nedvosmisleno pravljen za njihove hipsterske nećake. A na kraju u tolikoj prisnosti i neposrednosti koju Kralj Čačak forsisra svojim neformalnim stilom ja nisam osetio mnogo iskrenih emocija. Otprilike kao da se neko pravi da je pijan da bi opravdao to što vas smara.

SELEKTAH: 4/ 10






PLIŠANI MALIŠAN - U nebranom grožđu (Rock Svirke, 2016)

Plišani mališan su iz Gornjeg Milanovca i pišu verovatno najgori pres-materijal na svetu.

Što se muzike tiče, ovo svakako nije nešto što je mome srcu blisko. Ali nije loše. Plišani mališan, baš kao i veliki deo (naj)novijih beogradskih bendova duguje osnov svog zvuka Darkwood Dub (drugi veliki deo bendova to duguje Jarbolima), s tim što krautrok kome su ovi prišli sa svih strana PM obrađuju iz perspektive garažnog, prljavog roka kakav se u sitne sate svira po imaginarnim kafančinama duž Ibarske.

Vokal zapevava kao što je to činio John Lydon u PIL i to relativno konzervativnoj svirci daje posebniji vajb, a neobičnom utisku na momente (kao u Lepa devojko) doprinose i ženski bek-vokali koji definitivno pružaju istu aranžmansku čar kakvu praktikuju i Obojeni program.

U nebranom grožđu svojom "skoro lajv" produkcijom uspeva da se nametne i energijom benda, što nije neki naročiti kompliment u mom selu, ali fakat doprinosi osećaju da ste se stvarno našli u nebranom grožđu (i možda naslućuje koncertni potencijal benda).

Bilo bi mi žao da svom instrumentarijumu Mališani dodaju duvačke instrumente i povuku ka tom DLM/ Disciplina Kičme zvuku. Radije bih da još više raspire ovaj vudu koji definitivno obuzima pesme. Za rečeno je vrlo ilustrativna završna tema Avala za koju mi je žao što nije ostala moćan, razvaljivački instrumental koji se tokom svojih šest minuta dvoumi između Mogwai (i Don Caballero) i YU Grupe.

SEELKTAH: 6/ 10






ROGI - U Međuvremenu (Samizdat, 2016)

Rogi deluje kao duhovit momak. Srećom po nas to se dobro prenelo i na njegov album koji miksuje jaht pop sa (post-)jugoslovenskim diskom. Drugim rečima, ako su vam se pre par godina dopali sveže iskopani albumi plavušastog Lewisa ili oduvek volite Bobana Petrovića i Olivera Mandića, Rogi će vas prijatno obradovati, a njegov album U Međuvremenu (veliko "m" iz nekog razloga) sasvim sigurno se nalazi i na listi ("domaćih") albuma uz koje neki muzički urednici privode ribe ("aledžedli").

Srbi nisu imali naročite sreće sa pop muzikom. Zapravo, možda ne toliko u nedostignutom kvalitetu, koliko u neostvarenom kvantitetu. Čak i danas, čovek ne zna da li je Ana Nikolić pop ili nešto što, ipak, ne možete da objasnite svom detetu. Tu dolazi Rogi, sa skoro idealnim radio-friendly izdanjem koje, "jer Srbija", samo tamo nećete čuti.

Preskočite uvodni "skit" Dobro jutro koji zvuči (naročito u ponovljenim slušanjima) kao nepodnošljiv prilog iz "Oblaka u pantalonama" (ili kako god se zvala ona emisija fatalna po urbani duh). Nakon toga vas očekuje album koji traži sunce i nije probirljiv, može da legne i na terasi stana, vikendice ili Ade Ciganlije. A pristaje i na deset godina star Fiat Punto kome možda šrafciger služi za spuštanje stakla (da se izrazim kao saradnik "Oblaka u pantalonama").

Većina pesama na U Međuvremenu (i dalje veliko "m") zavaljuje, podiže noge na sto ili stvara utisak da je vreme za popodnevnu dremku (odjebi, bre "Oblače"!!!)... Rogi (ili R O G I?!) ume sa aranžmanima (sint i gitara) koji postmoderno imitiraju sint-u-suton osamdesetih (ili njegovu repliku koju su francuski poperi kreirali početkom novog milenijuma), ne preteruje sa semplovima, a i ne peva loše. Čak šta, za srpske standarde on je malčice "kopiclasti" Boban Petrović. A u lenjoj, podvodnoj i produkciono savršenoj Opet tražim te možda čak i prevazilazi taj "standard".

U Međuvremenu posmatra svet sa stana svoje novobeogradske terase (na omotu su blokovi do Savskog keja, er da?) i najzabavniji je kada taj svet pušta u svoj (kao u odličnom post-disku Ovaj momenat je sveKulturi ili duhovito sročenoj Pravi put ). Jer cenim relevantnost srpske muzike po nas. Baš. Sada.


Čim dođe proleće, ubacite u plejlistu i na bajs!

SELEKTAH: 7/ 10





THERE - Chasing The Basics (Rock Svirke, 2016)

There su instrumentalni kvintet iz Niša. I, kako sami kažu, na njihov zvuk uticali su prog-rok bendovi sedamdesetih, ali i ovi novi postrokeri. U ostalom i oni sami sebe manje više tako "taguju".
I tu ništa nije sporno.

Kad malo bolje razmislim, zapravo ništa nije sporno.

Ako volite Mogwai, Explosions In The Sky i bulumentu sličnih bendova koja parazitira na zvuku koji su oni isprofilisali, There su još jedno ime koje, ponosno patriotski, možete da dodate u svoju kolekciju.

Chasing The Basics je album kojih bih, ali samo zato što moram, izdvojio iz postrok krda možda samo po nešto ruralnijem tretmanu postrok svirke. I kada kažem "ruralnijem" ne mislim "niškom", već upadljivo manje mekom i sofisticiranom (što je mahom danas praksa postrok postrojenja i njihovih nepodnošljivih post-klasikal izdanaka). I There se igraju loud/quiet/loud dinamike i deluje mi da ni ne pokušavaju da pobegnu od sada već ustaljenih obrazaca.
S druge strane, ime albuma otkriva tu nameru čak i najneskoncentrisanijim kritičarima.

Od svih numera najviše mi se dopala stvar She's Dying Young koja svojim setnim optimizmom i nerokerskim raspoloženjem beži od prethodno rečenog. A prilično sam siguran da bi je i Peter Berg lako video na saundtraku za Friday Night Lights. Nešto od takvog pristupa skoncentrisano je i u narednim pesmama, Equilibrioception i Sleep!Dream!, koji su mi, iako ne nude ništa novo, bliskije zbog količine prebijenog sunca koju nose.

SELEKTAH: 5minus/ 10





VALENTINO BOŠKOVIĆ - Marsovska listina (Samizdat, 2016)

Video sam na hrvatskom popkulturnom portalu Potlista da ovaj album zauzima prvo mesto. Ispred Radiohead, Danny Browna, Anohnija, Sturgila... i imajući na umu notornu hrvatsku domovinsku odanost svojim bendovima, ipak sam se odlučio da vidim o čemu se radi. I hvala  Svetom Juraju da sam tako postupio.

Valentino Bošković nisu Valentino Bošković. A zahvaljujući činjenici da u hrvatskoj postoje mediji voljni da se bave svojom "pop" scenom, saznao sam o čemu se zapravo radi. Za slučaj da niste kliknuli na link, evo ukratko: VB su Josip i Branko sa Brača (ili iz Splita, nije mi jasno). Njih dvojica u najboljem dalmatinskom duhu osećaju jaku kurcobolju i otuda je čitanje intervjua sa njima bilo ne samo zabavno iskustvo, nego kad već moram i da prebacim ovim našim- nešto što u Srbiji punoj isključivo ozbiljnih autora ne samo da ne može da se desi, nego je i propisanim Kodeksom ponašanja za srpske muzičare strogo zabranjeno. Nije da se šlihtam Hrvatima, nego me duša boli svaki put kad su bolji.

Marsovska listina je njihov drugi album. Prvi, VSSR, ću preslušati čim završim ovu recenziju, jer ne želim da rizikujem da mi pokvari utisak. Valentino Bošković se ne zovu i ne zvuče kao bilo šta sa ovih prostora (uz vrlo, vrlo drugačiji izuzetak Ramba Amadeusa, koji je patio od slične kurcobolje i talenta).

S obzirom da su sami naveli da zvuče kao mešavina Davida Bowieaja, Daft Punk, Syda Baretta i Novih Fosila, moram da priznam da je ovo retka prilika da neki bend nije precenio sopstvene mogućnosti, a pri tome je bio skoro "znanstveno" precizan u samodočaravanju. Marsovska listina je album vrlo duhovite i pametne zajebancije. Nešto kao John Maus kad bi sišao do Dalmacije, ili Bobby Conn u ranim danima, ili neprežaljeni i upokojeni Rheinallt H Rowlands kakvim ga je velška majka dala, ili kao naš dragi ROGI (ili R O G I, nikad ne znam), samo kad bi se zverski naduvao. Valentino Bošković su sint-pop prezačinjen verbalnim i audio forama koje mu upumpavaju duh od koga često spečeni sint-pop obilato manjka.

Pretpostavljam da bi reč "psihodelično" mogla da se upotrebi, ali zazirem od nje, jer i ona prečesto indentifikuje autore koji se preozbiljno bave sobom. Valentino Bošković su više Alisa u zemlji čuda, nego Čarobnjak iz Oza. Oni pevaju o tome kako se boje Sudnjeg dana, o tome kako "nima vode" ili se udvaraju Braču koga su malo zapostavili (dok svuda oko njih, kao u 10645 Brač, plovi kosmos, i to onaj flejminglipsovski).

Valentino Bošković nisu "retro", ali naivni i skoro dadaistički nivoi njihovog bavljenja popom aludiraju na prizore iz pedesetih i skoro idiotske ideje koje su ljudi imali o svemiru, svemircima i njihovom pristizanju na Zemlju. I iskrenost i neposrednost sa kojom se VB upuštaju u jedan takav projekat ono je što ga izdvaja iz desetina sličnih. To i neka vazda provejavajuća melanholija.

Nema šanse da vam se ovaj album ne dopadne. Da vas ne osmehne. Da vas ne zanjiše. Da vas ne zagrli.
Šta biste više od maestrala koji piri s Marsa?

SELEKTAH: 9/ 10



03 February 2017

THE FLAMING LIPS - Oczy Mlody (Warner)

VIŠA SILA: Fridume, kako bi opisao Miley Cyrus ovaj album?
FRIDUM: Zar nije ona na albumu? (gostuje u pesmi We A Family - prim. VS)
VIŠA SILA: Da, pa...?!
FRIDUM: Valjda ga je sama čula.
VIŠA SILA: Valjda. Ali kako bi joj ga ti opisao?
FRIDUM: Hm. Miley, što više slušaš ovaj album, a u ovim snapchat vremenima primećujem da je to čest slučaj i sa nekim drugim albumima, neočekivano će ti biti sve bolji i bolji.
MILEY: Šta je to "album"?
(pauza)
FRIDUM: Niz pesama autorski zaokružen u jednu celinu?
MILEY: Ah, kao plejlista?
(pauza)
FRIDUM: Zar nisi ti do sada objavljivala albume?
MILEY: Zar jesam?
VIŠA SILA: Fridume, ne odustaj.
(pauza)
FRIDUM: Oczy Mlody, uprkos naslovu (na poljskom znači "oči mladih"- prim. VS), zvuči vrlo elegično što i nije...
MILEY: Elegično?!
FRIDUM: Tužnjikavo. Kao da čezne za nečim nepovratno izgubljenim.
MILEY: Mladošću? Kapiram.
FRIDUM: Kapiraš?
MILEY: Nekad žalim za Hannahom Montanom. Volela bih da mogu da pobegnem od svih i sakrijem se u nju, u njen bezbrižni, idiotski svet.
FRIDUM: Možda bi mogli da kažemo da i Coyne želi da se sakrije u "bezbrižni" svet Soft Bulletin. Oczy Mlody u odnosu na većinu Flaming Lips izdanja u prethonoj deceniji deluje najmanje konfrontirajuće (i konceptom i muzičkom kulisom). Čak bih se usudio da kažem da zvuči kao ambijentalna ekstenzija tog zvuka i tih emocija. I ta vrsta samoispoliranosti nije nešto što naročito volim kod Flaming Lips, a naročito ne kada mi smrdi da je to posledica poslovnog kalkulisanja. Nema goreg primera za tu tezu od prvog singla, The Castle. Samo čekaš da s plafona počnu da padaju baloni i šljokice.
MILEY: Misliš da su se prodali?!
FRIDUM: Mislim da misle da će ovo neko pre kupovati nego neke druge stvari koje su radili poslednjih godina. Mislim da je 80% ljudi koji su kupili Soft Bulletin odavno zaboravilo na njih. A mislim da će ovo novim generacijama zvučati previše mlako i neentuzijastično. A?
MILEY: Coyne je rekao da je hteo da pomeša A$AP Rocky-ja i Pink Floyd. Ali ja ovde ne čujem Rocky-ja. A plašim se da će za džidžu malčice da smeta to što sav taj prostor u kome pesme plivaju pre izgleda kao ponor u koje padaju. To baš i nije prijatan osećaj kad si navaren.
FRIDUM: Možda su nove generacije previše svilene.
MILEY: Možda matori muškarci zbog problema sa prostatom ne mogu goli da jašu hladne, metalne kugle...
(pauza)
FRIDUM: Nisam probao, ali deluje mi da Oczy Mlody može da bude dobar saundtrak za vožnju kolima. Dosta prijatno "vozi".
MILEY: Konačno si rekao nešto o ovom albumu što razumem i što ima smisla za moj život.
FRIDUM: Smisao i primena nisu isto.
MILEY: Ovo što ti sada radiš nema ni smisla, a, čini mi se, ni primenu.
FRIDUM: Lepa, ali najgora pesma ovde je We A Family, na kojoj ti lelečeš, zajedno sa Coyneom. Previše se trudi da reanimira Bulletin/ Yoshimi duh i bude pop singl, neobičan, ali pop. Čak šta, deo kada ti upadneš, kao drogirani Paja Patak, mi je i najbolji. Čak čak šta bih više voleo da su Lips snimili još jedan album sa tobom nego ovo.
MILEY: A dubstep koji proviri pri kraju pesme?
FRIDUM: Ogavno.
(pauza)
FRIDUM: Oczy Mlody previše monotono boravi u raspoloženjima, melodijama i aranžmanima koji su skoro trejdmark zvuk Flaming Lips. Prija, ali skoro isto i iritira. Iz istih razloga. Mislim, koliko puta želiš da me raspametiš svojom popart starman postavkom?! (pauza) Najbolja...
MILEY: Koji ti je najbolji trek?
FRIDUM: ... Najbolja stvar mi je There Should Be Unicorns. Bas bruji zlosutno. Sve je na samoj granici između Tangerine Dream i krautroka. Coyne hipnotiše, a ne peva. ALI! Najjači momenat je kada američki komičar (i muzičar?!) Reggie Watts, poput Vincenta Pricea u Thrilleru, progovori o ljubičastim jednorozima i o tome kako kenjaju svuda... Svaki put umrem od smeha.
MILEY: Da, to je stvarno dobro.
FRIDUM: To je PREJAKO!
MILEY: OK...
FRIDUM: Druga omiljena pesma mi je One Night While Hunting For Faeries and Witches And Wizards To Kill. Zvuči kao da Coyne peva preko neke stvari Johna Carpentera, sa nekog od njegovih saundtraka.
MILEY: John...?!
FRIDUM: Iz skoro istih razloga volim i Almost Home (Blisko Domu), samo što je tu Carpenter bliži "policijskoj stanici"
MILEY: ?!!...
(pauza)
VIŠA SILA: Neki zaključak?
FRIDUM: Oczy Mlody je malčice više nego neki drugi albumi Flaming Lips letnji album za kišne dane. Kao lepo ukrašena torta za rođendan na koji niko neće doći. Malčice, prezašećerena.
VIŠA SILA: Miley, jel ti OK ovaj prikaz?
MILEY: Koji?

SELEKTAH: 6plusplus/ 10