And I'm having the time of my life.
12 December 2012
24 June 2012
MOĆ VEŠTICA
Breaking news! Breaking news! Breaking news! Breakdancing news! Breaking news!
Od utorka 31. januara emisija MOĆ VEŠTICA, na zahtev velikog broja slušalaca, Helsinškog odbora, zatim domaće i strane javnosti ide u novom terminu:
UTORKOM od 22h do ponoći
Povodom toga u Gradskoj skupštini gradonačelnik Čivas organizovaće prigodan koktel za čelnike svih važnijih medijskih kuća. (vreme koktela biće naknadno saopšteno).
Pridružimo se Nataši Gaćeši i drugim poznatim ličnostima u čestitkama autoru emisije i njegovoj matičnoj kući B92.
Od utorka 31. januara emisija MOĆ VEŠTICA, na zahtev velikog broja slušalaca, Helsinškog odbora, zatim domaće i strane javnosti ide u novom terminu:
UTORKOM od 22h do ponoći
Povodom toga u Gradskoj skupštini gradonačelnik Čivas organizovaće prigodan koktel za čelnike svih važnijih medijskih kuća. (vreme koktela biće naknadno saopšteno).
Pridružimo se Nataši Gaćeši i drugim poznatim ličnostima u čestitkama autoru emisije i njegovoj matičnoj kući B92.
27 January 2012
THE ARTIST
Meni je strašno drago što se vama ovo dopalo
Omaž? Simulacija? Postmoderna rekreacija? Esej? Filmkaofilm samo bez tona (najvećim delom)?
Pfff.
Hm.
Valjda.
Meni je priča nekako bila previše ikonična, a premalo emotivna. I još manje autentična. Da je ovo bila neka vrsta muške vizure u kojoj muška Gloria Swanson (odn Norma Desmond) odlazi u pepeo, pa se to, kao u Pixarovom crtaću, prelama kroz njen odnos sa vozačem i vernim psom, zamahao bih svojim diznijevskim repom. Ovako, ljubavna romansa između legende nemog filma i (nove) zvezde zvučnog filma mene nije dotakla.
Mislim da je George Valentin (koji se zove slično kao Rudolph Valentino, a šmekom podseća na Clarka Gablea (inače jednog od retkih glumaca koji je napravio uspešan transfer iz nemog u zvučni film)) ostao previše diskretan u svojoj fascinaciji Peppy Miller. Njihovi susreti nisu toliko fatalni, koliko komšijski i nekako sam ostao uskraćen šta je to i kod jednog i kod drugog izazvalo tako pasioniranu i dugoročnu odanost. Drugim rečima, ja razumem šta je reditelj hteo i kako je to hteo, ali meni to jednostavno nije bilo dovoljno, čak ni za potrebe jedne romantične neme komedije.
Ne volim ni što mi nije jasno šta je ovaj film u suštini (ova dilema s početka). I razumem da to što je on možda sve to u isto vreme ono što ga čini boljim, ali moj problem je što ja mislim da određeni delovi navode na jedno, a drugi na drugo, i da među njima nema puno veze. A ako ćete iskreno nisam bio puno impresioniran ni činjenicom da je kao materijal za novi nemi film uzet period nemog filma. To mi nekako preolakšava stvar, ubija mi poentu pravljenja nemog filma i ne odgovara na pitanje da li je od savremenog materijala (ili, barem, novijeg) moguće skovati priču dovoljno zanimljivu za nemi film (nešto nalik Zeligu). The Artist mi je zbog svega toga ukotvljen u previše sigurnih luka i sve ono što bi trebalo da pleni, mene ostavlja ravnodušnim ili sa blagim osmehom (svaki put kada je kuče u kadru).
Ali, najviše od svega mrzeo sam kraj u kome progovore, u kome isti onaj kulturni/vremenski/dramski pojas u kome smo do malo pre uživali (ili trebalo da uživamo) dok je bio "nem" sada odjednom na isti način prodiše zvukom. Da, to se može tumačiti kao da je čitav film bio nem Valentinovom voljom, jer on nije imao vere u svoj glas, tj u svoju vrednost ako taj glas igra neku ulogu, pa je onog trenutka kada se on pomirio sa tim i svet oko njega zvučno oživeo (slično njegovom snu). Meni je taj hepiend bio još jedan u nizu kičastih i smišljeno simpatičnih klišea, koji je, zapravo, trijumf "artista" čija je vrednost neuništiva i večna (ili, jednostavno- prepakiva).
Kao eksperiment i iskorak od svih ostalih načina na koji se filmovi prave, The Artist je nešto što treba da pogledate, ali ako želite da osetite stvarnu magiju nemog filma bolje, mnoooogo je bolje, da uzmete bilo koji od hitova "neme" ere.
SELEKTAH: 6minus/ 10
Omaž? Simulacija? Postmoderna rekreacija? Esej? Filmkaofilm samo bez tona (najvećim delom)?
Pfff.
Hm.
Valjda.
Meni je priča nekako bila previše ikonična, a premalo emotivna. I još manje autentična. Da je ovo bila neka vrsta muške vizure u kojoj muška Gloria Swanson (odn Norma Desmond) odlazi u pepeo, pa se to, kao u Pixarovom crtaću, prelama kroz njen odnos sa vozačem i vernim psom, zamahao bih svojim diznijevskim repom. Ovako, ljubavna romansa između legende nemog filma i (nove) zvezde zvučnog filma mene nije dotakla.
Mislim da je George Valentin (koji se zove slično kao Rudolph Valentino, a šmekom podseća na Clarka Gablea (inače jednog od retkih glumaca koji je napravio uspešan transfer iz nemog u zvučni film)) ostao previše diskretan u svojoj fascinaciji Peppy Miller. Njihovi susreti nisu toliko fatalni, koliko komšijski i nekako sam ostao uskraćen šta je to i kod jednog i kod drugog izazvalo tako pasioniranu i dugoročnu odanost. Drugim rečima, ja razumem šta je reditelj hteo i kako je to hteo, ali meni to jednostavno nije bilo dovoljno, čak ni za potrebe jedne romantične neme komedije.
Ne volim ni što mi nije jasno šta je ovaj film u suštini (ova dilema s početka). I razumem da to što je on možda sve to u isto vreme ono što ga čini boljim, ali moj problem je što ja mislim da određeni delovi navode na jedno, a drugi na drugo, i da među njima nema puno veze. A ako ćete iskreno nisam bio puno impresioniran ni činjenicom da je kao materijal za novi nemi film uzet period nemog filma. To mi nekako preolakšava stvar, ubija mi poentu pravljenja nemog filma i ne odgovara na pitanje da li je od savremenog materijala (ili, barem, novijeg) moguće skovati priču dovoljno zanimljivu za nemi film (nešto nalik Zeligu). The Artist mi je zbog svega toga ukotvljen u previše sigurnih luka i sve ono što bi trebalo da pleni, mene ostavlja ravnodušnim ili sa blagim osmehom (svaki put kada je kuče u kadru).
Ali, najviše od svega mrzeo sam kraj u kome progovore, u kome isti onaj kulturni/vremenski/dramski pojas u kome smo do malo pre uživali (ili trebalo da uživamo) dok je bio "nem" sada odjednom na isti način prodiše zvukom. Da, to se može tumačiti kao da je čitav film bio nem Valentinovom voljom, jer on nije imao vere u svoj glas, tj u svoju vrednost ako taj glas igra neku ulogu, pa je onog trenutka kada se on pomirio sa tim i svet oko njega zvučno oživeo (slično njegovom snu). Meni je taj hepiend bio još jedan u nizu kičastih i smišljeno simpatičnih klišea, koji je, zapravo, trijumf "artista" čija je vrednost neuništiva i večna (ili, jednostavno- prepakiva).
Kao eksperiment i iskorak od svih ostalih načina na koji se filmovi prave, The Artist je nešto što treba da pogledate, ali ako želite da osetite stvarnu magiju nemog filma bolje, mnoooogo je bolje, da uzmete bilo koji od hitova "neme" ere.
SELEKTAH: 6minus/ 10
26 January 2012
Trust - TRST (Arts & Crafts)
U 2012. neće biti objavljeno mnogo boljih albuma od ovoga
Postoji vreme u kome smo voleli. Ljudi sa kojima smo spavali. Žene za kojima smo patili. Ali u isto vreme u našim srcima i nervnim završecima postoje hiljade i hiljade epizoda u kojima smo zamišljali kako volimo neke ljude, kako spavamo sa nekim drugima, kako patimo, iako smo ih samo mimošli u nekoj šetnji parkom. To je paralelni svet u kome volimo sami sebe, spavamo sa samim sobom (zato je tu seks najbolji) i patimo najtežim patnjama, tako ponosni na sebe. Tom svetu služi muzika osamdesetih, sint-pop osamdesetih, sint-etika. Primitivne digitalne emocije, još uvek ljudske, ali utkane u "elektronske snove". Trust prave muziku koja takve "osamdesete" vraća u ovakve, predapokaliptične, "desete" (?!), sve one lepe priče i puste snove, sada zaodenute u glamur mraka, izvesnost kraja, perverznosti koje izaziva očaj, nadu da umesto "onog sveta" možda postoji, barem, nekakav mega-hard disk, na kome ćemo svi ostati upamćeni.
Trust čine Robert Alfons i Maya Postepski (iz trija Austra) i ko god da peva od njih dvoje (rekao bih on) vlasnik je najapokaliptičnijeg glasa novog milenijuma. Negde između Grace Jones i Antony-ja. Monotonog kao bol. Koji traje već decenijama (pa pogledajte omot, bre!).
Ima tih božanstvenih hitova iz osamdesetih poput When The Rain Begins To Fall, Pie Zadore i Jermaine Jacksona, Neverending Story, Limahla, I Like Chopin, Gazeboa, Will You, Hazel O'Connor, Don't Cry Tonight, Savage. I, naravno, tu je diskografija Front 242. Pomešajte sve to zajedno i dobićete Trust. Hladni, polu-militantni ritmovi, preliveni chillwave sintovima, uz minimum gej-hedonizma Pet Shop Boys ili Frankie Goes To Hollywood, a unutar svega toga pop melodija čupava kao mače. Naravno, tu je taj glas, taj Divine-ovski, (elektro-)kabaretski glas koji nijednog trenutka ne dozvoljava uživljavanje, koji večito drži prst na okidaču, koji obećava večnost, elektrone, neutrone, možda i Tron.
Trust su plesniji, mračniji i manje pop od Austre, ali slabe su šanse da ako ste jedno voleli ovo drugo nećete. Za bend koji za sada ima samo tri singla i jedan album (koji izlazi tek krajem februara) Trust imaju opako prepoznatljiv zvuk (na isti način kao i Crystal Castles). U eri kada svaki dan imamo novi bend na raspologanju to je megamegamega uspeh.
Sada još samo treba da priznate sebi da sopstveno srce ponekad koristite kao termos, i da se prepustite.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Postoji vreme u kome smo voleli. Ljudi sa kojima smo spavali. Žene za kojima smo patili. Ali u isto vreme u našim srcima i nervnim završecima postoje hiljade i hiljade epizoda u kojima smo zamišljali kako volimo neke ljude, kako spavamo sa nekim drugima, kako patimo, iako smo ih samo mimošli u nekoj šetnji parkom. To je paralelni svet u kome volimo sami sebe, spavamo sa samim sobom (zato je tu seks najbolji) i patimo najtežim patnjama, tako ponosni na sebe. Tom svetu služi muzika osamdesetih, sint-pop osamdesetih, sint-etika. Primitivne digitalne emocije, još uvek ljudske, ali utkane u "elektronske snove". Trust prave muziku koja takve "osamdesete" vraća u ovakve, predapokaliptične, "desete" (?!), sve one lepe priče i puste snove, sada zaodenute u glamur mraka, izvesnost kraja, perverznosti koje izaziva očaj, nadu da umesto "onog sveta" možda postoji, barem, nekakav mega-hard disk, na kome ćemo svi ostati upamćeni.
Trust čine Robert Alfons i Maya Postepski (iz trija Austra) i ko god da peva od njih dvoje (rekao bih on) vlasnik je najapokaliptičnijeg glasa novog milenijuma. Negde između Grace Jones i Antony-ja. Monotonog kao bol. Koji traje već decenijama (pa pogledajte omot, bre!).
Ima tih božanstvenih hitova iz osamdesetih poput When The Rain Begins To Fall, Pie Zadore i Jermaine Jacksona, Neverending Story, Limahla, I Like Chopin, Gazeboa, Will You, Hazel O'Connor, Don't Cry Tonight, Savage. I, naravno, tu je diskografija Front 242. Pomešajte sve to zajedno i dobićete Trust. Hladni, polu-militantni ritmovi, preliveni chillwave sintovima, uz minimum gej-hedonizma Pet Shop Boys ili Frankie Goes To Hollywood, a unutar svega toga pop melodija čupava kao mače. Naravno, tu je taj glas, taj Divine-ovski, (elektro-)kabaretski glas koji nijednog trenutka ne dozvoljava uživljavanje, koji večito drži prst na okidaču, koji obećava večnost, elektrone, neutrone, možda i Tron.
Trust su plesniji, mračniji i manje pop od Austre, ali slabe su šanse da ako ste jedno voleli ovo drugo nećete. Za bend koji za sada ima samo tri singla i jedan album (koji izlazi tek krajem februara) Trust imaju opako prepoznatljiv zvuk (na isti način kao i Crystal Castles). U eri kada svaki dan imamo novi bend na raspologanju to je megamegamega uspeh.
Sada još samo treba da priznate sebi da sopstveno srce ponekad koristite kao termos, i da se prepustite.
SELEKTAH: 9plus/ 10
22 January 2012
THE DESCENDANTS
Lepota ovog filma nije u stvarima koje nam prikazuje, već samo u momentima koji nam naslućuju neprikazano
Obično se u razgovorima koji pokušavaju da omalovaže ugled Akademije i smisao Oskara, film Ordinary People, Roberta Redforda, iz 1980. uzima kao primer slabog, nebitnog i nepotrebno darivanog filma. Ne znam da li ste film gledali (ja jesam poslednji put pre pet godina), ali on i sada funkcioniše bez problema i dramski zanimljivo. Međutim, ono što je još bitnije nijedan drugi film mi ne pada na pamet svojom kombinacijom tragedije i komedije kao bolji uzor, sada već, čitavoj generaciji relativno novih američkih autora poput Noahe Baumbacha, Jasona Reitsmana, Jonathana Daytona, u velikoj meri i Judda Apatowa i, naravno, interno najcenjenijeg, Alexandera Paynea. Za sve njih karakterističan je rad na melodramskim, melanholičnim materijalima koji su manje ili više vedro interpretirani ili uspevaju da i u najneizbežnijem nađu ćorsokak spasa. Baš takav je i The Descendants.
George Clooney igra Matt Kinga, potomka havajskog velikoposednika koji se oženio lokalnom princezom na prelazu vekova i koji sada precedava porodičnim odborom u čijem vlasništvu je ogromno imanje za koje su zainteresovane brojne kompanije. Iako bogat, King živi samo od svoje advokatske prakse, jer ne želi da razmazi svoje dve ćerke. To je sve predistorija, film počinje našim saznanjem da je njegova žena nakon nesreće sa gliserom pala u komu iz koje se neće probuditi. Pored toga što sada ostaje jedini roditelj svojim već problematičnim ćerkama, King mora da saopšti vesti i porodici, da se u tim okolnostima nosi sa prodajom imanja, a na sve to saznaje nešto što postaje uzrok mini-roudmoviju unutar filma i što ga preslišava iz temelja i kao supruga, i kao oca i kao čoveka.
Mislim da je Payne u Clooney-ju, više nego u Giamattiju, našao pravog glumca da odigra tragičnost nakon ironije koja se rodila usred tragedije. Paynea ne zanima ironičan odmah spram junaka i okolnosti njihove tragedije. On želi da svog post-ironičnog junaka, svesnog svih crnohumornih momenata koje mu je život priredio, suoči sa onim elementarno ljudskim što odoleva svim "kukavičkim" odmacima. I Clooney, sa svojim skromnim dramskim kapacitetima, uspeva baš u tome, da nam pokaže kako čovek kome to nije blisko ni na koji način ume i može da pati. Trenutak u kome se on oprašta od svoje suproge, iako podvučen banalnim monologom petparačkog romana, baš u kombinaciji sa tih hiljadu (racionalnih) izbora koje King nesporno ima da se rastane sa dragom, ono što je izabrao deluje kao jedino i najlepše moguće. To što on njoj govori jeste ono što je bilo duboko skriveno u njemu i ono što joj, verovatno, nikada nije rekao.
Clooney-jevom cvetanju svakako pomaže ostatak kasta, počevši od superzgodne Shailene Woodley (Amy iz Secret Life Of The American Teenager) koja je lepo iznijansirala (ne)razumevanje za oca, preko njenog prijatelja, dirljivog blente, Sida (odlični Nick Krause), zatim veterana Roberta Forstera, koji igra tvrdog oca, bezobzirnog jezika i slomljenog srca, ali i Matthewa Lillarda koji igra rivala Briana Speera (reći ću samo toliko). Svi oni zajedno razigrali su nepreterano bizarne okolnosti jedne nesreće i našli svoje mesto u priči koja treba da jednu razjedinjenu "tipičnu" američku porodicu restaurira (kako nam poslednja scena prikazuje) u jednu "idealizovanu" američku porodicu. Ali, koja je ovaj put stvarna i moguća.
Kroz pod-zaplet sa prodajom nasledstva Payne plasira priču o tome kakvu vrstu zaveštanja, pa konačno i nas samih, ostavljamo generacijama koje dolaze. King ne krije ništa od svojih ćerki i kroz zajedničku borbu sa bolnom istinom svi oni postaju bliskiji jedni sa drugima, dok oni kojima je istina nedostupna, nažalost, ostaju na istoj distanci na kojoj su i do tada bili. Nemogućnost prodaje starog porodičnog imanja simboličan je poziv "novoj Americi" da ne odustane od svih onih vrednosti koje, kao što smo i sami toga svesni, lepše žive u našim uspomenama nego u stvarnim događajima. The Descendants je jedan post-post-ironijski film koji revitalizuje tradicionalne vrednosti koje, zapravo, nisu samo tradicionalne, nego i univerzalne. Neizbežne. Teškom mukom stečene. Večne. I ne treba ih se lišiti samo da bi udovoljili svojoj sebičnosti.
The Descendants bi bio jedan jaaako dobar film, barem što se mene tiče, da Payne, naročito u drugoj polovini filma, nije pribegavao muzikom pokrivenim montažnim sekvencama u dočaravanju određenih dramskih i emocionalnih transformacija, umesto da nam pokaže step by step priručnik svoje filozofije. Zbog toga neke deonice filma, naročito u drugoj, bitnijoj polovini, ostaju lukavo upakovane u dirljive prizore unutar kojih mi upisujemo svoju verziju kako se nešto odigralo umesto da uživamo u Payneovoj. Što mi se čini lakšim izborom.
Ovo nije veliki film. Zapravo, ništa veći od Ordinary People.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Obično se u razgovorima koji pokušavaju da omalovaže ugled Akademije i smisao Oskara, film Ordinary People, Roberta Redforda, iz 1980. uzima kao primer slabog, nebitnog i nepotrebno darivanog filma. Ne znam da li ste film gledali (ja jesam poslednji put pre pet godina), ali on i sada funkcioniše bez problema i dramski zanimljivo. Međutim, ono što je još bitnije nijedan drugi film mi ne pada na pamet svojom kombinacijom tragedije i komedije kao bolji uzor, sada već, čitavoj generaciji relativno novih američkih autora poput Noahe Baumbacha, Jasona Reitsmana, Jonathana Daytona, u velikoj meri i Judda Apatowa i, naravno, interno najcenjenijeg, Alexandera Paynea. Za sve njih karakterističan je rad na melodramskim, melanholičnim materijalima koji su manje ili više vedro interpretirani ili uspevaju da i u najneizbežnijem nađu ćorsokak spasa. Baš takav je i The Descendants.
George Clooney igra Matt Kinga, potomka havajskog velikoposednika koji se oženio lokalnom princezom na prelazu vekova i koji sada precedava porodičnim odborom u čijem vlasništvu je ogromno imanje za koje su zainteresovane brojne kompanije. Iako bogat, King živi samo od svoje advokatske prakse, jer ne želi da razmazi svoje dve ćerke. To je sve predistorija, film počinje našim saznanjem da je njegova žena nakon nesreće sa gliserom pala u komu iz koje se neće probuditi. Pored toga što sada ostaje jedini roditelj svojim već problematičnim ćerkama, King mora da saopšti vesti i porodici, da se u tim okolnostima nosi sa prodajom imanja, a na sve to saznaje nešto što postaje uzrok mini-roudmoviju unutar filma i što ga preslišava iz temelja i kao supruga, i kao oca i kao čoveka.
Mislim da je Payne u Clooney-ju, više nego u Giamattiju, našao pravog glumca da odigra tragičnost nakon ironije koja se rodila usred tragedije. Paynea ne zanima ironičan odmah spram junaka i okolnosti njihove tragedije. On želi da svog post-ironičnog junaka, svesnog svih crnohumornih momenata koje mu je život priredio, suoči sa onim elementarno ljudskim što odoleva svim "kukavičkim" odmacima. I Clooney, sa svojim skromnim dramskim kapacitetima, uspeva baš u tome, da nam pokaže kako čovek kome to nije blisko ni na koji način ume i može da pati. Trenutak u kome se on oprašta od svoje suproge, iako podvučen banalnim monologom petparačkog romana, baš u kombinaciji sa tih hiljadu (racionalnih) izbora koje King nesporno ima da se rastane sa dragom, ono što je izabrao deluje kao jedino i najlepše moguće. To što on njoj govori jeste ono što je bilo duboko skriveno u njemu i ono što joj, verovatno, nikada nije rekao.
Clooney-jevom cvetanju svakako pomaže ostatak kasta, počevši od superzgodne Shailene Woodley (Amy iz Secret Life Of The American Teenager) koja je lepo iznijansirala (ne)razumevanje za oca, preko njenog prijatelja, dirljivog blente, Sida (odlični Nick Krause), zatim veterana Roberta Forstera, koji igra tvrdog oca, bezobzirnog jezika i slomljenog srca, ali i Matthewa Lillarda koji igra rivala Briana Speera (reći ću samo toliko). Svi oni zajedno razigrali su nepreterano bizarne okolnosti jedne nesreće i našli svoje mesto u priči koja treba da jednu razjedinjenu "tipičnu" američku porodicu restaurira (kako nam poslednja scena prikazuje) u jednu "idealizovanu" američku porodicu. Ali, koja je ovaj put stvarna i moguća.
Kroz pod-zaplet sa prodajom nasledstva Payne plasira priču o tome kakvu vrstu zaveštanja, pa konačno i nas samih, ostavljamo generacijama koje dolaze. King ne krije ništa od svojih ćerki i kroz zajedničku borbu sa bolnom istinom svi oni postaju bliskiji jedni sa drugima, dok oni kojima je istina nedostupna, nažalost, ostaju na istoj distanci na kojoj su i do tada bili. Nemogućnost prodaje starog porodičnog imanja simboličan je poziv "novoj Americi" da ne odustane od svih onih vrednosti koje, kao što smo i sami toga svesni, lepše žive u našim uspomenama nego u stvarnim događajima. The Descendants je jedan post-post-ironijski film koji revitalizuje tradicionalne vrednosti koje, zapravo, nisu samo tradicionalne, nego i univerzalne. Neizbežne. Teškom mukom stečene. Večne. I ne treba ih se lišiti samo da bi udovoljili svojoj sebičnosti.
The Descendants bi bio jedan jaaako dobar film, barem što se mene tiče, da Payne, naročito u drugoj polovini filma, nije pribegavao muzikom pokrivenim montažnim sekvencama u dočaravanju određenih dramskih i emocionalnih transformacija, umesto da nam pokaže step by step priručnik svoje filozofije. Zbog toga neke deonice filma, naročito u drugoj, bitnijoj polovini, ostaju lukavo upakovane u dirljive prizore unutar kojih mi upisujemo svoju verziju kako se nešto odigralo umesto da uživamo u Payneovoj. Što mi se čini lakšim izborom.
Ovo nije veliki film. Zapravo, ništa veći od Ordinary People.
SELEKTAH: 7plus/ 10
20 January 2012
STRANGE POWERS - STEPHIN MERRITT AND THE MAGNETIC FIELDS
Mogao je ovo biti dokumentarac o Magnetic Fields i Stephinu Merrittu. Ali je padala kiša
Koliko god bili slobodoumni sumnjam da iko od vas zamišlja "prosečnog geja" kao zdepastog, proćelavog, neobrijanog momka sa nezgodnom naravi. Ipak, baš takav je Stephin Merritt. U maniru skoro mumblecore žanra rediteljka Kerty Fix daje portret svog junaka i "njegovog benda" koji ne glamurizuje predmet svog interesovanja, niti je na bilo koji način očekivana refleksija muzike Magnetic Fields.
Ukoliko nikada niste slušali MF, probajte da zamislite da su Bjorn i Benny (kako KOJI Bjorn i Benny?!!) bili članovi Pavement, ili Beatlesa ili of Montreal (ili svih tih bendova u koktel miksu) i dobićete solidnu predstavu o bendu koji uporno traga za idealnom pop melodijom, sa krupnijom mrvicom teatarskog u sebi, uz izuzetnu posvećenost aranžmanima. Kako nam film pokazuje Merritt u svom stanu ima više vrsta gitarskih i perkusionističkih instrumenata, od kojih je neke sam napravio ili od otpadaka pretvorio u instrument.
Fix, kako sam naslov kaže, najveeći fokus stavlja na Merritta, snimajući ga uglavnom u različitim formama radnog procesa, od snimanja, do sedenja u (gej-)pabovima u kojima prekraja ideje. Iako deluje kao da je Fix imala "all access" Strange Powers pokazuje da ovde zapravo i nije imalo čemu naročitom da se "aksesuje" (ubijte me zbog ovakvog pisanja!). Osim ako niste imali potpuno drugačiju predstavu o Merrittu, pa je čitav ovaj dokumentarac (delom kao i za mene) bio ne toliko šarmantno, koliko interesantno otkriće. Claudia Gonson, Merrittova saborka (ženski rod po Peščaniku) je možda najhumaniji momenat filma, u svojoj majčinsko/sestrinsko/drugarsko/zaljubljenasamugejabedak ulozi. Nažalost, Merritt je preskroman i kada njoj uzvraća ljubav. Činjenica da u filmu nema zajedničkih "konverzacionih" scena sa Merrittom i preostala dva člana benda samo potvrđuje reči jednog od njih da oni lepo rade, ali se ne druže mnogo. Uostalom, od drugih likova "oko Merritta" u filmu se još pojavljuju samo njegov pas, mama i dvoje-troje njih koji deluju kao bivši ili povremeni ljubavnici (Lemony Snickett jeste ili može biti jedan od njih).
Strange Powers će više prijati onima koji već vole MF i na sve načine žele da kompletiraju svoj pristup bendu, nego što će slučajnim gledaocima ovaj bend približiti na pravi (čitaj "privlačan") način. S druge strane, sumornjikava atmosfera filma i raznorazne iščašenosti humanosti objašnjavaju melanholiju Merrittovih pesama na način sa kojim možda nećemo rado moći da saosećamo, ali ćemo ga duboko u sebi razumeti. Sebičnost je grana na kojoj svi sedimo i koju svi sečemo.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Koliko god bili slobodoumni sumnjam da iko od vas zamišlja "prosečnog geja" kao zdepastog, proćelavog, neobrijanog momka sa nezgodnom naravi. Ipak, baš takav je Stephin Merritt. U maniru skoro mumblecore žanra rediteljka Kerty Fix daje portret svog junaka i "njegovog benda" koji ne glamurizuje predmet svog interesovanja, niti je na bilo koji način očekivana refleksija muzike Magnetic Fields.
Ukoliko nikada niste slušali MF, probajte da zamislite da su Bjorn i Benny (kako KOJI Bjorn i Benny?!!) bili članovi Pavement, ili Beatlesa ili of Montreal (ili svih tih bendova u koktel miksu) i dobićete solidnu predstavu o bendu koji uporno traga za idealnom pop melodijom, sa krupnijom mrvicom teatarskog u sebi, uz izuzetnu posvećenost aranžmanima. Kako nam film pokazuje Merritt u svom stanu ima više vrsta gitarskih i perkusionističkih instrumenata, od kojih je neke sam napravio ili od otpadaka pretvorio u instrument.
Fix, kako sam naslov kaže, najveeći fokus stavlja na Merritta, snimajući ga uglavnom u različitim formama radnog procesa, od snimanja, do sedenja u (gej-)pabovima u kojima prekraja ideje. Iako deluje kao da je Fix imala "all access" Strange Powers pokazuje da ovde zapravo i nije imalo čemu naročitom da se "aksesuje" (ubijte me zbog ovakvog pisanja!). Osim ako niste imali potpuno drugačiju predstavu o Merrittu, pa je čitav ovaj dokumentarac (delom kao i za mene) bio ne toliko šarmantno, koliko interesantno otkriće. Claudia Gonson, Merrittova saborka (ženski rod po Peščaniku) je možda najhumaniji momenat filma, u svojoj majčinsko/sestrinsko/drugarsko/zaljubljenasamugejabedak ulozi. Nažalost, Merritt je preskroman i kada njoj uzvraća ljubav. Činjenica da u filmu nema zajedničkih "konverzacionih" scena sa Merrittom i preostala dva člana benda samo potvrđuje reči jednog od njih da oni lepo rade, ali se ne druže mnogo. Uostalom, od drugih likova "oko Merritta" u filmu se još pojavljuju samo njegov pas, mama i dvoje-troje njih koji deluju kao bivši ili povremeni ljubavnici (Lemony Snickett jeste ili može biti jedan od njih).
Strange Powers će više prijati onima koji već vole MF i na sve načine žele da kompletiraju svoj pristup bendu, nego što će slučajnim gledaocima ovaj bend približiti na pravi (čitaj "privlačan") način. S druge strane, sumornjikava atmosfera filma i raznorazne iščašenosti humanosti objašnjavaju melanholiju Merrittovih pesama na način sa kojim možda nećemo rado moći da saosećamo, ali ćemo ga duboko u sebi razumeti. Sebičnost je grana na kojoj svi sedimo i koju svi sečemo.
SELEKTAH: 7minus/ 10
NOVE SERIJE
Alcatraz, Rob i Are You There, Chelsea
Ove zime/proleća čekaju se dve serije. Jedna je Alcatraz koju, u najboljoj tradiciji Stevena Spielberga, izvršno producira J.J. Abrams, a druga je Touch, za koju je mnogo manje bitno da je njen autor Tim Kring (autor Heroes) koliko da u njoj igra "Jack Bauer".
Fox je napravio dvo-epizodnu premijeru Alcatraza i mislim da će oni koji su voleli Lost biti solidno zaintrigirani. Troje ko-autora serije (koji su prethodno radili na Lost, Deadwood i Kyle XY...) lukavo su zamislili seriju kao procedural uvijen u lostovski postavljenu misteriju. Priča kaže da je u martu 1963. čuveni zatvor Alkatraz zatvoren, jer je postao preskup za održavanje, međutim, prava priča kaže da su jedne noći misteriozno nestali svi zatvorenici i njihovi čuvari. Četrdesetdevet godina kasnije jedan po jedan zatvorenik se vraća u sadašnjost i reprizira stare ili pravi nove zločine. Specijalni tim, u preočiglednom Fringe maniru, je osmišljen da ih juri i zatvori u novi "alkatraz". Gledalac je na nivou epizode suočen sa klasičnim (hoću reći-nepojamno dosadnim) detektivskim jurenjem zločinca, dok pogonsko gorivo svemu daje lagano otkrivanje misterije- gde su ljudi nestali, zašto, odakle se varaju, ko su ljudi koji ih jure, s kojim ciljem... Dakle, isto ono široko polje koje je dobrano izobrađivao X-Files.
Što se mene tiče, glavna misterija intrigira (na stranu moja ljubav prema zatvorskim sadržajima), drago mi je što je "Hurley" (Jorge Garacia) opet sa nama i mislim da vazda zlokobnom Sam Neilu pristoji uloga zlokobnog agenta specijalne službe FBI-a. Ono što me ne intrigira jeste epizodni format procedurala u kome nema ničega posebno zanimljivog, naročito ako vam se slučajno desi da zaboravite da dvoje ljudi juri druge ljude koji su se neobjašnjivo pojavili iz prošlosti. Bivši zatvorenici nemaju nikakav odnos prema sadašnjosti koja se značajno izmenila za skoro 50 godina što ne deluje samo neuverljivo, već i neozbiljno. Plava detektivka je previše obična (a priča sa grižom savesti zbog poginulog partnera je ekstra iritantna). Njeno lagano združivanje sa stručnjakom za Alkatraz ("Hurley") se graniči sa imbecilnošću, s obzirom da je sva njegova svrha da bude pokretni dvestokilaški google search, ali dobro...
U poređenju sa drugom serijom bivših lostovaca (Person Of Interest) sa podjednako prebudženom premisom Alcatraz deluje zanimljivije. Ću pogledati još 2-3 epizode i onda odlučiti, ali "proceduralnost" već sada ozbiljno odbija.
Rob je novi sitkom komičara Roba Schneidera čiji rad većina inteligentnih ljudi želi da zaboravi. U njemu Rob igra momka koji se nakon burne romanse sa zgodnom Meksikankom ženi istom u Las Vegasu. Ono o čemu će sitkom biti jeste njegovo uklapanje u njenu "veliku, mrsnu, meksičku" porodicu tj delikatno-šovinistička eksploatacija svih mogućih stereotipa o Meksikancima i njihovom sukobljavanju sa "američkim načinom". Pilot je već demonstrirao (za Schneidera uobičajeni) "sofisticirani" humor, pa tako imamo scenu u kojoj ispadne da Rob opšti sa bakom svoje supruge... Sam već potisnuo iz sećanja.
Verovatno najišćekivaniji sitkom u Srbiji jeste Are You There, Chelsea rađen prema "memoarima" komičarke i dobre poznateljice srpske političke scene, Chelsea Handler. Dve ko-autorke serije najduži prethodni angažman imale su kao (autorka) i spisateljice sitkoma Dharma And Greg. Chelseau igra Laura Prepon (Donna iz That 70's Show), a sama Chelsea igra njenu stariju sestru Sloane. Sudeći po pilotu biće ovo jedna umivena verzija vodka-stih avantura Handlerove u kojoj će najzabavniji momenti biti cenzurisano prepričani. Preponova ima tu specifičnu glumu, koja je u That 70's Show funkcionisala, koja kao da ima odmak prema postupcima svog junaka, što stvara utisak (auto-)sti, za šta držim da je potpuno pogrešno za lik Handlerove koja je itekako ponosna na svoje postupke. Neko profila Megan Mullally bio bi daleko bolji izbor. Zbližavanju sa likom ne pomaže ni Laurin aseksi promukli glas. Nisam siguran da će ovaj sitkom uspeti da se izbori autentičnošću za svoju poziciju, ali ću pogledati još 2-3 epizode da potvrdim sebi da nije trebalo to da uradim. U ostalom, ovaj šou je trebalo da se zove- Are You There, Vodka? It's Me Chelsea.
Ove zime/proleća čekaju se dve serije. Jedna je Alcatraz koju, u najboljoj tradiciji Stevena Spielberga, izvršno producira J.J. Abrams, a druga je Touch, za koju je mnogo manje bitno da je njen autor Tim Kring (autor Heroes) koliko da u njoj igra "Jack Bauer".
Fox je napravio dvo-epizodnu premijeru Alcatraza i mislim da će oni koji su voleli Lost biti solidno zaintrigirani. Troje ko-autora serije (koji su prethodno radili na Lost, Deadwood i Kyle XY...) lukavo su zamislili seriju kao procedural uvijen u lostovski postavljenu misteriju. Priča kaže da je u martu 1963. čuveni zatvor Alkatraz zatvoren, jer je postao preskup za održavanje, međutim, prava priča kaže da su jedne noći misteriozno nestali svi zatvorenici i njihovi čuvari. Četrdesetdevet godina kasnije jedan po jedan zatvorenik se vraća u sadašnjost i reprizira stare ili pravi nove zločine. Specijalni tim, u preočiglednom Fringe maniru, je osmišljen da ih juri i zatvori u novi "alkatraz". Gledalac je na nivou epizode suočen sa klasičnim (hoću reći-nepojamno dosadnim) detektivskim jurenjem zločinca, dok pogonsko gorivo svemu daje lagano otkrivanje misterije- gde su ljudi nestali, zašto, odakle se varaju, ko su ljudi koji ih jure, s kojim ciljem... Dakle, isto ono široko polje koje je dobrano izobrađivao X-Files.
Što se mene tiče, glavna misterija intrigira (na stranu moja ljubav prema zatvorskim sadržajima), drago mi je što je "Hurley" (Jorge Garacia) opet sa nama i mislim da vazda zlokobnom Sam Neilu pristoji uloga zlokobnog agenta specijalne službe FBI-a. Ono što me ne intrigira jeste epizodni format procedurala u kome nema ničega posebno zanimljivog, naročito ako vam se slučajno desi da zaboravite da dvoje ljudi juri druge ljude koji su se neobjašnjivo pojavili iz prošlosti. Bivši zatvorenici nemaju nikakav odnos prema sadašnjosti koja se značajno izmenila za skoro 50 godina što ne deluje samo neuverljivo, već i neozbiljno. Plava detektivka je previše obična (a priča sa grižom savesti zbog poginulog partnera je ekstra iritantna). Njeno lagano združivanje sa stručnjakom za Alkatraz ("Hurley") se graniči sa imbecilnošću, s obzirom da je sva njegova svrha da bude pokretni dvestokilaški google search, ali dobro...
U poređenju sa drugom serijom bivših lostovaca (Person Of Interest) sa podjednako prebudženom premisom Alcatraz deluje zanimljivije. Ću pogledati još 2-3 epizode i onda odlučiti, ali "proceduralnost" već sada ozbiljno odbija.
Rob je novi sitkom komičara Roba Schneidera čiji rad većina inteligentnih ljudi želi da zaboravi. U njemu Rob igra momka koji se nakon burne romanse sa zgodnom Meksikankom ženi istom u Las Vegasu. Ono o čemu će sitkom biti jeste njegovo uklapanje u njenu "veliku, mrsnu, meksičku" porodicu tj delikatno-šovinistička eksploatacija svih mogućih stereotipa o Meksikancima i njihovom sukobljavanju sa "američkim načinom". Pilot je već demonstrirao (za Schneidera uobičajeni) "sofisticirani" humor, pa tako imamo scenu u kojoj ispadne da Rob opšti sa bakom svoje supruge... Sam već potisnuo iz sećanja.
Verovatno najišćekivaniji sitkom u Srbiji jeste Are You There, Chelsea rađen prema "memoarima" komičarke i dobre poznateljice srpske političke scene, Chelsea Handler. Dve ko-autorke serije najduži prethodni angažman imale su kao (autorka) i spisateljice sitkoma Dharma And Greg. Chelseau igra Laura Prepon (Donna iz That 70's Show), a sama Chelsea igra njenu stariju sestru Sloane. Sudeći po pilotu biće ovo jedna umivena verzija vodka-stih avantura Handlerove u kojoj će najzabavniji momenti biti cenzurisano prepričani. Preponova ima tu specifičnu glumu, koja je u That 70's Show funkcionisala, koja kao da ima odmak prema postupcima svog junaka, što stvara utisak (auto-)sti, za šta držim da je potpuno pogrešno za lik Handlerove koja je itekako ponosna na svoje postupke. Neko profila Megan Mullally bio bi daleko bolji izbor. Zbližavanju sa likom ne pomaže ni Laurin aseksi promukli glas. Nisam siguran da će ovaj sitkom uspeti da se izbori autentičnošću za svoju poziciju, ali ću pogledati još 2-3 epizode da potvrdim sebi da nije trebalo to da uradim. U ostalom, ovaj šou je trebalo da se zove- Are You There, Vodka? It's Me Chelsea.
19 January 2012
WARRIOR
Da је kojim slučajem trajao još sat i po i da je bolje pripremio glavni duel, ovo je mogao biti jedan od najboljih filmova svih vremena
I sa ovim što mu je pruženo Tom Hardy je zaslužio Oskara. Kao sin alkoholičara (Nick Nolte) koji je morao da gleda kako mu majka umire u najtežim mukama i siromaštvu, sa osećajem da ga je i mlađi brat (Joel Edgerton) izdao kada je odlučio da ostane sa svojom devojkom, a ne da ode sa njim i majkom, Hardy je izrastao u zver sa ožiljkom preko celog tela, koji nikada nije zarastao. U čoveka-živu ranu. Ne znam kada sam poslednji put video da neki glumac toliko sebe izgubi samo u pogledu i telesnosti svoga lika. U Warrior-u Hardy je poput pesnice koja sebi krči put kroz događaje, pre nego što na kraju udari u poslednji zid i razmrska se u hiljadu parčića svoga bola. Reditelj Gavin O'Connor (Pride And Glory, Miracle, nisam gledao nijedan) majstorski je reprizirao hermetičnost ratnika čiji mišići su nabildovani bolom. Fak, mogao bih još satima da gejonanišem nad time koliko je Hardy ovde impresivan!
Za razliku od njega, postavljen kao "racionalni(ji) brat", Joel Edgerton, izmirio se sa svojom prošlošću koliko je mogao, a u ćošak, poput zveri, sateran je od strane nemilosrdne i jače finansijske zveri koja se u lancu ishrane hrani srednjom klasom. Iako je njegov lik okovan još većim stereotipima, Edgerton je uspeo da kroz nevericu u samog sebe stvori osećaj da mora da se suprostavi "bulijima" i pobedi ih, prvo u ringu, a samim tim i u životu.
Nolte je poput Bridgesa u True Grit, mrmlja, ali impresionira daleko manje.
Ono što je zakopalo ovaj film je scenario. Potentna, koliko i neverovatna, ideja da od istog oca, alkosa i "mixed martial arts" trenera, poteknu dva šampiona ovog sporta koji se (SPOJLER!!!) potom sreću u finalu šampionata nosi u sebi dovoljno arhetipske građe da junake možemo zameniti bogovima bilo koje kulture, a ovu epohu bilo kojom legendom. Ono gde je O'Connor omanuo jeste skoro sve u konstruisanju priče. Umesto da nam prikaže muke kroz koje su prošla dva brata uz pijanog oca, trenutak u kome se razilaze i da tek onda napravi skok u budućnost, tamo gde ova priča počinje, on nekako naivno veruje da će par bedno patetičnih razgovora između Hardy-ja i Noltea i Hardy-ja i Edgertona uspeti da nam dočaraju lepotu stubova od bola na kojima oni počivaju. Hardy-jeva "dodatna biografija" u vidu "vojnog odustva" prija glavnoj priči, ali je toliko traljavo upletena da je bolno za gledati. Isto važi i za skoro nikkasavetesovske klišee u konstruisanju Edgertonove biografije (bolesna ćerka, istek hipoteke nad kućom, tri posla...).
Međutim, ta trećerazredna drama na stranu, kada braća uđu u ring, O'Connor sija kao sam Olimp. "Mixed martial arts" (ne znam kako se to kod nas prevodi- "šibanje čim stigneš"?!) je sam po sebi simulacija tuče "dozvoljenim sredstvima", ali O'Connor majstorski raspaljuje "borce" i svaki fajt bio je uživancija za gledanje. Naročito za nas posredno sklone nasilju.
Muškarci, pogledajte Warrior. Znaćete posle zašto.
SELEKTAH: 6minus/ 10
I sa ovim što mu je pruženo Tom Hardy je zaslužio Oskara. Kao sin alkoholičara (Nick Nolte) koji je morao da gleda kako mu majka umire u najtežim mukama i siromaštvu, sa osećajem da ga je i mlađi brat (Joel Edgerton) izdao kada je odlučio da ostane sa svojom devojkom, a ne da ode sa njim i majkom, Hardy je izrastao u zver sa ožiljkom preko celog tela, koji nikada nije zarastao. U čoveka-živu ranu. Ne znam kada sam poslednji put video da neki glumac toliko sebe izgubi samo u pogledu i telesnosti svoga lika. U Warrior-u Hardy je poput pesnice koja sebi krči put kroz događaje, pre nego što na kraju udari u poslednji zid i razmrska se u hiljadu parčića svoga bola. Reditelj Gavin O'Connor (Pride And Glory, Miracle, nisam gledao nijedan) majstorski je reprizirao hermetičnost ratnika čiji mišići su nabildovani bolom. Fak, mogao bih još satima da gejonanišem nad time koliko je Hardy ovde impresivan!
Za razliku od njega, postavljen kao "racionalni(ji) brat", Joel Edgerton, izmirio se sa svojom prošlošću koliko je mogao, a u ćošak, poput zveri, sateran je od strane nemilosrdne i jače finansijske zveri koja se u lancu ishrane hrani srednjom klasom. Iako je njegov lik okovan još većim stereotipima, Edgerton je uspeo da kroz nevericu u samog sebe stvori osećaj da mora da se suprostavi "bulijima" i pobedi ih, prvo u ringu, a samim tim i u životu.
Nolte je poput Bridgesa u True Grit, mrmlja, ali impresionira daleko manje.
Ono što je zakopalo ovaj film je scenario. Potentna, koliko i neverovatna, ideja da od istog oca, alkosa i "mixed martial arts" trenera, poteknu dva šampiona ovog sporta koji se (SPOJLER!!!) potom sreću u finalu šampionata nosi u sebi dovoljno arhetipske građe da junake možemo zameniti bogovima bilo koje kulture, a ovu epohu bilo kojom legendom. Ono gde je O'Connor omanuo jeste skoro sve u konstruisanju priče. Umesto da nam prikaže muke kroz koje su prošla dva brata uz pijanog oca, trenutak u kome se razilaze i da tek onda napravi skok u budućnost, tamo gde ova priča počinje, on nekako naivno veruje da će par bedno patetičnih razgovora između Hardy-ja i Noltea i Hardy-ja i Edgertona uspeti da nam dočaraju lepotu stubova od bola na kojima oni počivaju. Hardy-jeva "dodatna biografija" u vidu "vojnog odustva" prija glavnoj priči, ali je toliko traljavo upletena da je bolno za gledati. Isto važi i za skoro nikkasavetesovske klišee u konstruisanju Edgertonove biografije (bolesna ćerka, istek hipoteke nad kućom, tri posla...).
Međutim, ta trećerazredna drama na stranu, kada braća uđu u ring, O'Connor sija kao sam Olimp. "Mixed martial arts" (ne znam kako se to kod nas prevodi- "šibanje čim stigneš"?!) je sam po sebi simulacija tuče "dozvoljenim sredstvima", ali O'Connor majstorski raspaljuje "borce" i svaki fajt bio je uživancija za gledanje. Naročito za nas posredno sklone nasilju.
Muškarci, pogledajte Warrior. Znaćete posle zašto.
SELEKTAH: 6minus/ 10
18 January 2012
OUR IDIOT BROTHER
Uprkos komičarskom top indi kastu Our Idiot Brother je prosečno ostvarenje na svim nivoima
Možda bih vas, mada bespotrebno, najbolje zainteresovao za ovaj film ako bih vam rekao da probate da zamislite kako naduvani Woody Allen pravi slackersku komediju o slackeru i njegovim sestrama "njujorčankama". Sam grad i intenzivni porodični odnosi najviše vuku ka Allenu, eventualno Solondzu, ali OIB manjka Allenovom duhovitošću ili Solondzovom spremnošću da se ide do kraja.
Paul Rudd igra nezrelog-ka-retardiranom brata koji svojom iskrenošću dovodi svoje tri sestre u nezgodne situacije koje im komplikuju život, a sve se odigrava tokom njegovog rekonvalescentskog boravka u Njujorku nakon boravka u zatvoru zbog prodaje vutre... policajcu... u uniformi. Rudd je idiot-dobrica, a sestre nakon "iskustva sa njim" uče važnu lekciju o tome kako je porodica ono prvo i najvažnije što uvek imamo u životu.
Ali, čak i za niske standarde indi-komedija, Our Idiot Brother je neambiciozan i bled koliko i sam glavni junak, dok u domenu poruke operiše materijalom za koji bi i Chris Columbus našao da je do sada obilato prežvakavan.
Uostalom, pogledajte koliko neinspirisano ova recenzija zvuči.
SELEKTAH: 4/10
Možda bih vas, mada bespotrebno, najbolje zainteresovao za ovaj film ako bih vam rekao da probate da zamislite kako naduvani Woody Allen pravi slackersku komediju o slackeru i njegovim sestrama "njujorčankama". Sam grad i intenzivni porodični odnosi najviše vuku ka Allenu, eventualno Solondzu, ali OIB manjka Allenovom duhovitošću ili Solondzovom spremnošću da se ide do kraja.
Paul Rudd igra nezrelog-ka-retardiranom brata koji svojom iskrenošću dovodi svoje tri sestre u nezgodne situacije koje im komplikuju život, a sve se odigrava tokom njegovog rekonvalescentskog boravka u Njujorku nakon boravka u zatvoru zbog prodaje vutre... policajcu... u uniformi. Rudd je idiot-dobrica, a sestre nakon "iskustva sa njim" uče važnu lekciju o tome kako je porodica ono prvo i najvažnije što uvek imamo u životu.
Ali, čak i za niske standarde indi-komedija, Our Idiot Brother je neambiciozan i bled koliko i sam glavni junak, dok u domenu poruke operiše materijalom za koji bi i Chris Columbus našao da je do sada obilato prežvakavan.
Uostalom, pogledajte koliko neinspirisano ova recenzija zvuči.
SELEKTAH: 4/10
17 January 2012
GREEN LANTERN
U izvesnoj meri ovaj film može se doživeti i kao "kraj Holivuda"
Green Lantern, nažalost, nije parodija.
Martin Campbell, šezdesetosmogodišnji reditelj koji je uspešno povampirio Zoroa i Bonda (i to u dva navrata), iz samo njemu znanih razloga prihvatio se režije još jedne ekranizacije DC Comicsa (ili Marvela, meni je to tooooooooliko hebeno svejedno!) i u nju je uspeo da satera sve, ali apsolutno sve!, što je pogrešno u ekranizacijama ovih nesrećnih superheroja.
Green Lantern je osmišljen još 1940. i u genezi ovog junaka ima nekoliko zanimljivih, čak duhovitih, momenata (idite i pročitajte na Wikipediji, nije loše). I zar je od tih silnih epizoda od tada na ovamo zaista najzanimljivija i najreprezentativnija ova koju nam je Campbell prosledio- u kojoj još jednu genezu superheroja prati borba sa njegovim ultimativnim neprijateljem (u ovom slučaju oblakom povraćke (fala Sisiboi), a između te dve stvari još jednom prisustvujemo još jednom blokbaster karambolu na načine daleko, daleko slabije i neinventivnije nago što smo navikli, ali zato zapljusnuti morem megaglupih scena, postupaka, dijaloga, grimasa, dramaturških postupaka... Kompletan spisak okupira tri gusto kucane strane.
A ne zaboravimo ni Ryana Raynoldsa. Staviti ovog momka u odelo superheroja deluje skoro ingeniozno koliko i posavetovati Seana Connery-ja da ne brije bradu, ali pošteđen bilo kakvog humora ili iščašenije radnje Raja postaje poster boy za urnebesnu katastrofu.
Na planu scenarija, ako se o istom uopšte može govoriti na ovaj način, imamo seriju scenarističkih patrljaka koji čak nisu poređani ni u najlogičnijem mogućem redosledu koji je bio moguć.
Ja razumem filmske zakonitosti, ali zašto uvodna sekvenca u kojoj Ryan pilot nadmudruje robotske letilice mora da posluži kao mustra za to kako će pobediti, kao Green Lantern, nadmoćnijeg neprijatelja. Videli smo to toliko puta. Požalili smo se na to toliko puta. HEBOTE!!! U nastavku priče deluje da bi mogli da pratimo sukob dva čoveka koji su na različite načine u senkama svojih očeva, što različito deluje na njihove sudbine, ali ni jedan od četiri (!!!!) scenariste nije uspeo da ovaj arhetip uveže sa preostalom radnjom filma. Ali smo zato dobili čoveka slona u Hawkingovog stolici, što je svakako najbizarniji momenat ovog filma.
Odlazak Green Lanterna na planetu Green Lanterna je tek stradalački momenat za gledaoca. Od ne znam koliko stotina hiljada različitih vrsta green lanterna, oni koji su nam prikazani uglavnom deluju kao ljudi, ribe ili insekti. Iako će nam se sto puta spočitati da smo "najmlađa i najneiskusnija vrsta u univerzumu" one koje su starije: a) ne deluju ništa pametnije od nas, b) imaju isti smisao za humor kao i mi, c) fizički izgledaju vrlo slično nama i d) ne demonstriraju nikakve unapređene psihofizičke karakteristike. Ipak, trenutak kada naš Raja dolazi do besmrtnih staraca koji su pre miliooooooon godina utvrdili Green Lantern poredak za održavanje pravde u kosmosu i krene sa svojim motivacionim govorom ("ej, ljudi, samo treba, ono, da priznamo da se plašimo i ovaj, ono, to će biti, ovaj, način da pobedimo strah, a") , tad je trebalo da se pojavi crna rupa i sve nas proguta. Tad je Raja trebalo da zapleše uz I Had The Time Of My Life... Tad je trebalo da se pojavi odnegde Sandra Bullock i oprosti mu sve...
Green Lantern je propustio toliko prilika da postane sopstvena parodija i na taj način spase sebi obraz da je to neoprostivo.
Na kraju Raja uzleti ka Suncu, a povraćka za njim, ali njega zelena smesa zaštiti, a povraćka ispari, i tako on pobedi, a Zemlja preživi i on postane faca u kosmosu.
Čemu?
Zašto?
Dokle?
Zašto ja?
Ovaj film je otvorio toliko pitanja.
SELEKTAH: Zamislite Sucker Punch u kome cela ekipa improvizuje bez scenarija/ 10
Subscribe to:
Posts (Atom)
