11 December 2018

NAJBOLJI ALBUMI 2018.

Kao što sam obećao Voji Nedeljkoviću još davne 1989, moja lista najboljih albuma izlaziće istog dana kada i Pitchforkova.



Mnogo je muzike. Mnogo je svega.
Mnogi dižu ruke i više nizu zainteresovani da učestvuju u trci.
Jer nema dijaloga. Ja sam čuo. Ti si čuo. On je čuo. Moji su najbolji. Tvoji su najbolji. Njegovi su najbolji. Svuda između tišina, prinudnog milenijalskog odobravanja i prihvatanja ili ona još gora- koja ne može da bude razbijena. Jer nema čime.

Po ko zna koju godinu za redom, prihvatite ponuđeni izbor i redosled kao još jednu nepotrebnu priliku da vas neko ponudi nečim što vam treba koliko i treće oko u glavi.

Vi, ostali, ako vas ima, koji ste možda i nešto načuli, ožežite i celivajte. I'll be there 4U.
(lako moguće da ću ponekad još nešto menjati, više sebe radi...)



NAJBOLJI BEND NA SVETU: Primal Scream



ALBUM KOJI ME JE NAJVIŠE NERVIRAO OVE GODINE: Janelle Monae . Dirty Computer (Bad Boy)



NAJBOLJE PLASIRANI ALBUM S PITCHFORKOVE TOP 50 LISTE KOJI NIJEDNOM NISAM ČUO, NITI ĆU: Ariana Grande . Sweetener (Republic)


TOP 32, as usual



17 Awate . Happiness (Quite Defiant)

18 The Voidz . Virtue (Cult)
19 ******** . The Drink (Weird World)
20 Soap And Skin . From Gas To Solid / You Are My Friend (PIAS)
21 Cat Power . Wanderer (Domino)
22 Let's Eat Grandma . I'm All Ears (Transgressive)
23 Mattiel . Mattiel (Heavenly)
24 John Moods . The Essential John Moods (Self-released)
25 Vasko Atanasoski . Leb i zabi (Balkan Veliki)
26 Idles . Joy As An Act of Resistance (Partisan)
27 Kamasi Washington – Heaven and Earth (Young Turks)
28 Josh T. Pearson . Straight Hits (Mute)
29 Mark Pritchard . The Four Worlds (Warp)
30 Kathryn Joseph - From When I Wake The Want Is (Rock Action)
30 Pram . Across The Meridian (Domino)
31 Gazelle Twin . Pastoral (Anti-Ghost Moon Ray)
32 Moonface - This One's for the Dancer and This One's For the Dancer's Bouqet (Jagjaguwar) 




16 The Breeders . All Nerve (4AD)
15 Rosalia . El Mal Querer (Sony) 
14 na kamenjima . SMRT (Librarion)
13 US Girls . In A Poem Unlimited (4AD)
12 Dead Can Dance . Dionysus (PIAS)
11 Deafheaven . Ordinary Corrupt Human Love (ANTI-)
10 Kadhja Bonet . Childqueen (Fat Possum)
09 The Skull Eclipses . The Skull Eclipses (Western Vinyl)
08 Goat Girl . Goat Girl (Rough Trade)
07 Telemama & Pikolomini . Kratak album za dvajca (Šarla)
06 Suede . The Blue Hour (Warner)
05 Kid See Ghosts – Kid See Ghosts (Def Jam)
04 Tracey Thorn . Record (Unmade Road)
03 Ensh . Okvir (Samizdat)
02 Primal Scream . Give Out But Don’t Give Up (The Original Memphis Recordings) (Sony)



01 Interpol . Marauder (Matador) ovde ili van konkurencije, kako vam drago.
01 Low . Double Negative (Sub Pop)
01 Honey Hahs . Dear Someone, Happy Something (Rough Trade)
01 serpentwithfeet . soil (Secretly Canadian)
01 Chloe x Halle . Kids Are Alright (Parkwood Ent) 

SINGL GODINE 2018/107

CHARLOTTE GAINSBOURG - Such A Remarkable Day (Because Music)


Veštica je u ušla u Žan-Mišel Žara.

10 December 2018

BURNING

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.




Metacritic: 90/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****


Mislim da sam vam u svojim napisima već pominjao "Šrodingerovu mačku", eksperiment koji ima veze sa kvantnom mehanikom, čiju postavku, realizaciju i smisao i dalje ne razumem, ali sve se svodi na to- da sve dok ne podignete kutiju zasigurno nećete znati da li je mačka živa ili mrtva tj tek tada ćete odlučiti šta je definitivna pozicija za dalju interpretaciju realnosti. Or something...

Ja sam taj momenat potražio i prepoznao u u kanskom takmacu, Burning, Chang-dong Leeja, misleći da sav smisao i interpretacija filma (treba da) potiče od toga da li je u Hae-minom stanu bilo mačke ili ne.
Ali da prvo stignemo do stana i mačke.

Jong-su i Hae-mi su zajedno odrasli u ruralnom delu Južne Koreje, nadomak same granice sa Severnom. Posle mnogo godina sreću se u velikom gradu. Hae-mi je imala plastične operacije, kako sama kaže, i više nije ružna, kako ju je Jong-su nazvao u svom jedinom obraćanju kad su bili školarci. Nakon prijatnog popodneva, završavaju u Hae-minom stanu, gde spavaju, a Jong-su dobija zadatak da brine i Hae-mininoj mački dok je ona na putovanju po Keniji. Iako je Hae-min stančić tek malo manji od kutije za šibice, Jong-su nikada ne uspeva ni da vidi, ni da u stanu pronađe njenu mačku. Ali govanca u pesku i pojedena hrana pokazuju da ona, izgleda, stvarno postoji.

Po povratku iz Kenije, Jong-su shvata da to što je brinuo o mački ne znači da je on "novi momak", jer Hae-mi se sa safarija vraća sa Benom, zgodnim i bogatim tipom, koji se izgleda ničim ne bavi, a tako mlad "ima Porše i veliki stan u elitnom delu grada". I, kako saznajemo posle, jedino uzbuđenje oseća kada pali stare i napuštene plastenike i posmatra kako oni gore. Što je možda metafora, ili ne,  za nešto sasvim drugo.

Burning je možda triler. Neobičnog toka, detalja, likova, epizoda, stranputica. Ali triler. A možda i nije. Možda je to samo "još jedna" festivalska analiza socijalnih struktura (korejskog) društva koja žanr trilera koristi u vrlo slobodnoj interpretaciji. A možda je i jedno i drugo, a možda nije ni bitno.

Leejev film nesporno ima neverovatnu snagu da drži vašu pažnju, da uvođenjem neobičnih detalja, koriguje naše predstave o junacima i samoj priči. On je neverovatan narator. I ako ste od onih koji radije uživaju u onome "kako" nego "šta" uživaćete i možda se na kraju, dva i po sata dugog filma, nećete pitati "čemu" ili "zašto" sve ovo. Ja sam se opirao. Koliko sam mogao.

Ali, Lee, čini mi se, nije znao gde da završi svoj film da bi on ostao kristalno nejasan. Ja mislim da su pronalaženje mačke i aludiranje da se radi o Hae-minoj mački bili nepotrebni motivi daljih Jong-suovih postupaka. Možda bi bilo efektnije da je on, kao i mi, odlučio "na neviđeno". Ili to, zapravo, i jeste slučaj, samo percepcija toga ostaje kompromitovana scenom u kojoj je Jong-su prepoznao mačku.

Nekako sam na kraju filma imao utisak da je sva, nesporna, lepota Leejevog ostvarenja, banalizovana kroz finalno, groteskno Jong-suovo izdanje. I da sada ostaje da kroz sitne detalje debatujemo na temu morala i njegovih (neopravdanih) devijacija, zanemarujući da je Burning, iako malčice crno-belo pojednostavljen na planu klasnih opozicija, ipak, film o tome šta nas i kako ushićuje u životu, i potom postaje njegov nedostižni smisao.

SELEKTAH: 7minus/10

*prema Murakamijevoj kratkoj priči. Nisam čitao.

SORRY TO BOTHER YOU

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.



Metacritic: 80/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****


Gledajući Sorry To Bother You, debitantsko ostvarenje Bootsa Riley-a, frontmena hip hop sastava The Coup (pauza: ... koji možda niste slušali, ali ste sigurno čuli za njih zbog jedne od najbizarnijih kontroverzi u hip hopu- dakle, The Coup je trebalo da u septembru 2001. objave svoj album Party Music, što možda i ne bi bio problem da na omotu nisu dva člana benda ispred WTC "bliznakinja" koje su upravo eksplodirale, a baš Boots u ruci drži neku spravu koja je sve to aktivirala... A onda se, naravno, desio "najnileven"...), shvatio sam koliko Pop Art "forma" ima daleko veći značaj i prisustvo u radovima "modernih" afro-američkih autora, od onih malo starijih poput Spike Leeja, do ovih novih poput Terencea Nancea (An Oversimplification of Her Beauty, Random Acts of Flyness) ili Justina Simiena (Dear White People), pa i pomenutog Bootsa. Svi oni, u artikulaciji svojih vrlo politiziranih poruka i stavova, obilato koriste Pop Art stil (i/ili njegove organske nastavke poput "grafiti kulture") da kadar tretiraju kao zid na kome se pored slike (ne)namerno nalaze i mnoge druge poruke, u živim bojama, u parafrazama i citatima... Vizuelni izraz pomenutih reditelja je pitak kao rana MTV estetika, ali bogat referencama i značenjima za one koji time žele da se pozabave. On pokazuje, ali i aludira. On je uzbudljiv i dinamičan. 

Sorry To Bother You je poput nekih radova našeg Radoja Domanovića "neverovatna satira" koja vrlo cinično progovara o tokovima u savremenom američkom društvu. Najviše njegovoj tendenciji da Afro-Amerikance u svakoj prilici tretira kao robove, a prihvata kao društveno relevantne samo kad prođu kroz proces "whitewashinga".

Naš junak je duhovito nazvani Cassius Green (kad se setite koji je još Cassius značajan za crnu zajednicu), koga u Atlanta-izovanoj izvedbi igra sjajni Lakeith Stanfield, koji živi kod ujaka u garaži i kombinuje bedne poslove nadajući se boljem životu. Do prelomnog momenta dolazi kada telemarketing korporacija u kojoj Cassius uvaljuje ljudima šta mora i stigne prepozna njegov talenat da "nabaci" "beli glas" koji ga potom učini "malim kapitalističkim čudom" i multiplicira njegove prodajne talente. Vrlo brzo, "oni gore" zainteresovani su da ga dovedu kod sebe i pruže mu prilike da za veće klijente i veće pare prodaje veće stvari. Nekako usput, njegove kolege započinju štrajk tražeći bolje uslove, a Cassius otkriva šta njegova firma i za koga stvarno prodaje...
Paralelno s tim, kroz ceo film kontinuirano smo izloženi reklamnoj kampanji kompanije "WorryFree" koja poziva ljude da joj se, praktično, "ustupe" zarad mizerne socijalne sigurnosti, a da zauzvrat postanu "robovi-na-usluzi"...

Ono što ovaj film čini uspelim, uzbudljivim i neverovatno duhovitim jeste Bootsova kurcobolja da će pričanjem priče eventualno povrediti nečija crna ili bela osećanja. Boots pokazuje da ume i hoće da se smeje na račun "svojih", što mu daje snagu, za pravo i oštricu da to još više radi na terenu "onih drugih". Crnci u njegovom filmu nisu "fatalne žrtve" iako je njihova pozicija, ispod svog tog smeha i zajebancija, tužna i vrlo zajebana. A još je gore kada film stigne do svog "Get Out" momenta i Afro-Amerikanci shvate da su za belce samo pred-etapa u kreiranju još otpornijih, hibridnih robova.

Sorry To Bother You je veoma psihodeličan, ima vrlo autentičan način priče, koji iako prati neki formalan, žanrovski tok, koristi svaku priliku da sa njega skrene... (Auto-)ironične poruke sevaju sa svih strana, a najviše sa urnebesnog dizajna minđuša Cassiusove militant(ij)e devojke Detroit (sjajna Tessa Thompson). U isto vreme, ovo je vizuelno veoma maštovit i blesav film, koji se nekim rešenjima referiše i na Spikea, ali u Cassiusovoj poseti svom belom gazdi i na Lyncha i na Kubricka. Boots očigledno nije limitirao svoje inspiracije bojom kože.

Nedavno sam na Hollywood Reporteru čitao vrlo negativnu kritiku belgijskog filma Girl, koja kaže da se u filmu koji je "cisgender" kritika prigrlila kao "iskren i duboko human prikaz transgender odrastanja", zapravo krije vrlo opasno i površno razumevanje raznih transgender problema. Drugim rečima, autorima se odbija "umetnička istraga ličnog" usled "neodgovornog razumevanja i prikazivanja objektivnog", što je mali doprinos "milenijalskoj šerijatizaciji" zapadnih, demokratskih sloboda, gde će uskoro i "najbolja namera" biti samo prilika za  "komitetski anlajk" nečije karijere ili ostvarenja "jer stvari nikada nisu dovoljno dobre". U tom kontekstu, da budem iskren, ne znam ni da li imam pravo da mi se dopadne Sorry To Bother You ili kroz te simpatije zapravo iskazujem fundamentalno nerazumevanje "crnog problema", jer tek kroz humor (i) na njihov račun mogu da prihvatim kritiku i na sopstveni račun (tj svoje rase). Boots za razliku od reditelja Girl itekako ima pravo da se bavi ovom temom kako hoće, jer je crn, kao i njegovi junaci i njegova priča, ali sa "milenijalskim šerijatom" i ta vrsta "ispravnog porekla" biće uskoro diskutabilna ako nema željeni diskurs kojim problemom sme jedino da se bavi.

Dok me ne uhapse ili ne ugase blog, Sorry To Bother You je jedan od najzabavnijih filmova koje sam gledao ove godine i jedan od najdirektnijih koji se nekim, aktuelnim problemima bavi. Ako vi procenite da njegov stil i način nisu dovoljno promišljeni ili duboki, do vas je.

SELEKTAH: 9/10

COLD WAR

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.




Metacritic: 90/100
The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****


O prethodnom filmu Pawela Pawlikowskog, Ida, čitajte ovde

Njegov novi film, iako daaaleko hvaljeniji, nažalost, nije mi se dopao koliko kritičarskoj klici širom sveta.

Da na FDU-u stasavaju studenti stvarno sposobni da na jasan i lepo artikulisan način ispričaju priču, očekivao bih da kao diplomski film izbace nešto slično Pawelovom ostvarenju.

U pitanju je crno-beli film, snimljen u arhaičnom 4:3 formatu koji korespondira sa erom "Hladnog rata" koju nam dočarava (pedesete-šeszdesete), sa veoma lepo snimljenim replikama priredbi i manifestacija na kojima je poljska komunistička partija jačala socijalistički duh nacije. Pawel je scenografski podjednako ubedljiv i na terenu Poljske, ali i Italije, Pariza, pa čak i Jugoslavije.
Sve to prelomljeno je kroz ljubavni odnos pevačice i plesačice Zule i njenog mentora, pijaniste Wiktora, čiju ljubavnu vezu pratimo od poslednjih dana četrdesetih u Poljskoj, sve do njenog turobnog kraja (kako je to spojler?!) negde pred kraj šezdesetih, opet u Poljskoj. Wiktor je Zulu primetio i pokupio na nekoj audiciji za scensko-muzički etno slet. Potom je otkrio da u pozadini njihovog odnosa stoji i Zulin angažman od strane partije da prati i špijunira Wiktorove postupke. Potom prilikom posete Berlinu, Wiktor čeka Zulu da prebegnu u Zapadni deo, ali se Zula ne pojavi. Pa on ode bez nje. I to je negde tek polovina filma...

Ako Pawelov film kroz ljubavni odnos prikazuje i njihov lični, ali i svetski "Hladni rat", kao i njegove fatalne posledice na identitet pojedinca i njegovu potonju nemogućnost da preživi posledice "kolektiva", jednom kada one prestanu, onda Cold War sa daleko manje detalja i efektnosti dočarava ono što je, ipak, u epicentru njegove priče- a to je ljubavna priča.

Dok na formalnom nivou briljira, igrajući se sa skoro matematičkom kompozicijom svog filma čiji ritam se skoro nikada ne menja, a kadrovi obiluju disciplinovanom koreografijom i muzičkim temama, koliko i scenske tačke Zulinih trupa, na dramskom i emotivnom nivou Pawel mahom barata klišeima. S jedne strane, intelektualac u depresiji, s druge "drugarica seljančica", s jedne strane intelekt, s druge telo i seks, s jedne malodušnost, s druge preljuba, u dosta predvidljivom toku. Ako su Zula i Wiktor "ukleti ljubavnici" onda su najviše ukleti klišeom te ukletosti. O sitnijim momentima te drame bolje ne, jer i tu sve izgleda kao poljski rimejk nekog francuskog novog talasa. A kada kažem poljski, mislim da autor nije uspeo da prevede ono što je pisalo između redova u tim filmovima. Pa je pribegao "gugl translejtu". Sve deluje kao da je Pawel strast, energiju i dramu svog filma i svojih junaka izmestio u koreografske tačke Zulinih nastupa koje ritmično oivičavaju priču od njenog početka do kraja. Neretko, kao i u izvedbi srpske Tiho noći, upravo muzičke teme kroje i akumuliraju emocije i dramu filma. Skoro kao u mjuziklu. Skoro.

Cold War je, možda očekivano?, hladan film, kome je forma, baš kao i u soc-realističkim remek-delima Istočnog bloka, pojela sadržaj. 

Žao mi je što na kraju, nekako, i nisam mario za junake, nego sam bio veoma srećan što mi ih je Pawel već posle sat i po sklonio sa očiju.

SELEKTAH: 5plus/10

07 December 2018

THE ENDLESS

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.



Metacritic: 80/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ***/*****


Mozak je neobična stvar. I, suprotno očekivanjima- veoma ograničena.
Ja mislim da u njega ne može da stane neograničen broj informacija. Ja mislim da informacije pohranjenje u njemu vremenom trule i ostaju da borave u komadićima koje više nije ni moguće sklopiti, naročito ne u celinu koju su prethodno činili.
I mislim da kada jednu stvar ubacite u njega, neka druga, najvećim delom, mora da ispadne. 
Ili vi imate neko drugo objašnjenje za to što se ja jedva sećam filma Spring, drugara Justina Bensona i Aarona Moorheada, koji sam, tako piše, veoma voleo.  I nakon koga sam odgledao možda tek petstotinak filmova.

The Endless je njihov novi film. Tripozan kao i Spring, i kao Primer, koji sam pominjao kao referencu za Spring, i kao Upstream Color i Another Earth, koje Peter Bradshaw pominje u svojoj recenziji. To su sve ti indie-izgledajući filmovi koji u nemanju para traže inspiraciju da naprave nešto naučno-fantastično. Pre svega u našim glavama.

The Endless ima par odličnih ideja, ali ne naročito dobro skrojenih, rekao bih.

Prvo, nema mnogo logike da su dva momka (naši glavni junaci), a to nam film na početku objašnjava, spaseni iz kandži zlog kulta, samo da bi potom taj kult nastavio da postoji, a oni posle deset godina dobili ideju da se u njega vrate, jer tamošnji život možda i nije bio loš. Tako ispričano, to nema nikakvog smisla. Naročito u kontekstu zaista naivne, "žanrovske" postavke, da je navodni vođa kulta momke, kao dečake, spasio iz zapaljenog automobila njihove majke, koji je doživeo saobraćajnu nesreću u blizini kultovog ranča. Mislim, koja je verovatnoća da bi dečaci u takvim okolnostima baš ostali kod njega. Osim ako nesreća nije bila baš slučajna, ali o tome se ne spekuliše... Htedoh reći, motiv njihov povratka u kult je originalan i interesantan, i čak zgodno motivisan, ali bedno pripremljen.

Drugo, onaj "normalni deo" priče koji se tiče junaka, njihovih psihologija, dramskih odnosa, je dosta tanak i povlađuje nekakvom B-narativu u kome su stvari stereotipno rešene samo da podmire par neophodnih tokova radnje. Usled toga, The Endless ostaje neizbalansiran sa onim nivoom priče koji se tiče vrlo neobičnih naučno-fantastičnih dešavanja i potencijalnih paralela koje autori prave između vremensko-prostornih zvrčki i onih koje postoje u glavama ljudi, u oba slučaja držeći ih neodvojivo vezane za neke okolnosti, ljude, probleme, prošlosti...

Film u nekom trenutku, za mene neočekivano, uspeva da se lako i solidno "objasni", i da potom na bazi razrešene misterije napravi još par zanimljivih i atmosferičnih poteza, ali šta se tu zapravo dešavalo, ostaje u domenu špekulacije. Da li je kult pomogao braći da izađu iz lupa (od loop) ili je sve to bio još jedan neuspešan bekstva, za sve njih... ostaje na vama.

Scena u kojoj se članovi kulta takmiče sa "nepoznatim" u povlačenju konopca i jeza koja me prožima od spoznaje užasa koji neki članovi trpe usled ponavljanja svojih (prekratkih) lupova, ostaju momenti po kojima ću pamtiti ovaj film. Koliko dugo, ne znam.

SELEKTAH: 6plus/10

06 December 2018

HITLER'S HOLLYWOOD

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.



Metacritic: 78/100


Filmovi tokom naci ere? Tema je svakako dovoljno zanimljiva sama po sebi da vam i ne treba neka naročita preporuka. U XX veku svakako nije bilo uticajnijeg perioda na istoriju i dalji razvoj ljudske civilizacije, pa otuda filmovi koji su kreirani da podrže i održe jednu takvu "fazu" istorije svakako treba da budu dobro proučeni.

Moj je utisak da u ostvarenju Rudigera Suchslanda, koje je praktično nastavak njegovog filma iz 2014 From Caligari To Hitler (prema istoimenoj knjizi i "FDU udžbeniku" Siegfrieda Kracauera), iako dobronamernom, verovatno ne dobijamo najbolje izdanje bavljenja narečenom temom.

Da, u ovom filmu upoznali smo se sa svim glavnim protagonistima filmske industrije tog doba, od Goebbelsa, preko ključnih reditelja i najvećih (najčešće "uvezenih") zvezda, do tema koje su dominirale filmovima. Da je Hitlerova partija relativno brzo svu produkciju stavila pod kapu državne UFA bilo je za očekivati, kao i da je Goebbels najdirektnije moguće upravljao time šta će se i kako snimati. Možda će nekoga, kao mene, da začudi količina romantičnih komedija. Očekivao sam da su mahom sve bili istorijski i drugi spektakli, povišene emotivne i patriotske gotovosti. Bilo mi je interesantno da vidim kako je motiv smrti i umiranja bio čest i instrumentalan za građenje duha nacije. Upoznao sam se ili podsetio nekih imena čiji filmski i umetnički značaj prevazilazi ili mudro podriva nacističku propagandu (ali kad naći vremena i gde uloviti te filmove?).

Ali, Suchslandov film, iako relativno pitak, najveći problem pravi činjenicom da uprkos relativno hronološkom kretanju od 1933. do pada Hitlerove Nemačke 1945, ipak ne uspeva da funkcionalno i pregledno sistematizuje građu, niti da uspostavi nekakve uzročno-posledične veze (sem da nam napomene da je Hitler voleo romantične komedije, pa otuda...). 

Gledalac vidi kako se teme menjaju sa uspehom nemačkih ratovanja i osvajanja, kako se anti-semitske teme uvlače i gore u nekim filmovima, kako se osvajački duh budi, bukti i lagano gasi. Ali sve to ostaje u senci previše pomenutih imena i filmova, gomile inserata, čijoj jasnijoj percepciji bi pomogli neki pregradni telopi. Suchsland ne pravi nikakve paralele s holivudskom produkcijom, ne pominje eventualne kolaboracije (pun intended) između Holivuda i Nemačke, niti kao protiv težu, a radi boljeg razumevanja zaraćenih tematika, ne stavlja savezničke filmove kao kontrast Hitlerovim. Rekao bih i da je povezanost produkcije sa publikom data u nekom neorganskom i "nepojašnjavajućem" obliku, gde nam se govori šta je bilo popularno, ali nema nekih posebnih anegdota u vezi sa gledanim filmovima koji bi nas približili samim dešavanjima i vremenima.

U najboljem slučaju, Hitler's Hollywood izgleda kao hronološki nabacan materijal kojim bi neki daleko zainteresovaniji filmski namernik mogao dublje da se pozabavi i izinterpretira nam ga. Meni lično bi daleko više odgovaralo da to bude neko ko nije Nemac i ne mora da pazi šta će reći, već neko ko će hladnije glave biti spreman i voljan da ukaže na sve bizarnosti jedne od "najspecijalizovanijih" produkcija XX veka.

SELEKTAH: 6plus/10

05 December 2018

TUMBBAD

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.



(i prikazan je na Venecijanskom festivalu!)


Tumbbad mi je privukao pažnju svojom neobično viskom ocenom na imdb-u, naročito u kontekstu da se radi o indijskom hororu. Moja rendom pretraga identiteta komentatora koji su film okrakterisali kao "masterpis" nije pokazala da se radi o botovima, već o regularnim, višegodišnjim korisnicima portala, iskreno oduševljenim filmom.
Odlučio sam da rizikujem (hej, skoro dva sata života!)
I... isplatilo se.

Koliko je Tumbbad revolucija u kontekstu tamošnje (Bolivud) kinematografije, ne mogu da govorim, jer ne znam. Fakat je da, sem sjajne Netflixove ovogodišnje serije Ghoul, ja, zapravo, i nisam gledao mnogo žanrovskog horora na hinduu. I ako budu ličili na ovaj, stvar obećava.

Tumbbad ima vrlo interesantnu priču. Boginja koja je kumovala nastanku sveta i svim bogovima bila je prinuđena da svog prvrođenog sina povuče iz opticaja nakon što je ovaj postao simbol i promoter zla i pohlepe na svetu. Da bi ga spasla, Boginja je morala da obeća da niko nikada nigde više neće da se moli malom Hastaru i da će ovaj zauvek morati da se krije u materici svoje majke.

Ovaj intro potom nas odvodi u Indiju, negde na početak XX veka, u malu siromašnu porodicu u kojoj majka pokušava da prehrani dva sina udovoljavajući seksualno lokalnom, matorom feudu i brinući o njegovoj, "neobično bolesnoj", baki, koju hrani specijalnim metodama u svojoj kući. Porodična tragedija, upoznaće jednog od sinova sa tim šta se stvarno zbiva i otvoriti put njegovoj tragičnoj sudbini...

Tumbbad potom u još dva nastavka, čija radnja završava u godini u kojoj zemlja dobija nezavisnost, priča o moralnom propadanju Vinyaka Raoa i njegovim bizarnim indijanadžonsovskim avanturama u materici sveta. Priča nesumnjivo služi kao metafora za "Indiju danas" koja od slavnih, "socijalističkih" dana Mahatme Gandija (čija izreka o pohlepi krasi početak filma) sve ozbiljnije tone u pogubnu, materijalističku pohlepu. 

Ako horor i nije horor u pravom smislu reči, koliko solidno zastrašujući momenat unutar folk-fantazije, sa magičnom scenografijom, ono čime Tumbbad impresionira jeste njegov cinični tretman junaka koji u pravom duhu poučnih priča obilato uživaju u svojim manama. Tumbbad je studija o moralnom posrnuću, koliko, recimo, i Prvi put s ocem na jutrenje, i Vinyak Rao je vrlo zavodljiv u svojoj relaksiranoj podanosti padu. I nemogućnosti da se odupre mračnim silama. 

Ako vam se dopao Get Out, na izvestan način, mogao bi da vam se dopadne i Tumbbad kao njegov arhaični parnjak.

SELEKTAH: 8/10

A CIAMBRA

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.



Metacritic: 70/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****


Ne želim previše da diskvalifikujem drugi film Jonasa Carpignanoa (možda ste gledali njegov Mediterranea?) time što ću ga nazvati "romskom Gomorrom", ali to bi manje-više bio najkraći i najprecizniji opis onoga što vas očekuje ovde.

Pio (koga verovatno po dosta motiva sopstvenog života igra Pio Anto) je tinejdžer koji odrasta u mnogočlanoj porodici u pretežno romskom kraju Kijambra, u Kalabriji (u Italiji), sa starijom braćom i ocem koji prehranjuju porodicu sitnim kriminalnim radnjama. Pio je željan da odraste i da im se pridruži u ozbiljnim poslovima. Prilika za to će mu se ukazati kada otac i brat završe u zatvoru, a majka, nevoljno, bude morala da se osloni i na njega.

Kada nam se stvari predstave, nije teško pretpostaviti kakvu će nam priču ispričati ovaj film koji ne beži previše od očekivanja koja od njega ima festivalska publika- malo sirovog dokumentarizma, malo plemenite melodrame, malo gorke istine i, ako je reditelj pametan- malo tragičnog ishoda. I tako i bi.

Carpignanova impresivno autentična priča (sve sa šestogodišnjom decom koja po kadru purnjaju pljuge na radost nasmejanih roditelja) verno prenosi getoiziranost romske zajednice i nemogućnost da pobegnu jedni od drugih i od onoga što im je društvo "dodelilo". Pio je pametan i spretan momak i verovatno bi u Amazonovom magacinu napravio čudo od organizacije, ali surova hijerarhija ne dozvoljava ozbiljnija pomeranja i promene.

Carpignano nam kroz sudbinu izbeglice iz Burkine Faso, s kojim se Pio druži, pokazuje da sve može i gore i bezizlaznije. I na kraju, u očekivanom obrtu, i Pio, da bi odrastao, mora da učini nešto što će nauditi njegovom afričkom prijatelju, ali će sačuvati opstanak zajednice, hijerarhije i omogućiti mu da napreduje na dozvoljenom delu lestvice.

Ako preferirate ovu vrstu socijalne egzotike, A Ciambra je solidan nastavak romskog serijala unutar koga je i Dom za vešanje imao jedno od esencijalnih mesta.

SELEKTAH: 5/10