24 March 2019

MOĆ VEŠTICA 10.03.2019. Dvadesetdeveti deseti mart


Antirevolucionarniprosalonskičilaut.




Independent Country - William, It Was Really Nothing (The Smiths)

Nimani Teenage Riot - Devojka sa protesta

The Nails - 88 Lines About 44 Women

PicaPica - Cast in Stone

Jeru The Damaja - Ain't The Devil Happy

Fontaines D.C. - Roy's Tune
Happy Mondays - In The Blood

Wat Tyler - I Just Called To Say...
Solange feat. Kelela - Scales
Pearl Jam - Indifference
Kokoroko - Uman

Radiohead - A Punchup at a Wedding. (No no no no no no no no.)
De La Soul - The Mack Daddy On The Left

Terminal Cheesecake - Meathead (God)
Teeth Of The Sea - VISITOR
D'Angelo - Unshaken
Spring Heel Jack - Bar

The Rockingbirds - Your Good Girl's Gonna Go Bad (Tammy Wynette)
Murg - Grannen är din fiende
Fauna - Kaliko

Nearly God - Judas (Depeche Mode)

The Fall - A Past Gone Mad (Mark Goodier Session)
David Devant & His Spirit Wife - Pimlico [Single Version]

Isaac Hayes - Ike's Mood

22 March 2019

TV GONIČ: BESA


Ako vidite da šepam, to je bilo zbog ovog teksta. S vetrom uz lice na Before/After.

20 March 2019

SAD PRIMETIH...

... pa da podelim.

Pageviews all time history
1,000,634

BEN IS BACK


Ben Is Back je angažovani, pro-oskarovski film koji se bavi aktuelnom američkom krizom izazvanom, najčešće legalno prepisanim, opioidima. Potreba za ovim tj ovakvim filmom nastala je iz puke činjenice da su žrtve ove zavisnosti u 8 od 10 slučajeva belci, a u polovini slučajeva oni socijalno bolje plasirani tj "koji to nisu zaslužili". Činjenica da je u ovom filmu mama Julia Roberts udata za Afro-Amerikanca ne posivljuje (a naročito ne pocrnjuje) stvar, jer oboje pripadaju višoj srednjoj klasi. Zbog kojih i ovaj film.

Ben iz naslova filma je, dakle, momak koji je sasvim slučajno završio na "medicinskom heroinu", nakon povrede na (sportu koji praktikuju skoro svi u Americi, zar ne?) snoubourdingu. Lekar mu je prepisao lekove protiv bolova, mama je uredno pitala da li ovi izazivaju zavisnost, lekar je rekao ne, kad ono... Par godina kasnije, Ben je više emotivno, nego materijalno devastirao svoju porodicu, navukao je svoju curu na dop i ona je u međuvremenu overila, počeo je i da diluje, bio je već u nekoliko riheba, očuh je za ovaj poslednji uzeo drugu hipoteku da bi ga otplatio... Ben je priča koju svi mi koji smo imali nekakve veze sa ovim stvarima predobro znamo.

U svom ostvarenju Peter Hedges (koje potpisuje i kao scenarista), on pokušava da fokus priče zadrži na realističnom portretu majke koja ne ume i ne zna kako da prestane da bude posvećena svom "bolesnom sinu". Ben dolazi kući na Badnje veče, neplanirano. Svima su senzori nakostrešeni upozorenjima zbog toga. Niko nije naročito srećan. Ben je pun obećanja. Majka mu dozvoljava da ostane jedan dan, ako joj obeća da će joj sve vreme biti pred očima i da će se sutra vratiti u riheb. Ne treba mnogo nagledanosti pa da znate da je ovaj film već tim dogovorom krenuo kako ne treba...

Ben Is Back protiče kao dramska razrada svih mogućih situacija koje narkoman može da kreira sve slabije se opirući svojoj zavisnosti. Hedges ispoljava solidan trud da nam Benovu istoriju prizove u zgodnim trenucima (susret sa alchajmerizovanim doktorom u tržnom centru), a ne da ona bude predmet nekakvog suvoparnog dvominutnog izlaganja. Nekad su ti potezi skoro idiotski, kao kada Ben, dok on i majka traže "kidnapovano" kuče, svrate do njegovog učitelja istorije, koji mu je valjao Oksitocin za seksualne usluge, samo da bi mi i majka shvatili ovo poslednje, i bili užasnuti rasponom jednog ljudskog pada...

Ben Is Back nije dosadan. Ne drži lekciju. Dosta je realističan i zapravo koristi Majku tj Juliju Roberts kao sočivo koje prelama događaje. Ona je isprva oprezna, istrenirana, isplanirana, a onda kako se njen sin približava tamnoj strani sve to pada u vodu i sve se pretvara u jedan jedini sistem- daj šta daš, ne pitam koliko košta!

Na kraju, nema kraja. Sve se nastavlja. Što je najgori ishod ovakvih priča. Kad nemate izbora, glupo je da to što vam ostane nazivate nadom, ali to obično biva dovoljno.

Mali film. Ali neuvredljiv.

SELEKTAH: 6/10

18 March 2019

THREE IDENTICAL STRANGERS


Teško je poverovati da, kad podvučete crtu, ovaj film osuđuje jednog jevrejskog naučnika, pa još "survajvora" koncentracionih logora, njujoršku jevrejsku elitu i jednu jevrejsku ustanovu za usvajanje dece za nešto što je, do sada, i kao "delatnost", u domenu anti-humanih i anti-humanističkih nauka, uglavnom bilo pripisivano... nacistima!
I taj aspekat filma nekako ostaje u pozadini, kao akcentovan, ali nedovoljno zapaljen momenat filma.
A mi smo, kao gledaoci, prepušteni skoro istom cirkusu, koji je kamufilirao stvarni problem "tri identična blizanca", kada su njih trojica stupila "na javnu scenu" da obnaroduju činjenicu da su se nakon devetnaest godina solo života slučajno pronašli i spojili.

Ono što se trojici identičnih blizanaca dogodilo zaista je jezivo.
Slede jezivi spojleri.
Njih je na usvajanje dala njihova devetnaestogodišnja majka, koja je slučajno zatrudnela i čija "uloga" u svemu ovome je poprilično "protrčana", čak i u trenutku kada su braća uspela da je pronađu.
Elem, nakon toga, zli jevrejski naučnik je preko zle jevrejske ustanove za usvajanje i finansijski podržan od strane zlih jevrejskih i drugih elita grada, odlučio da braću raspodeli u tri porodice, u koje su već, namenski bile raspoređene tri devojčice na usvajanje, koje su trebalo da služe kao "reperna tela" u eksperimentu.
A sve da bi se sprovela studija o tome da li i u kojoj meri roditelji i roditeljovanje utiče na razvoj deteta, u odnosu na gene.
I braća nisu bili jedini blizanački učesnici u eksperimentu. Prema dostupnim saznanjima sigurno je još nekoliko blizanaca rasparano i raspodeljeno zarad istraživanja.
Takva su bila vremena... kažu svi koji su bili dostupni za film, a imali neke veze sa eksperimentom. Nema nekog naročitog kajanja s njihove strane. Zarad nauke je to! Sem kada se nacisti brane istim.

Jedan od braće kuburio je sa depresijom. I ubio se.
Bebe su kao male pokazivale da su iz istog jajeta- sve trojica su udarali glavom u zid kolevke. Kasnije su u životu sva trojica izabrala da puše Marlboro, da se bave rvanjem, da preferiraju "starije žene"...
Ali razdvojenost je uticala na njih. Još i više kada su se ponovo našli. Kao potpuni stranci, spremni da se vole i dele dalji život, ali nespremni za to da se, ipak, ne znaju i da su jedni drugima trećima-  stranci!
Različiti roditelji različito su delovali na njih. Naročito na onog koji se ubio. Niko nikoga ne krivi, ali okrutno je kada upleteni zaključe da "siroti Eddy i njegov otac jednostavno nisu bili dobar spoj".

Film ide hronološki i odmah na početku relativno brzo spaja tri stranca, jer poenta ovog filma nije na tom čudu, već na njegovoj podloj pripremi. Three Identical Strangers kao svoju temu postavlja "raspad braće" i traži razloge za to u sprovedenom eksperimentu. Ali na tom terenu nema puno toga da otkrije. Pravi akteri su mrtvi ili dobro skriveni. Studija se samo spominje na kraju, i dolazak do nje je posledica nastanka filma. Međutim i njena cenzurisana verzija sugeriše da neko i dalje ima moć da krije svoje postupke.

Tako Three Identical Strangers biva doku-melodrama, film koji počne neverovatnim i neočekivanim hepiendom, a onda "hepi" lagano nestane iz vazduha, a "end" se razvuče u beskraj, paradoksalno. Braća su neverovatno simpatična i to samo žiga na suze (sažaljevanja), ali ja, na kraju, nisam bio iznenađen izopačenošću sveta. Sem njegovim "semitskim" doprinosom, i to tako brzo nakon zla Drugog svetskog rata. Možda je čitava stvar u kontekstu neki "PTSD", bez želje da ih pravdam.

Neveselo gledanje.

SELEKTAH: 8/10

AQUAMAN


Možda mi se ne piše "recenzija" ovog filma, ali bih, ipak!, da nešto kažem o njemu.

1. Nicole Kidman
(I) ovim filmom potvrđuje da je, kao Elizabeth Taylor nekada, apsolutno jedina Elizabeth Taylor Holivuda, spreman i sposobna da se prepusti najrazličitijim filmskim ulogama i gledaocu priušti ugođaj tog potpunog prepuštanja. Bez blama i ustezanja. Mislim, u ovom filmu oskarovka Kidman u svojoj 51. godini tabači vodene elijene karate potezima i tronošcem, kao da ima trideset godina manje i kao da joj od ove uloge zavisi dalja karijera. BraFUCKINvo!

2. Jason Mamoa
Kad sam ga gledao u Game Of Thrones ja sam bio ubeđen da se radi o osobi niskog IQ-a višestruko nadoknađenog mišićima za koju nikada više nećemo čuti. Iako je kao nemušti Khal Drogo briljirao. Iako nisam osetio da se film bavi Aquamanom, tj daleko više sam osećao dileme i napore svih ostalih junaka, nego njegove, Mamoa je apsolutni Aquaman koliko je Christopher Reeve svojevremeno bio apsolutni Superman.

3. James Wan
Wan je neviđeno pametan i praktičan reditelj. Autor koji svoj talenat demonstrira kroz strateški pristup materijalu, a ne kroz puko insistiranje na ponavljanju svojih patenata i trejdmark momenata. Aquaman je više od bilo kog superherojskog filma poslednjih decenija osmišljen za azijsko tj kinesko tržište. Nesporno, njegova inherentna inovativnost potiče od činjenice da je podvodni teren neeksploatisan momenat koji sa sobom donosi i nova stvorenja, oblike borbe, scenografije, kostime... Ali Wan je čitavu priču osmislio, htedoh reći "kostimirao", kao bajkoliku pustolovinu koja je osnov najuspešnijih (fantastičnih) istorijskih epova koje "kinezi" svake godine štancuju, kao svoje "superherojske" materijale.

Takva postavka pojednostavila je dramski tok i pružila više prostora egzibicijama na "znanim terenima". Prezentacija morskih bića i čudovišta dominira vizuelnim izgledom filma, borbe su manje više prepoznatljiva tabačenja sa kung-fu ugođajem, uvijena u podvodne glazure. Aquaman, baš kao i ceo DC kompleks, deluje "retro-sveže" i Wan je prepoznao da arhaična postavka njegovog junaka i njegova geneza u "Kralja mora" ne mogu da se takmiče sa ritmom "Avengersa", te ih otuda nije ni postavio kao takmace, već je iste potražio u kompleksu pomenute kineske produkcije epske fantastike.

4. Stephen Chow
Dupe bih dao da vidim kako bi Chow uradio sledeći nastavak. Ili bilo koji DC/Marvelov superherojski.

SELEKTAH: 7/10

STAN AND OLLIE


Stan And Ollie je jedan savršen kandidat za Oskara.
Njegova jedina mana?
Ta "savršenost" deluje za nijansku kalkulantskije (ne)skriveno nego što treba i ruži njegov, inače, "kul" i "nezainteresovan" pristup oskarovskom terenu.

Reditelj Jon S. Baird ima odgovarajuće kvalifikacije. Njegov prethodni film, Filth, koji izgleda kao mlađi brat Trainspottinga, deluje kao sve suprotno od ovog filma i trebalo bi da ukaže na "zreo" kreativni napor, koji je autora stavio u službu filma, a ne obrnuto.

Stan i Ollie su besmrtne holivudske legende. Bavljenje njima zahtevalo bi jednu HBO sezonu, a ne film. Zato je ovde lukavo i "Oscar-friendly", izvučena epizoda iz njihovog karijernog oproštajnog finala. Stan i Ollie pristaju na pozorišnu turneju po Engleskoj, nekih šesnaest godina nakon svoje poslednje filmske saradnje, koja bi trebalo da tamošnjem producentu posluži kao šoukejs njihove popularnosti da prikupi pare za njihov povratnički film, o Robinu Hudu. Stan ubrzo saznaje da do filma nikada neće doći, a mi gledaoci i sami potom shvatamo da su predstave koje igraju verovatno njihovi poslednji nastupi... Šmrc?

Steve Coogan i John C. Reilly, su maestralno kastovani. Obojica komedijaši u svojim karijerama, spojeni da se dramski pohvale u ruhu svojih pra-otaca. Da tako kažem. Idealan oskarovski predložak, slažete se?

Stan And Ollie nije patetičan. On relativno odmah po početku uzleće na emotivnu visinu na kojoj će nas držati tokom celog filma (jedan od prvih problema), i koju će Stanovim i Olliejevim "tačkama" u stvarnom životu razbijati potencijalnu patetičnost života i samog toka filma. Dva nekadašnja prijatelja upustila su se u čitav poduhvat, a da nisu razrešili razloge svog razlaska pre mnogo godina, Ollie je sve lošije sa zdravljem i za njega su nastupi sve veći izazov. Publike isprva nema, ali se stvar lagano rasplamsava u njihovu korist, otuda čudi da je filmski angažman, ipak, izostao.

I sem deset krajeva koje Baird u poslednjih petanest minuta besomučno niže, Stan And Ollie je vrlo pristojna i dostojna posveta velikanima, drama solidnog edukativnog potencijala za naša srca i duše. Koja ničim ne izlazi iz postavljenih okvira i zacrtanih ciljeva. Nešto što su Stan and Ollie radili. Nema nepredvidivosti. Sve je samo lepo. I sve tužnije.

SELEKTAH: 7/10

LE MONDE EST A TOI


Lepo je videti da Romain Gavras nije krenuo putem koji je njegov debi, Notre jour viendra, sugerisao. U pitanju jeste bila interesantna, lična i bizarna intelektualna pustlovina, ali, bojim se, da bi produbljivanje takvih tematika pokazala tankost i površnost (prečestu kod milenijalskih) autora, stilistu iznad sadržaja. Nedovoljno snažan intelekt naspram nesigurnih, ako i uopšte, emocija.

Sa svojim novim ostvarenjem, Le monde est a toi, Gavras je uradio sve suprotno. Stavio je srce u prvi plan, priču podredio emocijama, kao i njen ishod, a sve uobličio u nešto što bi se moglo opisati kao emotivniji, egzistencijalističkiji pristup krimi-komediji koju je devedesetih patentirao za post-(post...)moderno korišćenje Guy Ritchie.

Gavrasova priča o sitnom krimosu s juga Francuske, Faresu, koji pokušava da izađe iz ilegalnih voda u kojima će zauvek ostati sitna riba u nešto više obećavajući svet biznisa. Za sve to trebaju mu pare koje je njegova majka, nešto krupnija ribica u istom krimi svetu, prokockala. Zbog čega se Fares sa jednim prijateljem i dva momka iz bande za koju je radio prihvata prljavog posla šverca i prodaje gudre. Skoro nešto kao "poslednji" posao, koji potom treba da iskupi junaka...

Gavrasov kast, Vincent Cassel koji je skoro perfektan kao autistični "debil" Henri, savršeno pomaže da se film bez mnogo truda većma doima kao (satirična) komedija, iako po čestim, i oporim, detaljima, on može da parira bilo kojoj Kusturicinoj drami. Le monde est a toi prikazuje na komičan način jedan svet u kome su fundamentalni odnosi, između roditelja i dece, između prijatelja, ruinirani pohlepom i jurenjem za novcem.

U nekom trenutku, Gavras će Faresu kontrirati Brittany, desetogodišnju ćerku krimosa koji ga je prevario, i koju Fares potom mora da kidnapuje da bi povratio svoje pare, samo da bi ih udružio preko istih briga i muka koje im donose njihovi roditelji.

Na kraju trijumfuje pravda, dobri ljudi i, kao i kod Ritchieja, taj trijumf ne deluje jadno i jeftino, već kao zaslužena nagrada za sve ono što su im priredili očigledno nepopravljivi gadovi.

Gavras ne egzibicioniše režijom, niti pričom. Naprotiv, ona ima postmodernistički retro-ton, sa blagim koketiranjem sa festivalskim filmom u svim ne-komičnim scenama, koje donose neprijatno osveženje realnosti. Cassel verovatno najviše od svih vuče film ka nekakvoj arthausičnijoj postavci, ali Gavras sve vreme tok priče drži pod kontrolom, realizujući jedan dinamična, duhovit, zabavan i rezeći film koji prepoznatljivu matricu o poslovima velikih, nestačnih dečaka, dočarava iz ugla najslabijeg (ali najpametnijeg) od njih, i iz vrlo nezahvalnog ugla "deteta".

SELEKTAH: 8/10

13 March 2019

THE NEW KING OF COMEDY


The New King Of Comedy je jedan od čak tri filma koje će Stephen Chow da izbaci ove godine. U isto vreme u pitanju je, naročito u kontekstu njegove post-Shaolin Soccer karijere, najniskobudžetniji i po mnogo čemu najskromniji film.
S druge strane, njegova društveni angažman i poruka nikada nisu bile direktnije i agresivnije artikulisane.

Ono što i po samom naslovu možete da pretpostavite, The New King... ima veze sa jednim od prvih (samostalnih) Chowovih režija, King Of Comedy, u kome se on osvrnuo na svoje glumačke početke i trnovit put do bilo kakvog uspeha. U novom filmu koji, dakle, funkcioniše kao neka vrsta rimejka, fokus je na mladoj glumici Rumeng koja, nažalost, nema ništa od fizičkih kvaliteta (nije lepotica!) neophodnih za uspeh u kineskoj filmskoj industriji. Ona vreme traći na trećerazredne glumačke angažmane kao statista gde je izložena brutalnom tretmanu od strane reditelja, producenta i čitave ekipe.

Chowov film, rekao bih, promišljeno stiže u eri #meToo pokreta i svojom lineranom, jednostavnom i bajkolikom pričom o pepeljugastom uspehu jedne glumice želi da skrene pažnju na nekoliko stvari. Pre svega- tretman žena u Kini. Kako je tamošnjim ženama, ne treba da gledate samo na primeru toga kako Rumeng prolazi na audicijama, već i kako se njen otac (koji je, paradoksalno, jedan od najpozitivnijih junaka u filmu!) ophodi prema njenoj majci- pretnje fizičkim nasiljem pominju se brzo i lako u brojnim situacijama. Žene su ili trofejni momenti filmova i muškaraca ili su vulgarno prizemljene na tretman kakav imaju psi, doduše, u zemljama van Kine.

Ovaj aspekt filma dodatno je podcrtan kroz Rumengin odnos sa njenim verenikom, koji ne samo da je finansijski eksploatiše, nego paralelno razvija karijeru žigola. I prelomni momenat ovog filma za Rumeng dolazi kada se pobuna u njenom privatnom životu iskoristi kao inspiracija za glumačku rolu. Silina i sirovina tih emocija prepoznata je na audiciji i služi kao odskočna daska za njenu dalju karijeru.

Paralelno sa tim, Chow slika i vrlo depresivnu sliku profesionalnog života tamošnje filmske industrije koji fabrički krcka ljudske živote koliko i druge industrijske grane. Radi se brzo, ljudi se tretiraju kao stoka, umetnička vizija podređena je jeftinim i komercijalnim potrebama.

Depresivnoj slici ovog drugog govori i paralelno umešana priča o uspešnom glumcu koji je na zalasku karijere, koji sada pokušava da zadrži dostojanstvo i "stari tretman" radeći u B-produkcijama. Chow sa dosta cinizma dočarava nespremnost stare ekipe da se prilagodi novim uslovima rada, ali na primerima i starih i novih glumaca pokazuje nehumanost uslova u kojima se radi tj nehumanost koja je poprimila novi oblik (samo uporedite tretman glumčevog asistenta sa tim kako sam glumac prolazi kod novih reditelja).

The New King Of Comedy funkcioniše kao roud-muvi prikazujući Rumengin privatni i profesionalni život kao linearni niz anegdota koje manje-više ponavljaju isti utisak o stvarima koje sam pobrojao. Otuda će odsustvo zapleta i dramske radnje povremeno učiniti film dosadnjikavim, ali Chowova briljantna uvrnutost i dalje se može pronaći u detaljima ili sumanuto razrađenim scenama (poseta priučenom estetskom hirurgu). S druge strane, hvale je vredan ne samo Chowov angažman, već i (ponovno) okušavanje na terenu socijalne (romantične) komedije koja, i to treba reći, jeste jedan od najlukrativnijih tamošnjih žanrova i očigledan je odgovor na potrebe publike da se neko bavi njihovim realnim problemima.

SELEKTAH: 8/10

11 March 2019

JEUNE FEMME


Jeune Femme, rediteljke Leonore Serraille (čiji prethodnik, i njen debi, Body, mi stoji u nepreglednom redu filmova još od 2016) je film koji bi mogao da bude o modernim potucanjima jedne mlade Parižanke, ali i o neprijateljskom Parizu koji potuca jednu mladu Parižanku.

Glavna junakinja je Paula Simonian, devojka od tektridesetleta, koja se upravo vratila iz Meksika (nisam siguran u to, proverite), samo da bi saznala da ju je, njen osetnije stariji dečko (mislim, u filmu se insistira na tome, ne primećujem ja), kaširao i ne želi da ima išta sa njom. A ona mu uporno zvoni na interfon i udara o vrata, čak i glavom. Tako film počinje.

Paula koju upoznajemo deluje više kao "slučaj", nego kao "mlada, luda žena". Razlozi njene mentalne devastacije isprva ne leže toliko u drugim ljudima i mrskom Parizu, koliko u njenom emotivno nesputanom ponašanju. Paulu niko neće, ni dečko, ni rođena majka i ona je prinuđena da se dovija i snalazi. I završava kao dadilja jednoj samohranoj majci praveći se da je Sara, prijateljica jedne druge žene koja je preporučila za posao i koja misli da je u njoj prepoznala školsku drugaricu koju dugo nije videla, koju je mnogo volela i kojoj sada želi da pomogne. Paula nema problem da se pravi da je Sara, da bi preživela sve što joj se dešava. Mi, nažalost, i dalje nismo razuvereni od toga da je Paula sajko. I da je to jedini razlog zašto sve radi.

Radnja filma prvo traje jedan dan, koji je jako loše počeo. Zatim se produžava i na drugi dan, a na kraju deluje kao da je trajala i par nedelja. Toliko o konceptu, koji mi se učinio.

Paula usput otkriva i da je trudna, i počinje da radi u nekom modnom šopu (to je kao pekara u Parizu), da se druži sa čuvarem tržnog centra u kome joj je posao, ali sve to je, da ne zaboravimo, bazirano na njenom lažnom identitetu. Koji kada bude otkriven, sve se sruši.

Ali Paula iz te laži izlazi sigurnija i samopouzdanija, čak se i pomiri sa majkom. Donosi odluke. Ne vuče druge ljude za rukav, a još manje udara glavom u druge stvari.

Ali mi nismo toliko uvereni da se išta promenilo. Paula deluje kao da je i dalje raspoložena da raspiruje svoju ludačku energiju i da ne zna šta hoće čak i kad zna šta neće. Možda tako izgleda "mlada žena". Iz vizure druge žene. Možda je ženama ovaj film jasniji, ali ne bih da se sakrivam iza tako jeftinih diskreditacija.

U nekom trenutku sam pomislio da Paula u Jeune Femme ostvaruje slično ludilo kao Michele u A bout de souffle, da je ona nihilistički vođena energija koja ne može da nađe uzemljenje, a ni svrhu. I onda samo prkosi i uništava. Što bi za milenijalske propozicije sveta i moglo da prođe- Paula je njihova "anti-herojka" koliko je i Michel bio "anti-heroj" generacija pre Milenijalsa. Ali za nas, i svet umetnosti uopšte, možda nije ukusno ni naročito se sprdati sa tom teorijom.

SELEKTAH: 5minus/10