12 September 2016

25 August 2016

THE GET DOWN

Moj lover odgovor hejterima


Teško da ćemo ove godine gledati veću i bolju seriju. Ili sledeće. Evo i zašto na B/A.

24 August 2016

AS MIL E UMA NOITES: VOLUME 3, O ENCANTADO (1001 NOĆ: TREĆI DEO- OČARAN)

Rapsodija magije i dokumentarizma


U trećem delu svojih "Arapskih noći" (koji su samo inspirisani strukturom čuvenog mita, kako ne prestaje da nam napominje), Gomes nema nameru da nagradi one koji su, kad god, nakon više od četiri sata prva dva dela stigli i poželeli da odgledaju i treći. Naprotiv, Očaran mi deluje kao najzahtevniji za praćenje i interpretaciju. Natopljen je sa najviše poezije, a najmanje konvencionalnog narativa i uobičajene dramske metrike.

Ono što ga čini definitvno različitim od prva dva dela je osvrt na Šeherezadu i njenu zlu sudbinu. Gomes uvodi i njenog oca, velikog vezira, koji pokušava da iščupa svoju ćerku iz kandži smrti kralja koji ju je "zarobio" i drži je u životu samo dok Šeha ima zanimljivih priča za njega. Ali, kako i ona sama kaže, kralj je sve manje zainteresovan i sve teže prati priče koje mu priča. Na početku vidimo ćerku i oca u nežnom dijalogu, protkanom očevom tugom što ne može da spase ćerku, uprkos obećanjima da hoće. Nakon toga pratimo nju kako hodi Persijom/ Bagdadom/ Portugalom, poput neke hipi cure sedamdesetih i sreće raznorazne ljude, koji, rekao bih, uverljivije ostaju s one strane Gomesove dokumentarne fantazmagorije.

Gomes nas iz sveta mašte, poezije, lagano prebacuje u jedan podjednako neverovatan i fantastičan- svet takmičenja u pevanju zeba! Ako je verovati onome što nam je Gomes prikazao, a to je centralna (i zapravo jedina) priča ovog dela, u Portugalu mnogi muškarci treniraju zebe da pevaju što više (različitih) pesama i potom ih odvode na razna takmičenja gde specijalne sudije sude o njihovom talentu. Pobednici bivaju nagrađeni peharima i čini se da je sva čar pobede u nekakvom prestižu i nadovezivanju na tradiciju koja traje vekovima. U Portugalu bačenom na kolena i doteranom do prosjačkog štapa, preživljavanje ove vrste manifestacije skoro da se graniči sa nekom vrstom održavanja nacionalnog ponosa. I učesnici dosta emotivno podnose rezultate svojih zeba.

E, sad, možda sam samo ja to tako doživeo. Jer u ovom, vrlo "free flow" delu, Gomes neprekidno zatrpava ekran informacijama o učesnicima takmičenja, ali nam ne stavlja jasno do znanja ko su sami akteri na filmu. Pri tome, audio sa lokacije nestaje svaki put kada Šeherezada preuzme priču o tome i vraća se kada ona ode na spavanje. To neprekidno pulsiranje olakšava epizodičnost, ali ne deluje baš da u ovom kolažu ima neke posebne strukture. Jedino što ćete sigurno zapamtiti jeste kada jedan od takmičara u veliku zamku za zebe uhvati "duha" (koga igra čovek). Njegovo oslobađanje je vrlo komično i to je trenutak u kome se Šeherezadin nadrealni svet spaja sa podjednako sumantuim Gomesovim prikazivanjem Portugala.

Arabian Nights tako biva u isto vreme i emotivna posveta autorovoj domovini, ali i neka vrsta post-festum solidarisanja sa narodom Portugala koji je sasvim sigurno zaslužio bolju sudbinu od one koju mu je organizovala vlada. Uprskos očiglednim i pojedinačnim manama. Nadovezivanje na mit o 1001 noći možda je pomoglo sistematizaciji materijala, ali on bi i bez toga rezonovao podjednakom "ljudskom fantastikom".

Zbog skoro potpunog odsustva dramske strukture u drugom (a i prvom) delu filma, ovo neće biti lako za gledanje, a lagao bih da kažem da još 2 puna sata pravdaju sami sebe. Ali, s druge strane, Gomes nesumnjivo nudi originalne strukture, originalan pristup i što je najvažnije (O SRPSKI REDITELJI, ČUJTE I POČUJTE!) oseća obavezu da se osvrne na sredinu u kojoj živi i radi i ponudi ambiciozan komentar čija je konstrukcija sumanuta koliko i namera u koju se upustio. Ali, baš je u tome poenta. U kolosalnom grešenju.

SELEKTAH: 5plus/ 10

PRODAJEM BAJS!

Jer sam kupio novi i lepši.


Ovo je moj stari bajs. Ima 10 godina. Ali nije vožen toliko koliko godine impliciraju. Prošle godine samo četiri puta, ove samo jednom. Jer žena, deca, kola...

Poslao sam fotke koje pokazujem i vama i pitao @stonexman (kao jedinog čoveka u neposrednoj blizini koji vozi i razume se u bajseve) za koliko da ga prodam i on mi je rekao  "Vidi, dobar je ovo bajs, šteta što je toliko star", kao i da maksimalno tražim 240EUR i da ga ne dam ispod 180EUR.

Ja sam nešto odlučio da hoću da ga prodam za 220EUR. Nema cenkanja. Ako ga ne prodam, kao što sam rekao @stonexman, pokloniću ga nekom rođaku.

Ako ste zainteresovani (i želite da vam šibnem HD verzije ovih fotki) javite se na: mislitemojomglavom@gmail.com

(za ostale fotke kliknite na read more)

23 August 2016

AS MIL E UMA NOITES: VOLUME 2, O DESOLADO (1001 NOĆ: DRUGI DEO- OPUSTOŠEN)

Najkonvencionalniji i možda zato najbolji deo trilogije


Drugi deo Gomesove trilogije stiže nam kroz tri ("Šeherezadine") konciznije priče.

Prva, skoro vestern jezikom, satirično govori o hvatanju lopova i ubice Simaoa "Bez utrobe" koji je u nekom trenutku stavio potrebu da nakon predugog izbeglištva ponovo vidi porodicu iznad mogućnosti da će tako biti lakše uhvaćen. To ga je učinilo nekom vrstom heroja i izvelo brojne Portugalce na ulice da ga pozdrave dok ga je policija sprovodila u zatvor. Nema veze što Simao izgleda kao polu-senilni starac koji u pojedinim momentima bekstva deluje skoro groteskno (kad se krije od drona ili kada sarađuje sa jatacima). Najbitnije od svega je kakav moralni profil postaje "heroj" Portugalaca u godinama teške ekonomske krize.

Druga priča je barokni, postmoderni teatar gde sudijica (kojoj je ćerka upravo javila da je izgubila nevinost sa  muškarcem koga joj je majka preporučila?!) pokušava da stigne do "korena zla" i pronađe stvarnog krivca za seriju nedela u kojima krivci uvek imaju opravdanje za svoju situaciju i pozivaju se na nekog drugog u nerazmrsivom nizu u kome učestvuje čak i jedna krava i maskirani banditi. Iako statična i nepreterano filmična, ova deonica nosi dramski najartikulisaniju priču i, čini mi se, najbolje prenosi kritiku i razumevanje koje je Gomes ispoljio za svoje Portugalce tokom teških vremena.

Treća priča je verovatno najfilmskija. Ona se bavi kučetom Diksijem koje zbog, mahom nesrećnih, povoda prelazi od jednog do drugog vlasnika, gubeći veze sa prethodnim, iako se sve odvija u par zgrada jednog (lisabonskog?) bloka. Ovde je Gomesova žaoka najoštrija, najduža i bode najdublje. Nada ovde živi jedva i ne baš dugo. A da bi opisao tragikomičnost Diksijevih putešestvija Gomes će na kraju čak uvesti i njegovog "duha" blizanca, koji govori o dugoj liniji "diksija" koji su tu bili pre ovoga ili aludira na neveselost situacije.

Kao i prethodni deo i ovaj "opustošeni" meša dokumentarizam i "magične elemente", ali i uprkos jasnije vođenoj priči, deluje da će se i najsličnije interpretacije burno razlikovati u nekim detaljima, u zavisnosti od toga ko je šta u Gomesovoj estetici ukačio. Dva sata i par minuta više, kao ni u jednom od delova, ne promiče lako, potrebna je jaka koncentracija, što sve rezultira time da će vam neki detalji promaći i da ćete usled toga imati sasvim drugi doživljaj priče. Nije da se branim, ali mi deluje dovoljno objektivno da najavim tako nešto.

SELEKTAH: 6plusplus/ 10

22 August 2016

AS MIL E UMA NOITES: VOLUME 1, O INQUIETO (1001 NOĆ: PRVI DEO- NESPOKOJAN)

Šta god mislili o ovom filmu, u Srbiji niko ne pravi ovakve, ni slične i mahom želudac mesto srca kod nas


Kažem ja Žozefini u nekom trenutku- baš je super što je napravio da se uopšte ne čuje ovaj petao (koji je inače osuđen na smrt zbog uznemiravanja komšiluka kukurikanjem). A na to će meni Žozi- šta lupaš, pa svaki put kad padne noć, petao kukuriče, evo malo pre i kad je bio vatromet, čuje se kako on kukuriče!...
Fakat je da bi film bio bolji da se ne čuje nikad kako petao kukuriče.
Fakat je i da film koji JA gledam nije onaj koji se prikazuje meni i Žozefini.
Kažem vam sve to zato što mi se čini da će svaki gledalac ovog filma Miguela Gomesa (koga neki pamte po zanimljivom Tabu, a neki i po još zanimljivijem A Cara Que Merces) odgledati svoj film.

Pre svega, Gomes ne štedi na materijalu. Njegov film skoro sve vreme ima naratora (ponekad jednog, ponekad se mešaju dva), narativ se retko linearno prati, a i čak kad konačno uspe da se fokusira na jednu priču, Gomes je neprekidno cepa montažom kadrova koji naoko nemaju vezu, ubacivanjem likova i njihovih monologa itd itd itd itd i(stvarno)td.. Otuda, pošten gledalac kontinuirano tokom dva sata biva zatrpavan "događanjem i pričanjem" od koga mislim da u jednom cugu ne može ni da prihvati sve tj ono što stigne da ukači biće film koji je odgledao.

Film nije baziran na Šeherezadinim pričama iz Hiljadu i jedne noći, ali koristi tu priču kao simboličan i formatski okvir. Umesto magije, serviran nam je neki "magični dokumentarizam" (ako mogu da budem malo specifičniji u odnosu na "magični realizam"), a umesto Šeherezade imamo Gomesa i njegove likove, koji su svi voljni da nam nešto ispričaju.

U tri priče, od kojih je ona sa petlom najzabavnija, motaju se motivi hipokrizije, korupcije, politike (prva priča), ljubavi, zlobe, zavisti, naivnosti (priča o petlu), tuge, nepredavanja, životnog post-festuma (treća priča), ali sve one izviru iz pred-priče- one o tome kako je u Portugalu, 2009. beše, ispraćen poslednji brod iz nekad slavne brodogradilišne luke (zaboravih ime), koja je izmešana, kako sam reditelj priznaje- bez ikakvog vidljivog smisla, sa pričom o naporima nadležnih da se izbore sa najezdom osa koje uništavaju pčele i privredu. U tom polu-apokaliptičnom kapitalističkom smiraju Portugala, Gomes započinje priču koja se na dokumentaran i satiričan način (u prvoj priči, iako se radi o mitskim junacima, glumci nose moderne kostime i imaju uloge korumpiranih ministara i premijera) nosi sa mukama Portugala polu-zaboravljenog u Evropskoj Uniji od koje se očekivao spas.

I to bi sve bilo ok, da Gomes nije "auteur" čiji vizuelni stil bih opisao kao "pijani dokumentarizam", a onaj narativni kao kupusaru dobrih i loših ideja kako nešto može da se uradi, od kojih nijedna ideja nije odbačena. Upravo zato, nikad jasnog fokusa šta nam zapravo priča i ko su akteri priče (broj se smanjuje i povećava po potrebi), gledalac relativno brzo gubi interesovanje (jer ne može da ga održi na nivou koncentracije koju Gomes zahteva) i od filma ostaje naša privatna kupusara neravnomerno raspoređenih utisaka.

Da je hteo, Gomes je od ovog materijala mogao da parira Felliniju sa svojom verzijom Amarcorda, jer ista vrsta nostalgičnog patriotizma postoji i ovde. Ali nije hteo. I to što nije hteo je dobro. Njegov film je skoro godarovski radikalan derivat Fellinija, i to ima svojih čari. Ali sumnjam da će mnogi imati strpljenja za njih.

SELEKTAH: 5/ 10

19 August 2016

ANNA HOLMER & STEVE MOSHIER - Breadwoman & Other Tales (RVNG INTL)

Najbolji album 2016. snimljen je pre 31 godinu


TRUE STORY: Idem ja tako jednom na posao, i dobar deo puta prelazim peške (jer četrdesete), i sad sam već dobrano uobičajio da to vreme posvetim preslušavanju podkasta i drugih internet emisija. Pa je tako na red došao i Bobby Gillespijev šou u kome menja Iggy Popa na BBC Music 6 (hvala, Danilo!) . I Bobby je svašta puštao, pa i Annu Holmer, koja se u plejlisti ugnezdila između Pointer Sisters i Cat Power, gde joj svakako nije mesto. Jer joj nigde nije mesto. Izrovario mi je sluh Bobby u tih par minuta, otuđio me od sadašnjosti, i podsetio da ja to izdanje imam, da sam ga ukačio u nekoj recenziji kao potencijalno zanimljivo, ali nisam postigao... jer četrdesete. Pesma Ee Che, koju je Bobby pustio, iako 31 godinu stara zvučala je kao da stiže 31 godinu pre svog vremena. Nije zvučala kao ništa što ja u tom trenutku slušam (možda sam u tom trenutku Annu Meredith tako zamišljao, ali ona se posle ispostavila kao Britney pop u odnosu na Holmerovu). Kao ništa što sam ja ikada u životu čuo, ali! i posle poželeo da ponovo čujem, I ponovo! I ponovo! I ponovo!

TRUE HISTORY: Elej. 1985. Zapravo 1982. Performerka Anna vozi se svojim kadilakom po Kaliforniji i spontano počinje da zapevava na izmišljenom jeziku reči i melodije, vrti ih u krug, raspevava, mantra... Tri godine kasnije od toga nastaje predstava Breadwoman o ženi sa maskom od hleba (opširniji libreto mi nepoznat). Za potrebe tog projekta na Annine kvazi-ritualne popevke njen prijatelj i muzičar Steve Moshier nalepio je ambijentalne pasaže na sintisajzeru, koji su ublažili prijem čiste akapele i dali joj retro-futuristički vajb (u ono vreme, pretpostavljam, samo futuristički).

TRUE FRIENDS: Od bilo čega iole nalikog ovoj muzici znam Meredith Monk, Wima Wendersa, Yoko Ono, Trikontove kompilacije sa bluzom ili prvim snimcima grčkog folka, Bjork puštenu unazad, nešto od Wire-u prihvatljivog afričkog pra-bluza, Bilju Bistrik. Ali to su više putevi kojima bi se moglo stići do ove zgrade, nego sami stubovi njene konstrukcije.
Kad kažem zgrade mislim ni na nebu ni na zemlji.

Breadwoman & Other Tales, a pišem vam ovo kao neko ko je sve to prevalio već više od tridesetak puta, je čudesno iskustvo. Onostrano za šta god da se uhvatite. A, ipak, i dalje postojano u našim (31 godinu širim!) muzičkim okvirima. Ovo jeste ambijentana-mantrična-ritualna-meditativna-bluz-Cocteau Twins muzika, ali ovi ambijenti, mantre, rituali, meditacije, bluz, Cocteau Twins zvuče neverovatno autentično, prirodnoneprirodno, sa drugog sveta i, pizdamimaterina!, pitko. Ovo nije pet minuta sa Yoko Ono, pa ko preživi, ovo je "ekspirijans" koji će vam prirodno biti stran i odbojan, ali ćete lagano tonuti u njega, sa sve manje želje da se ritate i opirete. Mogu samo da zamislim koliko će se dobro provesti oni među vama koji se drogiraju.

Ee Che bukvalno zvuči kao miks Matthew Herberta i bilo koje od onih baba-vračara koje su od ranog jutra zapevale za dušu Zaharija Trnavčevića i drugih polaznika ZnanjaImanja. Anna je multiplicirala i iznadovezala svoj glas u mantru, dok je Moshier ispod nje usporio zvuk dolazećeg voza. Iz puke repeticije rađa se tenzija, koju dodatno pravi i tromi bas zvuk čudovišta koje ima gasove. Oo Nu Dah je malčice više na teritoriji ranih Dead Can Dance, sa bogatijom paletom got zvukova. Jedino što smo samleli Lisu Gerrard. Gu She Na Di pretenduje da ima azijski prizvuk, malčice je ritmičnija. Ne znam zašto Bjork od ovoga ne pravi kambek. Giyah je možda najbliža produkcijama našeg doba, curama poput Elysie Crampton ili Holly Herndon, koje, inače, Holmerova jede kao Ivicu i Maricu. Vokalna i instrumentalna tekstura koje se međusobno nadražuju kao dva puža u parenju. Yesh Te ima dosta pitke i nepotrebne njuejdž tonove, dok Holmerova također smanjuje doživljaj i iz mantre prelazi u nekakav spoken word i teritoriju koja nam je već dobrano poznata (ali iz vizure 2016!) poput Laurie Anderson. Sirens bi mogli da nazovemo instrumentalnom temom s obzirom da preko škrgućućih Moshierovih tekstura Holmerova ili porađa jato glista ili pokušava da zvuči kao sirena. Celestial Ash je još jedan korak ka "konvencionalnijem" avangardnom zvuku (opet, iz vizure 2016) sa multipliciranim Anninim vokalom i ambijentalnim dronom, sa blagim paganskim pojanjem od koga će Dead Can Dance u devedesetim napraviti najprofitabliniji deo karijere.

Baš kao i pesmu Wima Mertensa, Maximizing  The Audience, i ovo morate. Pa kud puklo da puklo. Uključujući i vas.

SELEKTAH: 9minus/ 10 (iz vizure 2016), 10/ 10 (iz vizure 1985)

18 August 2016

case/ lang/ veirs - case/ lang/ veirs (ANTI-)

Tri Americanake


Volim ih pojedinačno, ali čini mi se da ih smiješane nikada nisam više voleo. case/ lang/ veirs je hipsterski Travelling Wilburys koji će se dopasti svakome ko je ikada stajao dole na uglu, osećao lagani povetarac pop depresije ili bio iznenađen moćima veštice.

Ovo je album za sočne četrdesete.

Priča kaže da je k.d.lang kontaktirala Neko Case i Lauru Veirs sa idejom da zajedno sa njima napravi neku pank verziju Ronettes, i moram da kažem da mi je žao što u tome nije uspela. Ali i ono što su napravile (ove dve su se odmah rado odazvale) dve i po godine kasnije sasvim mi je dovoljno. Čak i ako zvuči kao neka divljezapadna, ženska verzija Lambchop.

Ako je verovati Discogsu, izgleda da je k.d.lang kumovala tek kojoj pesmi više nego tandem Veirs-Case. Iako ih sve izvode zajedno, kao da su ih zajedno i proživele i napisale.

lang bez sumnje i dalje poseduje raskošnu eleganciju, Caseova melodramsku uzburkanost, a Veirsova možda najveću želju da sve zazvuči tradicionalistički(je). Ali svaka od tih njihovih "prirodnih težnji" maestralno je odigrala svoju ulogu u projektu koji, u nedostatku druge informacije, nije ništa drugo do delo nastalo iz ljubavi, prema muzici, i iz druženja.

Da sam imao priliku da spojim neke tri "kantri" muzičarke, nikada ne bih sparaio ove tri. Iz moje vizure to c/l/v čini još genijalnijim projektom. lang svakako stiže kao starija sestra, ali se njen patronat nigde ne oseća. Uživate u ravnopravnoj čaroliji, gde je izgleda svaka pesma pojedinačno bivala autoritet njenim izvođačicama i tražila da joj se u potpunosti povinuju.

Melanholija, slatka, popodnevna melanholija je najdominantnije osećanje, rekao bih. I tu, kao u zanosnoj Honey and Smoke, dominira lang, dok ove dve, kao zaljubljene ptičice, dobacuju mladalačkim šarmom. Besprekorni aranžmani stvaraju utisak da ste na proplanku i da vetar pirucka, dok se život, negde tamo, dešava drugima. case/ lang/ veirs je poput literature sestara Bronte u grudima i srcima izvođačica. Izsanjan, prisećen, izposmatran.

Nežnost. To je ključna stvar ovog izdanja. Nežnost kakva se ne nalazi ni lako ni često ni na sličnim, a ni na bilo kojim drugim modernim izdanjima. Nema grča, nema planova i namera. Case, lang i Veirs nastupaju neopterećene čak ni svojim dosadašnjim učincima. Prave vanvremenski klasik iz prostog razloga što deluju mimo i van svakog vremena koje bi vam palo na pamet. U takvim okolnostima čovek se najlakše i najiznenadnije zaljubi.
Malo je takvih prilika.
Još manje ljudi
Ali toga ste svesni, jel da, vi, singlovi?!

Očekivano (?) pesme koje potpisuju Case i Veirs, poput Delirium ili Behind the Armory, zvuče nešto borbenije, kao da traže pažnju, nesvesne da će je ionako dobiti. A možda je sve do glasa Neko Case koji i kad uspavljuje najavljuje burne snove.

Poput letovanja na selu, ako vas vreme posluži, ovo može da bude čudesno i da vam obnovi krv.

SELEKTAH: 9/ 10

17 August 2016

MALCOLM MIDDLETON - Summer of '13 (Nude)

Album kakav Beck već godinama (decenijama?) ne uspeva da snimi. Debelo kurcoboljan i isto toliko zabavan za druge
(A mogao sam da napišem i "Glazgovsko proleće")


Ja stalno nešto mislim da Malcolm Middleton ima onaj jedan album (5:14 Fluoxytine Seagull Alcohol John Nicotine) i "ovaj novi". A čovek ima više izdanja nego Ringo Star, što pod ovim što pod nekim drugim imenima (Human Don't Be Angry). A na sceni je već 20 godina (što on i Aidan Moffat i proslavljaju ove godine malim riunijonom i nekom vrstom greatest hits albuma)!

Mislim da su oba člana Arab Strap dala stanovit doprinos da se udalje od zvuka benda koji je negde (mislim) žanrovski određen kao "miserabilist softcore". I dok je Moffat radije obitavao u eksperimentalnijim, često i instrumentalnijim vodama, kao Lucky Pierre, (a btw i on ima novi album ove godine (Where You're Meant To Be), koji još uvek nisam čuo), Middleton je skelaste spokenwordaste aranžmane Arab Strap oplemenio sa malo više melodičnog mesa, proširio broj upotrebljenih instrumenata i, što se mene tiče, dogurao do neke hipsterske varijante Đorđa Balaševića. I kad to kažem ne mislim ništa loše, jer neke stvari i humor su pitanje ukusa, a sve ostalo je u principu isto. (Sećate li še Đocine pesme Šugar rep? Preslušajte, pa mi se vratite i javite.)

Summer of '13 stiže na talasu moje povišene ljubavi prema Middletonu, jer je njegov predvogodišnji album, sa škotskim pesnikom Davidom Shrigley-om, Music + Words, potpuno remek delo. Slično Beckovim interesovanjima za (post)disko, (post)funk i elektro(disko), ispoljenim na izdanjima Midnite Vultures, Guero/ Guerolito, The Information, i Middleton, u svom duhu, dakle, kurcoboljno, pretura po sopstvenom talentu za elektro/disko gruv. Rezultat je pomalo slekerska žurka, povremenih melanholičnih tonova (Brackets, naročito) i verovatno jedan od najzabavnijih albuma kome je Middleton kumovao.

Čini mi se da šarm, baš kao i u najvećem hitu Arab Strap, The First Big Weekend, dolazi od stanovitog nesklada Middletonovog polumrtvog glasa i muzičke podloge koja pravi žurku sebi za dušu. Nije baš lako proceniti da li je Middleton pomirljivi učesnik ili gunđavi posmatrač. Ipak, najteže od svega je poverovati da Middleton nije u nekoj pasivno-agresivnoj ljubavi sa ovom podlogom, ako joj se već otvoreno ne ruga ovom imitacijom sint-pop bendova osamdesetih (poput A-ha ili Spandau Ballet). Ako se setimo obrada Atomic Kitten i Girls Aloud koje su provejavale kroz karijeru Middletonea, teško da se radi samo o ironiji.

I taj neki kurcoboljni odnos (nikako da vas ubedim, jel da?) kao rezultat ima muziku kojom neko zapravo nije želeo više i dublje (i duže) da se bavi jeste ono što ga razlikuje od Becka, sa kojim ovaj album deli fini promjer melankolije i samozadovoljstva- Beck pegla stvari, daje više od sebe, trudi se da stvari ispadnu nekako. Middleton mnogo više deluje kao neko ko ih ostavlja na nekom nivou kad izgubi želju da se njima bavi (poslušajte samo sudar sto ideja u naslovnoj temi). Otuda ovaj album nikada neće biti bestseler koji bi mogao da bude, uz malo njegove dobre volje i boljeg producenta od Miaoux Miaoux, škotskog elektro-pionira sa kojim je do skora delio (Chemikal Underground) etiketu. Inače, pored MM na ploči gostuju još Lone Pigeon i Marin John Henry iz DeRosa, ali ja nisam primetio da su oni primetnije promenili ugođaj ovog albuma, u slučaju da verujete da je Middleton sam od početka do kraja.

Music Ticks mi je omiljena. Jer je sastavljena iz nekoliko delova od kojih je svaki nežan, pompezan i lep, a i efekat na Middletonovom glasu me podseća na Pet Shop Boys osamdesetih, i sve zajedno pluta u kraut-folku Arab Strap, baš kao u najboljim danima.

Summer of '13 je idealan za problematične trenutke leta, kada sve ono što je lepo i zbog čega vredi živeti počinje da smrducka, jer ima kraj i uhvati vas panika. Middleton ustaje protiv takvih misli i osećanja praveći budalastu paradu koja je, ako ništa drugo, dirljiv drugarski čin.

SELEKTAH: 8plus/ 10

16 August 2016

IGBY GOES DOWN

Talog Woody-ja Allena


Baš kao i u slučaju Will Sharpeovih Flowers i Black Pond, i ovde je jedna stvar pokrenula drugu. Oduševio sam se Burr Steersovom adaptacijom Pride And Prejudice And Zombies i odlučio da pogledam njegova ranija ostvarenja. 17 Again već jesam, a kako me Zac Efron ne radi naročito odlučio sam da preskočim Charlie St. Cloud i odmah pređem na Steersov debi Igby Goes Down.

Igby Goes Down je njujorški film. Indi film. Simpatičan film.

Kad kažem njujorški mislim da samo još, možda, u danskim produkcijama postoje sinovi i majke (alternativno i očevi) koji mogu da se ovoliko mrze, čak i ako to možda nije stvarno stanje njihovih emocija.
Kad kažem indi mislim da lik mlađeg sina, Igby-ja, koga igra Kieran Culkin izgleda kao mlađa verzija svih onih likova koje je Robert Downey Jr igrao osamdesetih. Iako realno i verovatno mislim samo na A Less Than Zero. Ali, znate taj tip, sin bogatih roditelja, koji prezire hipokriziju i bogatstvo i odlučuje se za mangupski put dečka koji obećava.
Kad kažem simpatičan film, mislim da Steers drži da je njegov film komedija i uprkos vrlo smelim i oporim sadržajima (majkoubistvo/eutanazija, narkomanija) uspeva da zadrži, ako ne vedar, a ono neočekivano nepesimističan ton.

Igby je, kao što rekoh, mlađi sin. Odrastao pored dominatne majke koja je tipični njujorški "soušalite" (vrlo dobra Susan Sarandon) i oca šizofreničara (Bill Pullman probava da bude Robin Williams). I ambicioznog "by the book" brata (odlični Ryan Phillippe). Nezainteresovan za stvari, sem za sprdačinu i sva pomagala koja to omogućuju, Igby je noćna mora za svoju majka, koja mora da ga svako malo prebacuje iz škole u školu, uz ogromne "društvene" napore. Taj deo filma bio mi je zabavniji.
Kada priča počne da se fokusira na Igby-jeve ljubavi, i njegov život van porodičnog gnezda, shvatamo da zapravo neke naročite priče ovde i nema, već da je sve to gomila sitnica u senci jedne smrti, koja prečesto biva centralnim mestom ili ishodištem indi filma.

Igby je mogao da bude moderni prototip "lovca u žitu" ili mladi anti-Patrick Bateman (ali podjednako sajko), ali jednostavno nije bilo (naročite) priče od koje bi tako nešto moglo da se skroji. Igby Goes Down je mali film, opet kako to prečesto biva u ovom tipu indi filmova, koji niti želi, niti ume da (kvazi) biografske momente autorovih života pretvori u nešto univerzalnije i ikonografskije. Igby nije jedan jedini, Igby je jedan od mnogih. Iako su najbolji momenti ovog filma oni koji upućuju na ovo prvo.

Na kraju Igby pobedi, iako "igbijevština" izgubi. Zapravo, na kraju Igby pobegne, jer to je jedini način da pobediš. Ništa novo. Još jedan dan u Njujorku. Tako to osećamo.

SELEKTAH: 6minus/ 10