18 October 2018

SINGL GODINE 2018/94

VALENTINO BOŠKOVIĆ & TBF - Adio, Trafikonte! (Samizdat)


Ulična, navijačka, vašarska, šlagerska, klaparska...

17 October 2018

RAZNI IZVOĐAČI - Piano Sky/ Klavirsko nebo (Pop Depresija)

piše: gazda Mario aka Kerovođa (OBAVEZNO! posetite njegovih trista čuda na LUSH LIFE)


--> Nisam znao da je izašla ova kompilacija mladih?mlađih? kompozitora iz Srbije. Slobodan me je zamolio da, ukoliko imam volje i vremena, napišem nešto o ovom nadasve neočekivanom projektu muzike za klavir, pošto sam ja, kao, "kompetentniji" za ovakvu vrstu muzike. Iskreno, prvi impuls mi je bio u fazonu bratori, pa ko će ovo uopšte da čita?! i sluša?! kada ima uzbudljivu "Zadrugu", još uzbudljivije društvene mreže i najuzbudljivijeg predsednika koji je, verujem, ipak potencijalni obožavatelj ove kompilacije kao već osvedočeni ljubitelj klasične književnosti, pogotovo srpske, domaće a šta ćeš bliže tome od klasične muzike i to srpske, domaće. I onda, kada sam shvatio da se dogodine u Prizrenu nećemo sigurno videti jurišajući na tenkovima odlučio sam ipak da žrtvujem malo vremena za projekat "Srbija, lider regiona" u nadi da ćemo se dogodine u Prizrenu videti na kamionima koji donose klavir i naše mlade srpske umetnike i umetnice kao mlade partizane i partizanke koji bi bili obasipani ružama od stanovništva oslobođenog kulturnog fašizma. 

Hvala "Pop Depresiji" kao suludom izdavaču ove ultra komercijalne muzike koja će se u Srbiji slušati samo u stanovima na višim spratovima gde žive umetnici koji ne prave decu. Ali, ALI! nije bitno šta Srbija može da uništi za tebe već šta ti možeš da uradiš za Srbiju! A projekat ovog gabarita je svakako značajan muzički, a možda bih pre mislio i napisao istorijski dokument o jednom preseku savremene muzičke scene u Srbiji koji kao prvu i najbitniju poruku šalje svima nama informaciju da postoji značajan broj mladih ljudi koji vrlo posvećeno pristupa muzičkom delovanju i to iz jedne ozbiljnije, akademske atmosfere. I to nije mala stvar jer na svu sreću Srbija nije jedina država na planeti pa u kolonijalnim silama koje su nas okupirale postoji značajan broj edukovanih slušalaca muzike kojima će ovaj i ovakav album zasigurno prijati dok ispijaju čašu najkvalitetnijeg srpskog vina namenjenog samo inostranom tržištu i to u nežnim večernjim satima kada ceo grad malo odahne od napujdanog tehno adrenalina. Za te slušaoce ovaj album će biti prijatna vest iz zemlje i o zemlji koja se percipira kao "krvava i primitivna planeta majmuna". I više će da uradi za imidž ove zemlje od otvaranja Lidl pilić klanice, ali realno manje od Novaka Đokovića. Ali, uz sportskog Novaka dobro je imati i bar malo muzičke kulture za izvoz!

Slušanje klasične muzike definitivno nije popularna aktivnost jer traži vreme malo duže od pop forme i određenu naviku koja se razvija godinama dok uši stasaju za kompleksnije igre ritma i melodije. Povrh svega, u većini je instrumentalne prirode, pa se više obraća talasima duha a ne frekvencijama mozga. Slike koje stvaraju ti talasi definitivno vode u više sfere Tesline kosmičke energije, samo ako ih pustite da vas ponesu i odnesu na tu Odiseju. Muzika za klavir je specifična "podkategorija" unutar klasične muzike jer klavir zahteva specijalnu pažnju, ne samo kao glavni harmonski instrument već i kao instrument koji svojim zvukom donosi sveprisutnu hermetičnost. Za mene je to uvek bio instrument koji po svojoj širini izvođenja podseća na beskonačnost kosmosa, a po zvuku na zatvorenu kutiju unutar koje se taj kosmos nalazi. On je kao kralj koji sedi sam na tronu i kada se meša sa ostalim instrumentima uvek dominira svojim opsegom, tako da nije lako kralju da pleše sa dvorjanima jer teško igra drugu ulogu. Iz tog razloga najpoznatija dela u kojima se klavir pojavljuje su upravo dela koja su pisana samo za klavir. I samim tim zadatak komponovanja za isti nosi specifičnu težinu.

Ova kompilacija savremene muzike za klavir je definitivno lepo izbalansirana i deluje kompaktno kroz niz kompozicija koje klize u prijatnom srednjem tempu odašiljajući srpski eho ili možda dilej na poznatija imena neoklasične muzike kao što su Filip Glas, Lubomir Meljnik, Jan Tirsen, Maks Rihter, Nils Fram itd, a iznad svih njih se oseća treće oko Erik Satija kao lebdeće inspiracije za ovakav "simplifikovan/impresionistički" tretman klavira. Dakle, u ovom žanru vas ne očekuje slušanje bravuroznih i vihorastih nalik Rahmanjinovu klavirskih vrleti već jedno mirnije tretiranje klavira kao meditativnog instrumenta koji u repetativnim cikličnim melodijskim formama više korespondira sa modernim vremenima. Dužina kompozicija je pop formata, a pristup melodijskim strukturama je više budističke nego korporativne prirode. Svakako bih hteo da pohvalim kvalitet komponovanja i izvođenja koji je na svetskom nivou, uz malu opasku da većinom kompozicija dominira jedan "školski" duh što sa jedne strane daje prepoznatljivost i prijemčivost slušaocima ovakve vrste muzike, ali sa druge strane eliminiše osećaj uzbuđenja koji bi trebalo da izroni iz dubine neke divlje i nesalomive duše, otrgnute od svih kanona kako klasične tako i neoklasične muzike. Meljnik bi bio pravi primer za to što želim da vam dočaram, o njemu sam već pisao na MMG. Iako se refleksije na njega pojavljuju na ovoj kompilaciji, ne dostižu taj nivo lucidnosti i svežine. Dunav koji ovde teče ipak nije onaj nabujali i divlji.

"Japanski vrt" Pavla Popova je numera koja najviše odskače po pitanju ubedljivosti i meni deluje najautentičnije. Pavle je interesantan tip, uronjen u samog sebe i to se oseća u ovoj alegoriji na daleki istok iz zapadne vizure. Like a Satie kojeg Pavle neizmerno poštuje. Svedeno i čisto sa divnom melodijskom linijom. Bez manjkova i viškova, dobro utemeljeno. Nije ni čudo da sam svirao sa njim jer mi prija takav senzibilitet u muzici, ali nisam imao pojma da je objavio kompoziciju na ovoj kompilaciji. Posao, kuća, kuća, posao i kontakti su sve ređi. Pavle, vrlo lepo!

"Tales of the Macabre no.1 for piano" Jovane Backović je moj drugi favorit sa ove kompilacije. Žene znaju da kreiraju dramu, a ova deluje kao ona u kojoj se osveta servira hladna, dok opada jesenje lišće. Zaista potpuno zrelo delo i ima dozu poletnosti neke ženske junakinje iz Šabrolovog filma. 

Za gospodina dosta 2 'iljade, a ostale numere prepuštam vašoj mašti u vizualizaciji scena koje će ih vozdignuti na sveto srpsko klavirsko nebo. Neka od imena prepoznajem kao svoje bivše učenike i poznanike i ono što sigurno, za kraj, mogu da vam kažem - ceo svet bi voleo da ih ima. Kultura, obrazovanje, rad, disciplina.Ovakva muzika ne može da se pravi bez ovih sastojaka.



A kao specijalni bonus, evo i gazdine kompozicije koju nije poslao na PD konkurs, jer posao, kuća, posao, klavir na glavu, kuća, posao...

16 October 2018

LOW - Double Negative (Sub Pop)

Ćao, Fridome
Ide mi ovih dana Double Negative na repeat i rekoh da vidim šta
najveći Low fanboy (fanman?) kaže o albumu, kad ono Fridom mesec dana
nakon izlaska albuma ni pesmu u MV da ubaci, ni recenziju da napiše. I
sad me strašno kopka o čemu se tu radi.

Pozdrav,
Marko


Mislim da nema recenzije koja o ovom albumu piše loše. Možda me i nervira što su svi odjednom tako brzo i tako lako skapirali Low na, paradoksalno, jednom od njihovih najneprobojnijih albuma.
Najneprobojnijih za stare ili nove fanove? Ne znam. Podjednako? Hm, možda.
Zapravo, možda je ovaj album lakši za slušanje novim, ako pod tim mislimo- mlađim, slušaocima. Jer je tehnološki usklađeniji sa trendovima, zvukovima i zvučnim potrebama. Pod tim mislim da je Tim Hecker popularan, da je audio minimalizam već godinama (oduvek?) perjanica progresa, kao i da Double Negative odlično pasuje slušanju na slušalicama, što je, rekao bih, danas popularniji način uživanja u muzici, nego ikada pre.

Double Negative je muzika koja izbija iz betona. Kroz pukotine. Morate da naslonite uvo na isti da biste sve čuli.
Double Negative je muzika hiper-urbanog žitelja koji se povukao u sebe. Koji se uvukao u sebe.
Double Negative je muzika koja izbija iz tela. Kroz ranice, ožiljke, pore. Morate da naslonite uvo na isto da biste sve čuli.

Kada sam prvi put čuo ovaj album bio sam impresioniran time da su Low našli (još jedan) novi način da urade isto, da postoje isto, kao do sada, samo "kao nikada pre". I to rešenje je bilo vrlo jednostavno, tako reći, pred ušima im- utopili su se u šum. Brum. Škrgut. Greb. Zvuk. Sebe.

Low već godinama unazad, manje-više, oživljavaju sopstveno postojanje žanrovskim ili produkcijskim intervencijama, od maksimalizacije svog izraza (sa Fridmannom na The Great Destroyer) preko njegove "tradicionalizacije" do granica umetničke konvencionalnosti (sa Tweedy-jem na The Invisible Way) do sve agresivnije ambijentalizacije zvučanja koje je "na novi način" započelo sa prošlim Ones And Sixes, na kome je producent BJ Burton tek počeo da gura bend pod tepih.

Na Double Negative, Low su i dalje Low, jer Low imaju taj nezgodan identitetski problem, da su Low samo kada su Low i tačno se zna šta je Low. Low je kad muzika struji, kada folk, bilo da zapevaju Alan ili Mimi, zvuči kao sneni vapaj (ili vapajni snen), dok bas bruji, a perkusija ima koliko i pucketanja vatre. Na Double Negative sve to postoji, samo što su svi ti elementi na različite načine distorzirani. Prigušeni, iseckani, razvučeni, pojačani.

Double Negative može da se objasni kao da je (bilo koji) Low album ostavljen na onim trakama Williama Basinskog da truli decenijama i potom u zatačenom stanju prebačen u digitalni format. Ostaci organske svirke su i dalje tu, pesme se naslućuju, Low format je praktično netaknut, ali je truljenje učinilo svoje i izmutiralo zvuk, kreiralo ga u nešto malo drugačije.

Zavisi s koje strane zvuka gledate, slušajući Double Negative imate utisak da Low zvuk pokušava da izađe iz neke mase odnosno da neka masa pokušava da izađe iz Low zvuka.

Impresivno je i koliko neprijatni zvuci (sitno naseckani, recimo u "skoro nepodnošljivoj" Always Trying To Work It Out) pasuju, odlično pariraju toplini i klizavom bolu glasova Alana i Mimi. Skoro kao da je često spočitavana "saundtrakičnost" njihovog zvuka sada konačno dobila i "field recordings" tog filma, pa sada ne vidimo samo junake kako po snegu i ledu i vetru hode negde, već čujemo i hrskanje tog snega i ledeni žubor tog vetra. Film nas guta.

Nema smisla izdvajati pesme sa ovog albuma, kao što nema ni puno smisla predavati mu se na komad. On je, da pomenem ponovo onu tehnološlu sinhronizaciju s vremenima, "plejlista" koju treba da prevalite odjednom i u celini. U debeloj tmini noći ili u sred dana ožeženog suncem, mislim da Double Negative može da pokrije svaki miraž. On nije nužno strašan. On samo prodire u šta god mu ponudite.
Poput Roršahovog testa.

U ovom trenutku, baš sada, kad mi srce pucketa jer Leon kad ga ostavim u obdaništu minutama posle viče plačno vaspitačici zovi tatu zovi tatu kad ćeš da zoveš tatu, tad mi prija Low verzija soundcloud repa, Poor Sucker, u kojoj se stihovi roje za Low priličnom brzinom i nešto što zvuči kao audio-glič pravi ritam i ja moram da se udaljim od vrata i ostavim svoje dete unutra uplakano i znam da tako mora i da je tako bolje za njega da se čeliči jer je život ostatak Double Negative i dok koračam poput ponosnog oca koji se oseća kao bednik moj korak prati ritam ove pesme i tenzija raste dok se ne rasprsne u šumi grada koji me sačeka izvan vrtića. Gde se Leonov plač više ne čuje. Ali ostaje na meni kao paučina.

SELEKTAH: 10/10

15 October 2018

OVOGODINE U ZAGREBU: DEAFHEAVEN (Klub Močvara, 13. oktobar 2018)

VAŽNA NAPOMENA: Ovaj tekst bi mogao da stvori pogrešnu sliku o nekim stvarima. Ali, sve je do vas.


Ko bi rekao da će baš Deafheaven od svega što se na ovom svetu desilo u prethodnih 43 godine da me privole da po prvi put dođem u Zagreb.
Mhm.
Kakav je Zagreb? I kakve utiske nosim odatle?
Pa, kada bih morao da ga opišem u jednoj reči, rekao bih: da tamo gde god da padnete u nesvest i kada ponovo otvorite oči (na istom mestu ili bilo gde drugde u gradu) nećete imati problem da u prvih 2 milisekunde shvatite gde ste. Neka šahovnica će vam sigurno iskopati oči.
Što može da smeta ljudima koji su osetljivi na takve stvari, ali i da prija onima koji su naučili da uživaju u overdouzu nacionalizma.
Zatim, Zagreb nije mali. Nalazim da su svi oni komentari da je "malo veći od Kragujevca" maliciozni i da potiču od nerealizovanih osvajača istog (tzv "Dogodinaca").
Zagreb je OK. Relativno ujednačen. Zemunast. Novosadast. Austrougarast, ko i svi "ti gradovi".
Bez nekog naročitog vajba. Uniformno pristojan, uniformno se radi na "reprezentativnosti" (što je mana ili vrlina "hrvatskog bića"), uniformno formalan. Više osećate njegovu posrednost, nego neposrednost.

Odmah po pristizanju i smeštanju kod naših ljubaznih domaćina koje nismo sreli, odseli smo u nekakav etno-hipsterizovani ugostiteljski objekat (kakvih valjda ima i u Beogradu) gde smo imali svoj prvi "Novocento" momenat kada je devojčica, od nepunih 7, za susednim stolom, spontano, uz štrukle i limunadu, mami na uvce, zapevala "Hrvatska, Hrvatska, do pobjede..." ili tako nešto, "navijački za djecu".
Malo nam je bilo neobično.
I da mi platite ne bih mogao da zamislim Eli da tako nešto uradi. Ni za pare. A još manje- spontano i iz srca, kao ova curica.
Neljubaznost ugostitelja, također je bila formalna.
Ali su štrukle i štrudle bile do jaja.
Za filter-kaf/vu nisu čuli.

S druge strane, kada smo u jednom drugom restoranu, sutradan, bili poslednji usluženi, nakon što su gosti koji su došli u isto vreme kad i mi, već uveliko pojeli i plaćali svoju narudžbu, konobar nam je doneo dvije gratis čaše sladoleda i ispričao se zbog kašnjenja.
Ljubaznost ugostitelja, također je bila formalna. Ali je ne mogu zanemariti.

Burgeri u Submarine-u su bili izvrsni, kao i salate i pomfrit preliven sirom.
A također bih vam preporučio i bilo šta u Eggspressu, za doručak. (Jedina mana- ni tu nisu čuli za filter kaf/vu).
Vozio sam se uspinjačom. 49 sekundi borbe sa anksioznošću i zagrevanje za eventualni povratak u avion.
Njihov Nike je neprejebivo bolji od bilo kog našeg.
Iako sam očekivao, nisam zatekao niti jednu prodavnicu ploča.

I to su, verovatno, svi utisci nakon dva dana boravka.


Klub Močvara nalazi se u tripizdematerine od centra. Imam utisak da sam prešao pola Novog Zagreba do tamo.
Odmah po spuštanju na nasip kojim se ide do kluba video sam neobičan prizor koji mi je ulio nadu da u Zagrebu stasavaju novi, mladi, ludi ljudi. Naime, grupa momčića i curica stajala je pored klupa, i uz cigarete, pivu i pretpostavljam duvanje (i ko zna šta još) slušala opak gabba (a la nešto odavde) i povremeno bi se neko od njih zaleteo i iz sve snage u džekes fazonu se zakucavao u obližnji ToiToi.

Klub Močvara je odličan. Ima bočne izlaze na terasu, bar i merčandajz su logično i lepo postavljeni. Sve je poprilično funkcionalno i uslužno.
Verujem da i mi u Beogradu imamo par sličnih prostora (Amerikana), samo u njih muzičari-namernici retko ili ređe svraćaju.


Nisam znao da Deafheaven imaju predgrupu, ali imaju, i zove se Inter Arma i poreklom su iz Virdžinije u Americi. Nisam slušao nijedan njihov album (poslednja dva su objavljena na etiketi Relapse), a ono što sviraju bih opisao kao mešavinu black metala i sludgea uz dosta progressive elemenata. Konkretno, to znači da pevač vrišti i gleda nas kao da je zaposednut, da bubnjar sve sa bubnjevima zauzima centralno mesto, na kome kida bubnjeve kao da je orangutan, i da bend odsvirucka nešto malo black metala, a onda upadne u progressive darkwood dub groove tokom koga perkusije krenu da valjaju sve živo, a ostali instrumenti se trude da se nadovežu. Nakon tri pesme meni je prebučno i moram da izađem na terasu. Gde otkrivam da se sve bolje čuje, kao i da terasa donosi malo više basa, koji unutra ne dolazi do izraza od izgorelih srednjih.
Mislim da svako od prisutnih ima barem po jedan razlog da bude zadovoljan njihovim nastupom.


Oko deset i nešto počinju Deafheaven, koji su se i pre toga nakratko motali po sceni i montirali zvuk.  Deafheaven izgledaju kao MinutemenFiremenShellacmen, bilo koji od takvih indi bendova s kraja osmadesetih i početka devedesetih. Kao studentarija uhvaćena u vihor metala. Samo jedan od njih ima metalsku frizuru. I, naravno, George Clarke, na vokalima. Ali o njemu kasnije.

Deafheaven na celoj ovoj turneji sviraju manje-više isti set. Negde ima 7 pesama (kao večeras), a negde im se omakne i koja više (kao Švajcarcima par dana ranije). Redom to su Honeycomb, Canary Yellow, Sunbather, Brought To the Water, Worthless Animal, (i posle brejkića) Glint i Dream House (dakle, izvisili smo za You Without End). Ovim se posebnije bavim, jer ovo je, pored odlaska u ZG, koncert za koji sam se najtemeljnije spremio u životu- nedeljama ranije priredio sam sebi opisanu setlistu u Ajpodu i preslušavao je danima. To mi, naravno, nije pomoglo da preciznije registrujem pesme tokom njihove izvedbe. Nisam im razaznavao početke i krajeve (usled brejkova), a voleo sam ih sve podjednako, misleći da su već tri prošle, iako je sve bila jedna.

Sada, kad sam strukturirao utiske, mogu da kažem da Deafheaven nisu baš mnogo obećavali početnom Honeycomb. Nakon razvaljivanja i buke koju su priredili Inter Arma, Deafheaven zvuče tanko, a Gregor kao japanski glumac koji u popularnom animiranom serijalu sinhronizuje nekog mačora, samo što je večeras izgubio glas.
Zvuče smešno.

Ali, onda, zvuk benda počinje lagano da se vozdiže, Gregorov glas, propraćen furioznim spinovanjem NIN frizurice, dobija na snazi, shvatam da drugi deo Honeycomb nije početak Canary Yellow i Deafheaven rade ono zbog čega su došli- kidaju! Da je neki drugi grad u pitanju, napisao bih kolju, ali...


Deafheaven, kao što verovatno dobro znate, nisu običan black metal bend. Čak šta, rekao bih, da su, u suštini, vrlo anti-black metal. Jer ne insistiraju na žanru. Već ga vrlo slobodno i opušteno re-interpretiraju i miksuju. U njihovom zvuku pored post-rocka i shoegazea, koji su im doneli najviše ne-metalskih fanova (poput mene), ima i klasičnog rhythm & bluesa, Jimi Hendrixa, glam rocka... Sunbather, njihova najbolja stvar, je esencijalna demonstracija Deafheaven zvuka- topla, šugejzična lava, koja je protkana brutalnim black metal rafalima, u kojoj Gregorov vokal varira intenzitetom i uspeva da bude čak vrlo emotivan, na trenutke. Trenučiće. Večeras, Sunbather razvaljuje, i tokom i nakon nje, bend definitivno kupuje skoro sve okupljene (fino popunjena Močvara) i pretvara ostatak nastupa u trijumf u Zagrebu (kad su prvi redovi krenuli da tapšu uz muziku, u dva navrata, kao da smo na Žeri & Jabuci, jeste kad mi je jedino bilo neprijatno).

Nema mnogo metalaca u publici. Čak šta, publika izgleda "metalski" koliko i oni na sceni. Ali, poput, podjedanko impresionirane Jelene žene mi, oseća energiju, razume promišljenost aranžmana i efekat pažljivo poređanih pesama. Razume šta znači savladati monotonost žanra koji je, kao i svi metalski, prečesto sklon samoljubivom sviranju kurcu. Deafheaven ne sviraju za čistunce i prznice, već za publiku. I tu Glint, dočekana ozbiljnim ovacijama nekih purgera (mada, bilo je i zadarskih tablica ispred Močvare), pokazuje šta znači tutnjati, mlaviti, prevazilaziti žanr.


Svega toga ne bi bilo da za vokalima nije George Clarke (čiju sliku s ovog koncerta nemate, jer to ne biste podneli...)- dionis među metalcima, najatipičniji i najzgodniji frontmen bilo kog metalskog/rok benda trenutno, lepši od Glenna Danziga u najboljim danima, obučen u crno, sa košuljom koja poprima sve veći sjaj kako biva natopljena znojem, harizmatičan kao mešavina Bretta Andersona, Bowiea i Andrewa Eldritcha. Njegovo vrckanje, njegov ultimativni black metal Elvis ples, njegovo dirigovanje prstima, njegov osećaj za ritam, ludački pogledi uprti u publiku, sa kojom ostvaruje tek nešto malo formalne konverazcije... taj čovek je onaj mali Damian iz The Omen koji je porastao i postao frontmen jednog neobičnog black metal benda. On nam je svima pouzimao duše večeras, izžonglirao ih i vratio nam ih na samom kraju u Marilyn Monroe poljupcu, pre nego što je nestao sa scene (prilično sam siguran da svaki put kada to uradi jedan "pravi" metalac umre negde).

Osamdesetak minuta Deafheaven je fina mera. I dovoljno da shvatite da bend, i tom merom, igra za vas. Da nema nameru da vam nametne bilo šta, već mu je iskrena namera da vas zavede, zabavi, provede- jedan fini dejt-rejp, umesto bergmanovsko-krejvenovskog zlostavljanja u kući na kraju ulice.

Vraćamo se kroz prohladnu noć, impresionirani poput dvoje tinejdžera koji su po prvi put videli arthaus film, oduševljeni time šta sve jedan medij može, kada je samo "malo" drukčiji od drugih.

13 October 2018

MOĆ VEŠTICA 29.09.2018. Početak pregovora sa samim sobom





Rose McDowall - Make It Easy On Yourself (Night School) - Our Twisted Love
Lily Allen – Mad World (Whitelabel)
Aztec Camera - True Colours (Edsel) - Stray [Deluxe Edition]

Faithless - Insomnia (Kapral Remix) (Whitelabel)
The House Of Love - Shine On (Fuck Version - Flexidisc) (Cherry Red) - The House of Love: 30th Anniversary Deluxe Edition

Suede - Chalk Circles  (Warner) - The Blue Hour
Ingus Bauskenieks - Roņi (Stroom) - Spoki

Primal Scream - Jailbird (The Original Memphis Recordings)  (Sony)
Motihar Trio/Schweizer Trio/Schoof/Wilen - Yaad  (MPS) - Cosmic Forest - The Spiritual Sounds of MPS

The Equals - New Lover  (Rush Hour) - Pantsula! The Rise of Electronic Dance Music in South Africa, 1988-90
Paul Rooney - Sunday Best  (Owd Scrat) - Futile Exorcise
Smuteční slavnost - Jistota na konci řady (Self-released) - Zahrada krkavců

Moloko - If You Have A Cross To Bear You  (Echo) - Things To Make And Do
Yves Tumor - Let The Lioness In You Flow Freely  (Warp) - Safe In The Hands of Love
Puma Blue - Moon Undah Water (Blue Flowers)

Esben And The Witch - The Unspoiled (Season Of Mist)
Soweto Gospel Choir - Ibambeni Webafana  (Shanachie) - Freedom
Kathryn Joseph - IIII  (Rock Action) - From When I Wake the Want Is

Caribou - Jamelia  (City Slang) - Swim
King Dude - Time To Go To War  (Van) - Music To Make War To
Die Wilde Jagd - Flederboy (Bureau B) - Uhrwald Orange

Adrianne Lenker - symbol (Saddle Creek) - abysskiss
BEAK> - Allé Sauvage  (Invada) - >>>
Jesus Piece - PUNISH   (Southern Lord) - Only Self

Lana Del Rey - Venice Bitch  (Interscope)
The Hard Workers - Ayoba-yo  (Rush Hour) - Pantsula! The Rise of Electronic Dance Music in South Africa, 1988-90
Frenkie ft. Sajsi Mc - Svi  (Samizdat)

Fela Kuti & Africa 70 - Eko Ile (EMI) - Afrodisiac
Gazelle Twin - Little Lambs  (Anti-Ghost Moon Ray) - Pastoral
Cleo Sol - Why Don't You  (Mr Mo)

Sinisa Cvetkovski - Raj e mesto kude nema ljudi (Balkan Veliki) - Raj e mesto kude nema ljudi EP
Burr Bailey - Chahawki (Bella Union) - Paradise: The Sound of Ivor Raymonde
Dengue Dengue Dengue - Habu Raminibu (Dengue Dengue Dengue & Joutro Mundo Version) (On the corner) - Semillero
Marijuana Deathsquads - Where That Wild Thing Is? (Pioneer Works Press) - Tuff Guy Electronics

Suede - Cold Hands  (Warner) - The Blue Hour
Mitski - Two Slow Dancers  (Dead Oceans) - Be The Cowboy

Faithless - Insomnia  [MegaPhone Remix] (Whitelabel)

12 October 2018

SINGL GODINE 2018/93

SOAP AND SKIN - Surrounded (PIAS)


Kako će da zvuči dogodine u Prizrenu. Ako rata ne bude.


10 October 2018

SUBURBICON

Poslednje rediteljsko ostvarenje Georgea Clooney-a koje su i kritika i publika sahranili, i zašto bi možda vi trebalo da ga pogledate


Prvaci se ponašaju kao (o)besni divljaci.
Igramo se života. A ne živimo.
Da li noj ima dugačak vrat zato što je njegova želja da zabije glavu u pesak bezgranična?
Najebali smo.
Treba da najebemo.
Da li prizivam smrt ako želim da ostavim dokument, za svaki slučaj, kojim se reguliše šta i kako s mojom decom, ako mi se/ako nam se nešto desi? Da ih ne teraju u crkvu i da ne slušaju narodnjake i da uče strane jezike...
Idemo u Zagreb po indi kulturu. U Beogradu samo milenijalski hipster vašari. Takvo vreme došlo.
Ljudima uopšte ne treba sloboda. Samo sigurnost. Mogu da se naviknu na sve oblike neslobode, ali ih i najmanji osećaj nesigurnosti čini vrlo nervoznim.
S tim u vezi, sisajte mi kurac s e-bankingom koji mi pruža slobodu i odgovorite mi na pitanje ima li istine da Societe Generale napušta Srbiju, što je trač koji se ne gasi.
Deluje da niko nije srećan.
Depresija je, I guess, kada svima izgleda, da i nemaju razloga za sreću.
Ni onu "nešto naročitu".

Morate da razumete kritičara da biste razumeli zašto on nešto o nekom filmu.
U nekom trenutku.
Recimo, pisanja.

I pre nego što sam stigao do odjavne špice, jer je uvodna prošla kroz mene (ako je i bilo), pomislio sam kako sve izgleda kao da je Clooney dobro savladao dramski i dramaturški stil svojih patrona, braće Coen. A onda sam video da su oni ko-autori scenarija, a kasnije sam u ovim pomenutim, lošim recenzijama pročitao da se tu izgleda radi o nekom starom scenariju braće koji je Clooney prekrojio za svoje potrebe. Istražite.

Suburbicon je vrlo direktan film. Koji se vraća u vreme kad je Amerika bila, navodno, "great" i u vreme u koje Trump i ekipa žele da je vrate. Pedesete i belo predgrađe. Gde se, pravo niotkuda i "ničim izazvano" doseljava crna porodica.

Doseljenje i tretman crne porodice u Clooney-evom filmu (koje je bazirano na istinitom događaju) nije predmet bavljenja njegovog filma, ono je samo kontra-punkt onome što se zbiva u kući sa kojom se kuća crne porodice dodiruje zadnjim dvorištem. Ako mene pitate, čak je i tim dramaturškim postupkom demonstirana jedna od tema i poruka ovog filma- a to je brutalna marginalizacija crnih problema. ČAK i kada oni plamte u dvorištu pored vas!

U susednom dvorištu živi jedan pošteni belac (Matt Damon), čija je supruga (Julianne Moore) nedavno preživela saobraćajnu nesreću, pa sad njena sestra bliznakinja mora da pomaže i njoj i njenom desetogodišnjem sinu. Tu i takvu porodicu jedne noći napadaju provalnici koji tokom pljačke onesvešćuju stanare hloroformom, preteraju s dozom za mamu, od čega ona padne u komu i umre. Tata nastavlja da živi sa svastikom, ali ubrzo počinje da se otkriva naličje svih tih tragičnih pehova koji su pogodili porodicu...

Radi se o klasičnom koenovskom zapletu u kome crni humor i apsurd krče put neočekivanom i neobjašnjivom ljudskom zlu. Clooney režira skoro kao Coeni. Sve izgleda kao crtać, poput Toma i Jerry-ja, samo sa živim junacima, i odraslima "kojima vidimo glave". Ali demonstrirana suptilnost je sličnog kvaliteta.

S jedne strane Clooney demistifikuje "greatness" te izgubljene Amerike i pokazuje nam koliko su, čak i bolesna, dešavanja u njoj bila sebično samozaokupljena čak i u sudaru sa tako burnim društvenim promenama.

Clooney ni ono što se dešava sa crnom porodicom ne prikazuje u realističkom ključu tj radi se o istoj vrsti realizma koja krasi i triler u beloj porodici- obični ljudi izloženi su apsurdnom tretmanu ljudskog zla sa kojim se nose nadljudskom pribranošću. Kakva obično krasi ćutljive koenovske heroje, koji jedini prežive sve.

Suburbicon me podsetio na Arsenic and Old Lace, što zbog setinga, što zbog lakoće s kojom se odvija. Njegova agenda je brutalno direktna do te mere da u filmu ima scena u kojoj glavni junak ubije (beše?) satarom čoveka na sred ulice, i izvuče se. Baš kako je Trump opisivao svoje bele super moći.

Suburbicon uprkos direktnosti ne zastajkuje, ne moralizira, ne drži lekcije. On udara u bubnjeve toljagama. Njegova buka je iritantna. Ali ona je lako moguće odraz frustracije autora. I adekvatna slika moderne Amerike.

Njegove nespojene, nespojive priče (što mu je najčešće zamerano) po mom mišljenju maestralno su uparene tom fundamentalnom "nespojivošću", kao da pripadaju različitim filmovima, jer i pripadaju. Ista publika ih sigurno nije gledala u istom cugu.

Matt Damon je fenomenalan. I još jednom je potvrdio da se radi o možda najboljem holivduskom glumcu trenutno.

SELEKTAH: 9minus/ 10

09 October 2018

TV GONIČ: TRUST


Da li je i vama promakla jedna od najboljih serija ove dekade? Ne stidite se da zavirite zašto (i) ja to mislim. Na Before/After, ofkors.

07 October 2018

SPREMAMO SE ZA NEDELJU KAO DA JE SUTRA!


Jer bolje da nam Fridum pokvari veče, nego vreme.

2 smutija kasnije i bilo je ovo još jedno veče za pamćenje!


Tall Pony - I'm Your Boyfriend Now
Ingus Bauskenieks - Roņi
Django Django - Surface To Air (Falken's Maze Dub)
Le1f - Say Nothing
Ljubavnici - Snovi Kao Kamen
Moodymann - Got Me Coming Back Rite Now
Justin Timberlake - Higher Higher
Gruff Rhys - Frontier Man
Goat Girl - Viper Fish
Honey Hahs - Forever

Bas Jan - Anglo Saxon Burial Ground
Warpaint - Undertow
Baxter Dury - Prince of Tears
12 Joy Of Sex - Red Rocket
The Goon Sax - Make Time 4 Love
The Truth About Frank - The Headless Rentman
Alvvays - In Undertow
Insecure Men - The Saddest Man in Penge
Amen Dunes - Blue Rose
Caribou - [Swim CD1 #09] Jamelia

BEAK> - Allé Sauvage
Mogwai - Party In The Dark
Rival Consoles - Unfolding
Vince Staples, Yugen Blakrok - Opps
East Man and Killa P - Mission
Gazelle Twin - Little Lamb
Primal Scream - Jailbird (The Original Memphis Recordings)
Cardi B - Get Up 10
Chicano Batman - Freedom Is Free
Blood Sisters - Ring My Bell

Let's Eat Grandma - Hot Pink
Sink Ya Teeth - Pushin'
Sajsi MC, DJ BKO - Žileti
Fever Ray - Mustn't Hurry (Tami T Remix)
Rex The Dog - Hold It/Control It
Alexis Taylor - Beautiful Thing
Holy Fuck - Bird Brains
Bicep - Rain
Battles - Atlas
Tingle In The Netherlands - Prostitute's Handbag

Of Montreal - Heimdalsgate Like A Promethean Curse
Steveless - Bored
Suicidal Birds - Me Animal
Paul Rooney - Sunday Best
Trouserdog - Apocalypse Gary Glitter
Von Sudenfed - The Rhinohead
Ed Schrader's Music Beat - Dunce
Idles - Mother
KUBICHEK! - Outwards
The Breeders - Wait in the Car

Jeffrey Lewis - I Want to Hold Your Foot
Allo Darlin' - My Heart Is A Drummer
Belle And Sebastian - We Were Beautiful
Cuban Boys - Theme for a Revolution
DJ Scotch Egg -  Tetris Wonderland
DJ Europe - Christmas Bells
Astro-B - Welcome to the Astro-B
Crystal Castles - Baptism
Tune-Yards - Heart Attack
Sons of Kemet - My Queen Is Ada Eastman

Theo Lawrence & The Hearts - Never Let It Go
The Band - This Wheel's On Fire (Remixed 2018)


04 October 2018

SINGL GODINE 2018/92

JESSIE WARE - Overtime (Universal)


Još jedan trijumf nekrunisane kraljice plesnog popa.