12 April 2020

MOĆ VEŠTICA 05.04.2020. Policijski dvočas


Vidim te!...



07 April 2020

TROLLS WORLD TOUR


Iz nekog razloga moja deca vole ovo. Mislim, prvi deo. Možda ih šarenilo trolova podseća na šarenilo svih onih videa u kojima iskusni jutjuberi otpakuju "kinderjaja". Možda vole što sve vreme provejava neka pesma. Možda im gledanje trolova deluje u isto vreme i kao virtuelno igranje s tim igračkicama.
Nemam drugog objašnjenja.

Trolls World Tour nije ono što naslov kaže. Trolovi iz prvog dela ne idu ni na kakvu svetsku turneju. Ime je dosta nesrećno proizašlo iz želje da se trolovi i pop izvođači što više izjednače. A priča je zapravo o tome kako "pop trolovi" (junaci prethodnog filma) otkrivaju da je jednom davno postojalo "ujedinjeno kraljevstvo" trolova u kome su postojala razna trol plemena "žanrovski" podeljena po muzici koju su preferirali- fank, hip hop, kantri, rok, a bilo je i onih "manjina" koje su se borile za opstanak, poput jodlera i kej-popera. Svako pleme je imalo svoju "strunu", ali posle sukoba su se razišli i više nije bilo kontakta među njima.

Film počinje tako što "rok pleme" predvođeno reakcionarnom hard-rokerkom Barb kreće u osvajanje ostalih plemena, tj otimanjem im matične strune, kako bi rok zavladao kao "religija" svih trolova. Pop trolovi su tome, naravno, na putu, željni da, kao Michael Jackson, ujedine ceo svet u harmoniji.

Film je predosadan, muči se u svakom aspektu priče, baš koliko se i pet scenarista mučilo sa njom. Jedina impresivna stvar su teksture koje čine scenografiju i krajolik u kome trolovi žive, koje su i lepo izmaštane i lepo izrenderovane, i svakako treba da im posvetite pažnju.

Time da rokeri, koji zvuče kao derivati najgorih kaver-pab rok bendova reprezentuju "rok muziku" u 2020, i to predvođeni senilnim kraljem koga tumači Ozzy O, dok svi ostali manje-više uživaju u apdejtovanim verzijama svojih žanrova, čini ovaj film površnim, nepromišljenim i izošljarenim, i verovatno najviše od svega boli, zapravo, u kojoj meri je podcenjena "kor" publika- tj deca. Leon koji je pre par dana zavoleo Lil Nas X-ovu Rodeo i neprekidno je vrti na Žozefininom ajpodu (a jutros ga je naučila da pritiskanjem mikrofona na daljinskom "poručuje" i sa tevea), ne razume "trol" svemir i zašto je sve u njemu kao u lošem filmu iz devedesetih koji izgleda kao da ga "kul" roditelji prave za svoju decu u edukativne svrhe.

SELEKTAH: 2minus/10

06 April 2020

SINGL GODINE 2020/22

IZZY CAMINA - Nihilist In The Club (Isadora Camina)


Pokosovska lipa miriše na rejv detinjstvo.

ONWARD

Korak napred, dva koraka unazad


Onward je jedan od dva Pixarova filma koja treba da se pojave ove godine, što samo govori o tome da kad te Disney uzme pod svoje i krv pišaš samo kad ti je pauza. Nažalost, baš kao što Disney fabrikuje svoj brend, ta navika počinje lagano (zapravo, možda i ne tako lagano) da nagriza i Pixar.

Onward je bez sumnje što se premise tiče jedan od najradikalnijih naslova ove produkcije. Naime, u magičnom svetu u kome je konzumerizam pojeo svaku želju za fantazijom, mitska i čudesna bića koja smo navikli da viđamo samo u bajkama sada žive život kao nalik našem- rutiniran, dosadan i sveden tek na povremena ushićenja usled tehnoloških inovacija. U takvom jednom svetu dva trola su ostala bez tate (koji je, kanda, capnuo od vrlo "ljudske bolesti"), ali kada mlađi brat za 16. rođendan dobije tatin čarobnjački štap sa magičnim kamenom, dobijaju priliku da tatu "vrate" na samo jedan dan. Što bi naročito značilo mlađem bratu, koji je bio beba i od tate ima samo jednu audio kasetu s njegovim glasom. Međutim, tokom realizacije magičnog čina, dolazi do kvara i oni uspevaju da "povrate" samo, donju, polovinu tate- da, samo noge, guzu i pišu, u pantalonama, naravno! Onward je priča o tome kako dva brata sada moraju da odu do daleke planine i nađu drugi čarobni kamen, sve sa donjom polovinom tate, i to sve moraju da urade u 24 časa koja su već počela da odbrojavaju, kako bi stigli da s, kompletnim, ocem provedu neko vreme.

Onward je animirani Weekend At Bernie's, The Trouble With Harry ili Throw Momma From The Train, crnpurasta animirana komedija bazirana na podjednako apsurdnoj premisi. Priča je zasađena u bolnom trenutku, koja potom kreira niz urnebesnih trenutaka zahvaljujući sumanutosti te postavke i na kraju u finalu biva bolnija u ideji nego u realizaciji, ali i tu nameru treba da vrednujemo kao trejdmark Pixarovog sadizma.

Film je režirao Dan Scanlon, koji je i autor scenarija, i koji je prethodno radio i Pixarov Monsters University. Ako Scanlona možemo da visoko ocenimo zbog poštovanja Pixarovih autorskih standarda i vrednosti, pa čak i za izvesnu beskompromisnost, on ne dobija tako visoke ocene za kvalitet i autentičnost animacije, kao i za same likove. Ako je svet Onward duhovito izmaštana satira na ovaj naš "truleks", njegovi likovi su stereotipi dobre i trapave braće, koji se, da budem iskren, i ne razlikuju previše, a skoro nimalo od nekih pređašnjih i njima sličnih junaka u unjkavim produkcijama drugih studija (na pamet mi pada How To Train Your Dragon kao najdirektnija referenca). Stvar stoji još gore u slučaju epizodnih likova, s tim što Scanlon briljira u kreaciji lika očuha dečaka...

U isto vreme, i sam crtež pre deluje "diznijevski", nego "piksarovski" sa junacima koji su nešto malo rokerskija/slekerskija varijanta već poznatih rešenja za "umiljate" humanolike trolove, i taj aspekt, pored "mlakih" karaktera junaka, dosta ubija fantastičnost svih drugih aspekata Onward.

Deca su ovo gledala u bioskopu i Žozefina kaže da im se dopalo. Eli nije bila zainteresovana za reprizu, a Leon je ispratio ponovo stvar s pažnjom i čak se sećao šta nas čeka u narednim koracima radnje.

SELEKTAH: 7minus/10

05 April 2020

THE WHISTLERS

"Rumunski žanrovski"


Ako bi za prethodni film Cornelia Porumboiua, Blago, mogli da kažemo da je bio njegov odgovor na "avanturističku komediju", onda bi za ovaj mogli da kažemo da je njegov specifični pokušaj bavljenja le Carre-ovskim špijunskim filmom. Kažem, ako-ako...

Priča je postmoderno pretumbana na sve moguće načine. "Zviždanje" iz naslova zavodi na potpuno pogrešnu stranu, a zapravo jedino služi emocionalnoj egzekuciji ovog filma, da jednom kada se zaljubljeni "golupčići" nađu u bizarnoj elektro-šumi u Singapuru da mogu da se spoje komunicirajući imitiranjem ptičijeg zvižduka. Isprva se čini da će on biti u fokusu priče i da će satiri skloni "rumuni" iz toga da iskroje celu komediju, međutim taj segment priče ide u jednu stranu, samo da bi otvorio put podužem flešbeku, isparcelisanom u kratke epizodice koje nose ime po junaku iste. Stvar malo tarantinovska, malo nebitna, malo pop art, malo "uobičajena rumunska".

Kada se presloži, sama priča je jednostavna do banalnosti. Rumunski sitni krimos i njegova ljubavnica planiraju da zapale sa parama svog španskog partnera, jednom kada se ispostavi da im je policija za petama. Međutim, policija ga hapsi, a njegova ljubavnica pokušava da organizuje da korumpirani policajac, učenjem "jezika ptica", organizuje bekstvo ljubavnika iz zatvora, jer samo on zna gde su skrivene pare. Naravno, sve to supervizuje "Španac", a film predstavlja niz sitnih pokušaja kontra-obrta, kontra-prevara, kontra-izvlačenja.

Najveći aduti ovog filma su svakako izvrsni i autentični glumci, naročito "koenovski" nabaždareni Vlad Ivanov koji igra policajca Cristija. Međutim, relativno statična režija, koja fotografski i Španiju poružnjuje tako da izgleda sivo kao Rumunija ne uspevaju da prikriju do kraja tankost priče i ispraznost radnje koja se mahom iscrpljuje u apsurdno postavljenim situacijama koje retko imaju "next step". Kada priča "filmski" završi u kulisama napuštenog filmskog studija, deluje kao da se Porumbiouu pita zašto njegova matična kinematografija ne utemeljuje više svojih priča u ovakvim, "filmskijim" razradama, dok de facto epilog priče koji stiže iz Singapura, ne samo zbog lokacije, donosi neki melanholični hepiend koji najčešće imaju upravo azijski filmovi, te možda ima smisla pozabaviti se ovim filmom i kao kolažnim omažom različitim kinematografijama sveta.

Nisam siguran da ovde treba da počnete sa ovim zanimljivim, "buntovnikom" rumunskog filma.

SELEKTAH: 6minus/10

MATT DAMON NAJJAČI: THE GREAT WALL

Iako je Matt Damon aka Na'jači glumac na svijet najslabiji momenat u ovom filmu, on je ujedno i jedini razlog zašto sam ovaj film pogledao. S druge strane moram da priznam da ni kineskim glumcima nije pružena prilika da se ozbiljnije razigraju.


The Great Wall je bio vrlo zabavno, vrlo prijatno i na momente vrlo impresivno ostvarenje, kako za mene tako i za decu, s tim što je Leon u nekom trenutku priznao da se plaši (nemogudavamspojlujemčega) i otišao u sobu da po 1029. put gleda The Nightmare Before Christimas.

U nastavku slede spojleri.

Film je režirao Yimou Zhang, veteran kineskog istorijsko-fantastičnog blokbastera i čovek kome je pružena prilika početkom milenijuma da, filmovima poput Hero ili House of the Flying Daggers, uvede kineski film među svetske blokbastere, ali to se nije desilo, barem ne u meri koja bi ozbijnije pokrenula kineski filmski biznis. Petnaest godina kasnije neko je odlučio da Matt Damonu ponudi verovatno najveći honorar koji je ikada dobio i da pokuša da preko te kolaboracije s "holivudom" i nešto manje "kineskom" pričom ostvari bolji rezultat. Međutim, produkcija vredna impresivnh 150 miliona dolara surovo je poražena na gostujećem, američkom terenu, dok je u ostatku sveta taman toliko para da se pokrije. Što je prava šteta, jer čak i poprilično matori Zhang (u tom trenutku je imao 65 godina) u nekim trenucima pokazao je više mašte nego svi reditelji Avengers zajedno.

Sad stvarno slede spojleri!

U filmu koji počinje "nekad, negde", da bih ja posle nagodio da su to neki (post)renesansni vekovi podno Kineskog zida, Matt Damon i "Mandalorian" (uvek dobrodošli Pedro Pascal) igraju najamnike koji bežeći od nekog plemena koje su prevarili, završavaju u utvrđenju unutar/pri jednom parčencetu Kineskog zida, samo da bih odmah zatim otkrili da vanserijski kolaž različitih tipova armija i oružja situiran tu služi za odbranu od vrlo, vrlo neobičnog neprijatelja, čiju ruku je Matt doneo kao trofej nakon što im je isti napao dva člana posade prethodne noći. Ubrzo otkrivamo da je Matt vrstan borac i lukom i strelom i mačem i od naročite koristi za dalju borbu.

Neprijatelj je prokazan kao simbol najveće kineske pošasti- pohlepe, jer pohlepa je ekstenzija i motor kapitalizma i individualnosti koju on zagovara. Film se trudi da bude utopijska slika kinesko-američkog udruživanja protivu zajedničkih neprijatelja, u kojoj "Ameri" igraju ključnu ulogu, ali ništa ne bi uspeli bez "Kineza". Propagande dve različite kulture, kineske i holivudske, traže interesni način da ovu priču izguraju do kraja na radost gledalaca, i to se, ako zažmurite malo na tu nameru, i desi.

Sad slede najveći spojleri.

Mattu Damonu, baš kao ni kineskom kastu, na čelu sa porcelanskom ratnicom i prerano stradalim Generalom, nije ponuđeno mnogo da glume. Oni su šrafovi u dobro i raskošno kreiranoj skalameriji koja uključuje stotitne statista, neverovatne scenografske i koreografske akrobacije, impresivan CGI, dobro izbalansirane scene individualne i masovne akcije, grandiozno finale... Ali Mattu Damonu nije ponuđeno da glumi previše, do te mere da on nije ni smršao za ovu ulogu, napaćenog najamnika koji je stalno u nekoj potucačkoj akciji diljem najdivljijeg Istoka. No, za drvenastu dramu treba kriviti trio "zapadnih" unajmljenih scenarista, a ovo je zgodna prilika da vam kažem da je Max Brooks, autor trenutno najpopularnijeg štiva- The World War Z, smislio i ovu priču.

SELEKTAH: 7/10

04 April 2020

SPIES IN DISGUISE


Mislim da je najveći kompliment koji se može dati filmu Spies In Disguise taj da nikome ne bi bilo ništa čudno da je iznad naslova stajalo "Pixar presents".

Smešten u svet koji je toliko poznat iz niza Bondovih, bondovskih i bondolikih filmova, među kojima najviše Men In Black (i to ne samo zbog Willa Smitha), ovaj film priča priču koju smo već toliko puta čuli i još više puta gledali- o spontanom partnerstvu vrhunskog oblika "nečega" i njegovom dobrodušnom sajdkiku bez koga, zapravo, ne bi bilo uspeha čitave jedne avanture.

Vrhunski oblik ovaj put je oličen u vrhunskom agentu Lanceu koji šmekerskije od bilo koje prethodne analogne verzije Willa Smitha (uključujući i Nicky-ja iz Focus, Stari) radi svoj posao, dok je njegov sajdkik Walter, naučničko siroče koje od malena kreira stvari koje bi mogle da promene svet. Dok jedan širom sveta sprečava zločince u njihovom poslu, drugi u nekom sobičku špijunske agencije smišlja benigne gedžete visoke uspešnosti u borbi protiv neprijatelja. A onda im se putevi ukrste.

Već do ovog trenutka, kroz način na koji je ispričana Walterova biografija, sa nemalom tragedijom, krećemo Pixarevim putevima malog, ne toliko dolčevitastog života. Međutim, prava avantura počinje, kada Walter da bi spasao Lance od zavere koja mu preti i potonjeg hapšenja ovog pretvara u... (nema spojlera!) To je pravi maštoviti Pixarov obrt koji posle na desetine načina i komičarski i vizuelno muze postavljeni obrt i, na moju ogromnu radost, rabi tu postavku mnogo duže nego što smo očekivali.

Samo finale malo više nego što je trebalo vraća film na stereotipne pute tih filmova "za dečake" u kojima akcija kumuje više nego ostalo, ali i taj deo je više nego izmenjen kada krenu da se ređaju Walterovi gedžeti koji su svi od reda namigivanje hiljadama You Tube kanala i svim onim najsumanutijim videima koje mala deca gledaju svetlosnim godinama udaljeni od mogućnosti i da ih njihovi roditelji razumeju dok se smeju i živo reaguju na prizore igračka i predmeta koje gaze točkovi ogromnog pikapa. I slično.

Spies In Disguise je ozbiljno promišljen da proba da bude film koji uzima u obzir ono što njegova publika gleda nezavisno od Holivuda i da proba da napravi što više linkova sa tim sadržajima, bez kompromitovanja svoje ideje i integriteta "holivudskog" animiranog filma. Will Smith kao ni do sada nema problema da se stavi na raspolaganje i pokaže da kameleonski i dalje može da odgovori na zahteve "najmlađe generacije", pre svega sprdanjem na sopstveni račun.

Eli je sama odgledala isti na tabletu dok je bila na semi-prinudnom boravku kod babe i dede. Leon je gledao sa mnom i nijednog trenutka ni meni ni njemu nije bilo dosadno. Da me ne mrzi da po sedamdesetdeveti put odgovaram na pitanje kako golub može da proguta olovku, možda bih ovo i reprizirao sa njim. Videću koliko će kolera vera da traje.

SELEKTAH: 8plusplus/10

02 April 2020

TV GONIČ: OGNJENI GRM


Pošto svi otvaraju arhive i pomažu vam da ovaj neverending vikend provedete kod kuće i Before/After i ja vas častimo jednim ekstra goničem ovog meseca, jer moraćete da gonite dosta izgubljenog vremena. Proverite koji vam virus više preti ovih dana ovde.

THE DAY SHALL COME

Obišao sam još jedan filmski uradak Jesseja Succession Armstronga, ali, nažalost, ni ovde se nisam naročito proveo


Chris Morris spada u kultne britanske autore mlađe generacije, koji se proslavio svojim serijalima Jam, Brass Eye i Nathan Barley, kao i filmom Four Lions, koji mu je prigrabio nešto internacionalnih svetala. Ja sa par započetih epizoda Jam i Brass Eye (koje sam gutao kao fan Warp Records etikete i u ovom trenutku ne mogu da se setim kakve je to veze imalo s Chrisom) i odgledanim filmom, ne mogu ozbiljnije da se bavim njegovim autorskim pristupom, ali sećam se da mi je neka vrsta nesmešnog apsurdnog preterivanja ostala kao pečat svega viđenog. No, čak i da tako nije, The Day Shall Come boluje baš od toga.

Najveći problem drugog Morrisovog filma je što je uzeo da se pozabavi jednim anti-terorističkim slučajem u Americi (koji je, kako na početku filma piše- "baziran na hiljadama istinitih priča", što može da se protumači i kao "sličnih", ali i kao na hiljadu sagovornika/svedoka ove), jer mu se u njemu dopao apsurdni razvoj realnosti, a onda je on taj apsurd pojačao i čitavu stvar pretvorio u slabo smešnu parodiju. Da li je Jesse Armstrong doveden da izbalansira stvari ili je Morris nadgradio njegovu postavku, ne znam, ali negde u osnovnoj postavci može se naslutiti Armstrongov rukopis u pokušaju da što više budala uključi u bavljenje nečim što je van njihovog intelektualnog domašaja.

Junak naše priče je Moses, Afro-Amerikanac koji živi u Floridi i unutar svoje iznajmljene kuće, koju par životinja čini "farmom", ima svoju hipi/rastafarijansku komunu kojom kumuje pacifistička filozofija i verovanje da je on u posedu specijalnih moći koje crpi iz prirode i živih bića. Međutim, kada Mosesu dođe račun za neplaćenu rentu, on je prinuđen da se snađe- pa čak i da prihvati ponudu misterioznog šeika koji mu nudi oružje i novac zarad par "terorističkijih" zadataka...

U isto vreme, lokalni segment FBI je nakon par trapavih misija u očajničkoj potrazi za teroristom čijim hvatanjem bi mogli da operu obraz i opravdaju svoju funkciju. A onda mlada i ambiciozna agentica skrene pažnju na Mosesa, koji je imao par "spornih" objava na Fejsbuku, i rađa se ideja da mu nameste stvar, preko misterioznog šeika, pogodili ste...

Ova fenomenalna zamisao, koja posle ima i još bolji tvist bila bi suvo zlato u rukama autora kao što su braća Coen ili Armando Iannucci, pa čak i neko slabijeg kalibra od njih, poput Adama McKay-a. Ali Morris je jednostavno sve slavine koje je mogao odvrnuo do kraja i njegov film već posle dvadesetak minuta gubi svu snagu i postaje sve više agonija koja nikako da se završi. Fino pomeranje od realnosti ka satiri ne postoji, a apsurd umesto da potekne od sumanutosti postavke i ponašanja likova, na svim mikro-nivoima biva dodato poguran zbog čega sve pršti od parodije, ali nema rešenja i ponašanja koja bi sve to ispratila kao u Naked Gun.

Glavni junak je čas razumni i zaneseni filozof, čas deluje neobjašnjivo "retardirano". Baš kao i FBI agenti koji čas pametno razmišljaju kako da sačuvaju svoje dupe, a čas se ponašaju kao gluhislijepiinijemi na brodu koji tone.

Sećam se da mi je to i u Four Lions bio problem- dobra ideja upropaštena desetinama pogrešnih, potpuno odsustvo za meru i nijansiranje tona priče, apsurd kao sredstvo, a ne kao opšti ishod. Pri tome, Four Lions je sa svojom pričom o trapavom teroristi, ali na britanskom terenu, imao tu odbranu "lokalno obrađene teme", dok sve prikazano u The Day Shall Come deluje i kao loše transponovana ideja iz neke druge sredine, koja primenjuje njen humor u obradi jedne sasvim drugačije, i onda i to proizvodi dodatan šum (obratite pažnju samo na komični tretman pedofila u ovoj priči, nešto tako bi prošlo u liberalnijoj Evropi, ali ovde bode oči svojim prisustvom).

Šteta, mogla je ovo biti hit komedija.

SELEKTAH: 3/10

01 April 2020

SONIC THE HEDGEHOG

Jasno vam je kako je i ovo stiglo u naše živote...


Rekao bih da nije bilo nekih prevelikih očekivanja od ovog filma, uprkos kambek prisustvu Jima Carrey-a, a od strane producenata "koji su nam već priredili Fast And Furious i Deadpool", s obzirom da su ljudi angažovani na scenariju i režiji u zbiru imali malo više iskustva od mene i vas. U tom smislu, ono što smo dobili može prijatno da nas iznenadi.

Iako dečiji film, Sonic The Hedgehog neprekidno svojim sitnim forama namiguje starijoj publici kao da joj poručuje- mi znamo da je sve ovo za vašu mlađu braću i sestre, ali sasvim je okej i ako se vi zabavljate. I to se manje-više desi u nekoj skormnoj meri.

Baziran na SegaMega igrici o brzom ježu (ili šta već, IdontcareIdontwannaknow), koji iz svog sveta kroz magični, prstenasti prolaz stiže u ovaj naš, gde mu se posle godina uspešnog skrivanja, nakon jedne njegove erupcije elektro-besa, nakači doktor Robotnik, zli naučnik i saradnik američke armije, u suštini je rimejk priče o E.T-iju ili bilo koje slične dramske postavke u kojoj se dete sprijatelji s "neobičnim stvorenjem". Jedino što je ovde to dete- lokalni policajac, koga poznanstvo sa ježom Sonicom zatiče baš pred transfer u San Francisko...

Nakon pojave doktora Robotnika ("Carrey being Carrey") film postaje jedna duga potera sa povremeno zabavnim rešenjima, benignom komedijom, nešto malo kvazi-Transformers akcije, čisto da se kompletira namera da ovo bude film za što širu ciljnu grupu.

Sam Sonic je vrlo simpatično napravljen, sa piksarastom kombinacijom "duše od čoveka" i "male prznice" i njegov šarm je ono što vozi ovaj film. James Marsden kao policajac Tom dejstvuje kao prva zamena za Zaca Efrona sa istim glumačkim setom i spektrom očekivanja. Dok Carrey u izvesnoj meri ne koristi svaku priliku za svoje ego-vratolomije, ali definitivno oseća da je ovaj film dao sve od sebe da mu za to napravi prostora.

Deci je prijao. Radnja je jednostavna i lako se prati, Sonic je zabavan i drži pažnju, a pri tome njegov šarm i njegove akcije bivaju dovoljno zanimljive i za dečake i za devojčice.

SELEKTAH: 6minus/10