23 August 2019

SINGL GODINE 2019/44

SINGL GODINE 2019/43

LANA DEL REY - The Greatest (Interscope)



Only the greatest can break your heart.


22 August 2019

U BIOSKOPIMA: BILO JEDNOM U... HOLIVUDU (ONCE UPON A TIME IN... HOLLYWOOD)

Ne ponovilo se?


Deveti film Quentina Tarantina jeste "Tarantinov" i jeste "tarantinovski", s tim što je ovo prvo daleko manje očigledno nego pre, a ovo drugo realizovano je u neprilagođenoj i repriznoj meri. Kao njegov najveći problem izvukao bih to što se premalo stvari desi prekasno.

Once Upon a Time in... Hollywood možda je najbolje prihvatiti kao Quentinovo ljubavno pismo Holivudu (tj jednom njegovom periodu) u kome ovaj autor, rekao bih više nego ikada u svojoj osmofilmnoj karijeri, pokušava da bude emotivan. I dok ovo prvo obećava i deluje zanimljivo, ovo drugo se nameće kao ozbiljan problem- Quentin jednostavno ne ume da bude emotivan i da to iz sebe iznese na neki autentičan, a naročito "tarantinovski" način. Iako nema spora oko toga da emocionalnu kičmu ovog filma, a i njegovu suštinu, čini prijateljstvo jednog glumca (čija je karijera podjednako i na zalasku i na izlasku), Ricka Daltona (fenomenalni DiCaprio), i jednog kaskadera, Cliffa Bootha (rutinski odlični Pitt), čija karijera u velikoj meri zavisi od glumčeve sa kojim je i profesionalno i privatno neraskidivo povezan, prikazana "buddy-buddy" avantura nije dovoljno autentična da iznese emociju koja bi nas dirnula i mahom ostaje na nivou Tarantinovih umereno uspešnih pokušaja da parira ili parafrazira nekim arhetipovskim rešenjima "vestern prijateljstva" koje je uvek na "muškoj distanci", nikada dovoljno "izgovoreno" i zapravo u večitoj realizaciji nekakve serije uzajamno nenaplativih dugovanja, koja prijateljstvo iznova i iznova potvrđuju, ali, zapravo, nikada ne iznose na svetlost sunca. I dok je Rickova potreba za Cliffom dokumentovana u više navrata kroz seriju praktičnih stvari koje Cliff čini za Ricka i zbog Ricka, a koja je krunisana njegovom "kaskaderskom" odbranom glumca ("koji ni ne zna šta se dešava") na kraju filma, Cliffova "toplina" i njegova strana prijateljstva zapravo je interesantnije (ali, opet, nekako emocionalno tanko) objašnjena kada Cliff posećuje čuveni "Spahn" ranč i svog prijatelja Georga Spahna i neočekivano je uporan u svojoj nameri da vidi da li mu je prijatelj (koji ga se jedva seća) živ, zdrav i nepovređen od strane hipika kojima je prepustio ranč. U tih par minuta Booth (i Pitt) otvaraju sebe i pokazuju neku skoro čudnu zavisnost od osećaja da su od koristi tj da su prijatelji nekome, pokazujući šta prijateljstvo fundamentalno znači (Lojalnost, rekao bi verovatno Tarantino).

Drugi aspekt Tarantinove namere da svoj film učini što emocionalnijim jeste odluka da se Sharon Tate (Margot Robbie) praktično samo posmatra i da tek na kraju postane deo radnje i veće priče (što je moram priznati bilo bolno cinično, ali o tome posle). Tarantino pred našim očima iz svih svojih dečačkih napora, reditelja kome je i takva namera i bavljenje takvim stvarima potpuno strano, pokušava da nam prikaže jedno fundamentalno nevino stvorenje, jednu naivnu devojčicu koja je svim srcem uživala u životu, verovatno da bi objasnio kraj svog filma, ali i da bi nam objasnio jezivost Mansonovog postupka, kao i kaznu koju su njegovi sledbenici, u filmu, zasluženo dobili. Međutim, više je emocija i veće snage akomulirano u Sean Bakerovom Tangerine dok Ajfonom istotakoprati trans prostitutke na istim tim "zalazećim" bulevarima kojima se švrćka kao iz Austin Powers serijala ispala Tateova. Selektah: šest od deset.

Končano trebalo bi da se pozabavimo i krajem, te vi koji niste gledali film, skrenite pogled na sledeći pasus. Kraj filma je "Tarantino na svome", mesto gde se i idejno, i ideološki, i scenaristički ukrštaju predugo pripremani putevi nekoliko priča u filmu, ali i ono što Tarantino radi najbolje- zasmejava nas stvarima koje nisu za smejanje. Ostvarujući pri tome neočekivano (nekakav) emocionalni impakt. Međutim, i ovde smo svedoci samo-repriziranja i činjenice da je malo priređivanje "lažne istorije", a za potrebe "Holivudizacije" (kojoj je ovde veće mesto, nego u Inglourious Basterds, priznajem) već potrošeno. A, moram da priznam, meni je ovde delovalo i malkice neukusno, iako razumem svu plemenitost grotesknog postupka. Možda zbog toga što tokom celog filma upoznajemo osobu koja na filmu (u večnosti, dakle) dobija priliku za večnim životom, iako je za istu ostala uskraćena u stvarnom. I kad se Dalton priključi Tateinoj ekipi, i mi pretpostavljamo da će iz tog druženja verovatnod doći i do neke saradnje sa Polanskim, sve mi je delovalo tužnije, još tužnije. A još manje kao hepiend.

Ogroman problem Once Upon a Time... je i trajanje. Iako sam visokotolerantan na Tarantinove dužine ovde je barem sat vremena komotno moglo da otpadne, jer je potrošeno na Tarantinove štreberske reference, za većinu kojih sam, kao tanušni filmski znalac, ostao mahom uskraćen. Ali, ako volite iste stvari kao i on, pretpostavljam da ste umirali od smeha, kao i on. I verovatno ste razumeli i foru kada se Polanski obrati svom keru. Malčice je veći problem što je do sada Tarantino nalazio načina da se njegove fore razumeju i "mimo znanja" i da budu funkcionalne unutar same priče i radnje filma, ali ovde mahom deluje kao da je film pružao prilike da se razigraju određene trivije ili njemu zanimljivi momenti i lažni momenti iz istorije filma (nema puno simpatija za Bruce Leeja), koji se samo delimično mogu opravdati time da se radi o obeležavanju teritorije "Holivuda" kojoj on pravi omaž i rešpekt.

Ono što Once Upon a Time... in Hollywood razlikuje od, čini mi se, svih ostalih Tarantinovih filmova jeste što radnje filma praktično i nema. U svim njegovim filmovima mi smo relativno brzo uvučeni u priču i ona se "kroz obilato pričanje" i događaje trucka, nekad brže i dinamičnije, a češće sporije i anegdotskije. Ovde dešavanja promiču, ali ne kao deo radnje, već kao deo preogromne pripreme setinga za poslednjih dvadesetak minuta filma. Kao zidanje ogromnih kontekstualnih kulisa koji će nam sa različitih strana objasniti šta je sve postojalo da bi se na kraju nešto desilo. Mi, kao gledaoci nismo uvučeni u radnju, što jeste bio Tarantinov "trejdmark", već kao da se nalazimo na nekoj "turi sa vodičem" kroz istoriju Holivuda i onda pratimo lokacije, ljude, događaje ("rekonstrukcije") koji nas na kraju filma sjure u nešto malo "tarantinovskog" Diznilenda da se izvrištimo i izosećamo kao da smo i mi sami bili deo te priče. U poređenju sa nekim drugim filmovima koji su na sebe preuzeli breme "Once Upon a Time...", Tarantinov film deluje da ima svu neophodnu palpovsku magiju i znanje da se samo-legendarizuje, jedino manjka srcem. I pričom.

SELEKTAH: Pa pročitajte tekst, pizda vam materina!

21 August 2019

SINGL GODINE 2019/42

MARK LANEGAN BAND - Letter Never Sent (Heavenly)



Grandž Dire Straits.


19 August 2019

BLINDSPOTTING


Pretpostavljam da je ovaj film imao dobre namere. I da ih je dobro popločao.
Ali ono što smo dobili prikazuje nam jednog Afro-Amerikanca koji u poprilično crnačkom kraju najebava zbog svog prijateljstva sa belcem.
I film malo toga čini da tu crno-belu postavku (pun intended) bilo kako afirmiše tako da ona ne ostane samo flip-papir argumentovana propaganda.

Collin je prijatelj s Milesom od rođenja. Nakon tuče ispred bara u kome Collin radi na vratima, u kojoj su Collin i Miles prebili jednog pijanog gosta, Collin (a ne Miles- nije baš objašnjeno zašto) završava u zatvoru, a potom i sa godinu dana uslovne.
Tokom tog perioda Miles nastavlja da se ponaša bahato i da dovodi Collinovu uslovnu kaznu u pitanje, čak i ilegalnom kupovinom pištolja.
Miles će na kraju filma još jednom demonstrirati kako se belci izvlače bez kazne iz svih sranja, ali i to će nam ostati neobjašnjeno.
Jedina stvar koju možemo da kažemo u Milesovu odbranu jeste da je oženjen crnkinjom, sa kojom ima dete, a prema kojoj se odnosi na isti način na koji se obično odnose stereotipno prikazani Afro-Amerikanci u sličnim filmovima (ili životima).
A kao da sve ovo nije bilo dovoljno proučavanju crno-belih odnosa, nego je reditelj-debitant, Carlos Lopez Estrada (i Rafael Casal i Daveed Diggs kao glavni glumci i scenaristi), kao (moralnu) kičmu celog filma ubacio činjenicu da je Collin prisustvovao ubistvu Afro-Amerikanca od strane belog policajca, ali to ne sme da posvedoči, jer se čitava stvar odvila nakon njegovog "policajskog sata" i bila bi dokaz da je prekršio uslovnu...

Ako je ovaj film alegorija za crno-bele odnose u Americi on je sraman. Pre svega svojim jednostrano postavljenim i amaterskim tretmanom, gde belci nisu samo katalizatori crnačkog stradanja i bedni imitatori njihove kulture, već skoro lešinari operisani od ikakvog moralnog osećaja.

Ako je ovaj film dramski postavljena struktura koja istražuje psihološke uzroke nakaradno postavljenih odnosa, onda je on daleko realističniji i daleko manje blagonaklon prema afro-američkoj populaciji koju jasno i glasno pita- zašto i u ime čega trpi sve što trpi? Pre svega svoje "lažne i bele prijatelje", a potom i gnusno postavljene ugnjetavačke strukture društva, u kojima podjednako participiraju i amoralni policajci koliko i afro-američki supervizori koji jedva da imaju trnuku razumevanja za bivše crne osuđenike. S jedne strane imamo tvrd i brutalan sistem, ali s druge strane imamo šmokljastog i dobrodušnog i poštenog Collina koji je na sve to i malerozan, pa je postavka njegovog lika skoro komična, i nemoguće je percipirati kao realističnu.

Blindspotting se krije iza toga da je komedija (ako je), jer mu je jasno koliko propagandno nastupa i da onaj belji deo njegove publike možda neće imati razumevanja za film koji ih tretira kao maćehu u Pepeljuzi. Blindspotting se od propagande krije i time da je post-Spike Leejevska mešavina žanrova, pa nekakvi Lin-Manuel Miranda fristajlovi povremeno probijaju realnost i pokušavaju da nam dočaraju unutrašnje stanje junaka. Mene mahom zasmevajući.

Dozvoljavam da film nisam razumeo kako treba zato što sam: a) beo, b) ne živim u Americi ili c) nisam osobito rasno osetljiv na rasnu propagandu bilo kog tipa.

SELEKTAH: 2/10

SINGL GODINE 2019/41

THE WANDERING EARTH

Kako da nadarmagedonizujete Armageddon


Na početku ovog filma imamo, a za "film katastrofe", uobičajeni kolaž scena koje ilustruju destruktivno ljudsko činodejstvo koje uključuje dim iz fabričkih odžaka i foke na izdisaju. No, mudri autor filma ne želi da se zameri kineskim vlastima time što će narod podstaći da razmišlja kolika je kineska krivica za sve to (a najveća je), pa vrlo brzo stvar sa ljudske krivice skreće na božju, te otkrivamo da je i Sunce iz njemu znanih razloga podivljalo i Zemlja nema drugog izlaza do da napusti njegov sistem. Baš tako- naučnici ubrzo, radom svih stanovnika planete, kreiraju na hiljade megapogonskih motora koji će pokrenuti celu planetu i izgurati je nekoliko miliona milja dalje u neki prijateljskiji sistem gde će ova nastaviti da postoji.
Bruce Willis shvata koliko je prevaziđen i prekida gledanje filma već ovde.

Mi koji ostajemo svedoci smo toga kako "Kinezi" uzimaju američki recept globalnog patriotizma američkoj podrijetla i pojačavaju ga do 11. Dakle, svuda tamo gde su do sada bili ljudi-kao-i-mi-samo-Amerikanci u očajničkom pokušaju da pomire obaveze prema spasu sveta sa naporima da izglade polomljene porodične odnose, sada imamo iste takve Kineze, a fokus je, iz njima znanih razloga, na očevima i sinovima, koji generacijski pokušavaju da se izmire, upoznaju i oproste jedni drugima.

Svet živi u megapolisima ispod površine zemlje i rekatora koji na površini pokreću planetu. U orbiti oko zemlje kruži megasatelit Globalne Države u kojima astronauti i naučnici svih nacija prate kretanje planete, a za svaki slučaj sa sobom nose zamrznute ljude i DNK biljnih i životinjskih vrsta za slučaj da neprobojni plan o pokretnoj Zemlji ne uspe...

Realizacija plana iziskuje 2.500 godina i sto generacija ljudi. Međutim već nakon 17 godina Zemlja se suočava sa skoro fatalnim problemom- gravitacija Jupitera je toliko jaka da privlači Zemlju, skreće je sa planiranog puta i preti da je u sudaru potpuno uništi. Motori koji pokreću Zemlju nemoćni su da se odupru. Jedan otac i jedan sin, prvi na megasatelitu, drugi na Zemlji u megakamionu, pokušavaju da reše stvar, dok na Zemlji sve što može da krene po zlu kreće po još većem zlu.

Sa budžetom od samo 50-ak miliona dolara reditelj Frant Gwo kreirao je drugi najgledaniji film u kineskoj istoriji koji je zaradio 700 miliona dolara širom sveta (od čega 691 samo u Kini). Sa estetske strane njegov film obilato koristi već gotova CGI rešenja, iz igrica i ranijih filmova, i samo ih prepakuje, mahom u naporu da kreativnim dovijanjem i usklađivanjem postigne jedan estetski ugođaj, koji svojim jeftinim izgledom, ipak, reflektuje pošast koja je zavladala Zemljom. Hladni pejzaži, megamašine, sve izgleda kao neko kameno doba super-industrijskog doba. Ta vrsta inventivnosti parira i realizaciji megabudalaština, koje više idejom, nego egzekucijom bude pažnju, dok melodramski elementi ostaju na razini stereotipa koje smo već upoznali i u kineskim, ali i holivudskim filmovima.

Pogledajte, jer ovde je možda otvorena Kineska četvrt Holivuda.

SELEKTAH: 6minusminus/10

14 August 2019

SINGL GODINE 2019/40

WOLFRAM FEAT HADDAWAY - My Love Is For Real (DFA)



Obično mrzim house, ali kad je ovako pametno čizi, ne mogu da odolim.



13 August 2019

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: POCKET PALMA - Godišnji (Samizdat)


Gde je Ensh?
GDE JE NOVI ENSH?!!

Zašto PALMS VOICE ne peva na srpskom?
ZAŠTO?!!

"... priča o bijegu iz današnjice kroz nostalgiju za SMS porukama, prženim CD-ima i road-tripovima. Album je prožet instrumentalnim dionicama i dreamy vokalima koji kroz direktne i iskrene stihove vode slušatelja kroz radio postaju novih osamdesetih" kažu Pocket Palma (ili pocket palma) u svom pres materijalu na Bandcamp stranici.

Ostavimo po strani tužnu činjenicu da su hrvatski telekomunikacioni operateri tamošnjim žiteljima ukinuli mogućnost SMS-ovanja, ali "nove osamdesete"- pa koliko je to genijalno!!! Nikada nigde nisam čuo da bi iko ikada želeo "nove osmadesete". Ni u svetu, a naročito ovde. Više puta sam u životu (da ne kažem- nonfakinstop) sretao ljude i situacije u kojima je bilo bolno očigledno da je nostalgija za istim toliko jaka da čovek mora da se pita gde su određeni ljudi i/ili situacije uopšte mentalno situirani. Ali- "nove osamdesete"!!! Pretpostavljam kao želja ljudi koji nisu umočili ni svoj DNK u tu dekadu.

Ko su Pocket Palma? "Nove osamdesete" ne daju odgovor na to, a mene zabole da po ko zna koji put guglujem nešto što ni bendu nije važno. Iz Zagreba su. Možda duo. Muško/ženski, obvs. Ako zažmurim mogu da ih zamislim da sa ukradenom snimateljskom opremom negde podno Brača na ukradenom gliseru snimaju spot za neku od pesama. Kao goth Denis&Denis.

Da su Hrvati uvek bolje radili pop više možda nije istina. Naročito kad izređam na šta mi sve Pocket Palma liče.
Pocket Palma su pop. Pop kao Kim Wilde, pomenuti Denis&Denis, Dubstar, St Etienne, Ladytron, rana Zana, kasni Oktobar 1864, Human League (više od svega!) i ceo taj rani potez britanskog sint-popa. I oni opskurni elektro-pop "Beograđani" iz osamdesetih što ih sad svi obrađuju, možda čak i Ljubavnici.
Plus direktni i iskreni stihovi. Osamdesete bez blama. "Nove osamdesete"(?).
I jebeno dobre pesme. Subota nakon Valentinova je verovatno najbolja pesma koju sam čuo ove godine na nekom od "regionalnih" jezika. On malo goth, ona malo domaćica/dobacivačica, muzika Interpol via rani Pulp (dakle, Human League), ljubavni kurcšlus u toku- ima li srpskog diska u kome ovo može da se čuje?!!
Druga najomiljenija mi je (singl) Godišnji. Yacht rock sreće Dadu, Slađu, Zanu, Marinu. Na gliseru podno Brača, znate već... Ono čega nema je ono što nas nosi, pevaju PP.

Godišnji je deset puta bolji od oba albuma Svemirka. Manje ispoliran, iskreniji, veseliji, stvarno za road-trip. Njegova stilska i žanrovska neusaglašenost varira malo više nego što bi trebalo, ponekad stiže čak i do makedonskog noara Anastazije, ali na pravi način podseća koliko je sinitisajzer bio snažno oruđe Jugoslavije. Možda čak i više od srpa i čekića. Nove osamdesete su malo manje zabrinute za svoj imidž i look, a malo više za komfor svojih emocija. I malo manje su od plastike.

Ja ovo nosim na more. Ako ubedim Žozefinu, možda nam u autu zasvira i na putu do tamo. Deca ionako znaju hrvatski preko njihovih sinkronizacija Šreka, pa im neće biti teško da zap(j)evaju.

Svega ovoga ne bi bilo da nije bilo asistencije Pjotora Krsteva, jedine jagodinske palme.

SELEKTAH: 8plusplus/10



12 August 2019

THE BATTLE OF ALGIERS, A FILM WITHIN HISTORY


La battaglia di Algeri, film Gilla Pontecorvoa iz 1966 (iste godine ovenčan i Lavom u Veneciji), je, baš kao i Gone With The Wind, u mom kino-pantenonu ono, štobisereklo, retko ostvarenje koje je "više od filma". Film nad filmovima. Skoro nestvaran.

Sećam se kada sam ga prvi put gledao, a to baš nije bilo tooooliko davno, da apsolutno nisam mogao da verujem da je nešto tako bilo moguće snimiti. Bio sam (i ostao!) fasciniran "masovkama", orkestracijom statista, radnje, kompozicijom kadra, sirovošću i neposrednošću izvedbe, žestinom, poezijom, politikom, mirisom koji sam skoro osećao sa zbijenih ulica alžirske prestonice. I godinama sam čeznuo da sebi pribavim ili neko superdeluks blurej izdanje na kome možda postoji nekakav "making of" ili da se konačno pojavi dokumentarac o tom filmu.

The Battle Of Algiers, a Film Within History jeste dokumentarac o tom filmu, ali ne baš kakav sam maštao. Ne traje satima, ne detaljiše svaki minut filma, ne objašnjava ga iz svih mogućih uglova, ali za mene, koji večito zaboravljam da se bavim i onim što najviše volim, donosi mnogo zanimljivih informacija o genezi filma, njegovom životu neposredno nakon premijere i potonjem uticaju na najrazličitije političke grupe i nacije.

Materijal, koji je Malek Bensmail organizovao, sastoji se od arhivskih intervjua (s obzirom da neki od autora i radnika na filmu više nisu živi, pa umesto njih govore njihove žene, recimo), aktuelnih intervjua sa pozamašnom količinom još uvek živih učesnika i sa kulturnim kuratorima različitih provenijencija koji osvetljavaju različite aspekte njegovog uticaja.

Film je sniman o događaju koji se odigrao (završio) samo tri godine ranije na istoj lokaciji. U njemu glavnu ulogu igra čovek koji je na istoj funkciji stvarno učestvovao u tom događaju (kako kom?). On nastaje u i dalje komplikovanoj političkoj klimi gde svi imaju različite interese. On nikako ne pasuje proteranim Francuzima. Zanimljivo je videti insert iz intervjua u komu učestvuju nekad zaraćeni protivnici, franucski general (Massu beše?) i jedan od komandanata FLN-a, Saadi Yacef (ujedno i pomenuta "zvezda" filma).

Nisam znao da su "Francuzi" napustili festival u Veneciji nakon što je film trijumfovao tamo, a isti je potom bio zabranjen u Franucskoj. Retke i hrabre projekcije bile su pozdravljane burnim rekacijama desnice i francuskih veterana (interesantno je što Pontecorvo ističe da su francuski generali koji su sabijali alžirsku nezavisnost prethodno bili heroji i učesnici francuskog Pokreta otpora). Film je probudio "nezavisne" sentimente u celoj Africi (mislim Angoli prvo), a svojim prikazom gerilske borbe naroda protiv okupatora inspirisao je i Crne pantere, ali i oficire koji su silom pokušavali da ukrote narod Iraka tokom američke okupacije nakon "11. septembra". Svi odreda fascinirano su proučavali kako su stvari prikazane, ali i time koliko je proniknuto u žilavost gerilske borbe i njene praktične nepobedivosti, kada je pozitivno inspirisana.

Kamermani, asistenti, glumci, statisti, tumači... apsolutno svako ima nešto zanimljivo da kaže u vezi sa filmom i svojim mestom u njemu, prikazujući ekipu filma zaista kao vojsku koja je sa nadnaravnom taktikom ušla u snimanje kao u bitku, trijumfovala i svetu omogućila jedno od najvećih filmskih ostvarenja ikada. I.k.a.d.a!

SELEKTAH: 8plus/10