20 December 2016

MOĆ VEŠTICA 06.12.2016: Utorkom nikad ne mogu da kažem zbogom i piši mi




Damien Jurado - If the Sun Stops Shinin' (Chuck Berry) (Secretly Canadian) - Other People's Songs Volume One
Sonia De Los Santos & Elena Moon Park - The Man Who Sold the World (David Bowie) (Spare The Rock) - Let All the Children Boogie A Tribute to David Bowie
Pillar Point - Heart It Races (Architecture in Helsinki) (Polyvinyl) - Polyvinyl Plays Polyvinyl
Azealia Banks - Slow Hands (Interpol) (Ministry Of Sound) - Uncovered: A Unique Collection of Cool Covers - Volume 4
Umrijeti za strojem - Sivi dan (Videosex) (Bandcamp)

Burial – Nightmarket (Hyperdub) - Young Death / Nightmarket

Liima – Amerika (4AD) - ii

Mos Def (Yasiin Bey) - Dec 99th Tall Sleeves (Whitelabel)

Islet - Cathays Terrors (Shape) - Liquid Half Moon

The Weeknd - Rockin' (Interscope) - Starboy

Dead Can Dance - Panacea (BBC Session) (4AD) - Garden of the Arcane Delights + Peel Sessions
Gin Gillette - Train To Satanville (Mississippi) - Dark Summer: Ultimate Summer Fun Mix #4 Cassette

Low - Some Hearts (at Christmas Time) (Self-released)

Coldplay – Everglow (EMI) - A Head Full Of Dreams
RP Boo - Bu'Moon (Planet Mu) - The Ultimate
James - Dear John (BMG) - Girl At The End Of The World
Nick Cave And Warren Ellis - Mars Theme (Milan) – OST Mars

Aidan Moffat - I'm A Rover (KIss My Beard) - Where You're Meant To Be
Clark - Back To Belgrade (Warp) - OST The Last Panthers
Françoiz Breut - Le jardin d'Eden (Le Pop Musik) - Zoo
Kon Kan - I Beg Your Pardon (Atlantic)
Tim Buckley - No Man Can Find the War (Light In The Attic) - Lady, Give Me Your Key: The Unissued 1967 Solo Acoustic Sessions

Silver Apples - The Rain (Chicken Coop) - Clinging to a Dream
Father - Why Don't U (feat. Abra & I LOVE MAKONNEN) (Awful) - I'm a Piece of Shit
Marie And The Atom - Recieving The Yellow (Mississippi) - Spirit Haunted Water Cassette
Coins - Root Down (Daft Science Remix) (Bandcamp) - Daft Science
Papa M - Little Girl (Drag City) - Highway Songs

Dawn Richard – Tyrants (Local Action) - Redemption
ABBA - Fernando [Spanish Version] (EMI) - Arrival
Babyfather - positive flow (Self-released) - Platinum Tears
The Weeknd - Stargirl Interlude (feat. Lana del Rey) (Interscope) - Starboy

Tricky - Divine Comedy (Whitelabel)
Kate Bush - Never Be Mine (Fish People) - Before The Dawn
Allo Darlin' - Hymn on the 45 (Bandcamp)

Oasis - My Big Mouth (Mustique Demo) (Big Brother) - Be Here Now [Super Deluxe Box Set]
A Tribe Called Quest - The Donald (Epic) - We got it from Here... Thank You 4 Your service
Father John Misty - Holy Hell (Whitelabel)

Devlin - Watchtower (Instrumental) (Island)

Boney M - Kalimba De Luna (Maxi) (Sony) - The Best 12" Versions

10 December 2016

10 ploča koje prvo treba da nabaviš kad kupiš gramofon


Sunday read na Before/After samo za vaša nežna digitalna srca. Ko zna šta nedostaje i ponudi valjan rešonel neka dopiše. Rad sam da uzmem u obzir.

08 December 2016

ELLE

Na kraju se ispostavi da je to samo "film sa Isabelle Huppert"


Povratnički film Paul Verhoevena nakon ovogodišnje kanske premijere zapamtio sam po pisanjima da se radi o kontroverznoj komediji o silovanju. Sem da ima silovanja, ništa od ostalog nije tačno. Iako ima par smešnih trenutaka, od kojih neki možda i mogu (nekome) da izgledaju kontroverzno.

Ne znam odakle da počnem zašto mi se ovaj film nije dopao.

Prvo, mislim da Isabelle Huppert nije trebalo da igra ovu ulogu. Najviše zbog toga što ista izgleda kao da je pisana za nju. Isabelle je do sada igrala u toliko arthaus boleština da se može smatrati suverenom divom takvog filma i pokušaj dodavanja ulja na vatru može da rezultira samo većom vatrom. Što je ovde, rekao bih, slučaj. Isabelle Huppert je do te mere pojela film "kao svoj" da sve ostalo što se u njemu dešava, baš kao i "gostovanje" Paula Verhoevena nije bitno. Priča o silovanju poslovne žene koja se na neobičan način nosi sa tom situacijom relativno odmah postaje priča o tome kako bi se sa tim nosila "Isabelle Huppert", a na osnovu svih filmova u kojima je glumila emocionalno disfunkcionalnu osobu sa različitim tipovima i nivoima seksualnog apetita.

Pored nje, scenario je nepotrebno opterećen biografskim detaljima iz života glavne junakinje, koji nude toliko navalentna objašnjenja za to što je ona "takva", da to što je ona "takva" prestaje da nam bude neobično. Prvi od takvih momenata je njen profesija. Huppertova je sa svojom partnerkom izgleda iz biznisa izdavača prešla u profitabilniji biznis pravljenja igrica. I u onoj koju upravo prave treba do savršenstva da se dovede trenutak kada neko čudovište zlostavlja glavnu junakinju.

Ali kao da nam nije bilo dovoljno da shvatimo da je naša junakinja malo "devijantna" zbog toga što je igra Isabelle Huppert, već i zato što dosta entuzijastično posmatra abjuz kompjuterske heroine (i to nakon silovanja!), autori su ubacili i dramatični momenat iz njene biografije - ona je ćerka serijskog ubice koji je pre nekoliko decenija pobio 27 ljudi, a potom je uz pomoć čerke (Huppertove) zapalio kuću u kojoj su živeli. Taj čovek je i dalje živ i upravo se razmatra njegovo pomilovanje s obzirom da je teško bolestan.

A ako nam i to nije bilo dovoljno da opravdamo Huppertino ponašanje nakon silovanja, otkriva nam se i da njena majka živi sa trostruko mlađim muškarcem, koji i pred njom i pred ćerkom mlati kurcem.

A tu su još i razvedeni muž, Huppertin ljubavnik, tunjavi sin i njegova anksiozno-agresivna trudna devojka (ali trudna sa drugim muškarcem!).

U takvom megašumu dešavanja, priča o ženi koja iz silovanja ne izlazi kao žrtva i koja potom započinje sopstvenu istragu o svom silovatelju, da bi sa njim iskrojila i neobičan odnos, ta priča sasvim je ugušena pokušajima da se izbalansira sa "ostalim ludilima". I Huppert u takvom materijalu pliva kao riba u vodi zapravo doprinoseći tome da se Elle čita kao omaž Ozonovim "bolesnim" komedijama, a ne kao Verhoevenov komični osvrt na sopstvene erotske trilere.

Umesto da poziciju i ponašanje junakinje objasni iz nje, Verhoeven je na kraju završio objašnjavajući je iz "komplikovane situacije" i "komplikovanog rodoslova" gde ovo drugo ostavlja dovoljno prostora da Huppertovu čitamo kao nekoga ko je "samo" nasledio psihopatska ponašanja koja je silovanje iniciralo. Bilo bi mnogo bolje da ni u njoj, a ni oko nje "plodnog tla" za tako nešto nije bilo.

Verhoeven, moram da priznam, režira na momente vrlo efektno, duhovito i s obzirom na godine (79) vrlo odlučno i kontrolisano.

SELEKTAH: 5minus/ 10

07 December 2016

BON IVER - 22, A Million (Jagjaguwar)

Možda nisam mlad, ali nisam ni glup


Pretpostavljam da ovako zvuče rani Genesis.

Pretpostavljam da ovako zvuči Woods, Kanyea Westa.

Pretpostavljam da ovako zvuči kad se zatvorite u kolibu u sred šume sa svim čudima ovoga svijeta. Ali nemate inspiraciju.

Get real, Bon Iver.

SELEKTAH: 2/ 10

02 December 2016

HUNT FOR THE WILDERPEOPLE

Osećam se kao da sam prevazišao ovakve filmove


Poput Kolje, onog Sandlerovog chic-flicka u kome brine o nesvom klincu, Kramer vs Kramer i svih filmova u kojima odnos odrasle osobe i deteta nije (baš) za ispovraćati i Hunt For The Wilderpeople pokušava da razigravajući komediju smanji patetično trenje svog materijala.

Hunt For The Wilderpeople nije samo novi film Taike Waititija, čiji ste vi What We Do In The Shadows više voleli nego ja, već i film koji nas podseća na još dve stvari- da Novi Zeland i dalje postoji, baš kao i Sam Neill.

U ovoj avanturističkoj komediji Neill očekivano postoje "otac" (ili deda) malom Ricky-ju, čiji profil ćete najbolje razumeti ako vam kažem da je psa nazvao 2Pac. Neill i Ricky će se sticajem okolnosti naći u novozelandskom "vildernesu" tokom bekstva od vlasti koje žele da Ricky-ja vrate u dom tj drugoj starateljskoj porodici. Kako je do toga došlo je verovatno najzabavniji deo filma i jedino što me je podsetilo na fantastični Babe, njihovih komšija Australijanaca.

Jednom kad se nađu u divljini, Neill i Ricky su zapravo u "roud muviju" sa previdljivim setom budalaština koje im dolaze u susret i sa kojima moraju da se nose. Njihov odnos se produbljuje, krivuda, ima krizu pri kraju i, to, valjda, nikako ne može biti spojler- ima hepiend.

Ricky je simpatičan i Stari će mi oprostiti ako kažem da me svojim dobronamernim iritiranjem, a ne gabaritom podsetio na Zorana iz Tito i ja. Neill je ostavio bled utisak kao preautsajderovani čudak. Možda bi bilo zabavnije da su im uloge bile obrnute.

Ima zabavnih momenata, ima nepodilaženja političkoj korektnosti, ima crnog humora, ali nekako sve na kraju deluje dosta iskontrolisano i opravdava činjenicu da se radi o najgledanijem novozelandskom filmu koji slične "oskarovske" uspehe postiže i na drugim terenima i verovatno kod iste, ne toliko nezavisne, publike.

SELEKTAH: 5/ 10

29 November 2016

IT'S HORROR TIME!: DEMON

Najviše ću vas zainteresovati kao napišem "poljski horor", jel da?


Demon je vrlo interesantan film. Pre svega zbog svoje doslednosti da ne podilazi potencijalnim mogućnostima da sebe jeftinim trikovima učini zanimljivijim za mejnstrim mase i želji da ostane na liniji pitkog, ali "umetničkog" filma koji vrlo mudro barata žanrom na koji se oslanja. Na horor, napominjem za slučaj da ste mejnstrim masa.

Priča je vrlo jednostavna. Ono što je čini upečatljivom jeste da svaki put kada pomislite da će da podivlja ili se udavi u nekoj imitiaciji egzorcizma američkog filma ona samo nastavi dalje, jednostavno i pitko kao do tada.

Glavni junak našeg filma je mladoženja Piotr koji dolazi iz Engleske (nije baš najjasnije da li je on gastarbajter ili poreklom Poljak) u jedno malo selo, gde će se oženiti ljupkom Zanetom. Već na samom dolasku počinju halucinacije i Piotoru se priviđa devojka u beloj haljini. Noć pred svadbu, koju Piotr provodi u do tada napuštenoj kući svog pokojnog dede, desiće mu se neobične stvari. Nakon kojih Piotr više nikada neće biti isti.

Gro filma predstavlja svadba. Koja se nastavlja i nastavlja uprkos sve turbulentnijim promenama na mladoženji. Crna komedija smenjuje se sa sve crnjom ljubavnom dramom i par elemenata horor filma otkrivajući nam pravu narav filma Marcina Wrona- a to je iskopavanje smutne poljske prošlosti spram Jevreja.

Čitanje Demona kao metafore za tretman Jevreja u poljskoj prošlosti daleko je zabavnije kroz prikaze kako ga ("demona") oni sada hendluju, uporno pokušavajući da nastave život tj svadbu dalje kao da se ništa ne dešava. Iako efektno, problem Wronovog filma jedino može biti u tom neprekidnom izmicanju žanra (horora) kome se nadamo tj mešavini crne komedije i satire koju dobijamo umesto toga.

Ja bih bio daleko srećniji sa filmom u kome bi demon malo duže ostao demonski, a ne upao u melodramu, ali ni ovako nije loše.

Kraj je verovatno pesimističniji nego što smo očekivali.

Pogledajte, jer ovo je vrlo dobar primer nečega što bi mogli da tretiramo kao "evropski, pa još istočnoevropski žanr".

SELEKTAH: 7minus/ 10

27 November 2016

26 November 2016

KATE TEMPEST - Let Them Eat Chaos (Fiction)

Pitchfork još uvek nije recenzirao ovaj album, ali zato Rich The Kida, Boogieja, G Pericoa i DJ Mustarda jeste.


(dok čekam da počne recenzija)
Kopam po MMG, poprilično siguran da sam hvalospevno elaborirao Katein debi Everybody Down na ovim stranicama, ali nema traga o tome. WTF?!!

(VAŽNA PORUKA!!!)
Morate Everybody Down.
Jer to je jedan od najboljih britanskih hip hop albuma ikada.
Jer to je jedan od najboljih ženskih hip hop albuma ikada.
Jer to je jedan od najboljih hip hop albuma ikada.
Jer it has come to this.

(možda neki info pre recenzije?)
Kate Tempest ima 30 godina. Poreklom je iz Južnog Londona. Pesnikinja je pre nego MC majstorka ili reperka. Njen stil je ono o čemu govori, pa tek onda kako o tome govori (repuje).
Kate je nastupala kao predgrupa (pred-pesnikinja) za John Cooper Clarkea, Billy Bragga i Scroobius Pipa. Wikipedia među njene uticaje izlistiva Becketta i Wu Tang Clan, između ostalih. Pomenuti Everybody Down izašao je za Big Dada, sjajnu podružnicu Ninja Tune, koja nam je pre par godina poklonila i sjajnu Speech Debelle.
Slušao sam Kate nekoliko puta kako umesto Gillesa vodi njegov suchagreattrack šou World Wide i njen entuzijazam za muziku i tekstove muzičara koje voli je impresivan, koliko i zarazan.

(recenzija)
Let Them Eat Chaos je još više pesničko izdanje od Everybody Down. Delom i zbog toga što je zamišljen kao umuzičavanje poeme o otuđenom životu jednog jugoističnog londonskog "bloka", sa već "tradicionalnim" britanskim umećem da u realističkom paklu smrada pronađu rajske mirise ljudskih duša.
Za ne poverovati (naročito u Srbalja) je da je BBC2 dao Tempestovoj priliku da u prajmtajmu (kada sav pristojan svet gleda Grandturskeserijezvezdeizvezdice) izvede uživo čitav album uz pratnju orkestra. Koliko mi je poznato Mike Skinner nije imao tu čast.

Kad sam već pomenuo Skinju, da, Kate bi mogla da bude njegova mlađa (i talentovanija) sestra. I, da, radi se o sličnom dočaravanju engleske, radničke svakodnevice "i njene dece", urimovane i otpevane sa sličnim (ja bih rekao) "tipično britanskim" (drugi bi rekli) "spoken word skromnim MC arsenalom". Položenim preko muzičke podloge koja "ne komplikuje" i pomaže efektnom izlaganju poezije.
Sve rečeno važi i za Let Them Eat Chaos i možda je čak i očiglednije nego na Everybody Down.

Mene kod Kate pleni jednostavnost, koju "englezi" nekako češće nude, za razliku od "amera" (OK, Maare, zavisi od obale i grada) koji imaju tendenciju da poruku zakopaju u produkciju i prelokalni sleng. Kate Tempest je kristalno jasna. Razumete o čemu peva, osećate koja emocija progoni rečeno, zamišljate slike, primate poruku. Nema nekog naročitog slenga. Sve što se dešava na Let Them Eat Chaos razumljivo je "mladima" svih meridijana. I, ne, nije dobro da to kapirate kao kompromisni minus materijala. Kate je precizna. Jebeno precizna. Jasna. Oštra. Prgava. Besna.

I muzika koja kotrlja sve ove stihove, pored toga što je fenomenalna i funkcionalna, u isto vreme je i jebeno jednostavna. Ko god da je radio produkciju (mrzi me da tražim) (mrzelo me je da tražim, ali sam tražio i nisam našao!) dao je sve od sebe da muzika ne bude samo pokrivanje, već i nezavisni agitator. Zvuci, dinamika, melodija besprekorno prate ton i emociju Kateinih stihova, ali u isto vreme demonstriraju da slušani nezavisno mogu da pariraju svim aktuelnim para-klupskim britanskim izvođačima od Kingdom etikete preko Hyperduba do Numbers i Diagonal.

Moja omiljena, Ketamine For Breakfast, zvuči kao neka futuristička matrica za Stereo MC's. Ima jak huk, ali je i dovoljno zajebana za ovogodišnju generaciju Skins. Moja druga omiljena, Europe Is Lost, na moćnoj bas liniji, koja podseća na Tricky-jev Christiansands, recimo, vozi slično producirano prebiranje po gitarama. Sirovo i seksi. Whoops ima tako dobar huk da uskoro treba očekivati da Mosca i neki mastan novi reper iz Amerike naprave megahit od ovoga. Ali Tempest ovu zver drži pod kontrolom i besni preko nje malo brže nego inače. M.I.A. bi trebalo ovde da zaviri za slučaj da je zanima šta je i kako radila kad je bila mlada, brbljiva i luda.

Ide zima. Mi nemamo metro. Kate Tempest biće idealna kad se sunce probije između košave. Suva i hladna. S vrelinom u srcu.

SELEKTAH: 9/ 10

24 November 2016

TV GONIČ: BREXIT TV


Barem dve serije u ovom Before/After izdanju isplatiće vam deranžman kliktanja i čitanja. Jer gonič goni, a karavani prolaze. Ne lajte, gledajte!

23 November 2016

SWISS ARMY MAN

Filmovi kakvi nam trebaju da bi imali druge, neretko mnogo bolje, filmove koje ne bi imali da ovakvih nema


Swiss Army Man je trijumf. Kao i svi filmovi slični njemu. Trenutno mi samo Rubber pada na pamet, ali vi sigurno znate još primera.
Kakvi su ovi filmovi u suštini (a obično više obećavaju, nego što nude), nije bitno, jer, kao što upravo napisah, ono što obećavaju bitnije je od onoga što nude.
Još je lepše kada je u pitanju debitantsko ostvarenje, kao u slučaju Dana Kwana i Daniela Scheinerta koji su napisali i režirali ovaj film.
Još još je lepše kada etablirane (skoro) holivudske zvezde nečemu takvom žele da pruže podršku. A u ovom filmu baš to rade Paul Dano i Daniel Radcliffe (koji je jedan od najboljih primera borbe child actora za život po odrastanju).

U Swiss Army Man nije toliko bitna njegova humana komponenta, "još jedna" priča o otuđenosti, usamljenosti i prekoj potrebi za komunikacijom sa drugim ljudskim bićem. A u nešto tako ovaj film biva uvijen negde pred kraj, kada se, kao u brojnim indi hitovima pre njega, na naše oči sruči tona melodrame oskarskih dimenzija, bez oskarskih pretenzija (to je ono što je razlikuje).

U Swiss Army Man mnogo je bitnija hrabrost, maštovitost i ludilo, kako osnovne premise, tako i dobrog dela narativa ovog filma.

Sad odustanite od daljeg čitanja vi što želite da gledate, jer ne želim da vam kvarim nešto što vredi.

Paul Dano igra mladića za koga prvo mislimo da je neki brodlomnik, tipa Robinzona Krusoa ili Chucka Nolanda, koji u trenutku kada želi da okonča sebi život, u nedostatku ikakve nade i društva, ugleda telo koje je voda izbacila na kopno. Ispostavlja se da je telo zapravo leš. Ali upotrebljiv, po potrebi i pričljiv. Empatičan. Prijateljski raspoložen. Leša igra Radcliffe.

U nastavku filma, u narativu koji bi mogao da postane i samostalni žanr u američkom (indi) filmu, a koji karakteriše jako dezavuisanje stvarnosti na račun kreirane fantazije, i njihovom intenzivnom preplitanju (a da pri tome sve ima jak ukus detinjstva), dakle u takvom narativu mi postajemo svedoci snažnog miksa crnog humora, apsurda, avangarde, Jackassa. U Danovim fantazijama Radcliffe postaje katkad društvo, katkad sredstvo za zabavu i borbu protiv stvarnosti. Tu negde počinje da isplivava i tragična/ dramatična/ terapijom-ne-lečena priča, pomalo čak i ljubavna, kojom se osvetljava i ta ljudska potreba.

Dano i Radcliffe provode nezaboravne dane. Pri tome je jedan sjeban i izgubljen, a drugi mrtav. Za sočnu metaforu meni dosta.

Film pada u poslednjem delu, kada su Kwan i Scheinert morali da bace sidro i svoju poludelu lađu zaustave negde. Iako tvistovi nisu loši, čini mi se da su nepotrebni, naročito zato što se sam kraj filma vraća svom duhu i stvarima koje su nas izoduševljavale. Ne znam zašto je van šume trebalo da nas zatekne relativno klasičan komplet satiričnih momenata umesto nekog ravnopravnog, samo drugačije koncipiranog, ludila. Ne znam da li bi Swiss Army Man time dobio više, ali sasvim sigurno ne bi imao ovu auto-distancu od svega što se usudio da uradi.

Svakako pogledajte.

SELEKTAH: 7/ 10