08 December 2019

MOĆ VEŠTICA 01.12.2019. Ko je živ, on je kriv!



Ko nije, sme da sluša...


-->
Pygmy Lush - Serve the Servants (Nirvana cover)

Omar Souleyman - Shlon

Coldplay - Hymn For The Weekend

Floyd Family Singers - That's a Sign of the Times

Hannah Diamond - Concrete Angel
Leonard Cohen - It's Torn

PALMS VOICE - Fuck Dreams
Zonal - Catalyst

Alcest - Le miroir
Echonomist - Back To Mine
Bill Callahan - Watch Me Get Married

Theatre of Hate - Do You Believe in the West World?
Pikolomini - Zlatna vecnost
TOY - Always on My Mind (Willie Nelson via Pet Shop Boys cover)

Vocoder - Radio
Timo Lassy & Teppo Makynen - Heliotrope
Ayy - The World Is Yours
Battles - They Played It Twice (feat. Xenia Rubinos)

G-Eazy - I Mean It (Feat.Remo)
Margari's Kid - Challenger
Gabber Modus Operandi - Trance Adiluhunxxx

Jarv is Jarvis Cocker - MUST I EVOLVE? (David Holmes & Keefus Ciancia’s Unloved rework)

07 December 2019

MARRIAGE STORY

It is what it is.


Izuzetno sam srećan što se Noah Baumbach nakon kvazi-omnibusnog eksperimentisanja sa pretprošlogodišnjim The Meyerewitz Story (o kome izgleda nisam ni pisao, wtf?!) vratio dramski fokusiranijem, stilski asketskijem pripovedanju koje se opet bavi samo odnosom muškarca i žene i trijumfuje pričom čija je jedina vrlina što je u nju utkan deo svakoga od nas.

Stvari počinju ne toliko obećavajuće, konceptualno. Baumbach koristi dve uvodne sekvence da nas brzo, lako i u potpunosti upozna sa dvoje glavnih junaka, a kao opravdanje za to koristi efikasno sredstvo pisanja eseja koje dva supružnika treba da napišu jedno o drugom, tokom procesa bračne terapije. Tu upoznajemo Nicole (Scarlett Johansson) i Charlieja (Adam Driver), kroz vizuru onog drugog- jedinu koja u ovom filmu ima smisla i koja je, kako se sve do kraja filma uveravamo, zapravo bila vrlo pozudana. Ona je glumica, koja je imala "holivudski" hit u mladosti, nakon čega je upoznala njega, "perspektivnog pozorišnog reditelja", zavoleli su se, iz LA prešli u Njujork, osnovali pozorišnu trupu, ona je bila njegova muza i oruđe, on je iskovao u zvezdu avangardnog teatra, proces tokom koga je i sam postao uspešan reditelj kome Brodvej pruža ruku, a onda je život pojeo šalu.

Par uvodnih portreta Johanssonove tokom dočaravanja njihove poslednje predstave (Elektre), prikazuje ovu toliko paradigmatski "bergmansovskom", sa belim osvetljenim lice u prvom planu, crnom rolkom i mrakom u pozadini... da je nemoguće ne konstatovati da Baumbach počinje svoj "razvod" od te tačke u filmskoj istoriji, zatim je dvadesetak minuta kasnije seli u LA, u pravni ambis advokata specijalizovanih za razvode, gde briljira kao verovatno "najbolji Woody Allenov učenik svih vremena", da bi iz te mešavine on preuzeo i nadovezao svoj doprinos i konceptualno i dramski se upisao u kanon na koji apsolutno ima pravo. Dakle, Bergman, Allen, Baumbach.

Marriage Story je tragikomedija u punom značenju te kovanice. To je smrt nečega na skoro apsurdno smešan način. Nicole i Charlie su očigledno divni ljudi, koji dolaze iz sredine koju su B&A često formatirali kao "umetničku", on imaju širinu i artikulaciju da izraze svoja osećanja i neosećanja, pa, ipak, nekada je prekasno za reči. To osećanje prekasnosti koje sve upornije preovlađuje nad njihovim najdobronamernijim namerama da "ljudski" probaju da urade šta mogu, i zbog sebe, i svog osmogodišnjeg sina Henry-ja, poput smrti koja neminovno dolazi prožima ovaj film.

Kao što rekoh, isprva taj plan je lični, između njih dvoje, skučen u malim prostorima nezainteresovanog Njujorka, a potom se, uplitanjem advokata, širi na teren prostranog Eleja. I tu dolazi do druge krupne metafore koju Baumbach osmišljava "uvođenjem Amerike" u priču- sukoba "ličnog, egotripovanog, umetničkog" Njujorka sa pragmatičnim, operativnim i hladnim Elejom. Charlie zagovara Njujork, a Nicole Elej. I baš kao što se Nicole nije snašla u Njujorku na ličnom planu sa svojim ambicijama i željama, tako sada Charlie tone u živi pesak Eleja pokuavajući da se uhvati za bilo kakav "ljudski oslonac" u svetu čvrsto utemeljenom samo na interesima, obično neskrivenim.


Baumbachova dramska vožnja u zaista efektnom i neprimetno istom ritmu vozi od početka do kraja ovaj "slučaj" ka njegovom neminovnom kraju. Nema stajanja, nema činova. Poput auta koji je s provalije gurnut u neku reku niz nepreterano strmu padinu, mi gledamo kako on ne ubrzavajući previše nikada neće stati. Tipične momente ovakvih filmova, poput rafalnih sukoba iz kojih sipa sve tamnija žuč Baumbach lukavo ostavlja za sam kraj, kada, opet, ne dolaze kao kulminacija, više kao poslednje prevrtanje onog automobila.

U jednoj od poslednjih scena filma, koji je ironično oivičen proslavama "Noći veštica", Charlie se pridružuje Nicoleinoj porodici, i novom ljubavniku, s tim što oni idu kao Beatlesi, a on kao "duh" koji izgleda identično kao Casey Affleck u David Lowery-jevom remek-delu A Ghost Story ide za njima- on je duh koji pokušava da nađe svoje mesto u svetu u kome više ne pripada i tako bolno štrči.

Baumbachova vivisekcija bespoštednosti "razvodnog sistema" skoro da sugeriše da čak i onim "najboljim ljudima" koji su odlučili ili nemaju nikakvog razloga da iz sebe izbace bilo šta loše tokom tog procesa nema spasa, jer proces je tako nabaždaren da cepa po svim dostupnim šavovima. Deo tragedije ovog filma je u tužnom kraju dvoje ljudi koji, možda, samo nisu imali sreće, ali deo je u osudi sistema koji tako sladostrasno participira u njihovom razdvajanju i promišlja svaki detalj tog procesa "u interesu svojih klijenata". Može da izgleda kao da Baumbach navija za "Njujork", ali ova priča završava u "Eleju", jer "Elej" jedini zna da je završi.

Marriage Story fascinira neposrednošću, svežinom reinterpretiranja toliko puta viđenih stvari, fantastičnim osećajem za ritam tj osećajem da nikada ni u jednoj sceni ne ostane duže nego što treba, da nigde ne juri sitne poene, već da sve u priči služi krojenju veće priče čiji su nam se akteri predstavili na kraju. Kad je bilo prekasno. Prekasno.

I Johanssonova i Driver su odlični i verovatno će izgubiti Oskare, jer nisu dovoljno trans, invalidi, bolešnjikavi ili istorijski (od)važni, ali ovo su oni glumački masterklasi u kojima ne razlikujete glumca od junaka, gde je interpretacija dozirana ne za publiku, već za priču, gde treba biti umešan sa malim, nebitnim zadacima, kao što rekoh, toliko puta viđenim i prikazati ih kao nikada do sada. Čak i u ostatku kasta Baumbach je povukao efektne i žanrovski jasne poteze. Njegovo rediteljsko samopouzdanje ne jenjava ni na jednom planu.

Ako imate više od četrdeset godina konslutujte se sa svojim lekarem, farmaceutom, terapeutom ili guruom oko gledanja ovog filma, jer on dočarava put koji ćete sigurno preći. Uskoro. U životu ili svojim najgorim noćnim morama.

SELEKTAH: 10/10

05 December 2019

THE IRISHMAN

Nakon Martijeve serije jetkih osvrta na pošast Marvela za filmsku industriju, ja sam zaista želeo da mi se Irishman dopadne i da bude film koji jebenom hemijskom nabada u oko Dr Strangelova, Dr Iron Mana i Dr Malog Mrava, ali sada vidim da smo samo tako sebi pucali u noge. I na svu muku, moraćemo da na premijeri Black Widow vičemo "Bravo, bravo!"


Moj dragi prijatelj Boan, koji radi, "izmeđ' ostalog", i kao urednik u izdavačkoj kući Makondo (čiji je i su-osnivač), nedavno me je podsetio da mi je još ko zna kada poklonio strip Stare Furune, dvojice francuskih autora, i da bi mi se isti sigurno dopao, ako bih se ja konačno potrudio da ga pročitam. Na ogromnu žalost, po Martina Scorsesea i njegov novi film, stvar se odvila baš pred gledanje Irishmana. Stare Furune na nostalgično-satiričan način pričaju o doživljajima supermatorih eks-ekstremnih levičara koji su žaralili i palili svojim angažmanima tokom šezdesetih, a čak i danas vole da svoj život prilagode protestnim aktivnostima zarad boljih prava francuskih radnika.
Nažalost, po Martija, naravno, Stare Furune su komedija. A Irishman nije.

Šta je Irishman, to je ono što ćete, tokom većma nepodnošljivih 209 minuta filma, sebi pokušavati da objasnite.

Pozabavimo se prvo fasadom.
Martin Scorsese, "ej, legenda!", režira sa De Nirom i Pacinom, u istom filmu sad pa nikada više verovatno!, mafijaški film, koji ne ide u kina, nego samo na Netflixu! Kako smo došli do toga da je avangarda da isto ono što smo radili za "studijski dolar" sada radimo za Internet. Zar je moguće da nekakvu prevlast u Holivudu želimo da otmemo ili povratimo "holivudisanjem na drugom mestu". Ovaj užas od filma koštao je Netflix 160 jebenih miliona dolara!!! Pare za koje su mogli da nam plate da zažmurimo (ali i da nam srce zaigra!) što su vratili Kevina Spacey-a u House Of Cards i da snime novu petu sezonu istoga! Žestim bespotrebno. Dakle, gerijatrija koja očigledno vidi "Marvel" kao prepreku "prestižnim materijalima" u Holivudu (iako je De Niro participirao u Jokeru ove godine bez većih problema), u Netflixu je našla "kulturno utočište" da svetu proturi "film koji bi trebalo da bude veći od života". Jer, ako nije, zašto smo ga uopšte snimali?!

Netflix koji jeste namenjen svima, ali čiji ključni programi su, ipak, namenjeni "mlađima od 40 godina", neka bude i "od 50", ali u manjoj meri, dakle, dobija film od ekipe čiji total godina nadmašuje jedino onaj Rolling Stonesa i dva pronađena mamuta u Sibiru. Dozvolite da se ispravim, dobija film koji je namenjen, pre svega, ekipi čiji total godina nadmašuje onaj Rolling Stonesa ili dva pronađena mamuta u Sibiru.

Centralna tema ovog filma, ona koja vozi radnju do kraja, je mitska sudbina najvećeg američkog sindikalca svih vremena, Jimmy-ja Hoffe. Kada nekoj nesretnoj kubanskoj imigrantkinji, koja leči matorog Franka Sheerana (De Niro), bude pokazana slika na kojoj je Hoffa, ona nema pojma ko je to, na pomen imena deluje kao da je nekad nešto čula... Iako je to za Sheerana, pa i Martija, ceo život, njoj ne znači ništa. I apsolutno istu reakciju treba očekivati od svih gledalaca mlađih od 40 godina koji će nekom greškom kliknuti na ovo u meniju svog tevea. Uprkos, duhovitim napomenama da je Hoffa bio Elvis, pa Bealtesi svoje epohe (zapravo u isto vreme), Netflix publika će tada već biti na petoj reprizi šeste epizode Ru Paul šoa or samting.

Prva greška koju je Marti napravio s Irishmanom, a nije sa Goodfellas (zbog čega je Goodfellas remek delo!) jeste što je krenuo od pogrešne pretpostavke da ikoga bilo šta u ovom filmu treba da zanima "po defaultu", a da se nije naročito potrudio da to postigne. Irishman možda služi kao mapa za razrešenje ključnih momenata moderne Amerike (smrt JFK-a i smrt Hoffe) i da pokaže sudbinsku ljubav i vezanost tamošnje mafije i politike, ali koliko god on bio duhovito jednostavan u tome, film je apsolutno anemičan u produkovanju bilo kakve zabave na tom putu.

Čime stižemo da gerijatrije, koja kao i u životu, vodi jedino i isključivo u smrt. Ostavimo po strani to što mi je šminka/efekti koji su postarivali i podmlađivali glumce po potrebi, pa je De Niro nekada imao demonske oči, a većma su svi izgledali kao ona srpska lutkarska politička komedija od pre par godina, neprijatni za gledanje i potpuno neuverljivi u tome da dočaraju junake koji vitalno vladaju svetom iz senke. Ja zaista ne znam koliko godina je Russ (Pesci) imao kad je sreo Sheerana (De Nira), ali meni je izgledalo kao da jedan deda sreće drugog, pomaže mu oko kamiona (to je tek wtf?! momenat), kad ono par godina kasnije oni tek ulaze u najbolje godine svog života, u kojima im supruge izgledaju kao ćerke, a ćerke kao unuke, i niko ništa. Naročito Marti. Dakle, ostavimo to po strani.

Ali, De Niro, Pacino i Pesci ovde nisu ništa pokazali što do sada nisu i jesu sve što do sada jesu, s nekom neuverljivošću koja dolazi od pokušaja da piletu stavite sise, ako me razumete. Ray Liotta seva u Goodfellas! On je mlad, on se topi, prži, seče, pali, gori. Ovi ovde samo cvrče. Ceo Irishman je serija dijaloga između dedica različitog stepena ćelavosti i par interesantnih akcionih scena, u kojima De Niro, uglavnom kroz dva konsekventa opaljivanja, u vrlo čudnoj mešavini amaterizma i realističnosti, lišava neke ljude života. Nema ničega što ćete pamtiti kao Pescijev autogram hemijskom. Sem možda priče o ribi na sedištu. Koja ostavlja miris. Koji nikada ne može da nestane. I sve izgleda kao bedna imitacija Gilliganovog Breaking Bad diskursa. Što mislim da je bio slučaj u još par navrata tokom filma.

U priči o Irishmanu imalo je sigurno zanimljivih tema- jedna bi bila prijateljstvo Sheerana sa Hoffom, druga bi bila očinski odnos Russa prema Sheeranu čija psihopatija kulminira kad od ovoga zatraži jezivu stvar... Ali Irishman je jedna, relativno široko, prostrta priča kojoj je Sheeran ničim izazvani narator (sem ako ne verujete u bulšit da su filmovi veći od života i da prema tome jedino u njima može biti pohranjena istina skrivena od istog), koja jedan, de facto, mračan period američke moderne istorije posmatra sa njene najmračnije strane. I u tom zadovoljavanju dokumentarnog, Marti je prokockao svaku priliku da izvuče ikakvu dramu u prvi plan svog filma. Sve tiho tinja do kraja, ali ne uspeva da nas ubedi da je u tinjanju bila poenta. Pre da s kilavim tukijem to biva sve od seksa. Opet žestim, izvinite.

Tokom filma neprekidno iskaču po ekranu napomene za određene likove kako su završili (samo se za Hoffu ne zna...). Dodajte tome povremena obraćanja junaka u kameru i generalni postmoderni osećaj filma, i imaćete utisak kao da Scorsese pokušava da na ovom terenu reinkarnira energiju Wolf of the Wall Street (koji je, de facto, isti tip filma kao Irishman, samo što je film!) samo nema čim. Negde u fotelji svoga doma Adam McKay se pita zašto njemu niko nije ponudio ovaj materijal, makar na re-write.

Pre par nedelja sam na Tviteru pročitao duhovitu opasku na Irishmana- neki tip je napisao da će film pogledati kako je Marti zamislio- iz 32 dela, na svom mobilnom telefonu, sedeći na klonji, boreći sa snom i lupanjem na vratima. Pogledajte me u oči i kažite mi koliko će "mlađih od 40" godina u tim uslovima, pa i boljim, ikada! završiti ovaj film. Ja mislim nikada.
Mi matoriji smo to učinili iz poštovanja.
Kao na sahrani.

Objektivno ovaj film zaslužuje 3 ili 4 od 10, ali Marti mora biti surovo kažnjen za ovako mlohavo kurčenje.

SELEKTAH: 1/10


DOWNTON ABBEY (2019)


Pretpostavljam da ste ovo gledali ili ne (ili ćete ili ne) bez obzira šta vam ja ovde napisao. Baš kao što sam i ja uradio.
Naša omiljena stikom-sapunica o "dauntonskoj opatiji" u prvim decenijama ovog veka posejala je dovoljno šarma da kada nam poruči da nas očekuje, mi nemamo druge nego da se odazovemo. Čisto da bi o nečemu imali da tračarimo posle.
I mislim da to i oni znaju.

Od svih reditelja koje je mogao da izabere za filmsko otelotvorenje svoga dela, maestralni Julian Fellowes, odabrao je Michael Englera koji je radio na samo četiri epizode serijala Downton, ali zato u svojoj rediteljskoj filmografiji ima i ostvarenja koja dobacuju "nemož'bit'dalje" od Downtona, poput Unbreakable Kimmy Schmidt, Brooklyn Nine-Nine, 30 Rock, pa čak i epizodu Deadwood, mislim da sva naša očekivanja da će "jedan takav pristup" dati neku neočekivanu ili osveženu verziju "starog osećaja" možemo da zaboravimo. Engler je očigledno izvrstan imitator osnovne postavke, koja god da je, i dobar najamnik-poslušnik.

Dva sata trajanja svakako nisu opravdana, ali cenim da je Fellowes morao nekako da i bukvalno nadmaši trajanja božićnih specijala koji su do sada funkcionisali kao Downton TV filmovi. U skoro svemu ostalom, ovo je božićni specijal koji ćete morati da pogledate u bioskopu. Ili već... znate već.

Sama premisa, poseta kraljevske porodice, je dovoljno posebna i "specijalna" da zaslužuje "film" i da opravda isti, ali možda je i njegov najslabiji momenat zato što praktično služi kao Mekgafin koji pokreće niz nekih sporednih (i nebuloznih) epizoda, dok stvar sama po sebi ostaje na dve-tri ukusno dočarane ceremonije (sve sa plesom) i to je to.

Ono što se dešava jesu očekivana rvanja dauntonovske (patriotske) posluge sa onom koja dolazi sa kraljem, Tom Bransonovo idiotsko, ali proto-bondovsko, sprečavanje atentanta na kralja, kao i par nepotrebnih izlazaka u susret našem dobu bacanjem svetla na napeti "tajni život" ondašnje gej populacije, kao i vispreni feminizam gde god se ukazala prilika za to-a s obzirom na vremena svaka jebena prilika bila je prilika za to.

Neočekivano, sam Earl of Grantham mahom je odstatirao većinu filma, baš kao i njegova izabranica, blažena Cora, dok su neki, inače epizodisti, poput futmena Molesley-a, ili kuvarice-asistentice Daisy dobili nepotrebno mnogo vremena, i to mahom za ispodprosečan humor. Očekivana mešavina pristojnosti, poštovanja, patriotizma, dubioznog levičarenja i feminizma, isprodukovala je film koji se pre šlepa nego vozi na dosadašnjem šarmu, koji ima dramsku eleganaciju i lakoću serijala, ne donosi bogznašta u domenu vizuelne ekspresije s obzirom na transfer "ekrana" i tu Engler, sem rabljenja dronova nad Downtonom, nije nalazio načina da nas impresionira kao Morganovi reditelji u Crown (ili bilo koji od stotinu ranijih filmskih uradaka "kraljevske familije").

Ko je ovo sačekao u kućnom kinu, manje se prevario.

SELEKTAH: 5/10

04 December 2019

APOCALYPSE NOW (FINAL CUT)

Možda se nećete složiti sa mnom...


Mislio sam da gledam Final Cut iz 2019, a onda sam shvatio da zapravo gledam Final Cut iz 2001, koji je bio deset minuta duži, ali wtf?!, kao da ja, pored serije tolikih briljantnih tekstova o ovom filmu, mogu da vam kažem nešto što niste čuli.
Ali mogu da probam.

Nema sumnje da je Apocalypse Now čudesan film. Što se mene tiče samo bi deo sa pokušajem surfovanja bio dovoljan da mu omogući mesto u filmskoj antologiji.
S druge strane, ja bih voleo da se film završio kada kapetan Willard izađe iz onog hrama u kome je upravo ubio pukovnika Kurtza, i kada svi oni "Vijetnamosi" (prema "Indiosi") padnu na kolena pred njim. Sišao Kurt(z)a da uzjaše Murta- pagansko načelo "samo najjači opstaju" legitimno se nameće kao jedino ishodište rata i kao jedino ishodište ratnika.
Međutim, Coppola je produžio tu sekvencu Willardovim prolaskom kroz masu, izlaskom na brod i povrakom u civilizaciju, koju poziva da bombarduje ovu malo pre napuštenu zonu, dok svuda oko njega odjekuju prizori i zvuci Kurtzovog ropca "the horror... the horror..." kao esencije onoga što je čovek stvorio i sa čim se na (svom) kraju suočio.

Iz tih poslednjih par, nepotrebno, pređenih minuta, ja sam ceo film doživeo kao Coppolin, ne bih rekao čankolizački, ali bih rekao čankolizački, napor da se prednost, ipak, da licemernoj i korumpiranoj civilizaciji nasuprot utopijske, nagudrirane i pan-paganske novotvorevine. I otuda su mi skoro sve epizode u filmu demonstracije nakaradnih pokušaja da se u civiliazciju vrati simulacijom iste- epizoda sa surfovanjem, epizoda sa zečicama koje zabavljaju vojnike, (novoubačena) epizoda sa francuskim zemljoposednicima koji ne mogu da prihvate novu realnost i (opravdano) krive Amere za kreiranje "Viet Conga"... Coppola kontinuirano konfrontira Willarda sa "civilizacijskim korovom", ako tako mogu da kažem- neuništivom potrebom čoveka da u svim okolnostima po svaku cenu kreira privid normalnosti, ma koliko se stvari devijantno izvitoperivale (a scena sa, praktično, silovanim "zečicama" zaista štipa za srce).

Da li je Willard kapitulirao kao čovek, ali ne i kao "američki ratnik"? I da li je Coppolin "čankolizački" film osuda rata, ali ne i patriotizma tj vojnih kodeksa? Da li je zaista civilizacija koja je dovela do svega ovoga i dalje bolja od onoga što je nastalo mimo njene kontrole i u nekoj vrsti psihodeličnog kolapsa duše? I da li je Coppolin film, snimljen daleke 1979, zakasnela moralna osuda "leta ljubavi" i svih njenih hipi nastavaka tokom sedamdesetih, jer surfovanje i "zečice" svakako nisu refleksije puritanske Amerike, već one koja je sebe videla kao progresivnu. Da li je Coppola haos u Americi izjednačio s haosom u Vijetnamu i poručio nam da bi "few good men" sa nepoklebljivijom (samo)disciplinom sve to brzo dovelo u red? Da li je Apocalypse Now apoteoza redu i disciplini, poslušnosti, kao preduslovu opstanka? I tu žrtve i gubitak slobode predstavljaju samo neminovnost, baš kao i "the horror... the horror" koji će se neminovno pojaviti, poput smeća na putu. I da li Coppola kroz Francuze koji osuđuju Amere za novonastali haos, zapravo pokazuje kako bi Ameri trebalo da se ponašaju i ne odustaju od onoga što im pripada (sad kad im pripada i nemaju gde).

Ako je to stvarno tako, onda FUCK YOU, FRANCIS!, jebena kukavice!

SELEKTAH: (jer ga nije završio par minuta ranije) 0/10

COLDPLAY: A HEAD FULL OF DREAMS


Suede su (meni) mnogo bolji bend od Coldplay. Ali volim (i) Coldplay. I mislim da dokumentarac A Head Full Of Dreams daleko bolje i vernije portretiše bend i njihovu karijeru, nego što je to uradio Insatiable Ones, za Suede, iste (prošle) godine.

Okosnicu ovog filma čini njihova turneja povodom (u tom trenutku) poslednjeg albuma A Head Full Of Dreams, tj njeni brazilski nastupi. Između izvedbi pesama na tom, evidetnom, spektaklu, proteže se priča o Coldplay, od najranijih dana, kada su se zvali Pectoralz, pa Starfish, sve do aktuelnog trenutka. I u njihovoj priči nema ničeg posebnog, sem stvari na kojima možemo da im zavidimo i stvari na kojima možemo da im zavidimo i zato što smo jadni da ih mrzimo. Coldplay su drugari. Njihov menadžer je "peti Bitls" i drugar. Oni su izbacili bubnjara iz benda, jer nije bio dobar, ali ih je grizla savest, pa su ga vratili, jer su želeli da caruje drugarstvo. Iz priloženog se da videti da je samo frontmen Chris Martin priželjkivao globalni uspeh i bio siguran da će ga ostvariti, ali nema ničeg "madonastog" u tom njegovom ostvarenju, ničega "po svaku cenu". Sem napora da se naprave bolje pesme koje će to ostvariti.

A Head Full Of Dreams je lepo izdizajniran film (za razliku od Insatiable Ones), koji inspiraciju crpi iz kaleidoskopskog koncepta tog, poslednjeg albuma, pa stvar, iako promiče hronološki, zapravo kontinuirano menja utisak pod svežim sudovima učesnika. Sve je veoma pitko, veoma iskreno i skoro banalno u elaboraciji one stare "da ako vredno radiš i veruješ u sebe..." Usput, Coldplay dosta uverljivo uspevaju da se predstave i kao šaljivdžije, što na svoj, što na tuđi račun, a čak i Alan McGeejeva primedba da su Coldplay bend za "bed-wetterse" nalazi mesto u filmu.

Prošlo je 22 godine od kako su Coldplay počeli, realna odskočna daska bio je "sešn" angažman kod Steve Lamacqa, nakon čega su izdavači krenuli da se otimaju o njih. I to nije malo vremena da se ostvari titula jednog od "najvećih bendova na svetu". Ovako na gomili, to je impresivna količina sjajnih pesama, koja sugeriše raspoloženost benda da eksperimentiše, nešto što bi se njima pre odreklo nego nekim ("intelektualno imućnijim") bendovima poput Radiohead, s kojima se skoro uvek pežorativno porede. Ali Coldplay jesu eksperimentisali, jedino što je u njihovom srcu potreba za jakom i snažnom melodijom uvek pobeđivala.

A možda EMI, vlada Velike Britanije, i drugi belosvetski zaverenici žele da mi verujemo da je sve ovako lepo i čedno u vezi sa našim Coldplay. Mesta za sve vrste snova u ovoj glavi definitivno ima.

I, da, reditelj filma je Mat Whitecross, autor fenomenalnog Oasis: Supersonic dokumentarca, koji je (prijatelj) s Coldplay od bukvalno najranijih dana i kome duguju većinu ovde snimljenog materijala. Samo kažem...

SELEKTAH: 8plus/10

BETWEEN TWO FERNS: THE MOVIE


Iako nikada nisam gledao Zach Galifianakisov web šou (za Funny Or Die), Between Two Ferns, i za to mogu da krivim samo svoje nežne godine ne toliko naviknute na konzumaciju web sadržaja, brzo sam i lako shvatio koncept, kontekst i poentu ovog filma.

Ukratko, Between Two Ferns je Zachov ultra DIY šouić, u kome on intervjuiše slavne, ali to čini sa finim "roast" ugođajem koji čitavu stvar čini hrabrom, uvrnutom, radikalnom, iskrenom i ultra zabavnom. Nakon kataklizmičnog debakla njegovog intervjua sa Matthew McMconaughey-em, Zach dobija spasonosnu ponudu od Funny Or Die televizije- ako snimi deset zanimljivih intervjua do 9. sati određenog datuma dobiće svoj "Late Night" šou. On i njegova skromna ekipa kreće na roud mouvi, a ono što mi dobijamo je u suštini bindžovanje jedne sezone Between Two Ferns zaodenuto u film poprilično klišeizirane konstrukcije i emocionalnih tektonskih pomeranja.

Between Two Ferns impresionira svaki put kada se vrati u ono što je, a to je uvrnuti Zachov šou, ali ozbiljno krahira svaki put kada iz njega izađe, jer poseže za uobičajenim stereotipima "čoveka na putu do uspeha"- nedostatak samopouzdanja, sukob sa starim prijateljima oko novih vrednosti, šta je uspeh- pare ili puno srce?... I svaki od tih aspekata je poprilično stereotipno tretiran, iako su se Zach i (reditelj većine epizoda šou) Scott Aukerman trudili da ih oneobiče, ali sve te intervencije su dolazile nekako spolja i bile samo interesantna fasada na odavno poznatom montažnom objektu.

Ako među vama ima zainteresovanih za to kako se montažni objekat demolira do temelja, a na njegovom mestu podigne nova kuća, pogledajte (ponovo?) Tom Greenovo čedo Freddy Got Fingered. Mislim da je Green bio daleko besniji na svoju depresiju od Zacha. I nije ni čudo što svet skoro da više i ne za njega.

SELEKTAH: 6plus/10

29 November 2019

MARIANNE AND LEONARD: WORDS OF LOVE


Mislim da je Nick Broomfield omanuo.
Iako je veteran brojnih dokumentaraca od kojih se pozamašan deo njih bavio muzičarima (Kurt & Courtney, Whitney: Can I Be Me, Biggie & Tupac...) film o odnosu (pre nego ljubavi) Leonarda Cohena i Norvežanke Marianne Ihlen, koju je upoznao na grčkom ostrvu Hidra, nije ona uznosna romansa koju smo priželjkivali, a ni njeno naličje, barem ne u potpunosti. Najviše od svega to nije film baš i samo o njima dvoma.

Pre par godina svi smo bili uzdrmani vešću da je Leonard poslao poslednju ljubavnu poruku svojoj Marianne, koja je brojala sitno u bolnici u Oslu, poručivši joj da i on stiže uskoro za njom. I tako je i bilo. Leonard je umro tri meseca kasnije. Delovalo je kao da su stvar orkestrirali sami bogovi, ili, makar, Bowie, ali Broomfield je taj, polazni/završni, momenat svog film kompromitovao kada nam je prikazao da je Marianne tražila da se čitanje tog pisma u bolnici snimi (?!) video kamerom. Taj ružno snimljeni i "pripremljeni" momenat slomiće vam srce, dok Marianne leži skoro nepokretno s cevčicama u nosu, a po čitanju pisma kaže da joj prija što joj medicinska sestra masira stopala u tim trenucima, što kamera potom otkriva. WTF?!! Balon nade da je ljubav beskrajna naduvan u našim srcima naduvaće se skoro do trenutka pucanja, a potom možda sasvim izduvati pred prizorom banalnosti života. Možda tako i jeste, možda tako i treba, ali ne i u priči o Marianne i Leonardu.

Broomfieldov film ne poseže ni za kakvom posebnom poezijom ili romantičnošću. Ovo je hronološki rezimirana veza, koja se preotezala od kraja šezdesetih sve do smrti aktera koje je i sam Broomfield poznavao, ali činjenica da je ona trajala relativno kratko, da je bila isprekidana, a potom i van domašaja ili interesa javnosti, čini da Broomfield, uprkos obilju "kućnih videa" iz rane faze, ipak, nije imao čime da popuni film, pa je isti dobrim delom i rezime Leonardove pevačke karijere. Što je samo donekle poslužilo kao kontekst za razumevanje ljubavne veze.

Najviše od svega impresionira (doprinosi) Aviva Layton, partnerka Leonardovog dugogodišnjeg prijatelja Irvinga Laytona, čiji neposredni i pronicljivi rezoni u priličnoj meri objašnjavaju šta se dešavalo. Umetnici, po njenim rečima, nisu dobri supružnici, a ni roditelji. Leonard, koji je patio od depresije, svakako je bio dobar primer toga i, prema sopstvenim rečima, uvek je želeo da napusti situaciju u kojoj se nalazio. Sirotoj Marianne i njenom sinku, "malom Axelu", nije pomoglo ni što je Leonarda upoznala na ostrvu Hidra gde su hipici sa svih strana sveta dolazili da gutaju esid i uživaju u sunčanoj strani života. U neočekivano mračnom aspektu filma, Broomfield nas upoznaje sa poražavajuće tragičnim rezultatima "slobodne ljubavi" i "brakova bez granica", koji su ostavljali rasparane porodice i decu nemoćnu da se naviknu na život "van Hidre", obično sklonu alkoholizmu, drogama i samoubistvu.

U tom miksu različitih aspekata, mi vidimo da je Marianne bila jedna odana žena (koja je zaslužila sve pesme koje su joj posvećene), da je Leonard voleo i bio džentlmen kad je stizao, ali više od svega upoznajemo jednu strukturu umetničkog života, izraslog na kulturi šezdesetih, i njenim neveselim ishodima u kasnijim godinama. "Words Of Truth and Tragedy", pre.

SELEKTAH: 6minus/10

28 November 2019

TV GONIČ: JESEN 2019 (deo drugi)


O još tri serije za koje će vam, verovatno, trebati samo dva dana i/ili ceo život da ih odgledate. Svaka od njih to zaslužuje u ovim hiperkonkurentnim vremenima. Zašto? Trk na Before/After.

25 November 2019

HOLIDAY


Naravno da sam pretrnuo kada sam (pre gledanja) video da je ovaj film bio u zvaničnoj prošlogodišnjoj konkurenciji Sundance festivala. Nije valjda da treba da elaboriram?! Forfuckssake, te godine je pobedio The Miseducation of Cameron Post!

Ali, razlog zašto je Holiday fenomenalan film je što radi onu jedinu stvar koju bi svaki film trebalo da radi- priča priču na toj priči najbolji način. A s obzirom na temu, koja ga u datom društveno-kulturno-političkom trenutku, pretvara u potencijalno minsko polje za mega-fejlove, taj uspeh je još impresivniji. Zapravo, kada (masno seksistički) uzmem u obzir da su autori filma, i scenarija i režije, dve žene, taj uspeh je još impresivniji!

Holiday je priča o "punoletnoj tinejdžerki" Saschi, koja dolazi u Bodrum, kod svog momka, četrdesetineštogodišnjeg mafijaša, da u iznajmljenoj vili, sa njegovom familijom i "familijom" provede odmor.

Već od načina na koji nas upoznaje sa Saschom, Dankinja Isabella Eklof, nam stavlja do znanja da njen film neće biti sladunjava, "ali angažovana!" priča o viktimizaciji mlade žene. A naročito ne o njenoj samo-viktimizaciji!

Sascha u Tursku treba da donese neke pare, iznos sa koga je štrpnula malo kada joj je kreditna kartica odbijena, zbog čega odmah biva kažnjena od strane jednog od saradnika njenog momka Michaela. Ta neka vrsta "socijalističke pravodljubivosti" apsurdno i komično krasiće i kasnije funkcionisanje danske mafije, a možda najviše u tretmanu finalnog zločina.

Sascha se relativno brzo po dolasku slučajno združuje sa bivšim marketinškim radnikom, Thomasom, koji je prodao stan, kupio brod i sada "plovi svetom". Njihovo druženje u nekom trenutku postaće problem u oku njenog ljubomornog momka. Ali, do tog trenutka, mi ćemo videti kako funkcioniše život unutar ove neobične komune, kakav odnos imaju Sascha i Michael i tokom tog procesa Isabella će nas, u interesu priče, upoznati sa svim glavnim akterima, bez obzira na to što je Sascha glavna junakinja. Iako se Holiday može posmatrati kao portret jedne žene koja uči svoje mesto u hijerarhiji (i to ne može biti tumačeno samo kroz seksizam ekspresije "uči svoje mesto"), on je i analiza jednog bolesnog odnosa (ili normalnog odnosa, zavisi od vas), ali i slika kako neko uči da u današnjem svetu dobije šta želi...
Mislim, Holiday, se zaista može interpretirati na mnogo načina i najgluplji bi bio da se uloge u njemu podele tako da on podmiri #meToo angažman koji bi neko želeo da mu prikači simplifikovanjem njegove priče na maltretman jedne žene od strane muškarca odnosno tretiranje istog kao metafore današnjeg sveta. Holiday je mnogo više od toga i on svojoj junakinji ukazuje mnogo više poštovanja nego što bi jedna takva interpretacija dozvolila.

Holiday je u meni najsimaptičnijoj interpretaciji priča o tome kako jedna "cicamica" koja izgleda naivno, jer je mlada, lepa, zgodna i glupa, zapravo uopšte to i nije, jer zna da ima nekog ko će sve njene "cicamicaste" probleme da reši. Pa u toj dihotomiji nije jasno ko koga zapravo eksploatiše i ko je zapravo glup.

Isabella je na raspolganju imala fenomenalan kast, Bodrum i nebo iznad njega pružaju fantastičan seting za ovu priču, radnja nema praznog hoda i svaki segment priče ima svoju ulogu u mozaiku jedne pasivno-agresivno nabaždarene familije koja je na bahatom letovanju.

SELEKTAH: 9/10