15 July 2018

EXIT 2018: Ladies and gentlemen, gospođa tigrica!


Na autoputu kilometarska gužva na putarini, ali prema Beogradu.
Na onom mostu i dalje mrak.
Na ulazu nema gužve.
Na kafi isto.
Na palačinkama isto.
Čak ni kod Adiko banke.
Ni na šanku.
Ni ispred scene! ... Nakon što je Bajaga završio. Svima nam je žao što nismo stigli ranije da zajedno sa "Englezima" uživamo u srpskim Oasis (za potrebe ovog teksta ne bi trebalo da debatujemo previše oko toga).

Žozefina i Mjehur očekuju da niko od #mladih na Exitu ne zna (ni) ko je Grace Jones. Ja sam optimističan. I očigledno lud.
Pred početak se popunilo. Sve fin svet. Vršnjaci i stariji. Tek po koji #mladi, mahom u prolazu.

Ne znam da li je iko normalan očekivao da će Grace Jones izaći u najavljeno vreme (23.15). Iskusniji su pare stavili na sat i više zakašnjenja. Kako i bi. Grace je pred nas izašla petnaest-dvadeset minuta posle ponoći. I ostala do dvadeset do 2.


Magična. Neprejebiva. Sirova. Smotana. Moust grejšs ov dem ol. Sa dijaboličnom maskom na licu, iza platna sa sopstvenim likom, koje je najsmotanije moguće svučeno pred njom, na improvizovanoj terasi iznad muzičara (na sceni), promolila se Iggy Popovom Nightclubbing.

Neobično rastegljiva, savitljiva i pokretna za jednu sedamdesetogodišnju (i u brojkama 70-ogodišnju!) damu, poput tigrice, svukla se niz stepenište sve do nas. Ovo obećava.

I već tu, večito intelektualno dokon kakav jesam, počinjem da razmišljam koliko mi je žao što Karin/ Fever Ray nije večeras pored mene da je posavetujem da bi ona morala ovako, jer slična zver čuči i u njoj. Fever Ray su mogli/morali da budu ovakvi pre neko veče, svoji, ali pušteni sa lanca pred festivalskom muzikom, svoji, ali razjareni, sa prepoznatljivim pesmama, samo dovoljno užarenim da zapale ogromno masu. Jer kao i Grace Jones i Fever Ray je audio-VIZUELNI doživljaj, frikšoukabare. S tim što Grace radi za publiku (i "posle toliko godina"!), a Karin i dalje misli da je kul biti kul, bez obzira na to šta publika misli.


Tokom nastupa Grace ne zatvara usta i pesme povezuje neprekidnim mantranjem refrena otpevane pesme (i dok se negde iza scene presvlači i menja "krovnu konstrukciju"), u nadi da će i nas raspevati, što joj, neočekivano i na njenu radost polazi za rukom sa Libertango (I've Seen That Face Before). Njena osnovna maska, iscrtana belom bojom po licu, večeras je parafraza ili imitacija nekakve afričke plemenske maske, i taj motiv se ponavlja svuda po njenom kostimu ispod utegnutog korseta. U nastavku videćemo je i kao dvorsku damu (za vreme pomenute Libertango), i sa trejdmark disko kugla-šeširom, sa dugačkom belom perikom koja izbija iz nečeg nalik ostacima kičmene moždine. Biće tu i varijacija na afričke kostime samo sa malo više Cyndi Lauper inspiracije.

U nekom trenutku pominjem prvo Slađanu Milošević, kao očiglednu inspiraciju. A potom i Josipu Lisac. Koje su obe u vreme kad i Grace, samo na drugoj strani sveta, bile šik & frik za sve pare. Nešto kasnije Mjehur će nam pričati kako je u njegovoj mladosti kružio trač da Slađana nakon koncerata kruži Beogradom u kadilaku i skuplja dečake za "po kući". Nije nikad proverio tačnost te urbane legende na svom primeru.

Na (najboljoj pesmi svih vremnea posle Insomnia!), My Jamaican Guy, izgubio sam razum, pustio krik i zađuskao svoje najseksimadrfakerastije. Grace je očigledno zadovoljna publikom, iako ova ne sluša slepo njene komande za "ekstendovanjem" pesama u nedogled, niti je raspoložena da u beskraj lupuje "warm" iz Warm Letherette. I mi smo, kao i ona, nepredvidivi.

Baš kao i pijana, zagubljena, opijajuća i zbunjujuća verzija Amazing Grace koju je Grace otpevala više za sebe, nego za nas, priljubljena uz striptiz šipku.


Love is The Drug, baš kao i William's Blood, ima žar rokenrola i ništa od galantnosti Ferry-jevih Roxy-jevaca. Grace je furiozna i svesna da koncert mora da osciluje dinamikom- još jedna lekcija za Karin (na otvorenom). Na Pull Up To The Bumper na scenu izlazi momak čije je umetničko ime bez sumnje "Micki Minaj" s obzirom da ima najguzatije dupe koje sam ikada imao priliku da vidim na muškarcu. Ovaj striptiz-baletan vrti se oko šipke, demonstrira fizičku spremu koju neću imati ni kad me prime u Avengerse i Grace ne propušta priliku da se malo protrlja sa njim. U još jednoj "dab" ekstenziji ove pesme (čemu je večeras bio sklon najveći deo izvedenih numera) Grace se spušta do publike, na ramenima jednog od momaka iz obezbeđenja (koji je večeras imao najviše sreće od svih nas!) i poput crne "milejdi" pruža prvim redovima izvanrednu priliku da je dotaknu. I čak dobija naočare za sunce na poklon.

Možda sam se baš u tom delu koncerta okrenuo i na VIP galeriji iza mene, na kojoj piše "This changes everything", video Anu Brnabić. Kako licem figure sa Uskršnjeg ostrva verovatno iskazuje divljenje prema prizoru ispred sebe.

Na kraju Grace stavlja hulahop oko struka i vrti ga neprekidno narednih 15ak minuta koliko je trajala mega verzija Slave To The Rhythm. Ekscentrično finale ništa manje jedinstvenog nastupa koji nam je večeras poklonjen.

Ko nije bio, taj ni ne zna šta je propustio- i to je njegov najveći greh.
Ani Brnabić ćemo ovo da računamo kao plusić.


14 July 2018

SINGL GODINE 2018/71

MARY J BLIGE - Only Love (Republic)


I bez Georgea "Stevie Wonder disco".


13 July 2018

EXIT 2018: "Forever 41"


Zamolio bih vas da se na kraju teksta setite da sam vam na početku teksta rekao da imate na umu da sam ja sve ovo iz entuzijazma.

Exit, to su #mladi. Mnogo i nerazumno mlađi od mene. I ne prestajem da se samo-fasciniram tom činjenicom svaki put kad imam priliku da se sretnem u njihovom društvu. Srećom i nažalost, preretko.
Kao najupečatljiviji utisak viđanja sa njima nakon ove večeri ostaje mi da su jebene šarene marame vratile u modu. Zapravo, možda ja to konstatujem i na izmaku iste, ali...! Svi ih nose. Neki i preko lica. Iako se u gužvi teško diše i bez njih.
Večeras je previše ljudi ovde (na Mejnstejdžu?) i sasvim dovoljno da počnem da razmišljam da li je sve ovo i dalje za mene. O čemu opširnije kasnije.

Nešto malo posle 1h sat posle ponoći prisustvujem nesvakidašnjem događaju. Na scenu izlaze Migos. Bez mnogo pompe. Skoro kao da su ljudi koji su se muvali s roudijima na sceni do malo pre, jednostavno ostali tu kad su se svetla prigušila. Ili ja mislim da su to Migos. Jer ja Migos jedino znam iz Gloverove Atlante. Kao muzička jedinica oni ulaze i izlaze iz mog života koliko i autobus 75.

Elem, tih nekoliko, 10-12, crno-belih momaka priređuje mi neverovatno iskustvo. Milenijalsko (?). Dvojica od njih puštaju, rečeno mi je- popularne "a la Migos" hitove, sa, nemam sumnje, Winampa sa dva računara, a ostalih deset nam demonstira kako se uz muziku izlazi iz kupatila i šta se tom prilikom radi s peškirom. S ove strane scene, osećaj je kao da vam je neko pustio na velikom ekranu, bez propratnog "suraund" ozvučenja, live-feed sa neke ortaćke žurke i sad vi gledate kako se oni tamo kao-zabavljaju i kako vam odande šalju "podršku".

Ono što me dodatno fascinira jeste da ispred Mejnstejdža nikada nisam bio u većoj gomili. Sem možda na Billy Idolu. Koga sam isto tako batalio kao i ovo.


Elem, publika dok ide Winamp pulsira, luduje i skandira "Migos, Migos", a kad pesma utihne podiže srednji prst i vuče "Uaaaa!"!?!
Da niko, pa ni ja, nije narednih sat vremena ovog programa bacio limenku, flašicu Smirnoffa ("3+1 Free!") ili makar najbližu osobu do sebe na scenu u naporu da obori ove kegle od nastupa, dokaz je da će Vučićeva dogoreti poslednja. Mi smo, jednostavno, jedna vrlo razumna gomila.

Iako je Žozefina želela da vidi Migos i iako ona i prepoznaje hitove koje #mladi oko mene svim srcem recituju u ekrane svojih smartfona u koje zure, negde oko 2-2.15h ja sam u fazonu- mislim da su šanse da će Migos da izađu na scenu sa The Roots bendom i Erykahom Badu na bekvokalima dosta male, a put do Beograda je posut trnjem (zna svako ko je stigao).

Exit 2018 mi izgleda nekako sirovo. Iako je preokićen, baš kao i Mejnstejdž monitorima, nekako deluje kao da je ukršten reklamni blok svih srpskih televizija i Knez Mihajlova. Nikada do sada nisam oko sebe čuo toliko bugarskog, ili makedonskog. Oprostite mi Bugari, ili Makedonci. Deluje mi i agresivno. Ova mladost srlja. Što kad ste i sami mladi ne primećujete. Ni na sebi, ni na drugima. Slažem se sa vama. I nekako je neosvetljen, i dalje na istim mestima. Ali osećaj je da smo na mestu mračnijem nego što treba.

Bio je i vatromet. Svuda oko mene #mladi snimaju vatromet svojim telefonima. Kada i u kojim okolnostima će bilo ko od njih sebi pustiti to u "ha-deu" da proživi taj najlepši i i dalje najbesmisleniji Exit-voski momenat? Kad ga ni tad kad je odigravao nije odgledao.
Ali, ja u tom trenutku (već!) držim kafu i palačinku u rukama i svet je lep kada sanjamo da sanjamo.


Ima u ovom ogavnom, marketinškom svetu jedan termin koji se često koristi- "konvinijans" tj "inkonvinijans" tj, na engleskom "convenience" tj "inconvenience". I on se, između ostalog, često koristi da odmeri meru cimanja koju potrošač treba da uloži u nešto (recimo da učestvuje u nekoj nagradnoj igri ili promocijici na mestu prodaje) da bi za to svoje učešće dobio neku nagradu. Što su uslovi tog učešća lakše izvodljivi, jednostavni, nezamarajući to je šansa da će više ljudi učestvovati, što je i dalje jedno od ključnih merila uspeha u marketingu- participacija budala.

Exit, u tom smislu, ne stoji baš najbolje. Naročito ne sa mojim godinama. Iako mi vi sad lepo poručujete da ja tamo i nemam šta da tražim, moram da vam kažem da mi mesto obezbeđuje baš ta ista sloboda kojom se i vi branite. U ostalom, baš ove godine Exit nosi moje ime.

Elem, da li ste ikada prelazili jednosmerni most od grada ka Petrovaradinu? Nekada je u tom delu bilo još manje svetla nego sada. I Freddy Krueger je tu živeo.

Ali, čemu aerodromska kontrola na ulazu?! Mislim da sam hteo da unesem 500g "bona" ili 117 lizalica sa esidom uradio bih to par nedelja pre početka Exita, a ne bih rizikovao da ih "hirurškim rukavicama" opremljeno osoblje traži po meni kao mutirajući mladež. O seksualnoj diskriminaciji da i ne govorim. Dok curice samo klepeću nanulama i prolaze, u muškoj koloni nema preskakanja redovnog pregleda prostate.
Razumem da je neka "droga je 0, život je 1" kampanja u toku, ali zašto ona mora da odnese više žrtava nego ono protiv čega agituje.

Inkonvinijans se nastavlja i na mestu razmene keša za karticu. Gde normalnom čoveku nije jasno što ne može da plaća svojom karticom, ako je već keš "no-no", nego mora da podigne keš i stavi ga na karticu. Sve nakon druženja i ćaskanja u redu. Za koje vreme život drugih ljudi nastavlja svojim tokom.
Da sam došao zbog Migos večeras, ili zbog ludog zezanja, verovatno se ne bih tangirao time.

Ali Miss Bbkov kaže da su večeras svi prisutni kao iz magazina (ili je rekla kluba?) "Forever 21". Lepi i mladi.
Ja sam, na sreću i/ili nažalost iz kluba (ili magazina?) "Forever 41".


Fever Ray izlaze na scenu nešto manje diskretno nego što su sa nje otišli. Najlepša žena na svetu i ja smo večeras došli da repriziramo druženje sa njom iz februara ove godine.

Iako set strukturno i izborom pesama liči na bečki koncert (samo je za tri pesme bio kraći) i u potpunosti je njegova koreografska i izvođačka repriza, moram da priznam da Fever Ray, otvoreni prostor i ovi #mladi večeras nisu imali najbolji provod jedni s drugima.

Karin je pustila kosicu i više nije ošišana na nulu, već izgleda kao Eminem. Turneja joj očigledno prija s obzirom da deluje bucmastije i punije nego kad je ista počela, ali sa istim samo-zadovoljstvom gura nam pod nos svoj trbuščić, butke i zanosno dupe. Bekvokalistkinje koreografisano asistiraju koliko mogu.

Iako joj bolesni osmeh ne silazi s lica, utisak mi je da je Karin na auto-pilotu, možda i bucmasto svesna da njena afro-elektronika nema masu da se prebaci preko stejdža na desetine hiljada #mladih i mene. Ne bez razloga, upravo baladne teme, gušćeg i neprobojnijeg jezgra, poput Keep The Streets Empty i If I Had A Heart (složiću se da vi ne trpate obe pesme u isti baladni koš), mame bolju reakciju i daju do znanja Karin i Fever ekipi da smo tu i da nam prija.

Čak i skandinavke (prema "skandirati") poput This Country koje imaju energiju i engrilitet Prodigy pesme (koji ovde godinama tradicinalno kidaju, možda ne i istu publiku), ostaju bez centralnog udarca, bez pesnice u naše pleksuse. Bas ne osećamo. Perkusije su previše ambijentalne i traže zatvoreniji prostor koji bi ih okupio i ujedinio. Fever Ray se iz pesme u pesmu raspršava pred našim ušima i lišeni i pokušaja koketiranja (sem par formalnih "thankyous") sa publikom ostaju dekoracija, a ne atrakcija na sceni.

S obzirom da Karin i dalje izgleda kao junakinja American Horror Story i da njena groteska-burleska od trupe parafrazira tipove zabava u kojima je interakcija sa publikom neophodna, zaista čudi da nisu promislili svoj "festivalski" nastup bolje. Da ga nekako nisu formatirali da bude agresivniji, kompaktniji, besniji i konačno da se proliva po publici. Da provocira. Karin je hodala scenom poput tigra koji nam se ruga da mu ne možemo ništa, a mi smo je gledali poput tigra koji je u kavezu. I ne može da divlja.

Poslednja stvar (deluje da je to bila I'm Not Done) samo konceptualno ne iznenađuje kao kraj koncerta. Publika već uveliko skandira "Migos, Migos!" kada se Fever Ray timski okupljaju u centru scene i bržebolje se evakuišu s nje, jer osećaju da nikome nije naročito žao što se to dešava i zato što čuju da nikome nije naročito žao što se to dešava.

Leon je napunio dve godine tog dana. Duvali smo svećice i već tada smo znali da ništa od onoga što sledi ne može biti bitnije. Niti važno.
Ne zamerite.


SINGL GODINE 2018/70

AZEALIA BANKS - Treasure Island (Ent One LLC)


213


10 July 2018

TV GONIČ: A VERY ENGLISH SCANDAL


Ako kao ni ja niste bili previše zainteresovani za Ben Whishawovu London Spy od pre par godine, pročitajte zašto je A Very English Scandal daleko zabavnija prilika da se divite njegovim gej junacima. Na raspolaganju Before/After.


09 July 2018

WEEKEND

(Gej) film za (gej) ljude  tj Gej film za gej ljude


Svet je, za razliku od mene, zavoleo Andrewa Haigha, nakon filma Weekend, koji se uprkos postojanju Greek Pete, radije vodi kao njegov "prvi" film. Ja sam to učinio tek nakon briljantnog 45 Years, a svoju ljubav sam utvrdio (i) sa Lean On Pete. Iako mi već više godina stoji na hardu i čeka da ga "obavezno" pogledam, Weekend je tek ovog vikenda došao na red. I možda je to zapravo ispalo i najbolje, jer da sam gledao ovaj film nakon 45 Years sigurno bih bio više razočaran i manje raspoložen za Lean On Pete.

Iako sam znao da je Weekend o vikendu dva gej momka tj samo obična gej ljubavna priča bez pretenzija da bude išta više (i Žozefina kaže i da jeste samo to), ne mogu da se složim.

Mislim da je Weekend serija lekcija, pre svega gejevima, o gej vezama, gej poznanstvima, gej ljubavima i budućnosti istih.

Priča je jednostavna. Skromno "autovani" Russell upoznaje jednog petka jednog Glenna, zaljube se, film nam prikazuje dva dana njihove romanse, a onda Glenn otkriva da u nedelju putuje u Portland, u Ameriku, gde će ostati dve godine na nekoj stipendiji. Russellu, a ni Glennu to ne pada lako.

Žozefina kaže da su svi zaljubljeni kad se smuvaju raspričani i/ili u krevetu, ali Haighovi ljubavnici iako pričaju o sopstvenim strepnjama i očekivanjima spram veze i vezivanja, ipak, previše zvuče kao glasnogovornici Haighovih stavova o tome. Nekako čitav film pre izgleda kao demonstracija kako stvari treba da teku, nego što to i jeste. Iako nisam bio naročiti fan njegove HBO serije Looking, moram da priznam da su mi tamošnja dešavanja (koja su se mahom svodila na looking & fucking) više delovala iskreno i dramski uobličeno.

Russell jeste siroče i to ga čini hronično ili sporo "vezljivim" za druge ljude. Glenn jeste ostavio iza sebe vezu u kojoj ga je partner uredno varao. Ali, nekako obojica previše osvešteno stupaju u diskusiju o svemu tome, umesto da rade sitne stvari koje bi bila refleksija svega toga. Pri tome, nijedan, ni drugi nisu sami po sebi naročito simpatični i kulise skromnog Russellovog života stvaraju skoro dokumentarni ugođaj koji njihovim pričama još više pojačava "neprirodan" naboj.

Ne znam da li ste gledali Victoria, u kome jedna devojka tokom jedne večeri upozna jednog momka u Berlinu i to je odvede u dosta riskantnu i sumantu avanturu, ali nešto od takvog razvoja priče, "gde se nešto dešava", bi više prijalo mom doživljaju Weekenda, nego zabašurenost junaka u Russellov stan i prepuštenost banalnim aktivnostima.

Pri tome Haigh je vrlo pametan i promišljen reditelj, ali upravo ta "skučenost" priče i junaka otkriva njegov kalkulantski mehanizam, gde svaka rečena ili odigrana stvar nosi neku jasnu poruku, i ne uspeva da nas iracionalnije dotakne, ili, makar, emotivno.

Možda gej publici prija jedna ovakva jednostavna priča, ali mi je teško da zamislim da će u njoj ljudi koji su odgledali desetine sličnih i bolje ispričanih priča (pomenimo samo Before... trilogiju Richarda Linklatera) uspeti da nađu nešto univerzalno što do sada nisu.

SELEKTAH: 5minus/10

07 July 2018

MOĆ VEŠTICA 07.07. 2018: Skinite gaće i stavite slušalice!




"Poštovani Fridume,

Od kako je Skoča otišao u SAD, okrenuo sam se preslušavanju Vaše emisije unazad, sa koliko toliko redovnim praćenjem svega što objavite na stranici.

U vremenu kad je Moć veštica išla uživo na B92 ja sam bio klinac i nikako nisam mogao da se uklopim sa vremenom emitovanja, tek retko kad. Govorim o vremenu kad je B92 mogao da se čuje diljem cele Srbije. Tako da smatram da sam mnogo toga na žalost propustio. Ja sam inače iz Aleksandrova (Banat), a trenutno sam nastanjen u Zrenjaninu zbog posla.

Moram Vam reći da mi se dopada ta standardna koncepcija da se posle dve tri numere uključite i najvite ili odjavite numere. Ima to smisla, i mislim da ne treba tako olako da odustajete od te koncepcija. Duži uvodi su OK, jer daje neki presek stanja u kom je nastala emisija.

Otkrili ste mi neku veoma finu muziku, do koje da nije bilo Vaše preporuke ko zna da li bi i kada bi došao.

Srdačan pozdrav i hvala Vam za to što radite

Damir Nemet via e-mail"


ne, ipak je bolje kad cujemo najave pesama...


Preslušah poslednji  podkast, super je muzika (valjda zato što nema nikakvih death metal izleta), al ja to slušam na poslu, pa ne mogu da šazamujem. 

Al se nadam se ćeš postaviti plejlistu u nekom trenutku.

Potpuno te razumem da nemaš vremena da dodaješ najave (iako ja zbog toga i upada dece u program) obožavam tvoju emisiju.

Ono što ja radim za Radioaparat je kraće i treba da im pošaljem poslednju emisiju u sezoni i ja već dve nedelje nemam vremena da snimim najave, tako da kapiram.

Doduše ne kapiram kad stižeš da gledaš onolike serije, ali različiti ljudi, različita potreba za snom. 

Ostaj zdravo i veselo.

Jelena Maksimović via e-mail



U iscekivanju novih emisija cesto slusam stare. Uz najave, komentare, Eli... uvek imam osecaj da je direktno. Ne stedi mikrofon.

G



Welfare Heroine - Where Do You Go To My Lovely? (NME) - Ruby Trax
Time For Dreams - Death of a Disco Dancer (It) - You've Got a Friend/ Death of a Disco Dancer

Félicia Atkinson - Lighter Than Aluminium (Geographic North) - Coyotes
Telemama & Pikolomini - Rodenden (Šarla) - Kratok album za dvajca
Happy Rhodes - When the Rain Came Down (Numero Group) - Ectotrophia
felicita feat. Caroline Polachek – Marzipan (PC Music)
Low - Dancing And Blood (Sub Pop) - Double Negative
Alan Braufman - Chant (Valley of Search) - Valley of Search
Swamp Dogg – I'll Pretend (ft. Justin Vernon) (Joyfull Noise)
Pariah - Linnaea (Houndstooth) - Here From Where We Are
Fever Ray - Plunge (DJ Marfox Remix) (Rabid)
Florentino & Bad Gyal - Por Ti (Mixpak) - Fragmentos
Manyane - Thabong (Frankie Francis Bubblegum Dub) (Soundway) - Heads Records-South African Disco-Dub Edits
Bibio - Zen Drums (Ninja Tune) - Zen Drums/Dada Drums
The Mystery of the Bulgarian Voices feat. Lisa Gerrard - Mani Yanni (Prophecy) - BooCheeMish
Tyler, The Creator – CRUST IN THEIR EYES (Unreleased)
на камењима - You got it all (Librarion) - CMPT
Gemini Sisters - All Shanks (Psychic Troubles Tapes) - Gemini Sisters
Tropical Fuck Storm - The Future Of History (Mistletone) - A Laughing Death in Meatspace
Simon Love - God Bless the Dick Who Let You Go (Tapete) - Sincerely, S. Love X
Warp Brothers & DJ Bonebreaker - Husten (TesseracTstudio)
Let's Eat Grandma - It's Not Just Me (Transgressive) - I'm All Ears
Svemirko - Zadnji dan na obali (Detriti) - Cetriti Compilation vol. 2
Coeur De Pirate - Somnambule (Mercury) - En cas de tempête, ce jardin sera fermé
LUMP - Curse Of The Contemporary (JATA Remix) (Dead Oceans) - LUMP (Deluxe)
ŠećeЯ - Imala sam ih 5 (Balkan Veliki) - Izlazi Sunce EP
Princess Chelsea - I Love My Boyfriend (Lil Chief)
Ian William Craig - Second Lens (Recital) - A Turn of Breath
Time For Dreams - You've Got a Friend (It)
The Vladimir Chekasin Quartet - Anti show: sketches of everyday life (deo) (Golden Years of the Soviet New Jazz  - Leo) - Golden Years of the Soviet New Jazz Volume 4
Funky Bijou - Karate Break (Stereophonk) - Yasuke EP
Flowdan feat. D Double E - Move Up (Spentshell Ltd) - One Shell Fits All EP
Turisti - Digitalno doba (Balkan Veliki) - Levo ili desno
Sinjin Hawke & Zora Jones – God (Planet Mu)
Rolling Stones - Time Waits For No One (Virgin) - It's Only Rock and Roll



06 July 2018

ISLE OF DOGS


Koliko ga god sve više voleo Wesa Andersona, Isle Of Dogs je, ipak, korak unazad za njega.

Da bih smanjio grižu savesti zbog ovoga osećaja odgledao sam Fantastic Mr. Fox, prethodno Andersonovo animirano izdanje, i potvrdio sebi da se radi o zabavnijem, boljem, duhovitijem i fundamentalno vesandersonskijevom filmu nego što je Isle Of Dogs.

Ova politička alegorija o prokazanim, a potom proteranim junacima koji voljom jednog samoživog i osvetoljubivog diktatora, u Andersonovom, čini se, "rodnom" Japanu, ima bazičnu, toliko puta ispričanu priču o "borbi za slobodu" koja je, tek povremeno uspešno, kamuflirana nekakvom rekonstrukcijom komplikovanih ili prekinutih porodičnih odnosa. Dakle, Japanski vladar je odlučio da protera pse, koji šire virus besnila, na ostrvo na koje Japan do tog trenutka isključivo odlaže otpad. Da se radi o ostrvu koje je stradalo nakon zemljotresnog-cunamijevskog dejstva prirode samo pojačava ideju o guranju ozbiljnih stvari pod tepih i traženju ekonomičnih, ali nehumanih rešenja za probleme u svetu.

Tamo, na tom ostrvu psi sve više žive kao junaci serijala o Mad Maxu, sve dok jedan dečak ne dopilotira na ostrvo u potrazi za svojim voljenim psom. To pokreće seriju događaja, koji udružuje pse u borbi za svoja, (moram da se našalim) "pseća", prava i dovodi do prevlasti razuma i pravde. Usput se kuju sitna prijateljstva, razrešavaju stari sukobi i u duhu melodrame pronalaze izgubljena braća.

Međutim, uprkos brojim potencijalnim mestima, Andersonov film nema emocionalnu dinamiku koju bi očekivali. I u odnosu na Fantastic Mr. Fox deluje čak još više "uvrnuto" i distancirano. Dok, Andersonova izvrsna i "trejdmark" zurenja u kameru junaka otvaraju put za diskusiju o skrivenoj meta-filmičnosti ovog projekta koja kontinuirano ruši "četvrti zid" i tera nas da s nekom dozom nelagode virimo u njega. Ali u tom svetu junaci su nekako previše zaokupljeni sami sobom, dok ta zurenja pre upućuju apel da se zapravo udaljimo, kad već nećemo da se uključimo i dejstvujemo sa njima u borbi.

Priča je tanka i nema obrte koje nalažu romanse i melodrame koje se u filmu razvijaju (nešto što je bio problem i u Fantastic Mr. Fox, ali u manjoj meri). Isle Of Dogs ostavlja utisak poligona na kome se Wes Anderson zaigrao samog sebe i do (trenutnih) zadnjih granica izgurao vesandersonizaciju svog projekta, ali kao manir, ne kao sopstvenu, autorsku specifičnost. Sreća je da je taj proces i dalje zabavan sam po sebi i unikatan u aktuelnoj filmskoj produkciji, ali za nas koji sa Wes Andersonom osvajamo nove načine pričanja priče, ovo je ozbiljna stagnacija, koja, u izvesnoj meri, poteže i smisao i cilj samog projekta. Pitanje na koje je odgovor, bojim se, "može mu se".

Isle Of Dogs može da se čita i kao animirani omaž samom sebi tj duhovitim junacima kojima vrlo neprijatne neprijatnosti života ne lome duh i koji baš time deluju impresivno, ali i smešno. Počinjem da nazirem nešto od uticaja Hala Ashby-ja na njegov rad, što mi pre nije bilo toliko očigledno. I on isto ima potrebu da junaka da distancira od ozbiljnosti situacije i (za)traženih emocija i da to prikazuje u komičnom ključu, pitajući se da li i naš put do univerzalnih ljudskih potreba i osećanja mora da bude zajednički i isti za sve. Bivajući crnohumoran kad stvari zazveče tragičnošću.

Eli se dopalo. Najviše "zombi" izgled bolesnih pasa.

SELEKTAH: 7minus/10


READY PLAYER ONE


Steven Spielberg je moj ako ne najomiljeniji, a onda jedan od najnajnajomiljenijih reditelja.

Steven Spielberg je, negde sam pročitao, snimio The Post u pauzi čekanja da mu firma zadužena za CGI efekte na ovom filmu završi posao.
The Post baš i nije bio sjajan film.

Ne znam zašto je Spielberg odlučio da u 71. godini snimi film o kakvom je, sasvim sigurno, maštao kada je bio tinejdžer i koji je mogao da snimi i mnogo, mnogo ranije u karijeri. I ako vi sada mislite da do ovog filma nije moglo da dođe pre, jer produkcioni uslovi nisu mogli da odgovore na zahteve priče smeštene u virtuelni svet, onda moram da vas razočaram da taj svet ne izgleda baš nešto. Tačnije, izgleda kao nešto što bi tinejdžer zarobljen u telu 71-godišnjaka zamislio.

Ready Player One je umiveni Hunger Games. U svetu obamrlom od sopstvenih mana, a koji izgleda kao mešavina recentnih filmskih interpretacija Južnoafričke Republike i otpada, sve živo jedinu nadu pronalazi u virtuelnoj egzistenciji, tj svetu nazvanom The Oasis. A tamo već godinama, tako deluje, niko nije rešio seriju zadatak tvorca Oasisa koji će pobedniku doneti neviđenu virtuelnu moć, ali i vlasništvo nad megamegamega uspešnom kompanijom.

Naravno da će glavni junak rešiti zadatak, ovo je, ipak, Spielbergov film. Ono što je prijalo gledaocima, a i kritičarima, jesu brojne reference na pop kulturu osamdesetih, ali ono što nije brinulo mnoge jeste što film i u tonu i u "rasklopu" deluje kao da je i zaokružen u osamdesetim i samo realizovan kad su se tehnički uslovi za to stekli. Drugim rečima, crnihumor i "najbolje namere" kao tipičan miks većine filmova osmadesetih neutralisale su i ovde stvarni efekat mrtvih tetki i klišeiziranih zlikovaca, a Spielberg, kao otac, humanista i umetnik problem kompletnog izbeglištva sveta u virtuelnu realnost rešava time što je glavni junak, kao novi vlasnik kompanije, doneo odluku da "igrica" ne radi utorkom i četvrtkom i da tada ljudi moraju da se bave "stvarno" jedni drugima. A kao kolateralna posledica toga nekako je i ovom stvarnom svetu krenulo nabolje (i to se vrlo diskretno sugeriše).

Ne znam zašto sam ljut zbog toga i zašto mi je (samo?) to važno u doživljaju ovog filma. Možda zato što mi se čini da Spielberg najbolje stvari u ovom filmu reprizira, a da nema puno toga novog što je doneo u svet i žanr u kome je lider već decenijama. Mislim, Ready Player One, ne samo zbog budžeta od 175m$, nije mali film. Nije mi jasno šta je Spielberg, sem profitiranja na popularnoj nostalgiji za osamdesetim, želeo da njime postigne. Da je Ready Player One uspeo i da suštinski bude pastiš, pa još i duhovit, na slična ostvarenja u sopstvenoj i tuđim karijerama, mogli bi da ga čitamo kao neki post-festum, kao demonstraciju moći kroz ispoljavanje "šale na svoj račun", ali Ready Player One više izgleda kao bogato opremljen takmičar koji ne razume trku u kojoj učestvuje.

I, da, zaista sam mrzeo skoro sve likove u virtuelnom svetu i njihove anemične i bedno osmišljene avatare.

Nažalost, nisam ovo gledao sa Eli, pa ne mogu da vam kažem valja li ovaj film čemu.

I nigde nisam pomenuo da mi se, uprkos napravljenom mu omažu, Ready Player One čini kao nepotreban i skoro osvetoljubiv film napravljen u inat Robertu Zemeckisu i idejama, a možda i sa tehnologijom, koju je ovaj, mahom, neuspešno razvijao sa The Polar Express, Beowulf i A Christmas Carol, a i Spielberg sam u Adeventures Of Tin Tin

SELEKTAH: 5/10


ФРИДУМЕ, НЕ БУДИ ПИЧКА: ТЕЛЕМАМА & ПИКОЛОМИНИ - Краток албум за двајца (Шарла)


Пре неки дан сам некоме причао, опет ничим изазвано, колико сам задовољан регионалном (екс-југословенском) сценом. Мислим да је иста замрла крајем осамдесетих и да су све ове године тек спорадично у свим крајевима ”оне” земље постојали бендови вредни пажње. Али последње две године су се у Хрватској, Србији и Македонији искристалисале и оснажиле сцене унутар којих бендови објављују већ своје друге, треће албуме који су сви од реда бољи од претходних и данас у свакој од тих земаља имамо извођаче који без проблема могу да изађу на црту било којој светској сцени. Хендикепирани или у предности једино певањем на својим матерњим језицима. И веома сам срећан што тој групи могу да допишем и Телемаму & Пикломине, чији је деби албум јебено и нежно фантастичан!

За бенд сам први пут чуо слушајући компилацију њихове дискографске куће Шарла Рекордс, када сам, из и даље непознатих разлога, закључио да је Шарла Рекордс (иако на ћирилици) заправо словеначка етикета, па су самим тим и бендови на издању одатле. Даљем губљењу оријентације допринело је и то што је песма Аника (једна од најлепших песама прошле године!) звучала као Видеосекс у најбољим данима, па ми је било згодно да их надовежем на ту традицију. И још једном просељачим свој иовако лошестојећи реноме.

Придружите ми се у молитви да ће ова рецензија исправити све те грешке и вратити ствар на аутопут ваше пажње.

Силно сам се разочарао када сам гуглао ово издање што ми није изашло барем десет сајтова (барем на македонском!) на којима аутори на сва уста хвале ово издање и откривају нам ко су његови извођачи и изражавају задовољство што су ти дивни људи њихови земљаци. Јокс! Ништа! А плоча је изашла још у марту! На једном месту сам нашао једва једну реченицу која ми каже да је ”Телемама” ”заправо” македонска кантауторка Драгана Заревска, а да је Пикломини ”креативац”. Можда из Македоније. И то је све.
Срећом, па нам ни не треба више.

Краток албум за двајца је феноменалан поп албум који се суштински ослања на меланхолију вечито везану за Македонију и који користећи западне жанрове (на различит начин, али отрпилике у оној мери у којој су и Сигур Рос користили (пост)шугејз да протуре ”исландско” у свет) реновира њихове постулате изнутра.

Телемама & Пикломини су духовити (ето, где би Битипатиби требало да обрате поново пажњу!). И, не никада нећу престати да то наглашавам и хвалим код наших бендова, јер, хебига, ови страни то или немају или останем ускраћен за те доживљаје (тј ни не тражим их тамо по сваку цену). Али, у исто време Т&П су необично и неочекивано поетични, са стиховима који нам лагано пониру у кожу и свест, лепе нам се за пажњу и нису нимало претенциозни. Како то у рокенролу обично уме да се деси кад се ”бави поезијом”.

Краток албум за двајца је сведена поп плоча, чију окосницу чини Драганин снени и прецизни глас и беспрекорни аранжмани у којима има тек нешто мало више од синтисајзера (исправите ме ако грешим). Песме нас шетају по комшилуку и ситним сликама из живота, али баш као и у случају Видеосекс, имају дискретну ноар ноту која читав доживљај чини благо узнемирујућим и мистичним. И(ли отуда) смешним и сатиричним.

У некој од песама помињу Јо Ла Тенго, који су у најбољим данима (тамо на смени миленијума) неговали ову врсту сензибилитета, али данас не бих (нарочито не тако лако!) могао да им нађем иностраног парњака. И, молим вас, никако не помињите Бич Хаус, нити ишта слично. Телемама & Пикломини су пре свега ствар од садржаја, а тек онда од стила, који је пажљиво исткан око њега. Можда Аутопарк некада овако.

Ово је летњи албум. Ово је албум краја лета. Ово је албум ране јесени. Ово је албум касне јесени када се поново треба присетити зашто треба живети.

СЕЛЕКТА: 9плусплус/10