22 June 2017

SINGL GODINE N#25

BIG BOI FT ADAM LEVINE - Mic Jack (RCA)


Ovde.

DAFT PUNK UNCHAINED

Prigodan rezime, dok ne stigne nešto bolje


Gledajući Daft Punk Unchained ponovo sam se uverio koliko je to fenomenalan projekat. I izgradio teoriju da njihovi diskoidniji, popičniji i Americi draži momenti (i dalje) deluju skoro retardirano u odnosu na ono što su inicijalno, a potom i na fenomenalnom i ovde neoprostivo preskočenom "živom albumu" Alive 1997, pokazali "kao Evropljani za Evropljane".

Njihov zema, i verovatno prijatelj po nekoj liniji, Herve Martin-Delpierre, priču započinje još u vreme Darlin' i nesrećne, sudbonosne recenzije Melody Makera i potom je nastavlja držeći se četiri velika albuma, nepotrebno i pozmašano posvećen osvajanju Amerike. I u ovom poslednjem aspektu uspeva da me ubedi u nešto što pre nisam znao ili verovao- a to je da DP imaju poseben simpatije za taj kontinenet i svoj status u njemu. Sva sreća, pa mi je najomiljenija stvar na Random Access Memories i dalje Giorgio By Moroder (a posebno ludilo je priča o tome da su DP snimili Giorgija sa tri različita mikrofona- najstariji je snimao njegovu priču iz ranih dana, srednji i nešto noviji onaj deo o uspehu, a najnoviji savremeno doba...).

DP Unchained lepo prikazuje transformaciju dvojice stidljivih Francuza koji su grlom u jagode krenuli u šugejz, samo da bi do kraja nedelje otkrili klabing, didžejisanje, 808 i sjaj disko kugle. Sjajan momenat je što su u filmu mahom prisutni kroz audio snimke načinjene na radijskim gostovanjima, čime je samo dodatno ispoštovana njihova potreba da ostanu "iza maske".

Prijatelji, gosti, saradnici, menadžeri, sabrani su da osvetle određene momente iz karijere benda i to rezultira jednom "školskom", kompletnom predstavom o razvoju i usponu benda (za mene lično, naročito je zanimljiva bila geneza njihovog prekretnog nastupa na Coachelli). Ali, kao što rekoh ja sam uvek držao najslabijijim sve one stvari koje su ih u Americi (i/ili na Pitchforku) učinile velikim bendom, pa mi je onda to njihovo umrežavanje sa tamošnjom popularnom kulturom bilo nekako nepotrebno, uprkos povremenim očiglednim remek-delima.

DP Unchained je pristojan portret benda, ali manjka kontekstom i odgovarajućim sagovornicima koji bi objasnili neke revolucionarne poteze ili ostvarenja benda. A njihova uloga u prelepom, ali kratkom životu "francuskog plesnog proleća" sasvim je ostala bez odgovarajućeg tretmana.

SELEKTAH: 6plus/ 10

21 June 2017

SINGL GODINE N#24

EQUIKNOXX - Fly Away (Swing Ting)




(FAF 22) GIMME DANGER

Pristojan danger. A možda smo, ipak, priželjkivali nepristojan danger


Jim Jarmusch je fan. Iggy Pop je polaskan i raspoložen da učestvuje. Nekih ljudi više nema. The Stooges su jedan od najboljih bendova IKADA!
Ipak, Gimme Danger nije film koji ih na najbolji način reprezentuje.
Možda im samo prekasno vraća deo nedate pažnje.

The Stooges nisu Beatles, i Jarmusch očigledno nije sedeo na riznici iskoristljivih snimaka kada se prihvatio dokumentovanja svog najomiljenijeg benda. Otuda svi snimci nisu pojednako vredni pojavljivanja u filmu i ponekad moramo da se pomučimo da u njima nađemo lepotu onoga što želi da nam se prikaže. A ponekad snimaka nema, i Jarmusch sa svih strana pokušava da se dovije. Koristeći snimke TV serija Addams Family ili Three Stooges, ili krojeći sopstvene animirane segmente. Ta rendom prisutnost takvih stvari, a da zakamuflira muku, dosta često daje na đuvečastom utisku celog filma. Umesto da budemo ošinuti njime. Kao metalnim delom kaiša.
Ili je to samo moj doživljaj The Stooges.

Pored rečenog, Jarmusch i dosta konvencionalno pristupa hronoliziranju nastanka, egzistencije i "2.0 faze" benda, ne demonstrirajući niti jedan jedini specifični ugao ili uglić gledanja na stvar. Pored dokumentarnih snimaka, okosnicu filma čini i serija namenskih intervjua sa Popom, koji se, "muke popovljeve" na stranu, i ne čini kao toliko simpatičan dedica koliko bi očekivali. Naročiti (ne)ukus uzdržanosti ogleda se u vrlo opskurnim komentarima na ulogu Bowieja u životu benda ili njegovom ličnom. Otprilike može da se stekne utisak da Iggy i dalje misli da mu je svet ostao dužan, a ne da je postao svestan da je njegov bend, uprkos GENIJALNIM pesmama, ipak bio preradikalan, još radikalniji, a potom i na heroinu, da bi uspeo. Kao drugi, daleko poslušniji, bendovi.

Iako Iggy ne izbija sa sačuvanih snimaka, solidna i ravnopravna pažnja posvećena je svim članovima svih postava benda, pa sam tako saznao, a da pojma nisam imao, da je James Williamson bio i neko mudo u Sony-ju, pa se onda nakon rane penzije vratio u The Stooges 2.0!

Nema fanova, i sem par telopa koji nas informišu ili zbunjuju očiglednim ("The Stooges su jedan od najuticajnijih rokenrol bendova ikada"), Gimme Danger je film koji se ne bavi percepcijom benda koliko načinom na koji je isti sagorevao iznutra. I to baš nisu naročito vesele priče, protkane white trash prikolicama, ljudima koji nisu imali razumevanja ili milosti za bend.

Ono u čemu Gimme Danger najviše oskudeva je odsustvo bilo kakve provokativnosti ili energije u pristupu koja bi rezonovala sa onom koju su The Stooges demonstrirali, ili koju naslov implicira. Gimme Danger je očigledno pravljen za publiku kojoj The Stooges nisu bili u top 100 najomiljenijih bendova, ali ih zanima šta Jarmusch radi u životu. I u kompromisu ta dva, neko je video priliku da se revanšira omiljenom bendu za sve što mu je ovaj pružio u životu.
Lep gest, šteta što i film nije na tom nivou.

SELEKTAH: 6/ 10

20 June 2017

808

Stvari kojih možda nismo bili svesni, a svakako bi bilo dobro da jesmo tj da postanemo


808 je film o ritam-mašini/instrumentu/pomagalu Roland TR-808 koje je izmislio Ikutaro Kakehaši. Ova mašina, čiji paterni (or whatever) su se oslanjali na "defektne tranzistore" koje je Kakehaši ubacivao u njih kako bi ove postizale specifičnu boju zvuka, u proizvodnji je bila samo tri godine, i kada je "defektnih tranzistora" nestalo, ista je obustavljena. Prema ovom filmu, čini se da je dvanaest hiljada proizvedenih mašina našlo mesto isključivo u rukama ljudi koji su menjali popularnu muziku.
Od Afrike Bambaataae, preko Rick Rubina, italijanskih producenata, Giorgia Morodera, čikaškog hausa i detroitskog tehna, esid hausa, New Order, Phil Collinsa, Daft Punk, kranka i trepa, zaboravih dramenbejs i Goldieja...

Svi ovi ljudi s posebnim oduševljenjem hvale "ejtoejt" kao nestvarno dobru mašinu koja je u rukama talentovanih ljudi omogućavala moćne rezultate. I interesantno je kako skoro svaki od njih vidi nekog od svojih prethodnika kao posebnog inovatora upravo zahvaljujući toj mašini odnosno stvarima koje je iz nje uspeo da izvuče raznoraznim dovijanjima. A u ono vreme umetnost dovijanja bila je ujedno i sama umetnost.

Iako za film Alexandra Dunna imam samo preporuke, pre svega što možda, kao ni ja, niste bili ni svesni u kojoj meri je 808 bio fundamentalan za razvoj popularne (elektronske) muzike. Klein & MBO i Planet Patrol su moji novi najomiljeniji "eighties" hit-mejkeri!

Dunn priču vodi hronološki, tok-hede razmešta ili kao svedoke ili kao direktne potomke uticaja određenih izvođača ili uticaja, pa tako nemojte da se prepadnete kad u kadar banu Skrillex ili Guetta. Ili Phil Collins. Svi oni, podjednako, puni su samo lepih reči, a pričaju o svojim ličnim iskustvima ili o tome koje tačno momente su cenilli kod izvođača pre ili pored sebe u rukovanju osamstoosmicom.

Dunn je verovatno fan, ali drvenast i hladan. Film je uredan, disciplinovan, sa skromnim, ali lepo realizovanim animacijama (ključnih izdanja) i možda prati "estetiku" same ritam-mašine, ali manjka duhom i nekakvim ličnim pogledom na stvar kojom se bavi, nečim što je svaki od ključnih aktera u filmu uspeo da izvuče iz samog instrumenta.

Možda tek na kraju, kada na scenu stupi sam Ikutaro, priča dobija zaokruženje i toplotu kojoj se nismo nadali.

SELEKTAH: 8minus/ 10

SINGL GODINE N#23

SUDAN ARCHIVES - Come Meh Way (Stones Throw)






19 June 2017

SINGL GODINE N#22

CHLOE HOWL - Magnetic (Self-released)



SINGL GODINE N#21

ILOVEMAKONNEN - Roll Slow (Self-released)



THE BEATLES: EIGHT DAYS A WEEK - THE TOURING YEARS

Sumira, a ne zaviruje


Ne znam da li sam vam to ikada rekao, ali A Hard Day's Night je jedan od mojih najomiljenijih filmova IKADA! Gledao sam ga u "Zimskom bioskopu" svaki put kada je prikazivan i mnogo pre nego što sam imao pojma ko su, šta su i koliki su Beatles. On je učinio da mi oni deluju "većim od Isusa".

Dokumentarac Rona Howarda, očigledno fana i vršnjaka, je film koji se dotiče nastanka Beatlesa, pominje njihov poslednji nastup (na krovu svoje izdavačke kuće u Londonu, 1969), ali je u najvećoj meri fokusiran na godine intenzivnog nastupanja, naročito po američkim turnejama.

Howard je očigledno raspolagao vrlo bogatom arhivom (svim postojećim snimcima?), te je film, koji teče hronološki i segmentiran je tako da prati objavljene albume i prateće turneje, svakako dragocena poslastica za sve koje zanimaju i ne zanimaju Beatles. Ako ste, kao i ja, veličinu Beatlesa iskonzumirali pre nego što ste je razumeli, Eight Days... poprilično efikasno pokazuje šta je tokom prvih godina značilo biti Beatles, koliko je nenormalno (naporno) izgledao njihov život, kao i zašto se bend na kraju odlučio da više ne nastupa uživo. Beatles su bili muzika, a na živim nastupima tu muziku je bilo nemoguće čuti i sve je izgledalo kao jedan sve džinovskiji frikšou.

Ako je Howardov film iscrpan u dokumentovanju prošlosti i objašnjavanju opštih okolnosti, on daje veoma slab uvid u privatne doživljaje članova (skoro kao da ih nisu ni imali), ne čini mnogo da opravda svoje postojanje, sem da doprinese kanonu Bitlsmanije, a nisam siguran ni da gostovanje Sigourney Weaver ili Whoopi Goldberg (kao svojevremenih vatrenih obožavateljki) doprinosi bilo čemu sem nekoj vrsti (samo-)elitizacije čitavog projekta, jer u najmanju ruku zanemaruje stotine hiljada drugih vrištačica.

Ono što Eight Days... takođe prikazuje jesu najluđe "najluđe godine" koje neko može da proživi. Slušati i gledati danas neke rokere, kao i upokojenog kurcoboja Cobaina, kako jodluju nad sopstvenim lajfstajl mukama deluje skoro smešno u odnosu na tempo koji su četiri liverpulska adolescenta trebalo da prežive, i ostanu normalni. I iznedre 12, na različite načine, fenomenalnih albuma za 8 godina. Kad kažem "na različite načine" mislim "na različite načine su promenili rok muziku i svet".

Vredi. Ali bez prevelikih očekivanja.

SELEKTAH: 7minus/ 10