01 June 2019

STALNO ZABORAVIM DA VAM KAŽEM...


Već smo DESET godina zajedno!

25. marta 2009. postavljen je prvi tekst o Tom Cruiseovoj Valkyriei kojim sam počeo da mislim umesto vas.

Ukoliko vas ova stvar i dalje zabavlja, odradite ponekad neki share da nas bude više, pod glavom nebeskom.

Puse!

26 May 2019

MOĆ VEŠTICA 19.05.2019. Srećan 7. rođendan, Radio B92! (Top 50 singlova 1996)




26 JON SPENCER BLUES EXPLOSION - 2Kindsa Love
27 MOGWAI - Summer
28 dEUS - Little Arthmetics
29 D'ANGELO - Lady (DJ Premier remix)
30 ATARI TEENAGE RIOT - Deutschland (Has Gotta Die!)

31 GENEVA - No One Speaks
32 APHEX TWIN - Girl/Boy
33 TORTOISE - Galapagos (version one)
34 PEARL JAM - Who You Are
35 R.E.M. FEAT PATTI SMITH - E-Bow Letter
36 THE FALL - The Chiselers
37 JARBOLI - Da li u stvari ona nije bila oprezna?
38 BUSTA RHYMES FEAT RAMPAGE THE LAST BOY SCOUT - Woo Haa (Got You All In Check)
39 SUNSHINE FEAT EQV - Misli mene gone
40 BLACK GRAPE FEAT JOE STRUMMER & KEITH ALLEN - England's Irie

41 SPACE - Neighbourhood
42 GANJA KRU - Super Sharp Shooter
43 DARKWOOD DUB - Treći Vavilon
44 INNER CITY - Your Love
45 LATEEF THE TRUTH SPEAKER - The Wreckoning
46 JIMI TENOR - Can't Stand With You Baby
47 BABY BIRD - You're Gorgeous
48 ASH - Oh Yeah
49 POPCYCLE - Devojka iz svemira
50 QUICKSPACE - Friend

24 May 2019

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: KANDA, KODŽA I NEBOJŠA - Uskoro (MASCOM)


Prvo da proverim da li na svet i KKN gledamo sa istog brda.
Uskoro je deveti album benda.
Moj utisak je da sam ih poslednji put čuo kad su objavili Become i upropastili sve (pre toga).
U to vreme znao sam Olivera i ekipu. Možda sam čak bio i na njihovom prvom koncertu (u Maloj sali SKC-a). Kažem možda, jer sam se u povratku sa istog, u noćnoj "Sedmici", baš Oliveru požalio na pevača Kande, Kodže i Nebojše i njegovo pevanje.
I tek kad je ovaj krenuo da se pravda prehladom ja sam shvatio s kim pričam.
Headstream ili Grey Mind, ili oba, koji su svirali te večeri u kombo-nastupu, su bili daleko više po mojoj volji. I prijatelji.
Posle toga su bili Fake Madona's Underwear, Darkwood Dub i Kanda, Kodža i Nebojša. Godinama u našim životima. U krug. Skoro jedini bendovi sa ovih prostora. Beogradskih.
Guarda Toma! je bio dobar album, ali tek sa Igračka plačka valjda je svima postalo jasno koliko čudesne stvari nastaju kad autor ume da spoji svoju privatnu maticu (ali maticu!) sa nekim od svetskih tokova. Ili kolotečina.
A onda je izašao Become i bljak i još na engleskom i više nikada nisam probao. Naročito ne da se vratim.
Porastao sam.
Jedan život je prestao i počeo je neki drugi.
Sve manje je bilo prilika da živimo beogradski/srpski rokenrol kao do tada. Zajedno s bendovima ili u njihovoj senci.
U tom smislu ja ne mogu da Uskoro uporedim sa onim što je u međuvremenu bilo. Mogu samo da premostim to vreme. Pa koga zanima.

Uskoro stiže u moj život slučajno. Bez preporuke. Naročito ne prijateljske. Prilično sam siguran da niko od mojih prijatelja više ne pominje Kandu i Kodžu, naročito ne samoinicijativno. A i neki drugi su to prijatelji sada.

KKN na Uskoro češće nego što bih voleo zvuče kako pamtim Darkwood Dub, ili, barem, Oliver peva kako pamtim da je Vuča to činio. Najpreočiglednije u Misli dobro. Što i ne bi bio nikakav minus da su KKN (još) jedan od DD naslednika, a ne njihovi vršnjaci.
Rege je tu i dalje da nas spaja. Povremeno usviran u urbanu gitarsku amerikanu. Zbog čega mi se učinilo da u Lako polako KKN obrađuju Rebel Star. Lako polako je možda i najlepša pesma ovde. U svakom slučaju, najprigodnija "mojim godinama". Ipak smo mi/oni rokeri sve bliži pedesetim.
I u kontekstu toga hteo bih da izrečem jedan kompliment bendu- njihova muzika nije previše ostarila. Raskol između zvuka koji su, manje-više, postavili pre tridesetak godina i trenutka "tridesetak godina kasnije" nije strašan. Neki evergrin je tu ulovljen i zarobljen.
Kanda Kodža i Nebojša su zvuk Kande Kodže i Nebojše. Ili to nisu kad zvuče kao "još jedan srpski bend koji bi da svira garažni rok", kao u hedonističkoj Tako volim da živim ili Čoek ker (The Joker).
Ta "večitost", opet, otvara pitanje da li vam i zašto onda treba ovo, naročito uskorije nego ikada. Naročito ako, za razliku od mene, imate i prethodnih šest izdanja benda.

Na Become su KKN izgubili svoje najmoćnije oružje- infantilnost. Zato smo se rastali. Možda ja nisam skapirao da bend mora da odraste/a. A možda su se zajebali. Na Uskoro, a u kontekstu "protečenih godina", nekakvih tragova te infantilnosti ima, više u stihovima, nego u muziciranju, ali premalo da bih se ja ovde duže zadržavao.

SELEKTAH: 5minus/10

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: TRIBUTE TO DEAD GENTLEMAN - Dear Cavity (Šarla)


Tribjute, imam jednu lošu vest za tebe odmah na početku- ja ne volim kada region peva na engleskom. Razumem ambiciju, ali ko će da peva na makedonskom? (srpskom? hrvatskom? crnogorskom?...) OK, već sam ovde davio time pre- nije mi do nacionalističkih i konzervativnih principa, već do specifičnih nijansi izražavanja regionalnog autora. Naročito nepostignutih.

Tribute to Dead Gentleman je drugi, uposleni pseudonim Davida Angelovskog. Prvi je Pikolomini i o njegovom poslednjem albumu sam se, čini mi se, dosta pohvalno izrazio, a o saradnji sa Telemamom još i više! David je kao Tribute već objavio jedan EP, pre dve godine, sa koga sam u svom fabuloznom podkastu (kako kom?!!) vrteo sjajnu obradu Đuzine Devojko mala. Volim Davida drugim rečima.

Ali, zašto na engleskom?!! Davide!

Veoma se teško probijam kroz njegov meki, "pipavi" vokal, koji kao i svi regionalni-na-"stranom terenu" delikatne brige muči sa izgovorom, akcentom, usled toga zvuči drvenasto, neopušteno, sterilno, prečesto sa oprezno uzdržanim dahom. Što možda i ne bi bio toooliki problem (naročito za mene) da i muzika ne muči slične muke, naročito u odnosu na avanturističkije kretnje koje je David sebi ranije dopuštao.

Dear Cavity je retro futuristički (art)pop osamdesetih. Simplifikovani otkucaji ritam mašine, sa par tonova sintisajzera prevučenih preko, obojenih lažnom, ali svetlucavaom melanholijom (koja očigledno dolazi iz glasa, duše, onoga što je makedonskom melosu neotuđivo čak i na engleskom). Demo verzije za Moby-jev pop album (kad on peva!) zvuče ovako. Loši pokušaji A-ha da budu malo plesniji (triphopičniji) zvuče ovako. OMD su možda zvučali ovako, opet u demo verzijama.

Ako ostavimo pevanje i engleski po strani, David se nije baš mnogo potrudio da nečim obeleži svoju participaciju u ovakvom zvuku. Ne želim ni da pomislim da mu je jedini cilj bio samo da ga osvoji... Dear Cavity povremeno upornijem uhu otkriva slojevitiji zvuk (kao u Ghost Boy, recimo ili simpatičnoj imitaciji ranih b-strana Pet Shop Boys u Free Wheels), ali ne bih ovde govorio o nekim posebnim aranžmanskim zahvatima, niti bilo čemu što prevazilazi uobičajena rešenja na ovom terenu, obično posvećenija poliranju materijala, nego izboru istog.

(Ne)očekivano najradikalniji elektronski zahvat dobijamo u vrlo interesantnoj anti-baladi Samurai u kojoj Angelovski (konačno!) pušta jezik da progovori maternjim srcem, dok se zvuci cepaju u lenjim blicevima. Sve bez problema podseća na pozne artističke bravure Davida Sylviana i, nažalost, pokazuje koliko je ovo mogao biti čudesan (чудесен) svet.

Dear Cavity u najboljem slučaju može se oprostiti Angelovskom kao nekakav lični hir, frust, gilti pležr, ljubav iz mladosti, ćorsokak iz koga se mora isterati sav mrak pre nego što se zavirivanje u njega batali za sva vremena.
Nadam se da ćete i vi imati toliko razumevanja (pre u sitnijim, nego krupnijim satima).

SELEKTAH: 4minus/10


22 May 2019

CLERGY (KLER)

Goodfellas katoličke crkve


Clergy je svakako odličan film, ali percipiran kao poruka koja stiže iz jedne od religiozno najzatucanijih sredina u Evropi on je moćan kao svi Avengers zajedno. Plus Thanos!

Drugim rečima probajte da zamislite da prvokraljevani Aleksandar Vučić jednog dana odluči da probleme s Kosovom reši tako što će za ono malo spornih srpskih opština Ramušu Haradinaju pokloniti crkvu Svetog Save, koja sada postaje najveća balkanska džamija "Ibrahim Rugova", a sve to proslaviće se na najvelelepnijoj beogradskoj proslavi kod Hajdučke česme uz igru, pesmu i kosovsku poslanicu našeg patrijarha od koga je predlog i potekao.
Naravno da ne možete da zamislite tako nešto.

Ali upravo je toooliko nezamislivo mogla da izgleda mogućnost ovog filma i u njemu prikazanih stvari sa pečatom "napravljeno u Poljskoj" pre nego što su se dvojica Wojciecha (reditelj Smarzowski i scenarista Rzehak) prihvatila zadatka da katoličku crkvu svoje zemlje prikažu u "manje afirmativnom" svetlu nego inače. Čime su kreirali jedan od najkontroverznijih i najgledanijih filmova u Poljskoj svih vremena.

A koliko je ovaj film kontroverzan, paradoksalno, možžžda najbolje govori poruka na posteru kojim je katolička crkva pokušala da se "odbrani" od njega. Oni su, naime, zakupili bilborde širom zemlje, iskopirali plakat za film, s tim što su umesto glumaca stavili slavne popove iz poljske istorije, i sve to uz tekst: "Sveštenstvo: naše blago u borbi protiv nacizma, komunizma, LGBT i islamista".

Clergy počinje druženjem tri odrasla muškarca koja se opijaju preko svake mere i potom blesave jurenjem kroz stan, koškanjem ili pričanjem viceva. Sve deluje kao da je jednom od njih žena "kod njenih", a on se malo opustio s prijateljima. A onda se pojavi dečak da kaže da neka žena umire i jedan od muškaraca, "pijan kao majka", oblači popovsko odelo i odlazi da odradi predsmrtnu pričest or something. Ubrzo potom otkrivamo da su i druga dvojica popovi. Za prvog od njih tek kad pijan stigne do svoje kuće negde u ruralu i usput udari nešto, što je možda zec, možda čovek. A za drugog kad dođe na neko gradilište i počne da napušava radnike uz najvulgarnije povike zbog neplaniranih problema. Tek nakon čega se upušta u smutne pregovore kako stvar može da se sanira mimo zakona.

Tri poznanika ili prijatelja sve do kraja filma više se neće spojiti, čak ni u pokušaju da pomognu jedni drugima, iako će se njihovi problemi samo gomilati i gomilati i gomilati. To je možda najnejasniji, najslabiji ili najznakovitiji trenutak ovog filma. Ljudi u crkvi ne pokušavaju da pomognu jedni drugima kao ljudi, već samo da zataškaju sve probleme i greške, kao popovi.

Reditelj (da sad ne ukucavam ponovo komplikovano prezime) nemilosrdno akumulira grehe sveštenika. Sva trojica kradu pare od crkve za lične potrebe, sva trojica totalno žive u neskladu sa normama koje propisuju pastvi, sva trojica dosta licemerno pristupaju svojim crkvenim obavezama, jedan od njih šuruje s lokalnom mafijom u nameštanju tendera i linija priče koja njega prati kao da je uzeta iz serije Billions po količni marifetluka. Poslednji i najsiromašniji od njih živi u grešnoj vezi sa ženom, koju je na svu muku napumpao, i sad od nje traži da abortira kako zna i ume! Iznad svih njih je glavokomandujući nadbiskup koji isprva deluje kao da ima isključivo časne interese crkve, ali, s obzirom da ga jedan od popova špijunira, otkrivamo i njegovu mračnu stranu.

Clergy od početka do kraja grebucka sliku o popovima i katoličkoj crkvi i gde god da zagrebe ona otkriva slojeve i slojeve zloupotrebe i zlostavljanja, kojima su često upravo žrtve bili i sami popovi pred čijim grehovima sada gubimo dušu. Vertikala greha je nepregledna.

Film u furioznom ritmu promiče od samog početka otkrivajući nam usput u kojoj meri je linija razgraničenja između duhovne i svetovne vlasti u Poljskoj nejasna, koliko je običan narod silom prilika i/ili svojom voljom kolaboracionista, razmere manipulacije... sve do svog "tibetanskog finala" koje impresionira i žestinom svoje poruke, ali, i u čisto tehničkom smislu, onim što je snimljeno i izvedeno.
Možda Poljska i nije toliko zatucana koliko sam ja mislio.

Iako očigledno u nameri da poruči, Clergy ne manjka zanimljivim junacima, odličnim glumcima, pristojnim zapletima, duhovitim scenama i drugim filmskim elementima koji treba da vas zabave, uspevajući da čitavoj priči, ali i svojim junacima pruži relativno izbalansiran tretman, koji i jedne i druge čini živim i interesantnim. On nije samo hrabar, već dobar i zanimljiv, čak i ako u priču ulazite "with no dog in the fight".

SELEKTAH: 8plusplus/10

21 May 2019

MORRISSEY - California Son (BMG)


Na prvo slušanje, a tek sam stigao do pola, ovo zvuči kao najgori covers album svih vremena (ali uzmite u obzir da nikada nisam čuo kako Dylan peva Sinatru).

Stay tuned.

.

I po završetku prvog slušanja, utisak nije bitnije promenjen. Produkcija je jeziva. Morrissey je tretiran kao Sting ili Phil Collins. Sve sa čizi vajbom najmejnstrimaških devedesetih. It's Over deluje kao da je pretrpela najmanje štete.

Počinje repriza.

.

Ali kako je izmasakrirao Dylanovu Only A Pawn In Their Game! Zbunjenost i konfuzija su veći nego na licima crne braće kad je brat Bob izašao 1963. pred njih da ih osokoli pred marš. Ali, bukvalno da oprostite svim onim triphop remiksima U2 kojima su pokušavali da budu kul, a ostanu angažovani, u prvoj polovini devedesetih.

Dno.

.

California Son ne zvuči iskreno. Autor ne pokazuje zašto je i čime dirnut odabranim pesmama. S druge strane, odluka da pred svoju publiku izađe s ovolikim odsustvom ironije u interpretaciji... Bojim se da će neki pored žmurenja na njegove bedževe biti prinuđeni i da poklope uši pred onim što peva.
Phil Ochsova Days Of Decision je najbliža po tempu i aranžmanima onome što Mozz poslednjih godina radi, ali zvuči kao neki anonimni kaver koji ćete zateći na angažovanom tribjut albumu, baziranom na obradama nekog proverenog majstora, čiji je cilj da prikupi pare za dalju borbu. I koji ćete već tri nedelje po objavljivanju moći da nađete u nekom sekendhendu za pola Eura.
It's Over drži pažnju. Podseća na energiju Your Arsenal. Sirovo, melodramski i elegantno.

.

Wedding Bell Blues i Loneliness Remembers What Happiness Forgets mrdaju kolena i razvlače osmeh. Poletne su, podsećaju na druženja Sandie Shaw sa Smiths (i obrnuto). Ali obe, baš kao i naredna Lady Willpower, produkcijski zvuče kao da su izvučene iz nekog evergrin naftalina za primenu na priručnim "Šlageri sezone" CD kompilacijama za samousluge i hotelska predsoblja. Mozz je odmerio emociju tako da nit smrdi nit miriše nit provocira nit je anti-islamska. Ne bi me čudilo da neki od najretardiranijih fanova odaberu nešto od ovoga kao saundtrak za svoje venčanje.

.

Lenny's Tune malčice zvuči kao onaj album My Chemical Romance gde su ovi "ozbiljni". Ali priprema teren za megadramatičnost Some Say I Got The Devil u kojoj Mozz u pseudo-tango fazonu sebe uzima zaozbiljno za sve pare. Ali i dalje ostaje utisak da je mogao još malo da pretera. Da se granice samoparodije i samokrunisanja još više izgube.

Počinje treće preslušavanje.

.

Obrada Joni Mitchelline Don't Interrupt The Sorrow je pogrešna na sve moguće pristupne načine. I nepodnošljivo najslabija ovde. Sve sa akustično-triphopičnom podlogom koja je i u slučaju ovom zvuku prilagodljivijim Everything But The Girl bila podjednako jeziva.

.

Opet sam živnuo na Wedding Bell Blues nakon potpunog odsustva u prvoj polovini (sem It's Over, ali čak je i ona u ovom trećem slušanju svenula malčice). Ovaj neki ni-tamo-ni-vamo vajb podseća na bezglavi optimizam You're The One For Me, Fatty. S tim što ni tamo ni ovde, Mozz ne zvuči ništa manje hetero u svojim slatkim mukicama. Dripac.

.

Moram da priznam da mi je treće preslušavanje dosta protrčalo kroz uši. Vrlo sam nezainteresovano odlutavao.
Možda maštao i o uplitanju Rammstein.

Počinje četvrto preslušavanje.

.

Suffer The Little Children, Buffy Saint-Marie, zvuči propagandno prevaziđeno koliko i politička poruka Spent The Day In Bed samo što je ovde izostao ironijski podtekst koji ostavlja prostora da je sve sprdnja. Morrissey deluje kao da ozbiljno apeluje na mlade da shvate da su oruđe u korporacijskim rukama, a sve odobreno od strane podjednako porobljenih roditelja. Možda, zaparavo, i nije teško razumeti odakle simpatije za For Britain. I Mozz kao i svi mi traga za najlakšim rešenjima.

.

Ah, da, gosti na albumu (Ed Froste iz Grizzly Bear, Billie Joe Armstrong iz Green Day, Ariel Engle iz Broken Social Scene, Lydia Night iz The Regrettes, Petra Haden...) jedva da se osećaju. Još jedvije da znače.
Sem Billieja koji pozamašno iritira u Wedding Bell Blues.
Sem LP koja prva promoli glavu u It's Over i podseti nas koliko bi sve bilo još lepše sa Chrissie Hynde.

.

Peto i poslednje slušanje za danas. Jer novi Housewives.

.

California Son zvuči nepotrebno i sklopljeno kao i oni silni Mozzovi "grejtest hits" setovi koji nas svako malo spopadaju s kombincijama pesama kojima nije baš najlakše proniknuti koncept, rezon ili nameru izdavača (sem otimanja para i prilike da Morrissey još jednu sliku iz albuma natakne na muziku). Najteže od svega mi pada što ovakva grđ stiže u trenutku kada po njemu već padaju oluje i kamenja zbog ne-muzičkih aktivnosti. Neće trebati puno pameti da se od dve nule sabere još manje. Čak i kod najdobronamernijih.

Kinezi su očigledno našli načina da se osvete.

SELEKTAH: 4/10

20 May 2019

MINDING THE GAP


Minding The Gap je proto-tip (post?) Vice-ovskog dokumentarca koji, dakle, ne pokušava da nas šokira i skandalizuje (samo), već i da ponudi neku vrstu sentimentalne prilike za katarzu koja pre svega dolazi od želje da se junakom saoseća, a ne da se on samo prošeta selom kao bradata midžet žena.
Pretpostavljam da su tokom projekcija u holovima bioskopa dežurale medicinske ekipe spremne da zajapurenim Milenijalsima ukažu prvu (drugarsku) pomoć u slučaju da su ih muke njihovih vršnjaka pogodile koji milimetar dublje od onoga što mogu da podnesu.

Mi ostali, odrasli u praistoriji međuljudskih odnosa, imaćemo problem da razumemo šta 2019. može da bude zanimljivo u filmu koji izgleda kao mejking of nekog rijalitija a la Nemam ni šesnajs, a trudna sam do (šesnajs) zuba! u kome tri prijatelja, skejtera, poreklom iz Rokforda (u državi Ilinoj, koji ima jednu od najvećih stopa nasilja u kući), pokušavaju da se iznesu sa prošlošću ispunjenom različitim oblicima porodičnog zapostavljanja i zlostavljanja i sadašnjošću koja od njih traži da ljubav prema skejtu pomire sa imanjem posla i/ili porodice.

U odnosu na prikazano u ovom filmu, Capernaum izgleda kao direktan prenos iz Birkenaua.

Zapravo, jedino što je interesantno u ovom filmu jeste raspoloženost "ove generacije" da i u teškim trenucima bude na nečijim ekranima.

Ako je dilema- ili imate razumevanja ili nemate milosti, jasno je gde ja spadam.

SELEKTAH: 1plus/10

U BIOSKOPIMA: DŽON VIK 3: PARABELUM (JOHN WICK: CHAPTER 3 - PARABELLUM)


Neka digne ruku ko misli da je Keanu Reeves veliki glumac...
Okej...
Sad neka digne ruku svako ko misli da je Keanu bio esencijalan izbor u svojim najvećim (filmskim) hitovima... poput Bill and Ted's Excellent Adventures, Speed (mhm... svi volite više drugi deo...), The Matrix i, očigledno, John Wick.
Okeeeej...

John Wick nije baziran ni na kakavom stripovskom (iako strip John Wick sada postoji!) ili knjiškom predlogu koji se već bestselerski iznaprodavavao da bi sad od njega bio napravljen i hit film.
A ovo je treći deo.
I biće i četvrtog!

Režirao ga je tip koji je bio Reevesova kaskaderska zamena u The Matrix. Kao i prethodna dva dela.

John Wick je sve što Holivudu i nama treba- nešto drugačije. Ne mnogo. Ali u suštini.

Ono što mi nakon gledanja trećeg dela, koji je slabiji od maestralnog drugog, ali znatno sigurniji od prvog, jeste u kojoj meri je Chad Staheleski, sa svoja četiri scenarista, ovladao (trenutno vladajućom) televizijskom dramaturgijom. John Wick 3 praktično nastavlja gde je John Wick 2 stao, tj kao i ovaj pre njega. Kontinuitet je televizijski, vremenski razmak kraći, otuda i tip hemijskih rekacija koje u nama podsvesno izaziva kreira bolje raspoloženje (ili vi znate nekoga ko ovih dana radije gleda filmove nego serije). Međutim, televizijska dramaturgija ne iscrpljuje se samo u tretiranju filmskog nastavka kao televizijskog, već i u neposrednosti dešavanja.

Film je oduvek gospodario vremenima i prostorima i zahvaljujući CGI-u granice su sve više pomerane tj dok ih Marvel nije zakucao u isti dosadni seting. Za razliku od njih, John Wick i vreme i prostor okupira daleko skromnije, televizijski. Njegov junak pred našim očima minutama pokušava da pobegne, samo da bi potom, kao u serijama a la Marco Polo, "osvanuo" na drugom kraju sveta, gde se ista vrsta sporog odvijanja radnje nastavlja pred našim očima. U isto vreme, Stahelski zahvaljujući svom insistiranju na telesnoj igri tj scenama u kojima je uobičajeni haos CGI-a zamenjen ko-ordinisanom igrom kaskadera i samog Reevsa (koji radi većinu poverenih mu stvari), gleda da maksimalno iscrpi svaki prostor koji zaposedne, a ne da ga u nedogled efektima proširuje u jalovim pokušajima da fascinira gledaoca. Ovde sam Reeves "sa svojim saradnicima" mora da se potrudi da zadrži našu pažnju, što je, opet, zadatak nezahvalnije poveren TV akterima, nego filmskim (bez potcenjivanja onoga što i jedni i drugi rade).

John Wick 3: Parabellum je treća epizoda (a ne nastavak) serijala o Johnu Wicku. U ovom delu njega i dalje tera maler zbog osvete smrti svoga psa. Sve ubice sveta su mu za vratom i put ga odvodi u Kazablanku, pa u pustinju- iz ugla filma u jednu od najidiotskijih epizoda ikada, iz ugla televizije i ne toliko- pustinja je već bila tu, zašto da se ne nametne kao sledeća destinacija? Nakon toga Wick se vraća u Ameriku da bi još jednom bio izdan i ovaj nastavak završio živ (čak i za standarde Johna Wicka pod nadrealnim okolnostima) i žešće nadrkan!

John Wick 3 kao i televizijska epizoda nema bogatu radnju. Junak ima 2 ili 3 geografska pokretanja, pre nego bujne dramske mene, sve ostalo su, paradoksalno, filmski elaborirane sekvence šibanja i jurenja, niz neprekidnih duela koji sve više ranjavaju njegovo neprobojno telo- ali neprobojno na način teve junaka koji treba da poživi par sezona i desetine epizoda. Ne na način Thora, Smora ili Ethana Hunta.

Na postojeći kast autori su dodali i Anjelicu Houston i Asiu Kate Dillon (Taylor iz Billions), okej i Halle Berry, koji uz Iana McShanea i Lancea Reddicka, i Reevsa, naravno, prave vrlo unikatan i upečatljiv kast, koji baš kao u slučaju najboljih TV junaka, briše granicu između onoga što glumac već jeste i što u lik donosi. Sve su ovo markantne pojave kojima ne treba mnogo da njihov lik zaigra. I u tom kontekstu Berry je "holivudski kamio" u ovom filmu- ono što iskače iz inače brižljivo satkanog kasta.

John Wick je, lako moguće, najbolja stvar koja se desila Holivudu poslednjih deceniju-dve.

SELEKTAH: 8plusplus/10

HANA


Hana je jedini kostimirani film Hirokazu Koreede ili, barem, jedini koji sam ja gledao. No, smeštanje priče u feudalni Japan i epohu samuraja ne izbegava priliku da se Koreeda još jednom pozabavi melanholijom stanovnika društvenog frindža koji su, kao i većina njegovih junaka, u potrazi za ono malo ljudskosti.

Iako sam triput premotavao uvodni intro koji nam objašnjava gde smo i šta smo, i ko je koga ubio i potom pobegao, ništa nisam skapirao. Ono što je izvesno jeste da jedan sin, u potrazi za očevim ubicom, a čijem se nalaženju zavetovao na očevoj samrtnoj postelji, vreme provodi u nekakvim prigradskim udžericama, koje su navodno "raskrsnica puteva", čekajući da prepozna čoveka koji mu je ubio oca. Njega u tome bukvalno sponzorišu majka i stric, ali on pored toga što nije vičan samurajskom baratanju mačem i sve teže podnosi to breme osvete.

Za to vreme pored njega promiče život. Njegov stanodavac živi sa prostitutkom otkupljenom od lokalnog bordela, koja je jednom davno bila devojka lokalnog lošeg momka. Tu su i babe i dede u ljubavi, zatim jedna samohrana majka sa malim sinom kome je pomenuti "samuraj" mentor i prijatelj. Kao i lokalni lihvar koji se od "samuraja" grebe za besplatne obroke dok mu donosi vazda nove informacije o muškarcu koji bi baš mogao da bude ubica njegovog oca.

Potom u njihove živote ulazi i muškarac, koji bi mogao biti ubica njegovog oca, i koji, također, mentoriše jednog malog dečaka, živeći sa njegovom majkom. A kome "samuraj" ne zna ni kako da priđe, a još manje kako da ga ubije.

Hana je priča o odbijanju zadatog, o stegama očekivanja, o malecnim sudbinama na putu nekim većim. Film izgleda sjajno, poput japanskog vesterna, iako scenografijom i mizanscenom pre odaje feudalnog Kusturicu. Tempo je možda monotoniji no inače i Hani bi koristilo da je ostala bez 20-ak minuta, ali ako volite Koreedu prijaće vam.

SELEKTAH: 7/10

17 May 2019

MORRISSEY - California Son (BMG)

Kao što me ni ranije ni sprečavalo da pišem o Morrissey-evim albumima pre nego što ih čujem, tako neće ni sada


Morrissey nikada, čak ni u periodu The Smiths, nije zazirao od obrada i njihov izbor je kontinuirano reflektovao njegov imidž, poruke ili stavove o svetu. U dugačkom nizu (solo!) obrađenih autora nalaze se neki očigledni uzori poput Bowiea (Drive-in Saturday), Bolana (Cosmic Dancer), Lou Reeda (Satellite of Love), New York Dolls (Human Being), Ramones (Judy Is a Punk), Magazine (A Song From The Floorboards), Patti Smith (Redondo Beach), Sandie Shaw (Please Help The Cause Against The Loneliness), The Jam (That's Entertainment) nekih tipičnih udovoljavanja "britanskom sentimentu" poput Herman and the Hermits (East West), Gilbert O'Sullivan (I Didn't Know What To Do) ili Bradford (Skin Storm), nekih udovoljavanja dečačkom feminizmu sa The Pretenders (Back On The Chain Gang), pa i Timi Yuro (Interlude), uz već pomenute Patti Smith i Sandie Shaw. Vidite i sami- nema mnogo tamnoputih izvođača, regea, izvođača van engleskog govornog područja (makar francuskog?)... Možda na osnovu toga nije teško zaključiti odakle Mozzu bedž radikalne desne partije "For Britain" na sakou tokom poslednjih par televizijskih i živih nastupa. Možda je takva slika sveta skrojena još na platformama Bengala... Neke stvari i neki osećaji su deo njega mimo njegove volje. I on ih ne bi menjao.
Stvar za raspravu. Na vama je da se, kao ja, slobodno odlučite šta ćete i kako ćete u vezi sa tim. Ja jesam i štavassetiče.

Na njegovom prvom "covers" albumu, Morrissey je obradio sledeće izvođače i sledeće pesme (ovim redom):
Jobriath - Morning Space Ship
Joni Mitchell - Don't Interrupt The Sorrow
Bob Dylan - Only A Pawn In Their Game
Buffy Sainte Marie - Suffer The Little Children
Phil Ochs - Days Of Decision
Roy Orbison - It's Over
Laura Nyro - Wedding Bell Blues
Dionne Warwick - Loneliness Remembers What Happiness Forgets
Gary Puckett & The Union Gap - Lady Willpower
Carly Simon - When You Close Your Eyes
Tim Hardin - Lenny's Tune
Melanie - Some Say I Got The Devil

Već letimično poznavanje poređanih autora i Mozzovog opusa ukazuje da je, baš kao i na svojim albumima, on zapravo skrojio "samo još jedan" prepoznatljivi miks škakljivih političkih poruka (koje mogu da povuku na bilo koju stranu mogu da se povuku), melodramskih emocija (šta fali ako je malo pompeznije nego inače?) i pesama koje ide uz liniju satirično-narazmišljanjepodstrekivačke poetike koja je Morrissey-a u nečijim životima i učinila većim od nepostojećeg boga (što onda i nije tako teško kad malo bolje razmislite?!).

California Son, verovatno nazvan tako da verifikuje njegovu odanost svojoj drugoj domovini, ali i tip provejavajućeg duha koji prožima sve pesme, ponegde je, pa i od samog autora, najavljen kao njegov "protestni album". S tim što, uprkos Dylanovom prisustvu, taj termin ovde moramo da uzmemo kao pokrivajući ne samo za društeveno-političke prilike koje se implicitno i eksplicitno akcentuju, već kao i priliku za njegov lični protest protiv različitih aktera života koji mu staju na put, pa i života samoga. A ponegde, kao u Some Say I Got The Devil, Morrissey ne radi ništa drugo sem što namiguje samom sebi ("But some have tried to sell me/ All kinds of things to save me").

Da li Morrissey-u priliči album kao California Son, i kao sam čin, i kao sam izbor pesama? Ja mislim da. Ipak on za pet dana puni 60 godina i već više od 40 godina ima dovoljno zrelosti da se nosi sa svim tim emocijama i percepcijama. Drugo, autor kakav je Morrissey, paradoksalno ali je tako, nema puno problema da odabrani materijal privatizuje. Što je u Morrissey-evom slučaju, kao što rekoh, postignuto već samim odabirom istog. Jer on više nego drugi muzičari pažljivo bira reči i reference.

Jobriathova pesma, koja je već izbačena kao singl, prikazuje ovoga kao Elton Johna svojih dana. I to je, kažem to uz dužno poštovanje, možda i pozicija koju bi mogli da prihvatimo za našeg Mocu. On je debeli, bogati gej, koji na različite načine pokušava da se samo-aktuelizuje. Sa Joni Mitchell Mozz podvlači svoje pro-feminističke stavove ne pristajući ni sam da bude žrtva. Politički protesti počinju da škripe sa Dylanovom Only A Pawn In Their Game koja će u trenutnom društveno-političkom trenutku, i sa tovarom primedbi na njegovo desničarenje, stihovima "And the poor white remains/ On the caboose of the train/ But it ain't him to blame/ He's only pawn in their game" sigurno zazvučati kao neprikladan izbor.

Obrada Suffer The Little Children, Mozzove stare ljubavi Buffy Sainte Marie, bizarno je namigivanje kontroverznoj pesmi The Smiths (Suffer Little Children), s tim što ovaj put Mozz koristi Buffy-nu tiradu o kapitalističkoj eksploataciji dece, čini mi se, da se malo naruga milenijalskom levičarenju i revolucionarenju. A sličan odmak od svoje prvobitne namene pravi i upotreba klasične folkrevolucionale Phila Ochsa, Days Of Decision, s tim što Mozz očigledno koristi stare platforme da preispita nove namere- "You can do what's right or you can do what you are told".

Sa Roy-om Orbisonom Morrissey daje oduška svojim najdubljim tetka-porivima za melodramom birajući Roy-evu "najmorisijevskiju". A neki privatniji i ličniji deo albuma, ili barem, manje političan nastavlja se i narednim pesmama, zaključno sa When You Close Your Eyes, Carly Simon. Taktički, a možda i srcem, Mozz ovde situira i obrade dva afro-američka izvođača - The 5th Dimension, koji su proslavili pesmu koju je originalno napisala Laura Nyro (Wedding Bell Blues), i Dionne Warwick. Mozzova mladalačka sklonost ka Motown zvuku i bendovima čija imena su se završavala na "-ettes" odavno je dokumentovana i ove dve Bacharachovske teme pasuju njegovim godinama. A u ovom bloku ne smem da preskočim Morrissey-ev lukav omaž Tom Jonesu oličenom u Gary-ju Puckettu, koji stiže kao daleko više "kul" varijanta istog plejbojevskog šansonjerstva (koje je Mozz u svojoj izvedbi Jobriatha pokušao da probudi, čini mi se).

Kroz meni neočekivano prisustvo Tima Hardina, koga bih cenio kao tešku artiljeriju, naročito za Mozzov ukus vazda radije sklon lakšim i poletnijim materijalima, Morrissey reprizira Hardinov omaž Lenny Bruceu, jednom od ključnih stendap komičara XX veka, čija provokativnost nije uvek nalazila na topao prijem javnosti. Očigledna je namera da se povuče paralela.

Na kraju, Melanie peva pesmu čiji naslov verovatno stoji na majici u kojoj Morrissey spava. Peva potresno. Peva kao da peva u Mozzovo ime. Što će on verovatno obilato da prepozna. I iskoristi.

SELEKTAH: 8plusplus/10