22 February 2019

MOĆ VEŠTICA 08.02.2019. Pet miliona na zajam (za Srbiju)



Kada nakon pet miliona opet budete jedan na jedan sa samim sobom, pustite...





Guts Club - Papa Was A Rodeo

Cud - Love Mandarin

Liat Attar - I'll Show You

Pet Shop Boys - On Social Media

Jah Division - Isolation Dub

Marko Dabović - trentemoller-feat-velja

Big Hard Excellent Fish - Imperfect List (Unlisted Version)
Primal Scream - Loaded [Terry Farley 12'' Mix]

Dimitra - The Stage
Disco Inferno - It's A Kid's World

Jeremy Storch - I Feel a New Shadow
SANDY LYNCH - SCHWAY DUB

Lush - Leaves Me Cold
The Moody Boys - Jammin (Ital Mix)

Finlay Shakespeare - Christiania

Army Of Lovers - Israelism
Mattiel - Baron's Sunday Best

Michael Jackson - Tabloid Junkie
The Cinematic Orchestra feat Roots Manuva - A Caged Bird/Imitations of Life

Moonshake - Coward
Neneh Cherry - Looking Good Diving (With The Wild Bunch)

Arhangel - Čudesen svet

National Philharmonic Orchestra - Sarabande End - Title



14 February 2019

SHOPLIFTERS


Hirokazu Kore-eda je trenutno moj najomiljeniji japanski reditelj i jedan od najomiljenijih reditelja uopšte.
I ne mrzi me da vam to ponavljam u skoro svakoj recenziji njegovog filma.

Shoplifters je osvojio "Kan" prošle godine.

Ako pričamo "samo" o filmu (kao da je to moguće), Shoplifters je realizovan u Kore-edinom prepoznatljivom "mekom" realizmu koji nežno i sa distance prati jednu skoro dokumentarnu radnju bogatu mizanscenom i detaljima koji promišljeno odašiljaju simboliku, emocije i psihologije svojih junaka. U njegovom rediteljskom postupku nema ničeg novog, a sumnjam da možemo govoriti o "masterklasu" istog, jer je Kore-eda to već postigao sa Still Walking, pre deset godina.

U priči o porodici koja se spontano oformila dodavanjem ("šopliftovanjem") članova, združujućih u bekstvu od muke, zapostavljenosti, usamljenosti ili "pod sumnjivim okolnostima", Kore-eda nam prikazuje njihov svakodnevni život od trenutka kada se porodici pridruži mala Yuri, koju otac i majka po ciči-zimi izbacuju na terasu stana i ostavljaju tamo, dok se svađaju ili alkoholišu. Yuri se relativno brzo uklapa u novu sredinu, koju čine "baka", "tata", "mama", "mamina sestra" i "brat", a svako od članova skoro po nekom nepisanom pravilu porodice zna kako da joj priredi svoj deo dobrodošlice. Na trenutak pomenuta priča da se možda radi o kidnapovanju još brže je sanirana "objektivnim" opravdanjem da je devojčici svakako bolje sa njima ("Oni su je izbacili, ja sam je našao" kaže "tata").

U narednih nepunih godinu dana, Kore-eda nam kroz različite okolnosti priblažava svakog od junaka. Vidimo da "mamina sestra" radi u nekom emocionalnom-spa centru gde muškarci dolaze da gledaju mlade Japanke kako masturbiraju preko odeće ili samo da im leže u krilu dok ih ove češkaju i pričaju im. Vidimo da baka deo prihoda stiče "pod sumnjivim okolnostima" (ovo nisam baš najbolje razumeo, s obzirom da sam tokom filma morao da budem dobar roditelj Leonu koji je patrolirao po kući)- nije se radilo baš o uceni ili iznudi, ali neka vrsta "emotivnog duga" od strane dece iz drugog braka njenog pokojnog muža je bila u opticaju. "Mama" naporno radi u nekakvoj hemijskoj čistioni (or something), a "tata" na gradilištu, sve dok se ne povredi. Dobar deo filma posvećen je ocu i sinu tj očevom naporu da privoli sina da ga oslovi sa "tata". A nešto kasnije vidimo i uzroke tom sinovljevom nećkanju, kada saznamo da je "sin" možda kidnapovan da bi "mama" i "tata" imali dete, koje ne mogu da imaju. Drugim rečima, mali Shotu "nije nađen". A sve vreme svi članovi porodice "šopliftuju", uz neko nepisano pravilo da je krađa po prodavnicama "ok", jer ta roba ne pripada nikome tj nije ničija. I taj "kredo" prenosi se simbolično i na prikupljanje članova porodice- oni "ne pripadaju" nikome. I taj "kredo" je ono što koči "sina" da ocu pokloni ljubav, jer misli da je on priljučen kršenjem tog kreda.

Shoplifters manjka radnjom, manjka dramom, sav je u "Ptice koje ne polete" dobrodušnim emocijama, toplim scenama, skromnim prikazima skoro idiličnog života, ispunjen razumevanjem, ljubavlju i skoro fantastičnim odsustvom realnih muka i problema (s obzirom na okolnosti). Ovo poslednje čak i ako zažmurite na neverovatnost da je mala Yuri "oteta", tako deluje, dve ulice dalje od svog novog doma, i niko mesecima ne može da je nađe. Iako se na početku filma pojavi jedan "komšija", kod "bake" u gostima, neverovatno je da niko drugi nema odnos, čak ni saznanja, o njima. Sem, možda, vlasnika lokalnog kioska, koji, opet, ima strpljenja i razumevanja za dečije "šopliftovanje".

I u tom, "striktno" filmskom tretiranju Shoplifters je Kore-edin daleko najslabiji film.

Ako se, pak, bavimo polemikom sa njegovom "utopijom" onda moram da priznam da polemike nema. Ali, prvo, da razdvojim dve stvari koje Kore-eda pretresa po mom mišljenju u filmu: 1) šta je porodica i koja vrsta zajednice sme i treba da se tako naziva tj šta konstituiše porodicu? i 2) uloga roditelja je nešto što se zaslužuje, a nije "bogom dano" samo time što ste "porodili" neko dete (i to je aspekt koji on tretira iz vizure deteta- roditelj treba da zasluži da bude oslovljen sa "mama" ili "tata", i kome je bio spojler da će se to desiti na samom kraju filma, taj nije normalan!).

Međutim, sa čim mi polemišemo dok polemišemo sa Kore-edom? Sa njegovim filmom (onim što je prikazano) ili onim što njegov film, u načelu, reprezentuje? Jer ako je ovo drugo, da, ja se slažem s Kore-edom. Njegova porodica je zaslužila da postoji na način na koji postoji, i uprkos svim manama tu generisana ljubav prevazilazi sve što im fali. Ali, kao što rekoh, ako se upustite u diskusiju sa Kore-edinim filmom, onda tu nema polemike. Jer on sam ne polemiše. On nam saopštava da je njegova opcija ispravna. I to pravda vrlo umivenim tretmanom dece i ostalih junaka. To što deca ne idu u školu pravda se time "da samo oni koji ne mogu da uče kod kuće, idu u školu". Sve što je dečaku potrebno metaforično je objašnjeno kroz scenu pecanja- otac ga uči da peca, a ne daje mu ribu, što je ređi slučaj u "normalnim porodicama".

Mi smo kroz ceo film izloženi nekakvom "best of-u" njihovog života, sve sa idiličnim odlaskom na more (zabeleženom na većini plakata za ovaj film), i sem povremenih obračunavanja troškova i zarada, familija (kojoj bi u Srbiji pandan bila neka "Karton siti" porodica) nema većih problema, nema bolesti, nema gladi, nema tužnih novih godina i rođendana, nema posrnuća u depresiju, nema nikakvih potreba, sebičnih ponašanja... I, kako Kore-eda ne nudi nikakav smisleni "contra" onome što prikazuje, gledalac se ni ne oseća prozvanim da polemiše, već se vrlo nadahnuto pita što svaka porodica nije takva. A na to pitanje svako od nas ima svoj odgovor, zar ne?

Drugo pitanje, o zasluživanju roditeljstva, nešto je polemičnije dato, ali i na njega Kore-eda daje odgovor, time što pruža "majci" i "ocu" priliku da zasluže svoje iskupljenje (u moram da napomenem, sumnjivom verovatnim okolnostima, u kojima je majka u zatvoru "zbog svega", a otac i dalje ima pristup detetu koje je "kidnapovao"), time što će majka saopštiti detetu iz kog vozila je "šopliftovan" i pružiti mu priliku da potraži svoje prave roditelje. A otac će takođe to zaslužiti iskrenošću, kada dečaku prizna da su mislili da pobegnu bez njega, čime paradoksalno anulira jedinu stvar koju je uneo u roditeljstvo- nesebičnu ljubav i lojalnost. Međutim, dečak tu iskrenost prepoznaje kao pravu roditeljsku ljubav i dodeljuje mu titulu "oca" nešto kasnije. Niko, pa ni Kore-eda, ne osvrće se ozbiljnije na činjenicu da je dečak, ipak, jebiga, otet, i to možda iz doma u kome je i bio voljen (na stranu solidan krimogeni bekgraund "mame" i "tate"). Kore-eda dodatno svoj stav fundira prizorima male Yuri koja, nakon što je vraćena u svoj matični dom i kod svojih pravih roditelja, i dalje "uživa" u istoj roditeljskoj ljubavi i vreme provodi na terasi čekajući spasioca. Da li su ovi Kore-edini roditelji zaslužili da budu roditelji? Da, jesu. Da li je ovo bio način da to postanu? Soriška, Kore-eda, ali ne. Jer po logici koju ovaj film uspostavlja, svako ko misli da bi bio bolji roditelj nekoj deci mogao bi da ih šopliftne i oproba se u tome. A jasno vam je dokle bi to dovelo.

Zbog svega toga, Shoplifters ostaje romantično naivan, možda pre kao odušak frustriranošću koju moderan "Japan" donosi deci i roditeljima, gde su sve te lepe stvari koje čine porodicu zanemarene i desetkovane, nego kao demonstracija nekakve utopije. Nažalost, ničemu od toga nije ponuđen posebno zanimljiv film.

I ne zamerite na overdouzu navodnicima.

SELEKTAH: 5/10

13 February 2019

THE FAVOURITE


Iako pozdravljam napor i nameru Yorgosa Lanthimosa da izađe iz "onoga što ljudima pada na pamet kada čuju da je film režirao Jorgos Lantimos" i iako sam debelo svestan (bes)kompromisnosti koja je ostvarena prilikom stvaranja The Favourite kako bi ovaj ispao "gledljiv" i za oskarovsku publiku, ipak, ne mogu sebe da lažem da se radi o filmu koji zavređuje pažnju koja mu je ukazana.

Svi filmovi Yorosa Lanthimosa (a ostala mi je samo Kinetta da kompletiram njegov opus) uvek su fundamentalno iščašeni. U svima ima neka centralna premisa (otac zatvor, živimo performans, ljudi se inkarniraju u životinje, natprirodno vs moralno) koja definiše film i traži od gledaoca da odbije poznatu realnost i uroni u onu koju je Yorgos kreirao i da onda unutar nje rekonstruiše vrednosne i moralne sisteme i prati sudbinu likova. Recimo.

U The Favourite to nije slučaj. Ovde nam kao osnov služi priča o kraljici Anni, britanskoj vladarki s početka XVIII veka koja je imala bliske, pa vrlo neprijateljske odnose sa vojvotkinjom od Marlborougha (zovimo je Sarah na dalje), a Sarahini memoari, Churchillove reminiscencije na pretke i kuloarska istorija ostavljaju prostora da je taj odnos bio i daleko intimniji, kao i da je njegovom prekidu kumovao podjednako blizak odnos kraljice sa Sarahinom rođakom Abigail.

Demistifikacija istorije tj "kostimiranih holivudskih blokbastera" koji su istu umili u krvave muške bitke i čedne, suve poljupce realno je na snazi od sedamdesetih na ovamo. Svaki viđeniji evropski reditelj insertovao je neka svoja interesovanja u dočaravanje aristokratskog života i na tom terenu videli smo sve moguće oblike društvenih i moralnih anomalija, a o spektru seksualnih interesovanja da i ne govorim. Drugim rečima, životi i priključenija kraljeva odavno nemaju veze sa "uštogljenošću BBC-ija". U tom kontekstu, The Favourite je, zapravo, neobično čedan u svojim sugestijama lezbijskih odnosa kraljice Anne, a nekakve posebne dijaboličnosti nema ni u dočaravanju dvorskih "opasnih veza".

Više od svega, The Favourite pokazuje da Yorgos baš i ne zna kako da razvija (zanimljive) odnose unutar relativno-normalno postavljenog narativa. Film ima jako puno praznog hoda, naročito u delu koji se tiče Sarahinog lika, dok u kreiranju Abigail pribegava spletkarskim dosetkama kakve smo već apsolvirali u filmovima koji prikazuju nečije penjanje na društvenoj lestivici, preko glava i leševa drugih. Iako smo već navikli da su odnosi među ljudima kod Yorgosa drvenasti, to je do sada bilo opravdano još drvenastijim setingom, ali ovde ukazuje na neopuštenost autora koji je hendikepiran činjenicom da priča priču na način koji mu nije blizak.

Otuda Yorgosov rukopis bolje prepoznajemo u detaljima koji iščašuju istoriju- bizarnim dvorskim plesovima, Anninom fascinacijom zečevima koji su substitut za čak sedamnaestoro nerođene dece, u načinu na koji funkcionišu pozadinske dvorske službe (kuhinja, posluga), dok efektni odnosi bivaju uspostavljeni tamo gde smo ih najmanje očekivali- recimo između Sarahe i "Mary Magdalene" koja ju je spasla i čitavu stvar vidi samo kao priliku da zaradi.

Sudeći po nominacijama i dodeljenim nagradama, The Favourite je viđen i promovisan kao "glumački film" u kome su čak tri ženske zvezde pokazale najbolje od sebe. Možda. Ako govorimo o vremenu provedenom na ekranu, pa čak i o ulozi koju određeni junak ima unutar prikazane radnje, Rachel Weisz (kao Sarah) zauzima daleko najviše mesta i više je doživljam kao "glavnu" u ovom filmu nego kraljicu Anne tj Oliviu Colman. S druge strane, Weiszovoj su ponuđeni najdosadniji momenti filma, uobičajeni hod spletki, i pucanje na golubove. Emma Stone, kao Abigail, svakako prolazi kroz najveću transformaciju, ali ona najviše od njih tri igra u filmu koji Yorgos ne pravi i ne želi da pravi. Za razliku od nje, Olivia Colman apsolutno deluje kao "Yorgosova glumica" i njene histerične mene od depresivne do nadrndane (naročito u odnosu prema posluzi) efektno oneobičuju "priču koju smo već gledali". Ali, s druge strane, Yorgos nije baš ponudio puno prilika sirotovoj Colmanovoj da izađe iz svoje "ucveljena Vesna Pećanac" poze i da se razigra koliko je talentovana. Da, trenuci u kojima nam lomi srce svojom životnom sudbinom jesu potresni, ali više sami po sebi, nego što je Colmanova kumovala našem saosećanju. Možda je najimpresivniji trenutak filma poslednja scena, kada Colmanova gledajući kako Abigail muči njenog zeca muči ovu na isti način i debelo shvata da se njene muke, najviše zahvaljujući njoj, razmnožavaju kao ti zečevi. A da je ona sama, tragični koktel zlobe i sjebanosti.

The Favourite nije "film za tetke", pretpostavljam da će da naiđe na lep prijem kod publike koja je uživala u ostvarenjima Petera Greenawaya, ali i dalje mislim da je Killing Of A Sacred Deer bio bolja i preporučljivija direkcija za Yorgosa i ono što on može da ponudi "popularnom filmu".

SELEKTAH: 5plus/10

11 February 2019

SUSPIRIA


Da budem iskren, Suspirie Darija Argenta se sećam kao kroz maglu, iako sam je gledao relativno skoro i u sklopu privatno osmišljenog programa "Šta je to sve "Giallo"?". Kako sam tada ispratio još par Argentovih filmova, opšti utisak mi je bio da je sve tu "nekako malo amaterski i nekako neplanirano kemp" iz današnje perspektive.
Sve vam to kažem da biste na vreme razumeli da ja nisam imao nikakva posebna očekivanja od rimejka Luce Guadagninoa, a naročito nisam bio prestrašenmogućnošću da je njegov zemljak verovatno odlučio da "predvidljivim arthausom sahrani genija".
Dva sata i tridesetdva minuta trajanja, od kojih je prvih pola sata dosta traljavo utrošeno na rekontrukciju uloge psihijatra Mendela u ulogu doktora Klemperera (u kojoj sam, kunem se/pitajte Žozefinu skoro odmah prepoznao Tildu!), koji, kao jedini muškarac u filmu, postaje neplanirani saborac nekih polaznica baletske škole.

Guadagnino je puno toga promenio. Iako se isprva tako ne čini, njegov film ima vrlo jasnu i neočekivano, čak i žanrovski, čistu priču (slede spojleri!). Na početku upoznajemo Patriciu koja je pacijentkinja doktora Klemperera čija paranoja da je škola paravan za veštice odlično biva reflektovana krizom taoca koja se baš tih dana odvija u Berlinu (kada su Palestinci oteli Lufthansin avion i tražili da se njihovi saborci puste iz zatvora). Nakon toga, Amerikanka Susie stiže u školu i relativno brzo i upečatljivo postaje miljenica glavne učiteljice Madame Blanc, ali i glavna zvezda nove produkcije. Njen amiški bekgraund i fascinacija Blancovom i školom isprva deluju kao logičan kombo "seljančice" i "velikog grada", ali su zapravo paravan za nešto sasvim drugo.

Suspiria, u Guadagninovoj izvedbi, je film o ženama, o ženskoj "organizaciji" u kojoj postoje trvenja, struje, smene komandanata, sve one "muške stvari". I otuda ne čudi što kroz Susie, kao izvornu "Mother Suspiriju" stiže povratak korenima, "ženskim principima" koji su više zasnovani na ujedinjavanju, poštovanju za žene, empatiji i razumevanju (što Susie sve demonstrira u poslednjoj sceni sa Klempererom, odužujući mu se za njegovu odanost "jednoj ženi"). Suspiria ima par upečatljivih horor momenata, ali, po mom mišljenju, bolje generiše i održava "natprirodnu" atmosferu nego Argentov original, koji ipak više povlađuje "jeftinim" načelima "gialo" žanra, sa krvavijim ubistvima.

Fotografija je fenomenalna. Boja kože nogu Dakote Johnson (Susie), njene noge, tako seksi. Pod, scenografija, ogledala, kostimi, lokacije, besprekorno.

Guadagninov film se bez mnogo problema odvija kao performans, kao "jedan od onih" telesnih nastupa u kojima meso aktera igra glavnu ulogu. Sinhronizacija koju je u dva navrata napravio između ubistva i nastupanja balerina, gde njihovi pokreti, transportovani kroz Madame Blanc, bivaju pokreti koji ubijaju, tj lome žrtvu antologija su ne samo umetničkog horora, već horora uopšte, već sada! Taj paralelni performans na više nivoa transponuje snagu igre, snagu i krhkost tela, moć veštica! Finale izlazi "crvenilom" u susret originalu i pravi neku vrstu posvete, ali višestruko trijumfuje kao orgazmička ekstravaganca koja zaista deluje kao "veštičije prelo", a ne kao pamfletna ilustracija vrhunca horora. Guadagnino pravi efektan i uverljiv tvist na kraju, a #meToo pokret na neobičan način nastupa kao "korektivno sredstvo" za one koji su izdali principe unutar ženskih redova.

Iako mi se Thom Yorkeov saundtrak bez filma nije previše dojmio, moram da priznam da njegova cmizdreća folkotronika izvrsno pasuje filmu i iz scena koje prožima cedi emocije ili stavlja fokus na njih. Iako su najbolji delovi ovog filma protkani ljudskim uzdasima i nemim ritmovima njihovih tela, Yorke povezuje žrtve i njihove emocije kulminirajući u emocionalnom kraju filma.

SELEKTAH: 9/10

MID 90s


Sredina devedesetih ili devedesete uopšte... ne treba puno objašnjavanja i ubeđivanja nekome ko je tu dekadu proveo u Srbiji da su stvari bile poprilično mračne u suštini, iako smo ih živeli i preživeli relativno lako se navikavajući na sve što se desilo. Ali, kako i zašto su "isto tako samo drugačije" izgledale i nekome ko je u to vreme odrastao u Eleju, u sunčanoj Kaliforniji? I zašto baš takav ugao pravi neiznenađujuće najmračniji član "Apatowovih klinaca" u koje bih pored reditelja ovog filma, Jonnahe Hilla, ubrojio i Jamesa Francoa, Jasona Segela, Michaela Ceru, Emmu Stone, Samma Levinea, Seth Rogena, Christophera Mintz-Plassea... Da li je Jonnah Hill ovim filmom demonstrirao da je "Morrissey u srcu i duši" (čija We'll Let You Know prožima sunčanu vožnju skejta njegovih aktera dok stihovi objašnjavaju sve što treba)?

Mid90s je vrlo ličan film. On priča priču o dečaku Stevieju (odlični Sunny Suljic) koji odrasta u porodici bez tate, sa požrtvovanom, ali prezaposlenom majkom i starijim bratom koji prečesto i rado sve svoje frustracije iskaljuje na mlađem bratu. Zbog čega ovaj povremeno pribegava samopovređivanju, ponekad koristeći i četku za kosu u te svrhe. Nešto sunčaniji dani (pun intended) za Stevieja počinju kad se združi, kao najmlađi član, sa lokalnom ekipom skejtera, unutar koje pored šizofrenog razumevanja dobija i prva iskustva alkohola, cigareta, droga, čak i seksa. Film, u kratkih, ali prigodnih, osamdesetak minuta, prati njegovo pridruživanje ekipi sve do prelomnog trenutka tokom koga je moglo doći i do kraja ekipe ili Steviejevog ispadanja iz iste.

Jonnah Hill režira film u duhu proslavljenih "snimatelja tinejdžera" poput Larry-ja Clarkea i njegovog patrona Harmony Korinea, neumivajući junake, priču, niti njene surove i pre-realističke detalje ("gurnula je dva moja prsta u svoju vaginu" kaže Stevie ponosno nakon prvog seksualnog iskustva). Svi njegovi junaci su sjebani, prepušteni sebi i zaštiti i uticaju te ekipe koje su deo, minimalno zaštićeni od životnih muka.

Ne znam da li Jonnah ovom pričom ilustruje i svoje odrastanje ili iskustva koja je posredno ili neposredno sakupio u tom uzrastu, ali Mid 90s od izbora muzike (o čemu je Jonnah na više mesta pričao vrlo entuzijastično), preko vrlo upečatljivih detalja maltretiranja, samokažnjavanja, dočaravanja "ničega" kao modela kako ekipa provodi vreme, deluje vrlo autentično, promišljeno i iznenađujuće disciplinovano realizovano, bez nepotrebnih trenutaka. Mid 90s je vrlo funkcionalan film.

U suštini, on ne donosi priču koju do sada nismo već čuli, niti je način na koji je ona ispričana na bilo koji način nov i privlačan, ali ostavlja snažan utisak vrlo neposrednog iskustva koje je, recimo, u polu-idiotskom ostvarenju Grete Gerwig, Lady Bird, prepoznato kao "žensko, autentično, sa sofisticiranom dozom ironije" i potom bogato iznagrađivano, a Hillov film, koji je daleko ubedljiviji na ličnom planu, biva nagrađen samo iskrenim priznanjem da se Hill nije obrukao, uz običajene komplimente "malom filmu". Što je prava šteta, jer ovde ima više života i borbe za slobodu, sa vrlo oporom slikom siromašne američke porodice nego kod Gerwigove i sličnih "ego and passion" projekata.

SELEKTAH: 8/10

THE SISTERS BROTHERS


Najveći problem novog filma Jacquesa Audiarda (čiji opus: Dheepan, A Prophet, Rust And Bone, The Beat That My Heart Skipped, Read My Lips... umereno volim i poštujem) je što predugo biva ono što ne želi da bude, tako da na kraju ostane malo vremena da uspešno postane ono što je želeo da bude.

The Sisters Brothers o braći neobičnog prezimena "Sisters", koji rade kao najamnici-revolveraši, za lokalnog mafijaškog bosa "The Commodora"- ime kakvo obično očekujemo u špageti-vesternima, što samo dodatno komplikuje žanrovski i stilski profil ovog filma. Njih dvojica na početku filma kreću u nešto što spontano postaje njihov poslednji zadatak, jer kriza identiteta, kriza odnosa, kao i problemi na poslu, sve više vode ka odluci da se Komodoru okrenu leđa. Braća Sisters imaju zadatak da nahvataju izvesnog Warma, koji je razvio specijalnu hemijsku formulu za lakšu ekstrakciju zlata. Pored njih dvojice, Warmu je na tragu još jedan Komodorov zaposlenik, revolveraš Morris, koji u biznisu koji Warm planira da razvije i sam vidi priliku da se okrene mirnijem i profitabilnijem životu.

Međutim, u Audiardovoj verziji ovo nije pokušaj "Evropljanina" da se nosi sa ultimativnim američkim žanrom koliko vrlo evropski, vrlo festivalski udar u samu strukturu, likove i poentu vesterna.

Da, u Audiardovom filmu ima pucnjave, ponekad i vrlo surove, zapravo Audiard ispod skoro satiričnog tona svog filma, sa povremeno apsurdnim i crnohumornim obrtima i obračunima, prikazuje Divlji Zapad kao mesto i vreme kakvo je verovatno stvarno i bilo- surovo i nemilosrdno. Mesto gde se život gubio od upornih revolveraša, otrovnih pauka ili neplaniranih napada medveda. Paradoksalno, ta surovost najlepše je dočarana na leđima ultimativnog saputnika Divljeg Zapada- konja jednog od braće, tj konja uopšte.

U tom i takvom okruženju, jedan brat, Charlie, (Joaquin Phoenix) razmišlja da ubije Komodora i postane novi "komodor", dakle da još više produbi sopstveno posrnuće. Za razliku od njega, Eli (fenomenalni John C. Reilly) je sit svega. On je izgubio dušu, želi da povrati mir, želi da shvati šta je smisao svega. On je junak koji se opire žanru, njegovim zadatostima, gledaočevim očekivanjima.

Warm i demonstracija njegove formule sažimaju sve one gorke momente u filmovima o zlatnoj groznici i njenim fatalnim dejstvima- glad za zlatom direktno nagriza neke od njih, dok drugi završavaju sa fatalnim posledicama. Sve to može se računati kao poslednja opomena. Pred isključenje.

Sam kraj filma je čudesan. Kada Audiardova kamera poput deteta kruži rodnom kućom Sistersovih i završava na Eliju koji leže u svoj krevet i oseća sunce i povetarac i verovatno po prvi put od detinjstva oseća spokoj života, zaštićenost i bezbrižnost- dve stvari koje su retko asocijacija sa Divljim Zapadom. Nažalost, ovaj trenutak filma, zajedno sa Reilly-jevoj sve upadljivoj distanci od života koji su živeli do sada, predugo je taoc uvoda koji uprkos atipičnim epizodama i atipičnom portretisanju junaka, ipak, prati vestern formule. I potom nepotrebno biva kontrastirana duom Warma i Morrisa koji, "proto-komunistički", maštaju o osnivaju utopijskog naselja u kome će sve biti poštenije i ravnopravnije. Taj aspekat filma, iako "duhovno" pasuje niti koju nosi Eli, u odnosu na "žanr" koji sa sobom vuku braća Sisters deluje previše avangardno i ljudskost koja je trebala da poveže te dve priče deluje nekako usiljeno i isfabrikovano.

Da li je The Sisters Brothers, baš kao i svaki američki vestern, komentar na "aktuelnu Ameriku"? I sve jače glasove da se "potraga za zlatom" kao esencija pošteno ostvarenog (američkog) kapitalizma zameni nečim "socijalističkijim", nečim što je više u interesu društva ("komjunitija") nego pojedinca. Da li su The Sisters Brothers zapravo samo nezgrapno realizovani povik "Brothers and Sisters... I don't know what this world's coming to..." što bi rekli Public Enemy. Apel.
Ako jeste, Audiard je razumeo šta Americi treba reći, ako već nije savladao kako to treba učiniti.

SELEKTAH: 6minus/10

08 February 2019

A STAR IS BORN (2018)


Da, znam, bilo bi super da sam odgledao sve četiri verzije A Star Is Born (iz 1937 (sa Janet Gaynor i Fredericom Marchom), 1954 (sa Judy Garland i Jamesom Masonom) i 1976 (sa Barbrom Streisend i Krisom Kristoffersonom), pa da sam onda temeljno prilegao na komparacije i analize.
Za tako nešto bi mi trebalo najmanje dva dana.
I par stotina evra stimulansa sa vaše strane. A ne sitna podjebavanja od Ština.
Kažem vam to bez trunke gorčine. Samo da proverim da li delimo istu realnost prilikom konzumacije ove recenzije.

Pod dva, bih sa vama podelio tekst o smislenosti i efektu Grammy nagrada koji je Pitchfork publikovao pre par dana. U njemu autor postavlja pitanje da li su Grammy nagrade, baš kao i muzička industrija an ženeral, izgubile korak s vremenom i dejstvuju kao neka relikvija koja ima smisla za mali broj muzičkih trudbenika. I kojoj su dani sasvim sigurno odbrojani, naročito ako ništa ne preduzme po pitanju hvatanja "strima" sa mladom publikom. A kao najbolji detalj koji poentira sve što se htelo reći izdvojio bih to da "mladež" nakon ceremonije radije i više distribuira videe i gifove nečije (gubitničke) face ili gafa, nego trofeje pobednika.

Dobro došli, dakle, u vremena u kojima je Bradley Cooper ponudio svoju verziju A Star Is Born!

U Cooperovom rediteljskom debiju imaju možda dve scene u kojima se vidi mobilni telefon ili se u vezi sa njim pominje nešto što nas vremenski locira u današnjem trenutku. Ako na to još malo zažmurite na modernu produkciju Gagine pesme koju izvodi u SNL-u, ovaj A Star Is Born bez problema je mogao da se dešava i u prvoj dekadi drugog milenijuma, i u devedesetim, i u osmadesetim, a verovatno i u sedamdesetim. Sve u njemu je tako osmišljeno da deluje bezvremeno i stereotipno odano žanru da najvećim delom imate utisak da gledate jednu žanrovsku demonstraciju, a ne žanrovski film (zamislite odnos ponašanja ljudi prilikom požarne vežbe i ponašanje tokom stvarnog požara). Cooper je, namerno ili slučajno, želeo da pobegne od prekomplikovanih stega današnje muzičke industrije, a naročito njenih metkovito brzih transformacija i posveti se ljubavnom odnosu glavnih protagonista, ali je u tako sanitizovanom setingu samo još više učinio da njegovi junaci dejstvuju kao krokiji dva tipa žanrovskih junaka, a ne kao živi ljudi.

Zatim, ima stvari koje mi nisu bile do kraja jasne. A Star Is Born nije film o ljubavi jedne velike zvezde čija karijera ide nizbrdo i druge, čija tek počinje da se zahuktava ka vrhu. Prvo, Cooper se nije mnogo potrudio da nas upozna sa karijernim statusom svog Jacka Mainea. On uvek nastupa pred punim dvoranama, nema menadžera koji drame o lošoj prodaji albuma ili kašnjenju u snimanju istog. Utisak koji sam ja imao jeste da je Cooper u nekakvoj perpetomobilnoj "greatest hits" fazi gde je koncertno izdržavanje na dalje jedini oblik postojanja. Međutim, Cooper ne čini mnogo da nam pojasni da se radi o nekakvoj dinosaurovskoj fazi karijere ili njenom tipu, jer bi to tražilo pojašnjenje šireg konteksta, a to se nikad ne dešava.

Kada Ally (Gaga) uđe u njegov život, nastupom u vrlo bizarno izabranom "dreg baru", deluje da ona potiče iz sličnog muzičkog senzibiliteta kao i on- neke vrste rokerskijeg kantrija, koji bi mogao da se nađe na raskrsnici Springsteena i pomenutog Kristoffersona (današnji pandan bi mogao da bude, recimo, Keith Urban). Mi vidimo da Ally vrlo uspešno nastupa sa Jackom, ali jednom kada se njena solo-karijera otisne, Ally je sve više u vodama r'n'b-popa "Lejdi Gage", bez da se iko od ljudi oko nje, uključujući i Jacka, pita, zašto se opredelila za tu vrstu muzike, s obzirom i da kao izvođačica i kao autorka očigledno obećava više na "tradicionalnom" terenu nego kao "oruđe" u rukama pop industrije. I tu izgleda da se neprijatno ukrštaju prvobitne namere da Ally igra Beyonce, kao i iskustvo same Lady Gage. Ono čime se niko sasvim sigurno ne bavi jeste da bi neko na autorskoj poziciji Jacka Mainea sasvim sigurno prezirao fabrikaciju ka kojoj njegova žena stremi. Ne iz zavisti, već iz arogancije umetničkog integriteta. Srećom, ili nažalost, toga ovde nema. U prilog tezi da A Star Is Born vrlo površno tretira svoje aktere u želji da se njima univerzalnije i "ljudski" pozabavi govori i to da se jedna od ključnih scena filma odigrava tokom dodele Grammy nagrada, koji bi u očima (verovatno 45+) gledaoca trebalo da predstavlja nečiji zenit karijere, pa je otuda svaki skandal prilikom toga lakše predočiti kao fatalan po nečiju karijeru. A svi znamo da bi od prikazane situacije svi samo imali koristi i publiciteta. Dok god piša nije izvađena ili uperena ka nekome...

A Star Is Born i nije toliko film o zvezdi koja se rađa koliko nije ni film o zvezdi koja se gasi. Jack Maine je izvođač koji već godinama boluje od tinitusa i čak površno interesovanje može vas uputiti koliko je to jedno noćnomorno neizlečivo iskustvo. Bolest i karijera, kao i dosta odvratno detinjstvo u senci oca alkosa i zlostavljača, učinili su i njega ovisnim o alkoholu, pejnkilerima i drugim drogama. Uprkos tome, on je i dalje jedan okej tip, posvećen muzici i spreman da voli. Nije teško poverovati da se Ally zaljubila u njega i da je spremna da se kontinuirano žrtvuje nadajući se da će stvari jednog trenutka krenuti na bolje. S obzirom na ishod filma i na blamantno glupavu činjenicu da je tu monstruoznu ulogu odigrala najstereotipnija moguća predstava o muzičkoj industriji oličena u Ally-nom menadžeru, koji, u par reči, objašnjava Jacku da za Ally sreće, a naročito karijere, nema, ako on ostane u njenom životu. I onda on iz istog išeta. Ne samo zato što je veliki čovek, već zato što je čovek koga su bolest i karijera ionako doterali do ivice, sa koje bi rado, i bez činjenja tako velike žrtve, rado skočio da prekine patnju. Nažalost, A Star Is Born nije film o Jacku i "unutrašnjosti" jedne takve situacije. Tj ja ne mogu da seriju stereotipno dočaranih, vrlo uobičajenih alkoholijada tretiram kao unikatno dočaravanje jedne specifične ljudske patnje.

Kreiranju nekog posebnog utiska ne pomaže ni to što Cooper, praktično od početka filma, Jacka igra kao neko ko se probudio mamuran i nenaspavan i samo kad ne peva ne tetura se kroz život. A onda počne da se tetura i tokom nastupa. Nema nijansi, Cooper sve vreme leti na istoj visini, i onda sleti. Skriveno od nas. Što je bilo vrlo kukavički od Coopera da nam ne dočara njegove poslednje trenutke. Lady Gaga je bila verovatno najveći razlog zašto sam očekivao da će ovaj film baš ovako da ispadne i zbog čega mi se nije nimalo gledao, ali ona je, zapravo, vrlo solidna, za jednu neprofesionalnu glumicu koja se trudi da ne glumi sebe. Ima trenutaka kada sam poverovao da bi Ally i Jack mogli da budu par, veliki par, ali uglavnom sam ostao neuveren u to. Njihov odnos je pre bio jedno vrlo blisko partnerstvo, nego strasna ljubav. Prijateljstvo, pre nego ljubav. I bilo bi strava da je Cooper film više odveo u tom smeru. Da shvatimo da su oni jedno drugo jako puno voleli, ali da se nisu voleli. Nadam se da razumete šta želim da kažem.

Što se tiče Cooperove režije, ona deluje sigurno, ali mahom se zasniva na krupnim i srednje-krupnim planovima i kameri iz ruke, i ta kontinuirana bliskost sa junacima samo me je terala da se pitam, zašto ja, gledalac, kao "treći točak", ne osećam više njihov odnos, nego pre imam utisak da delim kupe sa drugih dvoje ljudi, od kojih je "muž" očigledno pijan, a žena nikada neće dopustiti da mu se iko ruga zbog toga.

Ono što me najviše interesuje, jeste kako je i zašto A Star Is Born uspeo. On u potpunosti ignoriše aktuelni trenutak. Muzikom i dramskim tretmanom je irelevantan za mlađe od 30 godina, a možda čak i za one od 40. Iako se u filmu pojavljuje Dave Chappelle, kao Jackov sused i drugar, A Star Is Born je verovatno "najbelji" film koji ćete moći da pogledate među svim "nominovanim". On izrasta iz vesterna, trougla sjebanosti arhetipovskih belih Amera oca i dva sina (koji su, ako su preživeli, sada verovatno u Trumpovom taboru), on boravi u kantri-roku, koji je uprkos korenima, bio i ostao "beli", on u Ally ima "prostitutku dobrog srca" koja junaku otvara mogućnost da se iskupi za sve ultimativnom žrtvom. Njihova priča, naročito u Cooperovoj izvedbi "lišenoj realnosti", apsolutno funkcioniše samo u kontekstu vertikale sličnih holivudskih ostvarenja sa bezbrojnim faličnim muškarcima i njihovim vernim drugama. I ne donosi ništa novo. Sem nitsmrdećenitmirišuće reprize.

Bolje pogledajte bilo koji od devet filmova koje su zajedno uradili Katharine Hepburn i Spencer Tracy.

SELEKTAH: 1/10

07 February 2019

SINGL GODINE 2019/06

LIAT ATTAR - I'll Show You (Keller)


Skandinavski Tel Aviv planning to rock.


CAN YOU EVER FORGIVE ME?


Film o ženi koja je pravila i prodavala falsifikovana pisma poznatih ljudi (poput Noela Cowarda ili Fanny Price, pardon, Brice).
Možda i nije previše filmična tema.
Uprkos posvećenoj ulozi Melisse McCarthy.
Uprkos sveprožimajućoj snazi #meToo pokreta (koja pruža podršku svim ženskim sadržajima u etru).
Uprkos rediteljskoj varjači Marielle Heller, čiji The Diary of A Teenage Girl i nisam previše zavoleo.
Uprkos mogućnosti da se radi o potencijalno "subverzivnom" oskarovskom materijalu koji biografski materijal ne koristi za afirmaciju nečeg opšteprihvaćeno dobrog i prosperitetnog, već za pomirljivu i odobravajuću prezentaciju nečeg vrlo sebičnog, pa i depresivnog.

Kucanje na mašini i prodaja papira jednostavno nije naročito filmična.
Baš kao ni gledanje ljudi koji maze ili hrane mačke, ili sede u kafani i cirkaju viski, dok pričaju o svojim životima koji su očigledno protekli mimo njih.
Uprkos povremeno simpatičnoj, pre nego komičnoj, ulozi Melisse McCarthy.
Uprkos jednoj napetoj, (u kontekstu) skoro "bondovskoj" sceni, u kojoj jedna žena iz biblioteke krade čak dva papira!
Uprkos smrti jedne mačke.

Čak ni kada Lee Israel (koju posvećeno igra Melissa McCarthy) objasni sudijki zašto je počinila zločin i falsifikovala pisma i prikaže to kao poslednji, a možda i najlepši, trenutak svoga života, kada i ona (a bogami i rediteljka!) prikažu prekucavanje papira kao neku vrstu iskrenog, inspirisanog autorskog nastupa, skoro umetničkog čina, nečeg vrednog pamćenja.
Čak ni tada ništa ne biva filmičnijim (naprotiv, samo su konture formulaične oskarovske drame očiglednije).

Ni druženje dva matora alkosa/narkomana/geja nije naročito filmično, jer nema scena seksa.
Čak ni priče o tome.
Can You Ever Forgive Me? nije čak ni komedija, iako je odnos tupanke & tupana bio najbliži tom žanru, i trebalo ga je još više tamo gurnuti.

Usamljenost, koju je Melissa McCarthy posvećeno dočarala, kroz lik sve zaboravljenije i nebitnije Lee Israel (jedared respektabilne autorke biografija poznatih), koja se kroz materijalnu samo-afirmaciju, bori za opstanak u životu (i duhu), u Hellerinoj repetativnoj, monotonoj, rekreirajućoj postavci, nije filmična.
Možda bi ovo bio solidan pozorišni komad, kad bi se štricnule sve uzaludne i bespotrebne šetnje do antikvarnih kupaca i blejanja u kafani, i život sveo na jednu mačku i dva ostarela geja, koja jure poslednju priliku.

Ovom filmu treba oprostiti. Ali ga ništa neće spasiti od zaborava.

SELEKTAH: 4/10

06 February 2019

FRIDUME, NE BUDI PIČKA: DIMITRA - Come to the Danger Club (Šarla, 2018)


Iako ima tek sedam pesama i traje tek nešto malo više od 25 minuta, Come to the Danger Club je "debi album" bitoljske izvođačice Dimitre.

Ako smo nakon prethodnog EP-ija, Život vo živo, možda stekli utisak da se radi o progresivnoj elektro-pop umetnici, moraćemo malo to da revidiramo.

Come to the Danger Club je, zapravo, vrlo retro, vrlo pop, vrlo nostalgičan album i vrlo organski elektro, ako vam ta žanrovska odrednica uopšte i padne na pamet tokom slušanja. Sve pesme su vrlo konzervativno skrojene u tradicionalni pop format, a u prvi plan je isturena Dimitrina vokalna izvedba kojoj je priložena muzika pre podloga, nego partner. A naročito ne partner s kojim se "rve" kao na pomenutom EP-iju.

S jedne strane ovakav nastavak karijere možemo da tumačimo kao "regresivan", ali u klimi u kojoj Dimitri slične, a "progresivne", pevačice poput Robyn, idu unazad i muzu haus zvuk s kraja osamdesetih kao inspiraciju za svoj pop izraz, možda ne treba da budemo previše kritični prema Dimitri koja ide još korak unazad i deluje kao da su joj prva dva albuma Pet Shop Boys bila sve što joj je potrebno za osmišljavanje Come to the Danger Club.

Ovo poslednje je najočiglednije u sintpop baladi The Stage koja zvuči kao Dimitrina obrada nekog demo snimka koji nije ušao na Actually, ali barata sličnom prozaičnom nostalgičnošću i jeftinim sentimentom za ljubavnicima koji ne zaslužuju ništa bolje od toga. Minimalističkija i sirovija muzička podloga, sa bazičnim analognim ritam-mašinama, ovde doprinosi modernijem utisku, jer sve deluje kao deo autorskog koncepta.

Pored Pet Shop Boys i neminovna poređenja sa Dubstar (pre nego St Etienne) dolaze u obzir i najočiglednija su u završnoj baladi Spoke In Poems ili slično ucveljenoj Faith De-part.

Posebnu pažnju treba da zasluži i vrlo bizarna Bad Habits, ležerna sintpop obrada nekog imaginarnog grandž hita (iz pera Alice In Chains ili Soundgarden) u kojoj ključni vajb daje neki instrument nalik bendžu, ili sam bendžo!

Žao mi je što Dimitra svoj, inače besprekorni engleski, nije zamenila makedonskim, jer mislim da bi ovaj materijal sa svim što maternji jezik intuitivno donosi dobio daleko više na autentičnosti uneo senzualnost podneblja, i možda sebe lišio izvesne sterilnosti koju Dimitrina vokalna izvedba donosi. Lično, voleo bih da je album malo više poradio na aranžmanskoj radikalizaciji, nego što se jurila kompaktna atmosfera koja je, za moj ukus, previše ujednačila i umlačila impakt pesama.

Ali, u kombinaciji sa novim Ladytronom nećete primetiti da ste na različitim polovima Evrope.

SELEKTAH: 6plusplus/10