12 May 2009

Premijere: SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU

Jedna aždaha je morala biti ubivena. Ali nije bilo dovoljno dinamita


Sveti Georgije ubiva aždahu

r. Dragojević Srđan

selektah: 2/10










Predstavu Sveti Georgije ubiva aždahu gledao sam u Ateljeu 212 pre ihahaj godina i sve čega se sećam je da je predstava bila odlična, a tekst još bolji. Muka koja je naterala Kovačević Dušana da se prihvati i pisanja scenarija za film po svom komadu nažalost nije na vreme bila ubivena. A nešto mi se čini da se ovaj (najslavniji kao) pozorišni pisac ni nadalje neće lišavati prilika da bude scenarista, kad već ne može da bude i režiser.

Scenario za ovaj film je tragedija. Ne zato što je ovaj književni format u verziji koju su osmislili i usavršili stari Grci bio predaleki cilj trudbenika na ovom filmu, već zato što tanja količina (uz to i loše) drame dugo nije bila ovoooliko razvučena. Uz toliko žrtvi.

Priča o vojničkoj časti prelomljena je ovde preko onoga preko čega najlakše puca- jedne žene. Dva oficira (jedan vojnik, jedan žandar) zaljubljeni su u istu ženu. Ona bi se naravno radije dala onom koji neće da je primi. Zašto on neće da je primi, a neće ni da je ostavi na miru je najkompleksnije pitanje ovog filma, na koje nismo dobili odgovor. Ali nam je mučenje da sami dokučimo odgovor sasvim ogadilo tog junaka, zbog čega ceo film izgleda antipatičnije nego što su autori planirali.




Preko ove klasične srpske melodrame prelomljena je i priča o veteranima turskih ratova koji su ni krivi ni dužni (ako ne krivimo Principa Gavrila) pred vihor Velikog rata postali alkosi, a na njegovom početku i ženojebci onih koji su u ovaj rat morali da odu. Ne brinite, sve ih na kraju stiže zaslužena kazna.

Dragojević Srđan, filmski radnik koji se do sada istakao sa jednim od najboljih (ako ne i najboljim) srpskih filmova svih vremena (a nisu Anđeli) i jednim od najgorih (a nisu Anđeli), kako čaršija priča, stucao je na ubivanje aždahe para koliko i NATO na agresiju na Srbiju. To umeće sa parama nije mu pomoglo da Ristovskom Lazi (žandar Đorđe) nađe jačeg protivnika od, inače vrlo slabog i nekako, brate, nemuštog, Milošević Milutina (Gavrilo). A ni cura koja ih je spojila (Janjić Nataša kao Katarina), sem lepog lica i sličnosti sa Umom Thurman, nije pokazala nikakvu harizmu koja bi makar nas u publici uverila da je vredna tolike jebade. Ove mlade glumce dodatno je pokopala i ekipa naših manje-više velikih glumaca (Cvijanović Z., Ninković S., Milivojević B....) koji su se u svojim epizodnim ulogama snašli kao svinje u blatu. A i tuga za reditelja mora biti velika kada predivna Dravić Milena, kao tetka ove srpske Helene, samo prevrne očima, a publika uzdahne više i dublje nego na svu glumu mlađih junoša i junošica.

Vizuelno film samo na momente impresionira i to uglavnom kada „sepija“ smanji doživljaj tokom ratnih scena, dok je noću na salašu nepodnošljivo izveštačena. Preko dana je lakše. Plus, insert iz turskih ratova na početku filma deluje kao da je snimljen kućnom digitalnom kamerom u crno-beloj tehnici što samo pojačava utisak da su ovaj deo filma realizovala vojna lica koja stoje iza serija Dozvolite.... Kostimi su dobri, dok je šminka u slučajevima likova koje tumače Todorović Bora (zulufi i brkovi), Ristovski Lazar (znojanje) i Lečić Branislav (bledo lice, crne obrvice) ponekad groteskna, a ponekad izgleda kao rad amaterskog udruženja slepih šminkera.



I, konačno, ono zbog čega se ovaj film zidao (a nisu pare)- poruka! Ona je u par navrata (a kroz usta Ninković S., recimo) izrečena nama u lice. Međutim, mi, Srbi tvrda srca sa đonom od zimskih cipela mesto obraza, već smo sve to čuli i sem sopstvenih muka od gledanja ovog filma nismo u mogućnosti da se upu(s)timo i u muke Kovačevićevih likova i prihvatimo pouku za grešne nam duše. Katarza je izostala iako dve ljube jednog Gavrila gurajući kolica na kojima su leševi heroja izgledaju kao primadone neke grčke tragedije. Jasno je da smo kao narod i država (a K.D. i D.S. bi tu da naprave distinkciju) zglajzali svojom voljom i svojom krivicom, ali zar smo posle Sela i Rana, pa i A2, morali da se vraćamo u Prvi svetski rat da bi to shvatili?

Dragojević Srđan komadu Kovačević Dušana nije dao ništa novo u odnosu na ono što je ovaj sam jednom veličanstveno uradio. A naročito ništa što bi pomenute đonove istanjilo ponavljanim gledanjima. Što je ranije i bivao slučaj sa filmovima Dragojevića.

4 comments:

  1. a vane siroce, najsvetlija tacka ove muke?

    vidim, moja istorija - nula bodova.

    u pregalastvo filmskog radnika dragojevic srdjana ne bih ulazila.

    a u "rane" mi ne diraj!

    ReplyDelete
  2. slobodane... mislim, stvarno ... bar nam je bilo lepo u bioskopu.
    nenad i mira.

    ReplyDelete
  3. axaxaxaxaxxaax
    PLAKALA SAM OD SMEHA:))
    grozan si ali si duhovit

    ReplyDelete