Premijere: ZVEZDANE STAZE

Kao i na nekoliko poslednjih Dylanovih albuma, rokenrol nije ništa drugo do povratak korenima







Zvezdane staze/ Star Trek

r. J. J. Abrams

selektah: 6plus/10

Slabo poznajem Star Trek sagu. Zbog toga sam verovatno ostao uskraćen za niz detalja u Abramsovom re-konstruisanju tima koji upravlja Enterprajzom. I zbog toga ćete i vi ostati uskraćeni za komparativnu kritiku takvih i drugih stvari. Ja mogu da se bavim ST09 samo kao „nezavisnim“ filmom u odnosu na njemu slične.

Mene je, ioanko, interesovalo šta je Abrams uradio. Držim da je njegov rad na M:I3 druga najzanimljivija stvar u njegovoj karijeri. Prva je, naravno, štagoddajeradio na Cloverfield-u. Imajući u vidu da ST scenaristički potpisuju isti ljudi (Roberto Orci i Alex Kurtzman) koji su uradili pomenutu Misiju (a i prve i druge Transformerse, njamc!) imao sam izvesna očekivanja koja su Abrams i ova dvojica samo delimično izneverili. Mnogo je tužnije (zato smo pali na samo 6 plus) to što svoj autorski potpis nisu oplemenili ničim novim.



Kao i M:I3 i Star Trek počinje dramatičnom scenom u kojoj je (melo)drama junaka bitnija od akcije zbog koje smo svi došli. I to je vrlo bitna stavka u radu ove trojice- oni u život, inače, često uniformno trodimenzionalnih junaka, guraju trenutke koji svojom humanošću prevazilaze misiju/e kojoj junaci pripadaju i prvo nas teraju da ih prihvatimo kao ljude. Ljude (ne)spremne na žrtve. Star Trek junaci su meni uvek delovali nekako „spečeno“, pa je ovakav pristup ovde više nego dobrodošao.

Druga stvar je rokenrol.

Palmin M:I je bio triler, Woov je bio ljubavna priča, a Abrams-ov je bio rokenrol- nadrkan, muški, Springsteenovski, dinamičan, prljav, ljudski... hebote, dođe mi da kažem- radnički. Takav nekakav je i Star Trek, tj njegova (bolja) prva polovina. Tinejdžera Kirka Jr. upoznajemo dok uz muziku Sabotage (Beastie Boys) juri ukradenom mustangom duž pustare u Ajovi, dok Spocka prvi put vidimo u tuči sa vršnjacima. Sledeći trenutak je njihova adolescentska faza, u kojoj se Kirk pesniči poput vestern junaka u nekom hiperfuturističkom salunu, dok Spock elokventno, ali buntovno, prezire sistem koji prezire njega. Na finalnom testu svojih sposobnosti, oba junaka će pokušati da „varaju“. Glavne crte onih koji će jurcati vasionom u potrazi za novim civilizacijama iste su, dakle, kao one koje su iscrtale Jima Morrisona, Hendrixa, Bossa, Chuck D-ija, pa i kilavog Kurta. Držim se muzike, dok istorija filma pruža još više uzora.

Onog trenutka kada se tim koji će upravljati Enterprajzom okupi na komandnom mostu, Abrams hladi uzavrelu rokenrol krv svestan da bi radikalan odmak od startrekštine mogao biti previše rizičan. Kirk i Spock bore se protiv Nerona, koji je došao iz budućnosti da osveti uništenje svoje planete. Leonard Nimoy pojavljuje se u ulozi „budućeg“, ostarelog Spocka, ali ja sam ostao prilično ’ladan na škripu staračkih moštiju.

Nekoliko scena (onesposobljavanje transmitera koji...bla..bla... , Kirkovo bežanje od snežnih monstruma i pronalaženje Scotty-ja) imponuju svojom energijom i čine da nam svemirski fajtovi i melodramatični traktati o pravdi i misiji lakše padnu. Drugim rečima, ovo prvo je rokenrol, ovo drugo je Star Trek. A i humor koji sa sobom donosi Simon Shaun Of The Dead Pegg, kao Scotty, u velikoj meri je oživnuo atmosferu na komandnom mostu. Moj favorit, Anton Alpha Dog Yelchin je dosta zlosrećno prošao kao Pavel Chekov, jer njegov ruski engleski deluje skoro parodično, a on sam kao retard.

Pretpostavljam da je Abrams uradio sve što je mogao da protrese ovu četrdeset godina staru stazu (gettit?! star... stazu), ali za (novu) publiku koja (poluimpresionirano) gleda Battlestar Galacticu (me, me, me!), ovaj prequel cele priče ostaje, ipak, veća poslastica za fanove, nego za slučajne prolaznike zainteresovane da vide kako ovih dana budućnost služi kao metafora za sadašnjost.

Živite dugo i berićetno,

Slobodan Vujanović