RED CORTEZ

Onaj drugi bend koji će biti predgrupa na Morrissey-evoj američkoj turneji

Brate. Brrrate. Brrraaatee!

Jedva sam se naterao da najsvežije (samizdato) izdanje (Hands To The Wall EP) ovog kalifornijskog kvarteta preslušam barem četiri puta ne bih li izneo neko iole objektivno mišljenje.

Bljak! Fuj! Hrk! Aaaarhhhh...

Prva pesma, In The Fall, zvuči kao kasni Simple Minds fičuring Bruce Springsteen (iz ove post-middle-life crisis faze). Dok traje pesma ja sedim i razmišljam šta je tu Mozz-u privuklo pažnju.

Druga pesma, Fell On The Floor- dosadno kao Wilco, a ritam bi da bude ska. I dalje razmišljam... Posle prvog minuta, vraćaju se Mindsi sa Boss-om.

Treća pesma, Laughing Streetcar... ovo obećava, ne liči mnogo ni na Wilco, ni na SM, ni na Bossa. Liči na dEUS. Možda se Mozz-u baš ova pesma dopala.

Četvrta pesma, World At Rest, počinje rokerski moćno, oseća se Bruce, ali je svirka više „indi“, i još više liče na dEUS (kako šta to znači? Pa, onako malo šizofreno, tempo se menja svakih dvadeset sekundi, glas je malo pocepan, pa malo piskutav). Ali, ovi bi da budu i americana na kraju, kada su se odlučili...

Peta pesma, All The Difference, ima klavirski intro. Šmekerski, promukli glas, ne znamo da li je Jon Bon ili kralj iz Kings Of Leon. Middle of the highway, štob’sereklo...

Bonus pesma, Let Me Into Your Country, naslovom deluje kao nešto što je Mozz-u moglo da privuče pažnju. Ali, sve ostalo što je rečeno za četvrtu i petu pesmu važi. S tim što ovaj put gitara malo zasvirucka kao da je u rukama mandušića Marra iz perioda This Charming Man.

Tipujem, dakle, da je bonus pesma presudila.

Ako vam sve ovo prija, prethodne radove ovog benda (još tri EP-ija) možete potražiti pod imenom The Weather Underground. Ja nisam imao živaca.

A i ovo prihvatite kao da sam se baš ižrtvovao zbog vas.