PREMIJERE: Doroti

Šta nas čeka na drugom svetu, kad je ovde ovako?...











Doroti/ Dorothy Mills

r. Agnes Merlet

selektah: 7minus / 10


Prvo bih sa vama da podelim čuđenje otkuda uopšte ovaj film u našim kolosejima i stersinemima. Ne radi se o nečemu što sa ozbiljnim zakašnjenjem pristiže u bioskope nakon ubiranja hvalospeva na nekom od davnodavno održanih festivala (ispravite me ako grešim), ne radi se o indi-hitu koji je zgenerisao nekakav publicitet koji će mu u Srbendici obezbediti, barem, par stotina gledalaca, a najmanje sam sklon da poverujem da oni koji se bave distributerskom politikom uzimaju u obzir želje i ukuse srpskih hororfila, pa povremeno žele da im učine nečim ne-iz-Holivuda.

Doroti je svakako bolji film nego što će vam se na početku učiniti. I za to je najviše kriva rediteljka Agnes (kao i svaka žena-reditelj), jer je u čist (supernaturalni) triler ugurala dovoljno „nezavisnog“ realističkog pristupa stvorivši pri tome specifičnu atmosferu unutar koje žanr ne zaživi baš najbolje, ali film isprofitira upravo zbog odustajanja od pravljenja istog.




Jane je psihijatar koja odlazi u neko irsko pizdilovo da rasvetli slučaj tinejdžerke Dorothy koja je tokom bejbisitovanja naudila bebi koju je čuvala. Mala Dorothy izgleda kao albino demon i povremeno se predstavlja i nastupa kao Mary, ponekad kao Kurt, ponekad kao Mimi, ponekad kao Duncun... Jane relativno brzo shvata da je od Straw Dogs- provoda u malom mestu deli vrlo malo, ako nastavi da njuška.

Agnes Merlet sjajnom fotografijom dočarava irsko selo i priobalne delove i to onako kako lokalci sebe baš i ne vole da vide- kao alkoholom natopljen miks blata, katoličkog misticizma, zarobljenih emocija, pritajenog gneva, odvratnog vremena i magične prirode. U takvom spletu životnih sastojaka čak i dođoš koji donosi vatru ne bi se proveo dobro, a nekomoli onaj koji dolazi po seoski totem. Lokalni živalj iako supervizovan od strane sveštenika pre deluje kao pagansko pleme koje tek treba da uguši primitivne, animalne porive kao prvi oblik samo-očuvanja. I, možda, baš o toj sponi praznoverja i instikata odn. religije i primitivizma ovaj film vrlo neblagonaklono progovara.

Ono gde Dorothy podbacuje jeste nagomilavanje elemenata koji prave onostranu konekciju (majka radila u mrtvačnici, Jane izgubila sina i... da vam ne otkrivam baš sve), jer to stvara utisak konstrukcije i čini mi se da je priča mogla da opstane i bez toliko sugestivnih detalja. Što je, rekao bih, bilo suprotno Agnesinoj nameri da Dorothy istera kao lokalizovanu dramsku studiju o mračnim ljudskim porivima, a ne nešto što treba da Šestom čulu izađe na crtu. Tome naročito ne pomaže ni stilizacija Jane u pravcu „fatalne“ francuske heroine filmova iz šezdesetih, jer time samo biva pojačan jaz sa dokumentarcem koji je okružuje. Čak mi se čini da bi prestilizacija jednog ili drugog, pa čak i re-situiranje filma u wickerman-ovske šezdesete znatno doprinelo boljoj kompaktnosti ovog filma.