Steve Coogan misli da je ovo najsmešniji film svih vremena.
Steve Coogan je bog (čak i ako sebi ne tražite drugoga). I zato je one gore rečeno bitno.
Kada sam upisao dramaturgiju jedna od prvih stvari za koje smo tamo čuli, mislim baš (k)od Pajkića, bile su tzv. “Ealing komedije”. Danima sam sam pred sobom bio ponosan što konačno znam nešto što ne znaju mnogi (iako sam do tog trenutka znao podosta o fakin opštoj lingvistici, fakin srpskoj srednjevekovnoj književnosti i (srećom bezuspešno) akcentualizaciji u srpskom jeziku!).
“Ealing komedije” bile su najdominantnija produkcija tzv Ealing studija u Engleskoj (govorim po sećanju, oprostite materijalne greške) koje su snimane i s uspehom prikazivane u posleratnom periodu pa sve do kraja šezdesetih. Njihov “trejdmark” bili su pomalo apsurdni ili groteskni zapleti, istančan crni humor i krajnje dubiozna etičnost. Jedna od najpoznatijih “Ealing komedija” je Ladykillers. Nekima, nažalost, poznata po tome što su je braća Coen i Tom Hanks masakrirali u svom rimejku.
Kind Hearts And Coronets predstavlja u tom smislu “zlatan” presek svih pobrojanih vrlina “Ealing komedije” i čak i danas nije nezanimljiv za gledanje.
Tri stvari u ovom filmu (i 60 godina kasnije) treba da dobiju naš aplauz.
Prvo, Kind Hearts And Coronets na više nivoa rezonuje podjednakom elegantnošću. Bilo da uživamo u Wildeovski overdoziranom rečniku wanna-be vojvode Louisa Mazzinija ili bilo kog od njegovih rođaka iz familije D’Ascoyne, bilo da obraćamo pažnju na izuzetno precizne kostime i scenografiju kojom je dočarana epoha (kraj XIX veka) ili u slučaju da jednostavno odlučimo da se samo klackamo u ritmu ovog “nikad prebrzog, nikad presporog” filma.
Drugo, Alec Guiness (tada još uvek ne i “sir”) je maestralan u svojoj pra-edimarfizaciji odn. u čak 8 uloga koje igra (sve D’Ascoynove), među kojima je i, doduše “muževna”, Lady Agatha. U ostalom, sama činjenica da u nekom filmu iz 1949. jedan glumac “iz koncepta”, a ne iz nužde, igra osam uloga trebalo bi da govori o sumanutosti “Ealing komedija”.
Treće, adaptacija romana Roya Hornimana (ne znam da li i roman sam- nisam čitao), uzima u obzir “poteru za moralnošću” balzakovskih dela XIX veka, kao i “prevagu individualnosti” Oscara Wildea, i pred nas izlazi sa postavkom koja je od početka do kraja ambivalentna prema tome kako se odnositi prema počinjenim zločinima. Njihova opravdanost je na nama, baš kao što je na glavnom junaku da ih, makar sebi, “prizna”, a na društvu da iste sankcioniše. Pa šta kome pođe za rukom. Kind Hearts And Coronets majstorski manipuliše našim emocijama neprekidno ih suprostavljajući našem osećaju za pravdu.
A o čemu se radi u filmu? Mladi Louis Mazzini ubija jednog po jednog svog rođaka kako bi on postao novi vojvoda D’Ascoyne. A zašto to radi, videćete kad budete gledali film.
No comments:
Post a Comment