LA BATTAGLIA DI ALGERI

43 godina kasnije (ono što jednima izgleda kao borba za slobodu drugima i dalje izgleda kao terorizam)








La Battaglia Di Algieri je verovatno jedan od najimpresivnijih filmova koje sam gledao u životu.

Moje iskreno divljenje verovatno najviše duguje činjenici da pre samog gledanja nisam znao puno o njemu, niti o njegovoj veličini (o kojoj već na početku filma svedoče brojne nagrade na evropskim smotrama, ali ne i u Kanu...). Šta god vi mislili o crno-belim filmovima, na arapskom i/li francuskom jeziku, koji se bave oslobodilačkim pokretima i onim drugima čiji tragovi smrde nečovještvom, bilo da šengen uzimate u francuskoj ambasadi ili ne- ovaj film morate da pogledate. Jer ovaj film je jebeno impresivan!

Alžir je do 1962. bio pod francuskom okupacijom (što mu , naravno, ne bi garantovalo ulazak u Evropsku uniju), a samo četiri godine kasnije italijanski reditelj Gillo Pontecorvo je u saradnji sa alžirskim producentima snimio film koji „pravedno“ prikazuje sve što se desilo, ni jednog trenutka ne stajući s obe noge ni na jednu stranu, ali kroz „istinitost“ („nepristrasnost“) prikazanog, ipak, provejava jasan odgovor na pitanje francuskog pukovnika Mathieua, poslatog da „sredi“ stvari nakon divljanja Alžirskog oslobodilačkog fronta. A to pitanje je- treba li Francuska da ostane u Alžiru?

Na dramaturškom nivou film funkcioniše kao flešbek koji prati oslobodioca/teroristu Ali-ja La Pointe-a od njegove infiltracije u Front, zatim kroz (ne samo) njegove akcije prati uspon i pad Fronta i završava Ali-jevom pogibijom, nakon toga u nekoj vrsti epiloga vidimo zatišje koje je nastupilo rasturanjem Alžirskog pokreta otpora, a potom i novo mirnije vozdizanje alžirskog naroda koji konačno ostvaruje nezavisnost 1962. godine.




Film fascinira na nekoliko nivoa. Prvo, sama činjenica da je snimljen relativno brzo nakon događaja koje opisuje u sredini u kojoj su se oni odigrali govori o vanserijskoj sumanutosti svih učesnika. Ili vi mislite da je bilo lako rekonstruisati „francusko prisustvo“ u okruženju hiljada „znatiželjnih“ građana Alžira? Drugo, većina glumaca koji igraju Alžirce su ili naturščici ili imaju tek „dva razreda“ glumačke škole, dodajte na to stotine podjednako zblanutih, ali voljnih da pomognu, statista i dobićete atmosferu filma koja je na granici groteske. Baš kao i događaji koji su nam prikazani. Francuska je upala u Alžir pre 120 godina, okupirala ga, a onda su se Alžirci konačno pobunili, krenuli da tamane okupatore, Francuzi su ih brže-bolje proglasili teroristima, doveli svoje elitne jedinice i krenuli da ih sistematski uništavaju. A retorika jedne i druge strane je apsolutno identična „prepisci“ koju danas vode Amerika i, s druge strane, Irak, Afganistan (okupirani) i Iran (nije još, akaće ne znamo...). Treće, u par navrata Pontecrovo vrlo lukavim detaljima cementira osnovne karakteristike svojih junaka (saplitanje La Pointe-a koje inicira njegov bes protiv Francuza, činjenica da Mathieu sa naočarama i pljugom izgleda kao rentirani legionar u nekoj pustinjskoj avanturi) koji daju arhetipsku poetičnost ovoj skoro dokumentarno-reportažnoj rekonstrukciji.




Neke scene (ubijanja na ulici, sanacija posledica eksplozija) deluju naivno u svojoj izvedbi, ali to su minorne zamerke filmu koji nasuprot fantastično dočaranim terorističkim činjenjima (kao u sramotnom ostvarenju Kingdom Petera Berga) fantastično dočaravaju mentalni sklop i oslobodilaca i okupatora. Tokom dva sata na najjednostavniji mogući način upoznajemo se sa osnovnim modelom „jurenja za slobodom do pobede“ i kontra-modelom „saniranja nemirnih elemenata“ (zaboravih da napomenem da je ovde uvedeno „mučenje zarad informisanja“ na apsolutno isti način na koji uživamo u njemu u seriji 24), nakon čega bi svima trebalo da bude jasno da jedan jedini način da se u ovakvom sukobu pobedi, jeste da oni koji su tu prvo došli ostanu, a da se oni drugi koji su došli da im sole pamet vrate svojoj kući.

I onda se film završi i vi se pitate da li je iko ikada odgledao ovaj film.