ISPOVESTI KUPOHOLIČARKE/ Confessions Of A Shopaholic
r. P. J. Hogan
selektah: 10 u minusu / 10
Očekivao sam da je ovaj film dno. Ali ono što sam dobio spustilo me je toliko spratova ispod svih nivoa očekivanja da sam u nekom trenutku po tabanima osetio vrelinu vatri koje dopiru iz samog pakla. Ako ste žena, verujte mi- pušenje je zdravije za vas od ovog filma!
Na preporuku Ruperta Everetta odgledao sam P.J. Hoganov malo poznati film Unconditional Love koji je snimio nakon megauspeha My Best Friend’s Wedding. Priča o domaćici koja menopauzu zameni misizmarplovanjem za ubicom svog omiljenog šlager pevača mi iz perspektive Kupoholičarke deluje kao delo reditelja koji ne samo da se stidi da pokaže šta sve ne ume, već i prisustvuje snimanjima svojih filmova!
Novinarka Rebecca (uglavnom očajna Isla Fisher) ima psihološki poremećaj koji je tera da stalno šopinguje. To što pri ispoljavanju svoje (bez)duševne bolesti liči na milione drugih žena (od kojih i ja znam neke) ne brine nikoga- niko kao žene ne ume da uživa u sopstvenoj gluposti (mislim da vam je tako nešto poručila Bridget Jones pre mene, zo no heit mi!). Dugovi se gomilaju baš kao i kreditne kartice, međutim prava muka dolazi kada R. ostane bez posla. Iako joj to otvara priliku da konačno potraži posao u modnom magazinu Allette (imaju li žene drugačijih karijerističkih ciljeva?), ona sticajem okolnosti završava u finansijskom časopisu Successful Saving, gde njen šoping stil (codename: Bradshaw) postaje pravo osveženje među suvoparnim analizama. Ali, kako je dug zao drug, Rebecci je stalno za petama potraživač Derek. Uh, umalo da zaboravim da joj je pretpostavljeni na novom poslu u isto vreme i „love interest“, a njegova mama je modna ikona ili tako nešto...
Hezusami, kad u 61. minutu filma (koji vam izgleda kao 601.) sve počne da deluje kao da bi mukama mogao doći kraj, a vi shvatite da do stvarnog kraja ima još 40 minuta (4000 u šopaholičkim minutama) teško da prisustvujete nečemu što ćete kasnije lako isterati iz sećanja.
Hogan nije znao da li pravi screwball ili romantičnu komediju. Međutim, daleko više uznemiruje to što se kroz Rebeccin lik lepo vidi da su se Reese i Cameron zahvalile na pozivu i pobegle glavom bez obzira, kao što nam i prisustvo nezapamtljivog Hugh-a Dancy-a ukazuje da se svih prethodnih 50 kopija Hugh Granta, baš kao i sam original, nisu mogli uterati u film ni nuklearnim oružjem. Ali, P.J. ni zbog toga nije odustao.
U filmu obitava toliko klišea da vam pažnja lako prelazi na nebitnije detalje poput toga da se tak’e zvezde kao John Goodman i John Lithgow u filmu pojavljuju sa manje minutaže i replika nego pričajuće plastične lutke iz izloga. Ili na razmišljanje zašto u ovoj predugoj reklami ima toliko besmislenih dijaloga. Ili na strah da će neko od junaka uskoro opet pokušati nešto od fizičke komedije. Ili na poražavajuću činjenicu da su o finansijskim snošajima kupoholičarke neke žene prvo čitale, a sada ih i gledaju... itditd...
A koja žena može, treba ili želi da se identifikuje sa Rebeccom? Evo, vi mi pomozite da shvatim, a ja ću dati pokusni odgovor: žena-imbecil. Jesam pogodio?
hahaha, šta je ovo bilo - dan autodestruktivnosti?
ReplyDeletezašto se uopšte bakćeš takvim filmovima? (:
odužujem dug distributerima. pa se ovo zateklo...
ReplyDelete