Obično pišem recenzije čim odgledam film odnosno čim mi se ukaže prilika nakon gledanja filma. Ne želim previše da razmišljam. Ozbiljne recenzije čitam tek kad napišem svoju i to samo da bih video kako drugi razmišljaju na istu temu. Imdb.com mi je početna stanica za sve neophodne činjenice. Odgledao sam Speak i on me je, nemampojmazašto, inspirisao da prvo ovo podelim sa vama. A film je o silovanju. Odnosno o muci koju silovana ima da o tome progovori. Kad malo bolje razmislim, ja nizanjem svojih misli ovde često (a naročito sada) pružam solidan materijal svima koji se rekreaciono ili profesionalno bave psihologijom. Verujte mi da ne laskam sebi, ali stvarno mi tako nekad izgleda. Pa zašto i o tome da ne progovorim onda. Možda ću delovati auto-ironično, pa će neko misliti da se šalim. A i ne piše mi se o ovom filmu. Ali mi blogovska profesionalnost ne da mira.
Speak je film u kome petnaestogodišnja Kristen Twilight Stewart glumi tinejdžerku Melindu koja je na žurci silovana od strane jednog od školskih frajera. Nakon toga Melinda je pozvala policiju koja je pokvarila žurku, ali ona sama nije ostala da kaže šta joj se desilo. Zbog toga što je bila partibrejkerka svi u srednjoj je mrze, nekadašnje prijateljice su joj okrenule leđa, a najbolja, čija je žurka bila, počela je da dejtuje silovatelja. Nemio događaj je kod Melinde ubio želju da priča, što joj svet oko nje nije zamerio, već je, naprotiv, pustio da „be as it is“. Na času likovnog Melinda izvlači kao svoj godišnji zadatak temu „drveta“ i kroz bavljenje tim simbolom (koji se provlači i kroz slike njenog detinjstva, ali i kao objekat u koji je gledala dok je bila silovana), Melinda shvata da mora da progovori. Jer nije drvo. Film je režirala Jessica Sharzer koja je nakon toga režirala prve epizodu lezbo-sapunice L Word.
Ja obožavam svet tinejdžera i ne volim kada se njihovom svetu ili njima samima dešava nešto ružno. Zbog toga ovaj kvazi-trilerozni pokušajčić psihološke drame ipak deluje na mene. I suze same teku. S druge strane, Jessica bi morala da mi objasni zašto je priču ispričala tako da osvetljavanje događaja izgleda kao parodija na Memento, zašto je alijenizacija među likovima poprimila skoro parodično-apokaliptične razmere (kevu igra Celia iz Weeds, pa vi vidite), kao i zašto traumatični period nakon silovanja izgleda kao sprdanje sa autizmom... Ali, kao što rekoh, kad je neko lep (kao Kristen), onda on i lepo pati.
Međutim, druga stvar o kojoj sam aktivno razmišljao gledajući ovaj film jeste koliko je američki školski sistem surov(o prikazan). „Popularni“, „nepopularni“, klanovi, „autsajderi“, „debili“, „buliji“, nastavnici engleskog, nastavnici likovnog, nastavnici fizičkog, direktor, psiholog, hodnici, lockeri („polu-privatna imovina pod našim ključem“), matursko veče... Ljubavi umiru u najstrašnijim mukama kada nakon dugog, toplog leta stignu odgovori sa koledža. Razmišljao sam koliko li je strašno imati petnaest-šesnaest godina i prepustiti se toj rutini, tom toku... Odložiti srce na par godina, brutalno otkačiti detinjstvo, tako praktično napustiti roditeljsko gnezdo, tako prinudno ostati bez prijatelja i isto tako prinudno steći nove... Što se mora, mora se, i taj nemili program usvaja se tamo vrlo rano- Dobio si svoj život i ajde sad- učini nešto sa njim!
Priznaću vam, kad bih mogao voleo bih da prođem sve to samo da vidim da li boli koliko mi se čini da sve to boli. Možda mi u Srbiji, u ovom našem „zbijenijem“ sistemu prolazimo malo bolje ili imamo neke svoje, drugačije muke. A možda sam već i zaboravio kako je meni u tom uzrastu (stvarno) bilo... Hteo sam da razumete zbog čega će američki tinejdžeri kod mene uvek imati posebne simpatije. Oni svi nekako umiru premladi i nakon toga ih zamenjuju neke mašine. Koje savršeno rade. Ili savršeno ne rade.
Oprostićete mi ovaj tekst, jel da?
No comments:
Post a Comment