DROP DEAD DIVA

I ja imam trenutke kada samo želim da se kao debela domaćica izvrnem na trosed ispred TV-a sa kutijom napolitanki u krilu















Drop Dead Diva ima zaplet kakav bi jedan mjuzikl samo mogao da poželi. Slatka, superzgodna, dvadesetineštogodišnja plavušica Deb pogine u saobraćajnoj nesreći. Nakon toga odlazi na nebo i tokom “prijema” u raj na kompjuteru pritiska dugme za povratak. Vraća se na zemlju, ali u telo, upravo upucane, debele, uspešne advokatice Jane. Jane se vraća u život, ali sa Debinim (o)sećanjima i sa, sva sreća, Janeninom pameću.

Da se u Janeninom telu krije duša Deb, Jane sme da prizna samo svojoj najboljoj prijateljici (slatkoj, superzgodnoj…) Stacy, ali za njenu tajnu zna i njen anđeo čuvar, Fred, koji je s neba sišao na zemlju, zbog novonastalih okolnosti. Ozbiljan problem u adaptaciji na novo (i ogromno) telo, kao i na nov život predstavlja i to što je Jane osam godina starija od Deb, ali i to što Debin momak, Grayson, radi u istoj advokatskoj kancelariji kao i Jane.



Svaka epizoda manje-više kreće se po istoj formuli. Imamo dva slučaja, od kojih na jednom radi Jane, a na drugom obično njena kvazi-arhi-neprijateljica, Kim, koja ja bacila oko (i) na Graysona. Janenin slučaj obično je samo povod da Jane prokontemplira još jedan aspekt svog (novog) života, a drugi slučaj je nenametljiva metafora ili parafraza tog aspekta. Ili se radi o nekom zagubljenom slučaju iz Boston Legal.

Serija odiše kozmetičkim optimizmom. Slučajevi, kao i u Boston Legal, nikada nisu prikazani u svojoj isflekanoj realističnosti, već zrače soupopera stilizacijom, kakva je, recimo, postavljena i u Desperate Housewives. Činjenica da dve osobe, Jane i Deb, treba da pronađu sreću u jednom gabaritnom telu omogućuje neprekidnu rezonancu različitih osećanja i stavova, koja, barem, jednu od njih ostavlja napola srećnom. Ili tužnom. Za sve to vreme metafizički bekgraund stoji na usluzi svakom razmišljanju na temu šta je životna sreća, šta bismo uradili kad bismo dobili drugu šansu itd. Nije baš Kjerkegor ili Paul Auster nivo bavljenja ovom problematikom, ali uz napolitanke sasvim paše.

Praktično debitantkinja, Brooke Elliott, koja igra Jane, je fenomenalno ukačila tu “bombonjera” melanholiju svog lika, a i vrlo komično iznosi ponašanje i manire jedne plavušice zarobljene u telu pametne debeljuce. Mislim da pola uspeha serije bez problema leži na njoj. S pravom. Pored nje Margaret Cho, kao njena frikšou asistentica Teri, je fenomenalna u svojoj pedantnoj profesionalnosti, baš koliko je i April Bowlby, kao Stacy, neodoljivo “tipična” plavuša.

Drop Dead Diva je inteligentno napravljena razbribriga. Fanovi David E. Kelley-jevih serija možda će biti uskraćeni za nadahnuto cinične društvene prozivke, ali će po sličnom blesavo-ozbiljnom metodu moći da zavire u to šta zaista čini ljudsku psihu, kao i to gde počinje, a gde završava “ono što smo”.