GOOD

Nacistička propaganda

Budibogsnama, ali stvarno mi se čini da nakon gledanja ovog filma možemo da pomislimo i sledeće- problem Jevreja za Nemce bio je isto što i neizlečiva bolest neke osobe za njoj dragu osobu, pa je otuda (humano) rešavanje njihovog pitanja zapravo bilo neka vrsta poštede, i sebe i njih, od nepodnošljivih muka odn. grupna eutanazija. Zapravo, tako su to možda doživljavali samo dobri Nemci.

Good počinje tako što 1937. u nacističkoj Nemačkoj profesor književnosti, John Halder, biva pozvan u komesarijat gde mu nadležni izlaže Firerovo oduševljenje njegovim romanom o muškarcu koji ubija svoju teško obolelu ljubavnicu... iz ljubavi. Nacoši bi, dakako, voleli ako bi stvar mogla malo da se preuredi ne bi li na većem uzorku opravdala sličan postupak. Ono što oni ne znaju, a film nam u flešbeku otkriva, jeste da je Halder roman zasnovao na mukama koje je imao, ali sa svojom mamom, obolelom od tuberkuloze i nečega što liči na Alchajmera. Koju nije eutanazirao, valja napomenuti!

Nakon toga počinje konfuzna, bleda i poprilično neuverljiva priča o Halderu koji malim i nevoljnim koracima od profesora tvrdo zainteresovanog za svoju profesiju stiže do SS oficira koji obilazi bolnice za trajno bolesne i koncentracione logore za nezdrave. Usput, reditelj Vicente Amorim (kome je ovo prvi izlet u internacionalne vode) paralelno ispreda profesorov komplikovan privatni život, kao i njegov pomirljiv odnos prema stvarima koje sve više počinju da se dešavaju oko njega. S obzirom da niko od nas nije živeo i radio u nacističkoj Nemačkoj ne možemo nikada znati da li je bilo lako odlučiti se za ili protiv nacista (u bilo kojoj fazi njihovog rada), ali s druge strane, a u to sam prilično siguran, niko od nas stvarno ne može da zamisli ni kako je to kada lagano socijalno truneš i na kraju završiš u peći.

Zbog toga, imam ozbiljan problem da razumem ideju koja stoji iza filma Good. Neki tamo dobri Nemci, eto, postali su nacisti. Ali, probajte da ih razumete- bolesna majka, frigidna (ili u najmanju ruku nezainteresovana) žena, dvoje dece o kojima treba brinuti, tast okoreli nacista, a na sve to posustali „ponos“ počinje da se diže na novim idejama napaljenu studentkinju. Štobisereklo, problemi kakve ih skoro svi imamo!... Halder istina onu mrvicu časti pokušava da sačuva time što pokušava da sačuva i svog ratnog druga, Jevreja (nije li to ironično- u Prvom sv. ratu šibaš se za Nemačku, u Drugom te saborci spale?), što mu ne polazi za rukom. Ali, eto, probao je- nije da nije. Trebalo bi da imamo razumevanja, jer u suprotnom ovaj film nema nikakvog smisla. Meni se čini da je cena tog razumevanja previše skupa.

Kroz film se provlači neka pesmica koja je Halderu veoma draga. Prvi put, on umišlja da je pevaju šljakeri na ulici, potom snimatelji propagandnog filma po njegovom romanu, treći put to su Jevreji koje odvoze kamionima, a četvrti put, to je samo muzika koju svira sklepani jevrejski orkestar u logoru. Ovaj put niko ne peva. Efekat je sličan onoj čuvenoj protestnoj pesmici- Prvo su došli po komuniste, ali ja se nisam bunio, jer nisam komunista...

Što se mene tiče, ovom ogavnom pokušaju pranja (zalutalih) nemačkih ovčica ne pomaže ni to što ćemo se još jednom uveriti da je Viggo Mortensen (Hadler) fenomenalan glumac.

selektah: 1 / 10