I Never Promised You A Rose Garden je Roger Cormanova produkcija o devojci koja dolazi da leči svoj prelepi um u jednu pastoralnu kliniku. Devojku Deborahu igra Kathleen Quinlan koju smo ove godine gledali kao bitch-mamu Michaela Scofielda u Prison Break, a njenog psihijatra igra Bibi Andersson koju je saradnja sa Bergmanom i pripremila za ovakvu ulogu.
U odnosu na druge filmove koje sam gledao na sličnu temu ovaj u celini ne donosi ništa novo. Ženska ludara izgleda kao histerija otpanjena do daske, sa tradicionalno popularnim slučajevima nimfomanije, paranoje, podivljale menopauze, a čak imamo i slučaj zablesavljane učiteljice matematike. Sama institucija nema nikakve posebne karakteristike ili metode lečenja. Mada, valja napomenuti da se jedan sestrić neočekivano srdačno odnosi prema pacijentikinjama, dok drugi, koji voli da ih boksuje, nakon otkaza, počini samoubistvo kombinovanim puštanjem plina i stavljanjem glave u upaljenu rernu. Sama doktorka Bibi u lečenju koristi metod čiji je medicinski naziv „mlaćenje prazne slame“ i za koji je vrlo bitno pacijentu što više govoriti da mu verujete. Drugim rečima, preteče Cronenbergovske sajko-analize ovde nema.
A šta žiga malu Deborahu? Ona je šizofreničar. Čuje glasove, ima halucinacije, samozaseca se, a jednom je pokušala i da se ubije. Deborah u svojim tripovima veruje da neko praljudsko, superpagansko pleme, nalik white trash indijancima (ovaj glavni je pljunuti Adam Ant) želi da je primi međ’ svoje redove. Zato je ona neprekidno izložena nekakvim testovima sa njihove strane koji imaju dosta neprijatno naličje u ovom životu. Da bi se izlečila, Deborah mora da im poruči da pale, čime i njena ljubavno-robovska romansa sa jednim od indijanaca biva završena tako što je on „odveden“ na žrtvenik. A ona ga nije spasla.
U slici i prilici tog paralelnog sveta u Deborahinoj glavi, koji je fenomenalno dočaran zvučnom kulisom nekakvog paganskog rituala, krije se najzanimljiviji momenat ovog filma. Bolest, odsustvo duhom, nemogućnost da se živi u ovom svetu provokativno su dočarani kroz pra-doba, kroz pagansko verovanje, kroz život u pećini, kroz napaljeni eros i naglašenu potrebu za žrtvovanjem. Što je iz perspektive „Amerike-u-rolci“ precizan opis „bahanalija“ kojima su se mladi prepustili još od „leta ljubavi“. Deborah, simbolično ostavlja svet u svojoj glavi tek kada, konačno, oseti bol u ovom, stvarnom svetu. Osetiti bol je, dakle, ulazna karta za navikavanje na ovaj svet. Nakon toga, Deborah je spreman čak i za partiju bejzbola koji ovde simbolično predstavlja jedno od stecišta moderne Amerike, ali i sistem pravila koji je Debby spremna da poštuje.
Ipak, glasovi su i dalje tu. I čekaju je. Ako se predomisli.
No comments:
Post a Comment