Najbolji horori tj oni najstrašniji su oni koji samo čačkaju strahove koji već čuče u nama. Tu, naravno, ne računam one u kojima se pravo niotkuda pojavljuju japanski dečačići ili dugokose Japanke sa buljavim okom koje proviruje ispod dugih šiški. Naprosto, odbijam da poverujem da tako nešto „čuči“ u meni!
Šta onda može biti tako strašno u filmu o bračnom paru koji odlučuje da zajedno sa drugim parom provede produženi vikend na jednoj skrivenoj plaži?! To što im je veza u kurcu, jer je ona abortirala sa njegovim detetom nakon što ga je varala sa nekim drugim tipom? To što se drugi par nikada ne pojavi? To što u moru pliva nešto crno? To što se noću čuju krici kao da kolju bebe? To što orao napadne čoveka? To što svuda ima mrava, paukova, guštera i zmija? Birajte od ponuđenog ili naslutite sami šta sam vam sve prećutao.
Međutim, Long Weekend, baš kao i Storm Warning (prethodni film Jamie-a Blanksa vrlo slične tematike i glavnih aktera) pati od manjka sofisticiranosti koju ova vrsta horora podrazumeva. Drugim rečima, da bi shvatili da se priroda okreće protiv čoveka zato što je on truje, ne moramo da vidimo kako Peter zgazi malog kengura, bačenom pljugom zapali travu (čak i posle kišnog dana!), kako baci flašu u okean, pa potom puca u nju, zatim kako seče drvo za vatru, rasteruje patke, da bi pred kraj zgazio i škorpiona vozeći obalom!
Isto tako, ne moramo da prisustvujemo sedamstodevetoj svađi između Petera i Carle da bi shvatili da njima baš ne ide. Naročito ako je to bila poenta prethodnih sedamstoosam. OK, izvesne gradacije u sukobu ima i ona se zgodno razvija zahvaljujući informacijama koje dozirano ulaze u priču (abortus, prevara) i stresu od boravka u prirodi koja sve opasnije mutira. Tako Long Weekend esenšali postaje priča o okruženju koje postaje vrlo neprijateljsko kako i dve osobe postaju neprijateljske jedna prema drugoj.
Tu sad postoje i stvari koje ne smem previše da vam otkrivam, a koje pomažu atmosferi (kombi porodica) i/ili komplikuju tumačenja filma (predivna morska krava) i koje čine da se Long Weekend uzdigne na nivo vrlo zanimljivog filma koji pokušava da utvrdi šta nas to tačno čini ljudima, a šta životinjama, kao i zašto je priroda iz koje smo potekli postala mesto koje u nama budi sve najgore. Iako je fotografija na zavidnom nivou čini se da je Blanks namerno podsticao skoro teve ugođaj, baš kao i seriju banalnih radnji (raspakivanje, kuvanje, frižideri) kako bi pojačao reportažni osećaj i učinio da stvarnost zbog toga bude još bliskija i jezivija.
Na kraju sve se završava kako je i počelo (Peter je na početku uperio ispaljivač strela ka Carli i zgazio je malog kengura...). Blanksu se može zameriti da nije baš sve morao kao sekirom, ali njegov nihilizam uspeva i da zaintrigira i da zabavi.
selektah: 7 plus / 10
NB Tek par nedelja kasnije otkrio sam da je ovo rimejk ozplotejšna iz 1977. (negde piše i 1978.). Dok taj ne odgledam, uzmite sve izrečene komplimente sa rezervom, OK?)
No comments:
Post a Comment