b)Kina je novi Sovjetski Savez
c)Spielbergovo iskrcavanje u Normandiju je malo dete za Luovu opsadu Nankinga
d)Koliko ratnih filmova je potrebno da se zaustavi rat?
Birajte.
Rat je kada je better to burn out, than to fade away, ali opet niko ne bi da burn out i svi hoće da ono fade away potraje što duže. Jeziva situacija. Gledajući Nanking, Nanking pokušao sam da u jednom trenutku zamislim da sam ja jedan od mučenih Kineza od čijih majki, sestara, žena i ćerki japanski vojnici formiraju svoj džoj divižn i zamislio sam, zapravo- probao sam da zamislim, da je Maša jedna od njih i želudac mi je lupio o podbradak, a suze su mi same krenule na oči. Kako uopšte ljudi prestanu da budu protiv rata? (retoričko pitanje- ne pokušavajte da odgovorite)
Sećate se kada sam vam pre par nedelja rekao da je Battaglia Di Algeri film koji morate da pogledate. Zapišite Nanking, Nanking kao prvi sledeći.
Dakle, nakon filma Kekexili – Mountain Patrol o mučenim Tibećanima koji su sredinom devedesetih u bestragiji pustinje Kekexili pokušavali da spase tibetanske antilope od istrebljenja, Chuan Lu snima crno-beli ratni film o opsadi (tadašnje) prestonice Kine, gradu Nankingu, koju (više kineska, nego japanska) istorija pamti kao „silovanje Nankinga“. Povod za ovaj slikoviti naziv je procena da su vojnici japanske carske vojske silovali između 60 i 80 HILJADA žena, a više desetina, čak stotina, HILJADA kineskih vonika i civila je pobijeno tokom 6 nedelja opsade.
Kao i u Kekexili-ju, Lu je potpuno distanciran od priče. Nasilje, patnja, nada, strah, pesma slikani su uvek sa iste razdaljine. Fotografija je apsolutno perfektna i ceo film izgleda kao oživljene crno-bele fotografije iz prvih decenija XX veka. Izmaglica, dim, ruševine, blato čine kulise u kojima su i Kinezi i Japanci podjednako zarobljeni. Nanking, čak i u najstrašnijim trenucima, izgleda kao umetničko delo zategnuto u ram istorije.
Pored toga što ume da sa malo napravi mnogo (Kekexili), Lu je pokazao da sa mnogo može još više. U paralelnoj montaži, koja daje uvid u to šta se istovremeno dešava na nekoliko različitih lokacija, Lu orkestrira akcije koje uključuju više hiljada statista, a u nekima većina njih tako skladno strada da vas je sramota od skoro svih ratnih spektakala koje ste do sada gledali. Sam film počinje nekom vrstom „arjačkinja barjačkinja“ u kojoj stotine kineskih vojnika bukvalno pokušavaju da probiju obruč od stotina japanskih vojnika i pobegnu iz grada. Nikada tako nešto nisam video. Nekoliko scena kasnije japanske trupe krstariće sveže osvojenim gradom. Ruševine izgledaju kao da su bašmalopre srušene, haos se oseća u nozdrvama, sa bandera vise obešeni ljudi, a nešto kasnije vise samo odsečene glave. Telo nage, mrtve i očigledno silovane žene leži na ulici, bačeno kao stari nameštaj- to je samo jedan od brojnih detalja kojima nam se Lu obraća kao cinik ciniku. Nešto kasnije nešto će drugo biti bačeno kroz prozor, ali na to će verovatno većina vas da zažmuri.
U filmu nema glavnih junaka- Nanking je glavni junak. Neki likovi su malo upadljiviji od drugih i njihove sudbinice, povezane poput karika u lanac vode nas od početka ka kraju filma, ali način na koji ih gubimo usput je Luov ultimativni autorski pečat. Ostalo mi je da odgledam još njegov prvi film (Missing Gun), ali sumnjam da su i tamo ljudi nešto više od odela koje je dobilo priliku da jednom bude nošeno. Lu retko saoseća sa svojim junacima. Ali im dopušta, i sa velikim divljenjem to posmatra, da se žrtvuju zarad viših ciljeva.
Nanking, Nanking nije anti-ratni film. Naprotiv, on je toliko duboko uronjen u rat da ćete se boriti za vazduh dok ga budete gledali.
selektah: 9plus / 10
No comments:
Post a Comment