NOTHING LIKE THE HOLIDAYS

Portorikanski eksplojtejšn za celu porodicu!












Filmovi o „porodičnim riunijonima za praznike“ postali su neka vrsta roud muvija u mestu (oprostite engleštinu, ali radi posao). Umesto gomile frikova koji spopadaju naše junake sa svakim pređenim kilometrom, u porodičnoj varijanti iz sata u sat stiže nam po neka davno zakopana porodična tajna ili sekira kojom potom počinje da se vitla unaokolo. Poslednjih godina bilo je dosta takvih filmova (Royal Tenenbaums, Family Stone, Eulogy, dodajteneštoisami...) i manje-više svi su bili obećavajući na početku i poražavajuće glupi i/ili patetični na kraju. Baš kao i film o kome čitate.

Nothing Like The Holidays je latino/ portorikanska varijanta cele priče. Božić je, sve porodice se okupljaju, a Rodriguezovi na sve to isčekuju i povratak sina i brata, marinca Jesse-ja, koji se vraća sa trogodišnje službe iz Iraka. Pored njega u mamino i tatino gnezdo stižu i ćerka Roxanna koja u Holivudu bezuspešno pokušava da napravi karijeru i perspektivni stariji sin Mauricio koji stiže sa svojom suprugom Sarah-om, koja umesto da rađa sinove rađa poslovne planove. Pored njih, epizodno dolivaju ulje na vatru dva radnika u očevoj prodavnici (od kojih je jedan odvajkada zaljubljen u Roxannu) i bivša Jesse-jeva cura, koju je šutnuo napismeno pre odlaska u Irak.

Dok se za prvom večerom razmenjuju sitne porodične čarke, mama saopštava da se razvodi od oca, jer misli da je vara. Ispostaviće se kasnije da je taja (Alfred Molina u naporu da bude Gabriel Byrne) zapravo terminally ill, kao i da je nova izabranica njegovog srca zapravo njegov onkolog. Ali, u trenutku kada vam se to otkrije (ako vam kao meni nije bilo odmah kristalno jasno da je Molina takav gabor da nema šanse da taj drpa nešto) već ćete ionako biti debelo besni na sebe što ste spucali satipo svog života na ovo mierda.

Nothing Like The Holidays sem par izreka na „portorikanskom“ ne nudi apsolutno ništa što predstavlja neku vrstu autentičnog „latino“ pogleda na dramaturšku matricu (spajanje-raspad-spajanje) koju smo toliko puta videli. Čak šta, svi očekivani klišei (evociranje uspomena, prozivke, stare ljubavi, prećutano i neprećutano, neka simbolična stvar koja definiše porodicu (ovde-staro drvo koje se ne da poseći) postaju još bolnije očigledniji, jer deluju kao dramica o beloj američkoj srednjoj klasi za koju je neko kastovao tim Portorikanaca. A ne bi me čudilo ni da je to bio uslov da neki latino NGO ljuljne pare za ovaj film.

selektah: 2 / 10

PS Ako vam se gleda neki dobar film o porodičnom riunijonu predlažem danski Festen iz 1998. Vrlo je zabavan...