Premijere: ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE

a) (stvarno) srpski kandidat za Oskara (u senci)

b) sve što je Želimir Žilnik želeo da zna o seksu, a nije smeo da pita

c) turbonihilizam (supermrtav i superbeo)

d) drugi najbitniji srpski film u poslednjih dvadeset godina

Birajte.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE

r. Mladen Đorđević

selektah: 9 / 10

Vrline:

Ovo je film koji je Srbija zaslužila. I dobila.

Kako idemo ka kraju filma tragedije postaju sve bizarnije i nepodnošljivije kao u filmu Dancer In The Dark, Larsa Von Triera. Samo ovde smeh Srbina ne spasava.

Posle dužeg vremena Srbija ima Dogma film u kome je produkcijska nužnost uspešno pretočena u stil.

Činjenica da je Život i smrt formalno „lažni“ dokumentarac u isto vreme otvara prostor da se dileme koje ima reditelj Marko (u filmu) posmatraju kao i dileme koje je (možda) sam Đorđević imao tokom snimanja ovakvog filma. Dok se Marko pita zašto snima takve filmove, i nastavlja sa istim (sve do kraja) i mi se pitamo zašto gledamo ovakav film, i nastavljamo sa gledanjem (neki ne i do kraja).

Upotreba naturščika je magična. I ozbiljno će uticati na naše odluke da se uputimo u neke krajeve lepe naše. Srbije.

Scene seksa i nasilja su „do koske“. Kao nikad do sada u srpskom filmu (videćemo da li će Srpski film uspeti to da nadmaši).

Scene neseksa i nenasilja su jezivije.

Život i smrt porno bande je prvi pošten obračun sa istorijom koja je za nama. Jer nema pobednika.

Cravenova verzija Last House On The Left dobila je svoj oficijelni srpski rimejk. Koji je bolji od originala. Treba napomenuti.

Konačno je stvorena „nova realnost u Srbiji“ („nova srpska realnost“) u kojoj se mogu snimati filmovi.

Glumci (Predrag Damnjanović /Vanja/, Ivan Đorđević /Ceca/, Radivoj Knežević /Johnny/, Nataša Miljuš /Sofija/) postavili su standard šta (sve) glumac u Srbiji može (a i treba) da glumi. Kadsemoramorase.

Joca Jovanović. Žika Pavlović. Mladen Đorđević.

Mane:

Mislim da su datumi (koji određuju kada se radnja dešava i koji tvore dnevničku strukturu filma) bili nepotrebni. Komplikuju i zbunjuju. I tek povremeno imaju svrhu.

Struktura filma, oivičena podnaslovima, nije baš najsrećnija. Segmentira sadržaj koji bi lepo mogao da se ispovraća po nama i bez pauza.

Glumci (Srboljub Milin /Franc/, pa i sam Mihajlo Jovanović /Marko/) povremeno govore replike sa godarovskom neemotivnošću, ali ne ostvaruju distancu i začudnost, već deluju patetično. A često i glupo.

Na kraju nam samo ostaje da se nadamo da nisu stvarno zaklali kozu...