09 October 2009

Premijere: OTMICA U METROU 1 2 3

Jedina zanimljiva stvar u vezi sa ovim filmom jeste razmišljanje o tome kome je bilo dosadnije- onima koji su ovaj film pravili ili nama koji smo ga gledali







OTMICA U METROU 1 2 3/ The Taking Of Pelham 1 2 3

r. Tony Scott

selektah: 2 (zbog Travolte)/ 10

Smorili biste se kada biste čuli na koliko načina sam hteo da započnem pisanje ove recenzije.

Taking Of Pelham 1 2 3 nije film koji iritira svojom glupošću i predvidljivošću koliko svojom potpunom irelevantnošću za bilo koga sem Tony-ja Scotta. U predugačkoj filmografiji ovog „holivudskog reditelja“ (u najgorem smislu te sintagme) on je još samo jedan dokaz one stare da ne jebe lep, nego uporan.

Šta imamo ovaj put? Rimejk akcionog filma (iz 1974.) sa taocima u podzemnoj železnici u kome glumi Scottov omiljeni glumac, Denzel (brate!...) Washington. Nisam gledao originalni film, pa ne mogu da poredim. Ali, dopustićete, da premisa o tome kako neki ex-volstritovac (nikad satanskiji Travolta), odlučuje da kidnapovanjem ljudi u metrou izsimulira teroristički napad, obori vrednost akcija na berzi i iskoristi to za laku i veeeliku zaradu, sa strane logike i izabranog načina da se to učini i nije baš najpitkija stvar. Naročito ne 200fakin9. kad se svet već dobrano navikao na svakakva (bird and swine flu included) sranja! To je nemaštovito čak i ako se priča o volstritovcu koji drži taoce posmatra kao metaforično poigravanje sa aktuelnim ripofom (ejkejej „žrtvovanjem“) života sirotih Amera tokom nedavne (valjda je završila?) ekonomske krize.



Sama „superstar“ podela ruši svaku nadu da ćemo prisustvovati nekakvoj iole autentičnijoj drami između glavnih junaka. Jer već je sa plakata jasno da Travolta, kao bad guy, mora da zagine, a dobri Denzel mora da „spasi dan“. I nema tu ničeg arhetipskog sem arhetipske Scottove lenjosti da filmu priđe na bilo koji drugi način sem naramkom novih softvera. Pokušaj da se junaci učine moralno ambivalentnim (Denzel je primao neki mito, Travolta krivi sistem i bulazni neke religiozne tirade o pravdi) je potpuni kliše. O naporu koji je uložen u to govori (bode oči!) i činjenica da je Denzela bolela kita da promeni svoj „holivudski luk“ ili, barem, izvadi dijamantsku minđušu iz uva ne bi li nam autentičnije dočarao mučenog dispečarčića Waltera Garbera.

Ne znam ni sam šta je tačno privolelo Scotta ovoj „statičnoj strukturi“ (otmičari u vagonu- svi ostali u centrali), jer on obično voli da divlja tehno-režijom, ali zato je sve što mu je bilo uskraćeno itekako nadoknadio u svakoj prilici koja mu se ukazala. U najvećom broju slučajeva izluđujuće iritantno. Na osnovu ubrzavanja, usporavanja, zumova, odzumova i spotovske montaže u samoj špici pomislili biste da vas očekuje Die Hardest na steroidima! A umesto toga dobijate, brat-bratu, jedno četrdeset minuta uzajamnog kvazi-ispovedanja preko dispečarskih toki-vokija. Čak i ono malo scena akcije deluje prilično jalovo i/ili isforsirano, a o tome da je James Gandolfini (igra gradonačelnika) ponudio više dok je u Sopranos-ima u gaćama silazio po novine ispred kuće ne želim ni da pričam. Isto važi i za potpuno marginalizovanog Torturroa (pregovarač).

Zamišljam radnicu u Žapcu kako kaže- „igraju Denzel Washington i Travolta, opaasna akcija...“. Jel biste naseli?




1 comment:

  1. beogradu nije potreban metro. indeed.

    ReplyDelete