L’OREAL CINEMANIA: THE COUNTESS

Iako bez pretenzija da to bude, The Countess jeste metafora modernog sveta koji traga za bilo kakvim izvorom mladosti

Mađarska grofica Erzebet Bathory živela je na prelazu iz XVI u XVII vek. Njena borba da ostane večito mlada čini je pretečom Cher ili Demi Moore, jedino što su njeni metodi za podmlađivanje verovatno poslužili brojnim satanističkim kultovima kao izvor inspiracije. A možda i mladosti. Grofica Bathory, verovala je naime, da je mazanje krvlju devica može podmladiti, što je očekivano razgoropadilo ionako primitivni seoski živalj.

Julie Delpy koja je prethodnim (i to svojim drugim) rediteljskim filmom, 2 Days In Paris, pokazala da ima i šta da kaže i kako to da kaže, sa Groficom je, očigledno, pokušala da ozbiljnije zakorači u rediteljske, a bogami i scenarističke vode. Pre nego što vas upoznam sa razlozima ovog neuspelog transfera, priznaću vam da najveći kvalitet ovog filma, paradoksalno, leži u činjenici da odabrani materijal, čak i način na koji ga je Delpy oblikovala, naslućuje ogroman potencijal. Ona je priču o krvavoj grofici postavila kao fatalnu ljubavnu priču, gde je njena opsesija mladošću duboko utkana u strah od toga da bude ostavljena i stara, pre svega od čoveka koga voli. Nakon toga, odličnom postavkom okruženja, mahom sastavljenog od podmuklih i grabežljivih likova, Delpy je kreirala maestralan seting za poigravanjem istinitošću u legendi o krvavoj grofici. Jer sve je to lako moglo biti nameštaljka ljudi koji su imali interesa da joj dođu glave.

Nažalost, u praksi, The Countess je sapletena mnogim amaterskim greškama. Pre svega, internacionalna ekipa glumaca (Francuzi, Ameri, Nemci, Rumuni...) koji glume na engleskom nije se baš najbolje snašla, pa tako pola, ionako izveštačenih replika, zvuči još anemičnije i isceđeno od bilo kakvih osećanja. Isto važi i za njihovu glumu, i to praktično u svim slučajevima sem same Julie, čiji su bled ten i androgena pojava savršeno dočarali dehumanizovane potrebe grofice Bathory.

Nevelik budžet sveo je eksterijere na par nevešto snimljenih šuma i proplanaka, dok je scenografija enterijera bila u skladu sa protestantskim asketizmom, ali na način tek malo bolji nego u jugoslovenskim kostimiranim filmovima.

Režija, koja je svojim dogmastim stilom elokventno ispratila mladi par u njihovoj pariškoj buri u 2 Days In Paris, u The Countess nije ni malo želela da rizikuje, tako da retki detalji (poput muve koja izleti iz nosa njenog mrtvog muža na odru) svedoče o autentičnom talentu, ali i o strahu da se on iskoristi. Zbog toga The Countess deluje zastarelo, nedinamično i sa manje strasti, pa čak i one uzdržane, nego regularni engleski ekvivalenti. S druge strane, treba biti zadovoljan što Delpy nije angažovanije insistirala na feminističkom uglu gledanja na stvari koji bi žene prikazao kao žrtve večito mladog sveta muškaraca.

selektah: 5 / 10