Po stepenu neverovatnosti „istinitih događaja“ koji su nam prikazani ovo je u rangu sa Fargo. Ali po stepenu simpatičnosti ova satira američkog korporativnog i pravnog sistema stoji bolje nego Burn After Reading
The Informant! (sve sa uzvičnikom na kraju) je dobar, loš, blesav film.
Dobar je, jer je Matt Damon zaista (oskarovski) odličan kao korporativni predsednik, Mark Whitacre, koji, što zbog toga što je blesav, što zbog toga što možda boluje od bipolarne ličnosti, zavija u crno i sebe i kompaniju za koju radi. A sve u želji da bude od koristi američkom pravnom sistemu i idealu pravde. Naravno, sva poenta cele priče, baš kao i u većini filmova braće Coen, nije u tome što je jedan čovek lud, blesav ili mentalno poremećen, već što se i svi ostali lako prihvataju njegov način. Jedina zamerk(ic)a koja se može postaviti ovome što je dobro jeste što, kako godine odmiču, Whitacre izgleda sve mlađe i mlađe. A onda ode u zatvor i izađe iz njega i više ne liči ni na šta, pa ni na sebe. Videćete, u ostalom...
Loše je što Soderbergh nije ni do početka snimanja, a s obzirom kako film izgleda- ni do kraja snimanja, odlučio kako The Informant! treba da bude stilizovan. Vizuelno, ovaj film kostimima Whitacreove žene deluje kao da su pedesete, a Whitecreovim odelima i kaputima kao da ga je obukao Kluz. Tekstura slike je kao na lošim (VHS kopijama/) filmovima iz osamdesetih, sem u slučajevima kada neočekivano blesne u šezdesete ili sedamdesete... Što sve nije baš zgodno za film koji se dešava u devedesetim. S druge strane, ton filma varira od smejanja-bez-grimase kakvo obično krasi filmove pomenutih Coena, dok s druge strane Soderbergh nikada ne dopušta da stvari zamirišu „preozbiljno“ ma koliko preozbiljne bile, pa imate utisak kao da gledate korporativnog Austin Powersa u nekakvoj korp-drami poput The Firm, koja se i citira u samom filmu.
Blesavo je to što dobro i loše funkcionišu sve bolje kako film odmiče. Inicijalna premisa po kojoj Whitacre „u želji da pomogne“ postaje FBI-ov doušnik u kompaniji u kojoj radi, relativno brzo postaje sprdačina od istrage koja potom niskom efektnih scena izbacuje Whitecrea u prvi plan, ali kao čoveka koji uopšte nije toliko blesav koliko smo mislili. Već je još blesaviji.
Što se mene tiče, ova vrsta odnosa prema stvarnom funkcionisanju tržišta daleko je i zanimljivija i ubedljivija od „ozbiljnih“ filmova sa sličnom tematikom poput Constant Gardner, Michael Clayton, Lord Of War, International ili Insider (koji je najbolji od pomenutih, ali...), a definitivno je bolja od mentalnih wanna-be-camp pobačaja poput Duplicity. Jednostavno, galerija likova/frikova, na čelu sa Whitecreom, koja defiluje ovim filmom deluje neverovatno verovatno.
U izvesnom smislu, a posmatrano u okviru Soderberghovog opusa, ovo je muška i očiglednije zajebantska verzija Erin Brockovich odnosno primisli da „jedan čovek može da napravi neophodnu razliku“.
selektah: 7plus / 10
No comments:
Post a Comment