ZBIGNIEW PREISNER - Requiem For My Friend

Zašto je ovo možda najvažniji album koji sam čuo poslednjih desetak godina

Već sam vam to pričao, a verovatno ste to do sada i sami skapirali- najbolja muzika pravljena je u periodu kada ste imali između 15 i 20 godina. Već neko duže vreme pasionirano sakupljam diskografije svih mogućih, pa i najsitnijih, bendova koje sam voleo u tom periodu svoga života. To je muzika koju bih/ ću poneti na pusto ostrvo. Ako do poplave dođe.

Pre neko veče sam u Moć veštica pustio Robert Cry Band i njegovu genijalnu pesmu Don't Be Afraid Of The Dark i sećanje na period kada sam tu pesmu prvi put čuo (Diskomer Studija B) podsetilo me je i na način na koji sam određene izvođače, "poput njega", otkrio. Da, to je bilo doba pre Interneta i Pitchforka. Imali smo samo neredovni NME i B92. I preko njih smo sa manje ili više obrazloženja bili servisirani raznim stvarima. Ali, ja ne govorim o tim stvarima i tom posrednom filteru kome sam bio izložen. Ja govorim o sporadičnom. Sećam se kada sam prvi put čuo Soul II Soul i Keep On Movin, sa albuma koji sam u svoju svesčicu zaveo kao Clap Classics Vol. 1. Sećam se Waltz Darling, Malcolma McLarena kada apsolutno nisam imao pojma ko je to, pa čak ni da je on već bio "slavan" sa Double Dutch. Sećam se kada sam po prvi put čuo Sakamotoa i Sylviana u Heartbeat, a posle Sakamotoa u Nuages. Ili Cuts You Up, Petera Murphy-ja. Sve nemajući pojma ko su ti ljudi. Lepio sam se samo na muziku. Na nefiltrirani, ničim dodirnuti zvuk. Imam desetine kaseta na kojima su zaturene pesme "takvih" izvođača, od kojih o nekima ni sada ne znam ništa. Sem te jedne pesme koja je zatresla strune.

Eto me u sadašnjosti. Raznorazne okolnosti su tako postavljene da ja praktično više nemam načina da stignem do neke muzike, a da mi ona, na ovaj ili onaj način, nije prethodno najavljena, da već nisam stvorio neku predstavu ili predubeđenje u njoj, da je nisam već kontekstualizovao, ne samo unutar sopstvenog slušalačkog iskustva, već i raspoloženja i prilike u kojima će ona moći da se konzumira, kao i vremena koje će joj, skladno tome, biti dato. Muzika do mene stiže posredovano, i to i nije toliko loše, jer u startu biva napravljen izbor koji racionalizuje bavljenje njome. Što je u okolnostima svedostupnosti svega spasonosno rešenje.

Ali, postoje filmovi! Filmovi koji imaju komponovanu muziku ili kolažne saundtrake i ta muzika napada me "nezaštićenog" i direktno, u srce, ili levo-desno. I u poslednje vreme to mi je postao jedan od najdražih načina za sticanje nove muzike. Jurnjava za "tom pesmom koja se čula kad..."!

Tako je bilo i sa Zbigniewim. Njegovu Lacrimosa 2, koja je deo Requiem For My Friend (a friend je Krzysztof Kieslowski) čuo sam u Tree Of Life, već sam i zaboravio tokom koje scene, jer tolika je bila snaga pesme. Neprekidno sam preslušavajući saundtrak kliktao natrag na ovu pesmu. Očaran. RazbiVen. Razvaljen.

Šta ja znam o ovakvoj muzici? Ništa? Podseća me na Wim Mertensa i Phillipa Glassa i njihove motorične tretmane operskih glasova i klavirskih nota. I malo mi liči na Bacha, ali to više jer bih ja to hteo, nego što tako jeste. Nemam ama baš nikakvih pretenzija da recenziram ovaj album. Na kome imate opersku divu (Elzbieta Towarnicka) koja peva kao da dvadeseti vek tek treba da zakorači u 1914. godinu. A ispod su vrlo tužni tonovi. To je sve što umem da kažem.

Najbitnije do svega je da od ovog albuma u mojoj kući slušanija samo nova P.J. Harvey (i to samo zato što je slušam još od aprila). O Zbigniewu sam saznao taman još toliko da je radio muziku za filmove Kieslowskog. Nekako ne želim da se išta ušunja između muzike i mene.

Iako je muzika supertužna, ja sam vrlo srećan čovek u njenom društvu.