Michel Houellebecq - Karta i teritorija

Mogućnost jednog romana

E, hebiga, sad sam još postao i književni kritičar. Ali, imaju ta dva savremena pisca koja volim i srpski izdavači su se potrudili da nam njihove nove romane što pre prirede... Prvo kraći.

Nije mi se dopao i mislim da je šitina. I ne znam zašto Michel misli da mi koji ga volimo, volimo i da drkamo na njega.

Ako se ne plašite spojlera čitajte dalje.

Karta i teritorija je priča o usponu i fejdautu vizuelnog umetnika Džeda Martena (sva imena pišem po sećanju, pa ne zamerite ako ima grešaka) koji svojim radovima pravi analizu sveta čiji je tehnološki napredak višestruko prešišao onaj duhovni. Kao i svi Houellebecqovi junaci i on je zatočenik potrebe ni za čim, kratkoročnog seksualnog interesovanja za lepu ženu i senkovite činjenice da je "nečiji sin". U tu priču Houellebecq je potom uselio i sebe, kroz jedno bezdušno autoportretisanje u kome će (verni) čitalac očajnički tražiti bilo kakvo parčence njegovog bitka koje bi eventualno otvorilo put bilo kakvoj simpatiji za... "to". Sa egom koji je verovatno koliki i Francuska, Michel se nije zadovoljio time da kroz preplitanje sudbine dva umetnika izrazi samog sebe, već je potkraj uveo i jednog francuskog inspektora, podjednako sterilnog i nekomunikativnog koliko i ova dvojica, čija je jedina funkcija bila, ako ćemo iskreno, da broj strana digne iznad dvesta.

Karta i teritorija nije "analiza modernog francuskog društva", kako to na poleđini srpskog izdanja piše. Osim ako par spominjanja Rusa ne čini "analitičko proleće". Karta i teritorija je mogla biti up, close and very personal jednog čoveka sa svojom domovinom, koji je od oduševljenosti njenom kartom stigao do parčeta samo svoje teritorije, ali Houellebecq je otkrio Wikipediju i nije žalio strana da "roman(t)izuje" raznorazne činjenice do kojih je brauzujući stigao. Kao posledica te mogućnosti za "lakim pisanjem" došlo je do toga da se sama priča istanjila na pedesetak strana od kojih je većinu progutala geneza biografija likova koje upoznajemo. U samom romanu, po mom mišljenju, nema ni jednog autentičnog odnosa. A jedini trenutak neočekivane briljantnosti odigrao se po Džedovom stizanju u Cirih. Sve ostalo je već i reprizirano u njegovim prethodnim romanima, s tim što je sada emotivna dubina izloženih sudbina tanja od novinskog papira u koji umotavamo rebarca za kera.

Houellebecq kao lik nije žalio primera za svoj apatični nihilizam i alkoholisanu mizantropiju, Houellebecq kao pisac još jednom je demonstrirao da u susret jedinom izvesnom trenutku naših života možemo da krenemo apsolutno svesni da je naše postojanje bilo tek nešto smislenije od hiljadugodšnjeg sjaja zvezda. Sticanje materijalnih blaga, istina, pomaže podnošenju te bolne istine (oko bezgrešnih performansi Audija smo se obojica složili). I to je stvarno jedina proturena istina ovog romana- Get rich and then die tryin something else...

Pretpostavljam da i među vama ima dovoljno pametnih ljudi koji će u određenim momentima prepunim referenci na savremenu umetnost, kulturu i istoriju, poput okolnosti Michelove smrti, naći odgovarajući kod za čitanje postavljenih motiva i razumeti smisao takvih slojeva, ali ja nisam baš toliko obrazovan da to sam uradim. Mada me više pogađa što nisam bio motivisan ni da se potrudim.

Ako počinjete sa Houellebecqom, nemojte odavle.