SUCKER PUNCH

Nažalost, ovaj film nije urađen ni po kakvom stripu ili slikovnici pa da možemo da kažemo da Snyder nije baš najbolje shvatio isti ili da je napravio "loš transfer na veliko platno". Ovaj film je ono što izlazi iz dupeta najgorih reditelja

(Koliko sam recenzija započeo ovako) U mojoj knjizi Zack Snyder je autor tri i po odlična filma. Zato sam i uzeo da gledam Sucker Punch (konačno!) iako su mi svi govorili da ima boljih načina da se proćerdaju skoro dva sata života (Preokret!).

Objektivno: ovo je najgori film koji sam pogledao na engleskom jeziku ove godine.

Subjektivno: nikada sebi neću oprostiti što nisam manje principijalan.

Sucker Punch je priča o tinejdžerki Baby Doll (svaka sličnost, a ima ih, sa Bebi Dol je slučajna) koja pokušava da pobegne iz mentalne institucije u koju ju je strpao zli očuh nakon što je, igrom nesrećnog slučaja, ubila svoju mlađu sestru. Svemu tome prethodila je smrt njihove majke. Po dolasku u ludaru Baby Doll maštom kreira svet u kome su neočekivano zgodne lujke zapravo igračice sleš prostitutke koje zli bolničar/pimp rentira svojim gostima. Devojke pre nastupa vežbaju u baletskoj školi neke ruske madam. Međutim!...

Kada Baby Doll zaigra otvaraju se novinovi svetovi koji izgledaju kao unutršanjost kompjuterske igrice, unutar kojih Baby Doll i njene četiri ortakinje, poput Charliejevih džiajdžoovaca čas ubijaju zombi Švabe u II svetskom ratu, čas kolju bejbi zmaja izvršavajući kretenske zadatke koji su svi, paj sad!, alegorija za stvari koje treba uraditi u stvarnom svetu da bi se pobeglo iz ludare. Na koji način vitlanje mačem, pucanje iz bazuke i sloumoušn gimnastika "s ove strane mozga" gostima izgledaju kao impresivni ples (jer se ubiše od aplaudiranja) nikada nije objašnjeno.

Početak i kraj filma su "stvarnost", vizuelno režirana kao serija muzičkih spotova koje obično pokrivaju solidne obrade popularnih hitova (Sweet Dreams, Where Is My Mind). Praktično bez dijaloga, sva u naponu da prazninu ispuni makar simulacijom emocije. Svet bordela je prvi nivo mašte koji vizuelno i dramaturški nastavlja matematičku preciznost Watchman. U njemu ima još manje emocija, ali se prostor za njih još žešće pravi. "Inception" nivo je retardirana simulacija kompjuterske igrice koja se čak četiri puta (od nekog trenutka pomutio mi se um i počeo sam da premotavam film) ponavlja po istoj matrici- cure dobiju zadatak, mi ne brinemo za cure, jer one ne mogu da poginu (a kako bi, kad skaču iz aviona bez padobrana?), mačevi i eksplozije sevaju, zadatak je izvršen...

Sucker Punch je toliko nepodnošljivo g.l.u.p., dosadan i besmislen da zaista kod svakog normalnog gledaoca (da suzim- kod onog koji nije slep) priziva pitanje- da li je ovo iko (IKO!!!) odgledao pre puštanja u bioskop?

I nemoj neko da mi je pomenuo fetišizaciju, kemp ili post-ironiju. Čak ni post-sviranje kurcu.

SELEKTAH: DNO DNA!