NOVE SERIJE

The Exes, Black Mirror

The Exes je novi sitkom veterana Marka Reismena koji je u svojoj dugačkoj karijeri scenariste radio i na "takvim" sitkomima kao što su Dear John i Fraiser. Ovaj novi u Friends aranžmanu bavi se grupicom ljudi koji sticajem okolnosti žive u stanovima koji su jedan naspram drugoga. U jednom živi (kraljica) Kristen Johnston, koja igra advokaticu za razvode, a u drugom žive tri razvedena muškarca, kojima je ona bila advokat. U prvoj epizodi pratimo kako se treći doseljava u stan kod ove dvojice i prevazilazi svoj bračni raskid.

Ovo je jedan oldskool sitkom i po načinu na koji je pisan (bilo šta iz osamdesetih) i po načinu na koji je režiran (bilo šta iz osamdesetih) i glumljen (u osamdesetim su svi šmirali na TV-u). Nije rđav, jeste povremeno smešan, ali tokom gledanja istog imaćete utisak kao da ste na moru u Egiptu zarobljeni u sobi zbog stomačnog gripa sa jedinim kanalom na kome ne idu vesti, već reprize sitkoma iz osamdesetih.

Ali, hebeš The Exes...

Na Black Mirror pažnju mi je skrenula miss bbkov. Nažalost, ne pravim rečima. Ona je rekla da je seriju napisao Charlie Brooker, Guardianov kolumnista koga su mi hvalile pticoubice i čijih sam par forvardovanih kolumni pročitao sa zadovoljstvom ne setivši se da ga bukmarkujem (učinjeno!), a ne (HEBOTE, KAKO NEKE STVARI SAM NE ZAPAMTIM?!!) autor jedne od najboljih zombi ekranizacija ikada- Dead Set!

Sva sreća pa sam prvo odgledao prvu epizodu, a onda izguglao i otkrio i zašto mi se vrlo dopala.

Baš kao i Dead Set i Black Mirror pravi korak dalje u odnosu na tradicionalnu ili klasičnu britansku satiru čiji progres mi je donekle poznat u segmentu koji bi eventualno povezao The Office sa The League of Gentlemen sve do Little Britain, a to je guranje apsurda unutar realistički postavljenog okvira do verovatnih granica apsurda. Osećaj blama je ono što obliva gledaoca koji ne veruje šta ga je sa TV-a snašlo. Britanci to, bez sumnje, umeju najbolje.

Ako ima bolje preporuke od same premise prve epizode Black Mirror vi mi javite koja je. Dakle, neko je kidnapovao vrlo popularnu, vrlo princezadajanastu princezu Susannahu i kao uslov da je pusti traži da britanski premijer pojebe svinju i da to uživo prenesu svi britanski zemaljski i satelitski kanali.

Ono čemu u nastavku prisustvujemo su pokušaji da se to spreči, hendluje u očima javnosti, istraži na mikro planu (premijerove bračne zajednice), sagleda kroz percepciju javnosti i "njenog mišljenja", zatim javne debate... Sve smrtno ozbiljno urađeno kao (i to je ključno) što bi se desilo da se nešto tako stvarno desi.

Brooker koristi događaj da isplete mrežu od komunikacionih sredstava (telefona, Interneta, YouTube-a, mejlova...) koji sa lakoćom komplikuju čitavu situaciju pokušavajući da nam dočara na koje načine bi se odvijala naša percepcija čitavog događaja odnosno u kojoj meri bi ona bila definisana upotrebljenim sredstvima. Drugim rečima, svi živimo u zenici javnosti.

Sad idem da gledam drugu epizodu.