У ЗЕМЉИ КРВИ И МЕДА

А шта сте очекивали?

НАПОМЕНА: Како ме је @timjohnbyford обавестио верзија филма која се приказује у нашим биоскопима је на бошњачком/српском/језику који разумемо. Верзија филма који сам ја гледао (VOD рип са нета) је на енглеском. Дакле, филм није нахован на енглески преко поменутих језика, већ глумци све реплике, са својим матичним акцентима, изговарају на енглеском. Што значи да је Анђелина практично снимила два филма, али и да су глумци имали незахвалан професионалан задатак- да оно што им је поверено не само глуме на језику који им није близак, већ и да двапут, а на различите начине, из себе црпе емоције и креативну енергију за потребе постављеног задатка. С обзиром на природу овог филма и обилан број тешких сцена претпостављам да то није било нимало лако. Наслућујем да је пуки разлог за ово плаћено цимање то што се америчка публика гади на титлове колико и Срби на суживот са Шиптарима.

У свом приказу филма ја ћу пробати да се не бавим стварима које сте већ чули са свих могућих страна, сем у случају када дискутујем са њима.

Многи су филму замерили да је сценарио лош и да је лоша прича лоше вођена никуда. С обзиром да је Анђелина Земљу крви и меда замислила као љубавну причу између Муслиманке и Србина током рата у Босни, овај филм формално, али доста лабаво, испуњава ту намеру. Једино што је њихов однос све сем љубавни. Уводна секвенца нам показује Ајлу која се спрема за излазак, потом њен боравак у клубу са Данијелом, и све се то завршава, симболично, експлозијом која ту романсу прекида. Не знамо зашто (зашто Данијел није побегао са Ајлом негде, зашто је није склонио на сигурно, ако је толико воли?...), не знамо ни колико је ова романса трајала (што би требало да обезбеди уверљивост остатка филма), а не знамо ни колико су се њих двоје волели (да ли им је ово био неки први дејт или је требало да се узму за месец дана?). Нестрпљива Анђелина већ скаче у ковитлац рата где српски паравојници организовано одводе Муслиманке у некакав логор (где ће ове бити мешавина џој дивижна и послуге). Тамо Данијел у едукативном покушају силовања препознаје Ајлу тек мало пре него што јој га је завукао. Иоле неретардиран гледалац овде мора да се збуни волуменом и квалитетом њиховог односа пре овог сусрета. А тек ће оним што следи.

Након тога, како рат одмиче, Данијел ће прво скривајући од својих ратних другова кришом да брине о њој, да би на крају, када се рат већ примакне свом крају, она постала "ексклузивно његова", али и предмет озбиљних примедби на рачун чистоте његовог српства. Ми ћемо у међувремену сазнати каква је стравична судбина задесила Ајлину сестру (српски паравојници су њену бебу бацили кроз прозор, јер је гласно плакала), али и то да је Данијел син извесног Небојше (Шербеџија) који је осмишљен као неки прототип генерала Младића, као и да је њему "униформа" у крви, а самим тим и све "обавезе" које са њом иду.

Анђелинин филм наизменична је мешавина приказа безумног терора српских паравојних формација над муслиманским живљем и мелодрамских, артхаусичних, еротизованих дружења Данијела и Ајле у интими његове све веће собе. Никакве праве драме, развоја приче или ликова ту нема, филм једноставно даје инсерте из хронолошког развоја рата који су на жлебовима различитих периода обично пропраћени неким телевизијским или радијским преносом који, пре свега, иностраном гледаоцу даје пресек ситуације тј развоја рата.

Слике насиља паравојних формација биле су најчешћи и највећи предмет (српске) критике. Српски паравојници силују по цичи зими већ после дванаест минута од почетка филма, убрзо потом бациће бебу кроз прозор зграде, убијати цивиле које истерују из њихових домова, користиће отете жене као живи штит у борби против муслиманске војске, иживљаваће се на најразличитије начине над отетим Муслиманкама, снајперима ће гађати цивиле по Сарајеву... У Анђелинином низу свих ових зала нема никакве нарочите градације, а сем у лику Данијела и донекле његовог оца Небојше нема ни никакве индивидуализације ових зликоваца. Српски злочини су као немачки злочини у "партизанским филмовима", једна дифолт активност која се не доводи у питање и самим тим код гледаоца не производи ону врсту згражавања и љутине коју би требало. Један од последњих сусрета "Небојшине екипе" одвија се у некој старој вили са високим плафонима и све изгледа као реплика неког "фајнал солушн договора" нацистичке екипе. Као коментар и паралела то функционише, али једнодимензионалност у приказивању српске паравојске штети филмској причи, уверљивости испричаног, а самим тим и свим оним жељеним консеквенцама, пре свега националном, српском преиспитивању.

Ни љубавна прича није ништа боља. Ја сам се у неком тренутку понадао да ће Анђелина ствар тако поставити да двоје људи који су имали некакву романсицу пре рата (или се он баш ложио на њу) у вихору рата почиње да, силом прилика, свој однос доживљава као битнији и фаталниј него што он заиста јесте, свако из својих побуда- она да се спаси, а он да олакша савест. И да то на крају кулминира тренутком у коме се они можда заиста заљубљују једно у друго, али тада је већ прекасно за све. Нажалост, ништа се од тога не деси. Чак шта, Анђелина у неким моментима обликује ту причу прилично конфузно и контрадикторно (он не зна да је она имала изложену слику у локалном музеју- па кад је онда слика тамо постављена, ако их је рат затекао заједно?...). Ако се Ајлина емоционлна и свака друга конфузност још и може тумачити као очекивана женска реакција на језиве догађаје, Данијел није ништа друго него психо. Он није момак коме је рат немио, а како нам Анђелина касније каже- он је у ратним харањима чак надмашио оца. А опет с друге стране ми не видимо ни шта је то у њему што га тера на зверства, нити где се то он лично истакао. У његовој везаности за Ајлу има превише необјашњене промаје тј све се може објаснити само тиме да је он психопата. Његова лична капитулација на крају филма никако не произилази из лика, већ је памфлетска порука саме редитељке "шта су српски паравојници морали да ураде" на крају (рата). Но, како је и она изнуђена и тај моменат делује језиво исфорсирано и нема снагу да затвори филм.

Анђелина није донела неки "свој" поглед на рат, а нарочито не на онај у Босни. Осим ако повремено бујање боја у тоталима (небо) и естаблишмент кадровима (зграде) не рачунате као релевантан ауторски допринос. С обзиром да је У земљи крви и меда, према њеним речима, требало да буде филм који (кроз љубавну причу) приказује страдање Муслиманки (а самим тим и свих жена) у овом рату, тим женама она се није позабавила колико заслужују. Сем Ајле и њене сестре (која није била у логору) ми једва да имамо издиференцирано још неки женски лик, њене патње или судбину. А парадоксално, приказана нам је баш она која је, опростите ми на цинизму, у том рату уживала примијум третман с обзиром на околности.

Оно што мене буни јесте како, рецимо, Шербеџија, који је, наводно, и некакав Анђелинин пријатељ, по читању сценарија није нашао за сходно да јој укаже на евидентне мане истог. Коначно и њему је поверена улога флиспапир танког српског ворлорда који је и у неким јаднијим екранизацијама босанског рата био боље елабориран од овога. А питам се зашто су главе у песак забили и остали српски и босански глумци који су свакако боље и више од Анђелине знали и шта се дешавало и како оно што је она замислила може филму (а не српској публици или некој другој) да се обије о главу. Не кажем да је то била њихова обавеза, али с обзиром на амбиције филма, бескрајно осетљиву тематику и потенцијалне консеквенце (није ли нас Анђелинин филм опет мало заратио, а?), можда се могло мало помучити зарад успешнијег остварења вишег циља.

У земљи крви и меда је филм са много крви и без имало меда, али оно што је још битније- он фундаментално одбацује идеју да се они "смијешано најлакше пију".

СЕЛЕКТА: 1/ 10