UN CUENTO CHINO

Na FEST-u je pisalo da je ovo najbolji argentinski film 2011. godine

Un Cuento Chino (ili Kinez za poneti, kako je kod nas preveden) počinje fenomenalno. Apsurdno. Duhovito. S vrha. Bez pardona. Obećavajuće. Nepredvidivo.

A onda, kako film odmiče, svaki od ovih epiteta bledi manjom ili većom brzinom. Najviše od svega mori predvidivost, a najduže neduhovitost.

Na samom kraju dobijamo jednu priču koju bi onaj sin Duška Radovića što se bavi filmom možda napisao i pretvorio u isti ovakav film.

I onda bi, možžžda, na nekom argentinskom FEST-u pisalo- "Najbolji srpski film 2011. godine", i Argentinci bi zaintrigirano išli da gledaju o čemu se radi, očekujući... šta? Jebote, stvarno- šta?!

Da vam sad ne otkrijem kako i posle čega, jedan Kinez stiže u Buenos Aires. Tamo, da vam sad ne otkrivam kako (pošto je mnogo glupo) on postaje teret/podstanar/cimer jednom nadrkanom prodavcu šrafova i eksera (i tome slično) koji živi sam. I podseća na mene. Obrvama i temperamentom. Kinez ne govori španski, a trgovac govori samo kad baca hejt. Svaki sa svojom mukom njih dvojica će posle niza peripetija uspeti da jedan drugome promene živote i učine ih boljima. Jer plemenitost govori sve jezike.

Tapš-tapš. Who gives a fuck?

SELEKTAH: 3/ 10