O jednom fenomenalnom albumu koji mnogi već mrze
Nijedno od prethodnih Laurelinih izdanja nije me previše zainteresovalo za nju, a usudio bih se da kažem da me je većina lahko nervirala (jer sam salonski intelektualac, pa sam krhk). Povampirenje ideje da sint-pop treba zlorabiti zarad kraut i ambijent formi ne vodi ka zabavi koja bi meni prijala. Pa čak ni u kakvom takvom (Hippos In Tanks) pop formatu. Ne volim kada imam osećaj da muzičar odnosno muzika samu sebe istražuje, bez neke naročite želje da emotivno prione uz neko živo biće ili stupi u konfrontaciju sa njim, smišljeno i namerno. Sve je nekako delovalo studentski. Quarantine, njen debi album i prvi za prestižnu (mahom, uslovno rečeno, dubstep etiketu) Hyperdub je u odnosu na sve to ozbiljan doktorski rad.
Prvo, Quarantine se ne zove bez razloga tako. Slušanje ove muzike je "ili-ili".
Drugo, ovaj album je poprilično zahtevan. Kada kažem poprilično zahtevan mislim skoro neslušljiv. A kada kažem skoro neslušljiv mislim namerno, prekokurčevito nepodnošljiv. Naravno, ne celom dužinom. Ali u najboljim delovima.
Treće, ovo je jedna elektronska ploča koja ne ide toliko napred, koliko skakuće levo-desno.
Četvrto, a zaista vas ne lažem, ja sam ovaj album pustio prvi put s namerom da mi to bude i jedini put da to činim, kao i da sebi potvrdim da ime Laurel Halo treba da izbrišem iz sveščice onih kojima treba da ti šansu. Već na tom prvom slušanju shvatio sam ono prvo, oduševio se onim drugim i zaključio ono treće. Svako sledeće slušanje bila je prijatna repriza tog sleda stvari.
Sećate li se Nico? A onog goth-gospel kvarteta (beše) Miranda Sex Garden? Zamislite da je neko inspirisan i naslušan njihovih radova odlučio da pokaže fakin (moram da prefiksiram) Fenneszu kako malo do poslednje kapi krvi isceđenih vokala može da napravi čudo preko/unutar nečega što zovemo okeanom zvukova. Na Quarantine vokali i muzika idu svako svojim putem, nema ritma da ih poveže (sem nešto malo pulsiranja u zadnjem planu u Airsick), a, što je neobično za etiketu Hyperdub, nema ni basa da unese malo toplote. Quarantine je delo belog čoveka. Ili hubota.
Zašto mi se onda (toliko) dopada? Zato što ga (toliko) ne mrzim. Ako je to neki odgovor.
Deluje iskreno. Sva ta (mhm... pa moram to tako da nazovem) pičkobolja. U Years u lupu ide par nota na klaviru i zujanje frižidera (kunem vam se), a preko toga dva glasa, od kojih se ne zna koji više odgovara upravo umrloj osobi, u nekakvom arhi-folk maniru ljubavišu jedan s drugim. Da bi se sve to pretočilo u nešto naliko zvucima elektro-ždralova i galebova koji krstare nebom iznad puste obale. Atmosfera je jezovita. Kao da smo na Zemlji na kojoj više nema ljudi. Samo statika naših nekadašnjih života. Naši mali životi pretočeni u sećanja frižidera. Bojlera. Semafora. Zamislite kako bi to bilo kada bi istoriju ljudskog roda pisao semafor.
Quarantine zvuči kao neorgansko naličje opusa CocoRosie. Napor za održanjem ili postojanjem melodije je slab, a namera da se ona osujeti ogromna. Pri tome, Laurel Halo nije taj talenat. Ali Quarantine je područje borbe na kome on ima šta da pokaže. Baš kao i na albumima Nico, baš kao i u zurenju u jednu tačku, sve je to povod samo za aktivaciju našeg unutrašnjeg oka. Ili uva. Pri tome, Laurel Halo ima solidan osećaj da izbalansira svoje prisustvo i odsustvo, pa pesme neretko mogu i bez njega (kao u Joy koja zvuči kao surfovanjem blurovanim noćnim AM stanicama), a često (kao u efektnoj MK Ultra) on pravi mini-horove multiplicirajući svoj glas u portabl verzijama boemskih rapsodija.
Da, svestan sam da sve ovo što sam napisao može da se odnosi na većinu (nepodnošljivih) albuma Stereolab, ali ima ovde nečeg hipsterski "privatizovanog" (vratio bih se na pičkobolju, ako ne zamerate), nečega što ne nameće sebe kao još jednu varijaciju sopstvene estetike, već zaista (kao u genijalnoj Carcass) deluje kao snimak borbe sa zvukovima, elektro-primalno na način na koji moderna elektronika ne pokušava često (sem u drone varijantama Demdike Stare i sličnih (sa Modern Love etikete). Hm, Quarantine je pećinska elektro-opera. Philip Glass/ Bob Wilson fazon.
Upozorio sam vas.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Nijedno od prethodnih Laurelinih izdanja nije me previše zainteresovalo za nju, a usudio bih se da kažem da me je većina lahko nervirala (jer sam salonski intelektualac, pa sam krhk). Povampirenje ideje da sint-pop treba zlorabiti zarad kraut i ambijent formi ne vodi ka zabavi koja bi meni prijala. Pa čak ni u kakvom takvom (Hippos In Tanks) pop formatu. Ne volim kada imam osećaj da muzičar odnosno muzika samu sebe istražuje, bez neke naročite želje da emotivno prione uz neko živo biće ili stupi u konfrontaciju sa njim, smišljeno i namerno. Sve je nekako delovalo studentski. Quarantine, njen debi album i prvi za prestižnu (mahom, uslovno rečeno, dubstep etiketu) Hyperdub je u odnosu na sve to ozbiljan doktorski rad.
Prvo, Quarantine se ne zove bez razloga tako. Slušanje ove muzike je "ili-ili".
Drugo, ovaj album je poprilično zahtevan. Kada kažem poprilično zahtevan mislim skoro neslušljiv. A kada kažem skoro neslušljiv mislim namerno, prekokurčevito nepodnošljiv. Naravno, ne celom dužinom. Ali u najboljim delovima.
Treće, ovo je jedna elektronska ploča koja ne ide toliko napred, koliko skakuće levo-desno.
Četvrto, a zaista vas ne lažem, ja sam ovaj album pustio prvi put s namerom da mi to bude i jedini put da to činim, kao i da sebi potvrdim da ime Laurel Halo treba da izbrišem iz sveščice onih kojima treba da ti šansu. Već na tom prvom slušanju shvatio sam ono prvo, oduševio se onim drugim i zaključio ono treće. Svako sledeće slušanje bila je prijatna repriza tog sleda stvari.
Sećate li se Nico? A onog goth-gospel kvarteta (beše) Miranda Sex Garden? Zamislite da je neko inspirisan i naslušan njihovih radova odlučio da pokaže fakin (moram da prefiksiram) Fenneszu kako malo do poslednje kapi krvi isceđenih vokala može da napravi čudo preko/unutar nečega što zovemo okeanom zvukova. Na Quarantine vokali i muzika idu svako svojim putem, nema ritma da ih poveže (sem nešto malo pulsiranja u zadnjem planu u Airsick), a, što je neobično za etiketu Hyperdub, nema ni basa da unese malo toplote. Quarantine je delo belog čoveka. Ili hubota.
Zašto mi se onda (toliko) dopada? Zato što ga (toliko) ne mrzim. Ako je to neki odgovor.
Deluje iskreno. Sva ta (mhm... pa moram to tako da nazovem) pičkobolja. U Years u lupu ide par nota na klaviru i zujanje frižidera (kunem vam se), a preko toga dva glasa, od kojih se ne zna koji više odgovara upravo umrloj osobi, u nekakvom arhi-folk maniru ljubavišu jedan s drugim. Da bi se sve to pretočilo u nešto naliko zvucima elektro-ždralova i galebova koji krstare nebom iznad puste obale. Atmosfera je jezovita. Kao da smo na Zemlji na kojoj više nema ljudi. Samo statika naših nekadašnjih života. Naši mali životi pretočeni u sećanja frižidera. Bojlera. Semafora. Zamislite kako bi to bilo kada bi istoriju ljudskog roda pisao semafor.
Quarantine zvuči kao neorgansko naličje opusa CocoRosie. Napor za održanjem ili postojanjem melodije je slab, a namera da se ona osujeti ogromna. Pri tome, Laurel Halo nije taj talenat. Ali Quarantine je područje borbe na kome on ima šta da pokaže. Baš kao i na albumima Nico, baš kao i u zurenju u jednu tačku, sve je to povod samo za aktivaciju našeg unutrašnjeg oka. Ili uva. Pri tome, Laurel Halo ima solidan osećaj da izbalansira svoje prisustvo i odsustvo, pa pesme neretko mogu i bez njega (kao u Joy koja zvuči kao surfovanjem blurovanim noćnim AM stanicama), a često (kao u efektnoj MK Ultra) on pravi mini-horove multiplicirajući svoj glas u portabl verzijama boemskih rapsodija.
Da, svestan sam da sve ovo što sam napisao može da se odnosi na većinu (nepodnošljivih) albuma Stereolab, ali ima ovde nečeg hipsterski "privatizovanog" (vratio bih se na pičkobolju, ako ne zamerate), nečega što ne nameće sebe kao još jednu varijaciju sopstvene estetike, već zaista (kao u genijalnoj Carcass) deluje kao snimak borbe sa zvukovima, elektro-primalno na način na koji moderna elektronika ne pokušava često (sem u drone varijantama Demdike Stare i sličnih (sa Modern Love etikete). Hm, Quarantine je pećinska elektro-opera. Philip Glass/ Bob Wilson fazon.
Upozorio sam vas.
SELEKTAH: 9minus/ 10
uboOo, mada je hour logic bolji
ReplyDelete