Veći praznik za um, nego za oči
Cesare deve morire je osvojio Zlatnog medu na ovogodišnjem Berlinskom festivalu. On i jeste i nije film od koga biste očekivali takav uspeh. Ali, ako baš on bude zabavljao Čivasa i drugu vlastodržačku kliku na otvaranju FEST-a ili bilo koje druge od 76541 filmskih mostri koje građani Srbije finansiraju radovaću se kao malo dete.
Radi se o jednostavnoj ideji matore braće Taviani (sumnjam da su bračni partneri), Paoloa i Vittorija. Njih dvojica su snimila kako grupa zatvorenika u centralnom rimskom zatvoru priprema i izvodi Šekspirov komad "Julije Cezar", čuvenu istorijsku tragediju o tome kako na vreme treba spoznati (ne)prijatelja kako bi znao koliko blizu svojih leđa smeš da ga pustiš. Ili tako nečemu. Međutim, Cesare nije dokumentaristički film koji na NGO-ovski način crpi sudbine svojih aktera-naturščika i upliće ih u priču staru više stotina godina. Naprotiv. On je jedan abnormalno ružan arthaus film.
Cesare u najboljem slučaju izgleda kao italijanske TV serije šezdesetih. Kad se nije znalo za bolje. I ne želim da pravim age jokes na tu temu. Film počinje " u boji" Brutovom sahranom, zatim se vraća na "crno-beli" početak pravljenja predstave na kome u formi telopa saznajemo ko su akteri, zašto su i na koliko osuđeni. A na audiciji naslućujemo i njihov talenat za glumu. Sve nakon toga je serija proba za predstavu odn. igranje predstave u prostorima samog zatvora. U realnost se slabo i jedva viri i to uglavnom tako što Šekspirov komad pravi isti, visokotonski iskorak u stranu. Ako zatvorenici i imaju dilema ili nesuglasica one su prikazane i razrešene kao deo predstave.
Dakle, gledate zatvorenike kako igraju Šekspira, u nešto malo kostima, koristeći zatvorsku rekvizitu za scenografiju dok se reditelji obilato oslanjaju na metaforičnost i simboliku takvog sklopa. Na kraju, film se ponovo vrati u "boju", publika kući, a zatvorenici u svoje ćelije. I to je to. Jedva sedamdeset minuta filma.
Ali, reditelj kaže svojim glumcima da zadrže svoje akcente. A ima ih iz svih krajeva Italije i italijanskih četvrti. Iz čega se da naslutiti da je "Julije Cezar" zapravo današanja Italija ili cela Italija. U malom. A Cezar je možda Berlusconi. A možda je to previše jeftina pretpostavka. Ali bi Berlusconi svakako trebalo da bude u zatvoru. A ne da bude tiranin koji je uzurpirao italijansku demokratiju. I još uvek nije zbog toga kažnjen. Kao Cezar. Možda je cela Italija zbog toga "krimogena", što se ne usuđuje da ga svrgne. Možda je sve trulo u državi italijanskoj. I izgleda ružno.
Ali, na kraju filma jedan od aktera pogleda ka kameri i kaže sledeće- Od kada sam počeo da se bavim umetnošću ova ćelija je postala moj zatvor.
Pa je film možda ipak predložak za tezu. Koji ispituje u kojoj meri se duša može oporaviti kušanjem umetnosti? Ima li smisla pokušavati? Šta je jedan Šekspir nekim tamo zatvorenicima? Ili šta treba da im bude?
Nema odgovora na pitanje zašto su zatvorenici tako dobri glumci. A jesu.
I zbog vrzmanja svih tih misli po mojoj glavi ne mogu tek tako da diskreditujem nagrađeni rad braće Taviani. Jer one se nisu tu vrzmale pre ovog filma.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Cesare deve morire je osvojio Zlatnog medu na ovogodišnjem Berlinskom festivalu. On i jeste i nije film od koga biste očekivali takav uspeh. Ali, ako baš on bude zabavljao Čivasa i drugu vlastodržačku kliku na otvaranju FEST-a ili bilo koje druge od 76541 filmskih mostri koje građani Srbije finansiraju radovaću se kao malo dete.
Radi se o jednostavnoj ideji matore braće Taviani (sumnjam da su bračni partneri), Paoloa i Vittorija. Njih dvojica su snimila kako grupa zatvorenika u centralnom rimskom zatvoru priprema i izvodi Šekspirov komad "Julije Cezar", čuvenu istorijsku tragediju o tome kako na vreme treba spoznati (ne)prijatelja kako bi znao koliko blizu svojih leđa smeš da ga pustiš. Ili tako nečemu. Međutim, Cesare nije dokumentaristički film koji na NGO-ovski način crpi sudbine svojih aktera-naturščika i upliće ih u priču staru više stotina godina. Naprotiv. On je jedan abnormalno ružan arthaus film.
Cesare u najboljem slučaju izgleda kao italijanske TV serije šezdesetih. Kad se nije znalo za bolje. I ne želim da pravim age jokes na tu temu. Film počinje " u boji" Brutovom sahranom, zatim se vraća na "crno-beli" početak pravljenja predstave na kome u formi telopa saznajemo ko su akteri, zašto su i na koliko osuđeni. A na audiciji naslućujemo i njihov talenat za glumu. Sve nakon toga je serija proba za predstavu odn. igranje predstave u prostorima samog zatvora. U realnost se slabo i jedva viri i to uglavnom tako što Šekspirov komad pravi isti, visokotonski iskorak u stranu. Ako zatvorenici i imaju dilema ili nesuglasica one su prikazane i razrešene kao deo predstave.
Dakle, gledate zatvorenike kako igraju Šekspira, u nešto malo kostima, koristeći zatvorsku rekvizitu za scenografiju dok se reditelji obilato oslanjaju na metaforičnost i simboliku takvog sklopa. Na kraju, film se ponovo vrati u "boju", publika kući, a zatvorenici u svoje ćelije. I to je to. Jedva sedamdeset minuta filma.
Ali, reditelj kaže svojim glumcima da zadrže svoje akcente. A ima ih iz svih krajeva Italije i italijanskih četvrti. Iz čega se da naslutiti da je "Julije Cezar" zapravo današanja Italija ili cela Italija. U malom. A Cezar je možda Berlusconi. A možda je to previše jeftina pretpostavka. Ali bi Berlusconi svakako trebalo da bude u zatvoru. A ne da bude tiranin koji je uzurpirao italijansku demokratiju. I još uvek nije zbog toga kažnjen. Kao Cezar. Možda je cela Italija zbog toga "krimogena", što se ne usuđuje da ga svrgne. Možda je sve trulo u državi italijanskoj. I izgleda ružno.
Ali, na kraju filma jedan od aktera pogleda ka kameri i kaže sledeće- Od kada sam počeo da se bavim umetnošću ova ćelija je postala moj zatvor.
Pa je film možda ipak predložak za tezu. Koji ispituje u kojoj meri se duša može oporaviti kušanjem umetnosti? Ima li smisla pokušavati? Šta je jedan Šekspir nekim tamo zatvorenicima? Ili šta treba da im bude?
Nema odgovora na pitanje zašto su zatvorenici tako dobri glumci. A jesu.
I zbog vrzmanja svih tih misli po mojoj glavi ne mogu tek tako da diskreditujem nagrađeni rad braće Taviani. Jer one se nisu tu vrzmale pre ovog filma.
SELEKTAH: 6plus/ 10
ajde molim te napisi nesto o blur-u. i pesmi under the westway
ReplyDeleteToma