WTF?! I ne kažem to olako.
Girogos Lanthimos osvojio je mnoga hipsterska srca svojim prvencem Dogtooth. Ne i moje. Film mi je u najboljem slučaju izgledao kao rad ambicioznog studenta režije na FDU-u koji u isto vreme misli i/ili oseća potrebu da treba da promeni svet već svojim prvim uratkom, kao i da je Citizen Kane previše jasan. Tako mi je u najboljem slučaju izgledao i tako me je u najgorem slučaju nervirao.
O čemu se u tom filmu, bre/uopšte, radi?
Iskreno, ako sam ikada i bio na tragu odgovoru na to pitanje, sad sam već zaboravio.
Njegov novi film pred mene izlazi sa nešto manje zahtevnim konceptom, i dalje mislim da (mu) studiranje na FDU-u ide prilično uspešno (naročito za standarde tamošnjih nadobudnika), kao i da ovaj film ili ovakvi filmovi nisu nešto najgore što ćete moći da odgledate. Ali jeste blizu toga.
imdb ili bilo koji drugi informator prevariće vas da je ovo film o ekipi ljudi koji imaju biznis rentiranja ljudi osobama koje su upravo izgubile nekoga, a u cilju njihovog bržeg i lakšeg prevazilaženja tog gubitka. Jer da jeste mogli bi da ga tretiramo kao razradu rent-a-family koncepta koji je Shion Sono započeo u Noriko's Dinner Table. Ali Lanthimos ima ambicije. Baš kao i studenti režije na FDU.
Prvo, ekipa koja se bavi tim biznisom uključuje dve cure (jedna medicinska sestra, druga gimnastičarka) i dva trenera (gimnastike?). Ta njihova firma, ili tim, zove se "Alpi", jer (citiram po sećanju) ime ne otkriva prirodu njihovog biznisa, i jer Alpe mogu da zamene sve druge planine, a njih niko ne može. Držim da je ovo drugo koštana srž ovog filma.
Ne kažem da Lanthimos nakon otkrivanja koncepta treba da nas pusti u sve aspekte njegove elaboracije dok ne dođe do (očekivanog) gliča koji nam otkriva nemogućnost prevazilaženja želja (živih) i mogućnosti ("mrtvih").
Ali ne očekujem ni da trener vrlo brutalno stavlja do znanja jednoj od gimnastičarki da nikada neće moći da izvodi koreografiju uz pop muziku, kao ni da ikada objasni prirodu tiranskog odnosa trenera prema dvema devojkama, osim ako trener time ne demonstrira svoja duboko anti-sportska ubeđenja. Ili neku privatnu frustraciju tim aspektom odrastanja.
Pored toga, u rentiranje smo pušteni grlom u jagode. Bez pripreme, bez vidljivog dogovora, razumevanja propozicija. Jedan od trenera glumi umrlog muža slepoj udovici. Ključna scena je kada udovica uhvati svog muža da je varao sa nekom ribom, i našamara ih oboje. Snažan osećaj da su sem četvoro glavnih glumaca svi ostali naturščici daje scenama neku vrstu "animalne" dramaturgije, kao da ste zavirili u kavez sa nekom divljom zveri. Osećate gorčinu, ali na dramaturškom nivou to su sve ćorsokaci.
Stvari se komplikuju kada medicinska sestra postane "ćerka" starijem paru, tj umesto devojke koju nije uspela da "spase" u bolnici i za koju se kratkotrajno vezala tokom njenog boravka u bolnici. Živeći kao druga devojka ona počinje da ima nešto nalik normalnom životu, poput dečka (a ona inače živi sama sa ocem koga tretira kao pacijenta u staračkom domu). Međutim, i tome dolazi kraj kada tim otkrije da je ona sve to uradila na svoju ruku.
Tu sad dolazi do mešavine potpuno sumanutih momenata- od toga da se medicinska sestra žrtvuje da bi trener dopustio gimnastičarki da nastupa uz pop muziku (!!!), preko njenog histeričnog pokušaja da se vrati u ulogu "ćerke" nakon što je tim zameni gimnastičarkom, preko incestuoznog ponašanja prema ocu...
Dodajte na sve to neobično "nerealistične" dijaloge, naročito skoro "robotizovan" ritam govora medicinske sestre... Kao da Lanthimos uspostavlja neku vrstu anti-dramskog, anti-realističkog odnosa prema priči, ali ta tendencija nije kontinuirano sprovedena kroz film, tačnije- ja nisam razumeo princip po kome se javlja i po kome nestaje.
Na kraju, i da mi je sve to jasno i OK, nije mi jasan smisao ovog filma. Niko nikoga ne može da zameni- OK! Bol koji nosimo u sebi možemo samo da presipamo, ne i da prolivamo, drugim rečima pobeći od njega je nemoguće. Gimnastika je uzor svih zala na ovom svetu i ljudi koji su treneri iste direktni su potomci rukovodilaca koncentracionih logora? Nakon smrti ne treba svoditi račune s mrtvima?
Ako je neko razumeo, evo tražim pomoć prijatelja.
SELEKTAH: Selektahovanje nije omogućeno
Girogos Lanthimos osvojio je mnoga hipsterska srca svojim prvencem Dogtooth. Ne i moje. Film mi je u najboljem slučaju izgledao kao rad ambicioznog studenta režije na FDU-u koji u isto vreme misli i/ili oseća potrebu da treba da promeni svet već svojim prvim uratkom, kao i da je Citizen Kane previše jasan. Tako mi je u najboljem slučaju izgledao i tako me je u najgorem slučaju nervirao.
O čemu se u tom filmu, bre/uopšte, radi?
Iskreno, ako sam ikada i bio na tragu odgovoru na to pitanje, sad sam već zaboravio.
Njegov novi film pred mene izlazi sa nešto manje zahtevnim konceptom, i dalje mislim da (mu) studiranje na FDU-u ide prilično uspešno (naročito za standarde tamošnjih nadobudnika), kao i da ovaj film ili ovakvi filmovi nisu nešto najgore što ćete moći da odgledate. Ali jeste blizu toga.
imdb ili bilo koji drugi informator prevariće vas da je ovo film o ekipi ljudi koji imaju biznis rentiranja ljudi osobama koje su upravo izgubile nekoga, a u cilju njihovog bržeg i lakšeg prevazilaženja tog gubitka. Jer da jeste mogli bi da ga tretiramo kao razradu rent-a-family koncepta koji je Shion Sono započeo u Noriko's Dinner Table. Ali Lanthimos ima ambicije. Baš kao i studenti režije na FDU.
Prvo, ekipa koja se bavi tim biznisom uključuje dve cure (jedna medicinska sestra, druga gimnastičarka) i dva trenera (gimnastike?). Ta njihova firma, ili tim, zove se "Alpi", jer (citiram po sećanju) ime ne otkriva prirodu njihovog biznisa, i jer Alpe mogu da zamene sve druge planine, a njih niko ne može. Držim da je ovo drugo koštana srž ovog filma.
Ne kažem da Lanthimos nakon otkrivanja koncepta treba da nas pusti u sve aspekte njegove elaboracije dok ne dođe do (očekivanog) gliča koji nam otkriva nemogućnost prevazilaženja želja (živih) i mogućnosti ("mrtvih").
Ali ne očekujem ni da trener vrlo brutalno stavlja do znanja jednoj od gimnastičarki da nikada neće moći da izvodi koreografiju uz pop muziku, kao ni da ikada objasni prirodu tiranskog odnosa trenera prema dvema devojkama, osim ako trener time ne demonstrira svoja duboko anti-sportska ubeđenja. Ili neku privatnu frustraciju tim aspektom odrastanja.
Pored toga, u rentiranje smo pušteni grlom u jagode. Bez pripreme, bez vidljivog dogovora, razumevanja propozicija. Jedan od trenera glumi umrlog muža slepoj udovici. Ključna scena je kada udovica uhvati svog muža da je varao sa nekom ribom, i našamara ih oboje. Snažan osećaj da su sem četvoro glavnih glumaca svi ostali naturščici daje scenama neku vrstu "animalne" dramaturgije, kao da ste zavirili u kavez sa nekom divljom zveri. Osećate gorčinu, ali na dramaturškom nivou to su sve ćorsokaci.
Stvari se komplikuju kada medicinska sestra postane "ćerka" starijem paru, tj umesto devojke koju nije uspela da "spase" u bolnici i za koju se kratkotrajno vezala tokom njenog boravka u bolnici. Živeći kao druga devojka ona počinje da ima nešto nalik normalnom životu, poput dečka (a ona inače živi sama sa ocem koga tretira kao pacijenta u staračkom domu). Međutim, i tome dolazi kraj kada tim otkrije da je ona sve to uradila na svoju ruku.
Tu sad dolazi do mešavine potpuno sumanutih momenata- od toga da se medicinska sestra žrtvuje da bi trener dopustio gimnastičarki da nastupa uz pop muziku (!!!), preko njenog histeričnog pokušaja da se vrati u ulogu "ćerke" nakon što je tim zameni gimnastičarkom, preko incestuoznog ponašanja prema ocu...
Dodajte na sve to neobično "nerealistične" dijaloge, naročito skoro "robotizovan" ritam govora medicinske sestre... Kao da Lanthimos uspostavlja neku vrstu anti-dramskog, anti-realističkog odnosa prema priči, ali ta tendencija nije kontinuirano sprovedena kroz film, tačnije- ja nisam razumeo princip po kome se javlja i po kome nestaje.
Na kraju, i da mi je sve to jasno i OK, nije mi jasan smisao ovog filma. Niko nikoga ne može da zameni- OK! Bol koji nosimo u sebi možemo samo da presipamo, ne i da prolivamo, drugim rečima pobeći od njega je nemoguće. Gimnastika je uzor svih zala na ovom svetu i ljudi koji su treneri iste direktni su potomci rukovodilaca koncentracionih logora? Nakon smrti ne treba svoditi račune s mrtvima?
Ako je neko razumeo, evo tražim pomoć prijatelja.
SELEKTAH: Selektahovanje nije omogućeno
hahaha
ReplyDeletemada meni je Dogtooth bio prilicno bizarno zabavan...
Noriko's Dinner Table je savrsen film, ovo cu gledati samo zbog ove recenzije:)