It's funny cause it's true. And it's also FUCKIN great!
Ja stvarno mogu da gledam svašta u svakom smislu.
Ali tokom projekcije ovog filma želudac mi se dvaput gurao sa Adamovom jabučicom u pokušaju da izađu iz mene.
Svi morate da pogledate ovaj film.
I to neće biti lako.
Ali ljubav sve može da pobedi.
Sve.
SVE.
SVE!!!
Last Days Here prati, kako se to isprva čini, "poslednje dane" frontmena legendarne doom/stoner/Sabbath rock grupe Pentagram, Bobby-ja Lieblinga. Ova grupa radila je tokom sedamdesetih, i u njoj se sem Bobby-ja, a zbog Bobby-ja, niko nije duže zadržao. Pentagram ima više priređenih kompilacija nego izdatih albuma i svu svoju slavu stekao je tek krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih kada su mnogo metalci progovorili o tome koliko su im pesme Pentagram promenile život, kao i kada su mnogi kritičari konstatovali koliko je ovaj bend išao ispred vremena sa muzikom koju će Kyuss, Queens Of The Stone Age, Sleep, Cathedral, OM, Katatonia, (pa i) Earth, učiniti nekom vrstom "hard rock/metal" rivajvala.
Kao i u slučaju (legendarnog/fenomenalnog) dokumentarca Anvil. The Story of Anvil i Last Days Here je ostvarenje nastalo zahvaljujući fanovima i poštovaocima Lieblingovog rada: reditelja Don Argottija i Demiana Fentona, ali mnogo više zahvaljujući Pelletu, Lieblingovom fanu, a potom i menadžeru, momku koji je dao sve od sebe, uključujući i svoje pare, da ovog osposobi za život. I rokenrol.
(slede spojleri, zato lepo odjebite i dođite opet sa filmom pod moždanom miškom)
Na početku filma upoznajemo Bobby-ja. Bobby ima 54 godine, kosu kao domaćica koja je upravo utekla iz Černobila, ali je stigla da je natapira, oči su mu buljave, lice puno fleka i ožiljaka, a ruke umotane u zavoje od zglobova do ramena. Bobby živi u garažnim prostorijama svojih roditelja od kada zna za sebe i rokenrol. Isto toliko je i narkoman. Trenutno je na kreku. Pored toga Bobby boluje i od ideje da su mu paraziti non-stop po telu i u telu, te se non-stop češe, pravi sebi rane, a kako nam jedan snimak, koji neću zaboraviti dok sam živ, prikazuje, od češanja mu je i koža popustila pa je provirilo ružičasto meso (ja ne znam kako čovek sa takvim otvorenim ranama nije mrtav). Njegova "soba" je svinjac pun pikavaca i polomljenih pajpova za krek. Prava džanki gajba. Njegovi roditelji su divni, a njegov otac je bio zaboravihkakav savetnik čak sedmorici američkih predsednika. Bobby je jedino dete i njegov otac je očekivao da će postati neko i nešto i sva svoja znanja iz udisciplinjavanja je posvetio njemu. Nije pomoglo. Sin je postao roker, satanista, narkoman, nesposoban i za najrudimentarnije oblike života. Ipak, kad Bobby konačno ode iz kuće, kod svoje devojke, majka će reći da joj nimalo nedostaje i da joj prija mir, dok će otac priznati da mu sin strašno nedostaje. To je jedan od trenutaka zbog kojih treba gledati ovaj film.
U početku, radnja filma svodi se na rekapitulaciju značaja Bobby-ja Lieblinga i njegovog benda, kao i Pelletov pokušaj da na bazi snažnog interesovanja publike proba da mu organizuje nastupe (sa originalnom postavom), kao i snimanje novog albuma. Ali Bobby je neupotrebljiv. Filmska ekipa koja je očigledno imala "all access" pristup to nam dočarava iz "svih uglova".
A onda se Bobby zaljubi. U Hallie koja ima dvadesetinešto godina, plava je, zgodna i voli neobične tipove! Bobby se seli od kuće, skida sa droga, seli na sedmo nebo, a onda stižu svađe i kraj. Probajte da zamislite kako to deluje na Bobby-ja. A ekipa iz Panthere samo što mu nije ponudila ugovor i turneju...
Sledi i zatvor...
Povratak kreku...
Iznad kluba u kome Bobby treba da nastupa piše da sviraju Pentagarm...
Svi čekamo spektakularno finale ove tragedije, jer nema šanse da voz koji je 54 godine sletao sa šina nakon svega ostane još i minut na njima, a onda...
Suze će vam krenuti.
Jer rokenrol je tu da spaja.
A tek ljubav. Bekuta i Mrka su ništa za ovo.
Last Days Here je pored "all access"-a imao i dovoljno srca i pribranosti da se bavi materijom. Na momente neki Palettovi komentari delovaće isforsirano da bi usmerili priču, ojačali dramaturgiju i dali nam o čemu da brinemo, ali generalno stvar je odrađena sa srcem, ali hladne glave. Pri tome, oprema koja odvaja poglavlja doprinosi uspostavljanju estetike celog filma i podržava atmosferu kako samog bavljenja temom, tako i gloom & doom njenog glavnog aktera.
Pogledajte dok vam Srpska pravoslavna crkva ne zabrani.
SELEKTAH: 9/ 10
Ja stvarno mogu da gledam svašta u svakom smislu.
Ali tokom projekcije ovog filma želudac mi se dvaput gurao sa Adamovom jabučicom u pokušaju da izađu iz mene.
Svi morate da pogledate ovaj film.
I to neće biti lako.
Ali ljubav sve može da pobedi.
Sve.
SVE.
SVE!!!
Last Days Here prati, kako se to isprva čini, "poslednje dane" frontmena legendarne doom/stoner/Sabbath rock grupe Pentagram, Bobby-ja Lieblinga. Ova grupa radila je tokom sedamdesetih, i u njoj se sem Bobby-ja, a zbog Bobby-ja, niko nije duže zadržao. Pentagram ima više priređenih kompilacija nego izdatih albuma i svu svoju slavu stekao je tek krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih kada su mnogo metalci progovorili o tome koliko su im pesme Pentagram promenile život, kao i kada su mnogi kritičari konstatovali koliko je ovaj bend išao ispred vremena sa muzikom koju će Kyuss, Queens Of The Stone Age, Sleep, Cathedral, OM, Katatonia, (pa i) Earth, učiniti nekom vrstom "hard rock/metal" rivajvala.
Kao i u slučaju (legendarnog/fenomenalnog) dokumentarca Anvil. The Story of Anvil i Last Days Here je ostvarenje nastalo zahvaljujući fanovima i poštovaocima Lieblingovog rada: reditelja Don Argottija i Demiana Fentona, ali mnogo više zahvaljujući Pelletu, Lieblingovom fanu, a potom i menadžeru, momku koji je dao sve od sebe, uključujući i svoje pare, da ovog osposobi za život. I rokenrol.
(slede spojleri, zato lepo odjebite i dođite opet sa filmom pod moždanom miškom)
Na početku filma upoznajemo Bobby-ja. Bobby ima 54 godine, kosu kao domaćica koja je upravo utekla iz Černobila, ali je stigla da je natapira, oči su mu buljave, lice puno fleka i ožiljaka, a ruke umotane u zavoje od zglobova do ramena. Bobby živi u garažnim prostorijama svojih roditelja od kada zna za sebe i rokenrol. Isto toliko je i narkoman. Trenutno je na kreku. Pored toga Bobby boluje i od ideje da su mu paraziti non-stop po telu i u telu, te se non-stop češe, pravi sebi rane, a kako nam jedan snimak, koji neću zaboraviti dok sam živ, prikazuje, od češanja mu je i koža popustila pa je provirilo ružičasto meso (ja ne znam kako čovek sa takvim otvorenim ranama nije mrtav). Njegova "soba" je svinjac pun pikavaca i polomljenih pajpova za krek. Prava džanki gajba. Njegovi roditelji su divni, a njegov otac je bio zaboravihkakav savetnik čak sedmorici američkih predsednika. Bobby je jedino dete i njegov otac je očekivao da će postati neko i nešto i sva svoja znanja iz udisciplinjavanja je posvetio njemu. Nije pomoglo. Sin je postao roker, satanista, narkoman, nesposoban i za najrudimentarnije oblike života. Ipak, kad Bobby konačno ode iz kuće, kod svoje devojke, majka će reći da joj nimalo nedostaje i da joj prija mir, dok će otac priznati da mu sin strašno nedostaje. To je jedan od trenutaka zbog kojih treba gledati ovaj film.
U početku, radnja filma svodi se na rekapitulaciju značaja Bobby-ja Lieblinga i njegovog benda, kao i Pelletov pokušaj da na bazi snažnog interesovanja publike proba da mu organizuje nastupe (sa originalnom postavom), kao i snimanje novog albuma. Ali Bobby je neupotrebljiv. Filmska ekipa koja je očigledno imala "all access" pristup to nam dočarava iz "svih uglova".
A onda se Bobby zaljubi. U Hallie koja ima dvadesetinešto godina, plava je, zgodna i voli neobične tipove! Bobby se seli od kuće, skida sa droga, seli na sedmo nebo, a onda stižu svađe i kraj. Probajte da zamislite kako to deluje na Bobby-ja. A ekipa iz Panthere samo što mu nije ponudila ugovor i turneju...
Sledi i zatvor...
Povratak kreku...
Iznad kluba u kome Bobby treba da nastupa piše da sviraju Pentagarm...
Svi čekamo spektakularno finale ove tragedije, jer nema šanse da voz koji je 54 godine sletao sa šina nakon svega ostane još i minut na njima, a onda...
Suze će vam krenuti.
Jer rokenrol je tu da spaja.
A tek ljubav. Bekuta i Mrka su ništa za ovo.
Last Days Here je pored "all access"-a imao i dovoljno srca i pribranosti da se bavi materijom. Na momente neki Palettovi komentari delovaće isforsirano da bi usmerili priču, ojačali dramaturgiju i dali nam o čemu da brinemo, ali generalno stvar je odrađena sa srcem, ali hladne glave. Pri tome, oprema koja odvaja poglavlja doprinosi uspostavljanju estetike celog filma i podržava atmosferu kako samog bavljenja temom, tako i gloom & doom njenog glavnog aktera.
Pogledajte dok vam Srpska pravoslavna crkva ne zabrani.
SELEKTAH: 9/ 10
zbilja dirljiv film, thanks
ReplyDeletebalubE du ruE
pre će fond za humanitarno pravo da mi nešto zabranjuje
ReplyDelete@krlja
ReplyDeletemrtva trka