Film koji bi puno toga da kaže i film koji puno toga ponavlja
Atmen (Disanje) je rediteljski debi glumca Karla Markovicsa koji vam je možda najbolje, ako uopšte, poznat iz filmova Unknown i The Counterfeiters. U pitanju je priča o osamnaestogodišnjem Romanu koji je štićenik zatvora za maloletne delikvente zbog ubistva koje je počinio sa četrnaest godina. Kada je cipelom ubio svog vršnjaka.
Film počinje Romanovim povratkom sa još jednog posla na kome se nije snašao. A nastavlja se njegovim pronalaskom novog posla- upakivanjem, prepakivanjem i razvozom umrlih, od mesta gde su umrli do mrtvačnice, od mrtvačnice do groblja... Priroda ovog posla, kao i ljudi sa kojima radi, učiniće da Roman prevaziđe neke dileme i muke oko svog porekla, kao i planova za budućnost, i da iz svega izađe na bolji put.
Jasno vam je da je ovo festivalska bombonica u dovoljno socijalnom pakovanju i sa egzistencijalističkim filom.
(Šta napisah upravo?!)
Markovicsov film je udžbenički primer kako se pravi festivalski indi film. Socijalna tematika prisutna je kroz glavnog junaka, činjenicu da je siroče koje je majka ostavila i koje je skrenulo s glavnog puta. Seting dečijeg zatvora je idealan za sve vrste metaforičnih kontek(a)sta (nema nevinih?). Njegova duhovna egzistencija načeta je osećajem ostavljenosti (damaged goods), a glave joj lagano dolazi osećaj krivice zbog počinjenog ubistva. Da jačinu materijala sa sedmice pomeri na jedanaesticu umetnut je Romanov novi posao- smrt, ali kao deo života. U takvom spletu teško je disati. I time se ovaj film bavi. I to se Markovics ubi da nam stavi do znanja- od činjenice da je Roman plivač koji ima problema da nađe dah (ima li banalnije metafore za življenje?), preko činjenice da gleda dokumentarce o ribama (koje dišu pod vodom), da mu nadređeni po prvom ulasku u mrtvačnicu preporuči da diše na usta, do toga da kad napravi prestupčić (popije pivo, što je zabranjeno), mora da duva (i diše duboko) u aparat za merenje alkohola.
U dobrim filmovima, pa čak i nekim filmovima braće Dardenne (koje bih ovde koristio kao zgodan i nedostignut uzor), sve te "metaforične" stvari su prisutne, ali nisu nametljive, nisu ovoliko nametljive, zapravo nije skoro ceo film sačinjen od njih.
Atmen gubi dah pod teretom sopstvene konstrukcije, bez mnogo prilike da nas upusti u život svog junaka. Atmen nikako da prodiše.
(Sad i ja davim ovo poređenje dok ne izgubi dah)
Od lepih momenata preporučio bih Romanovo prvo (drugo, zapravo) iskustvo sa lešom. Skidanjem, pranjem i oblačenjem istog. I osećajem da se u njegovo ime opraštate od stvari i ljudi koje su činile njegov život. Zajebano.
A onda sutradan Žozefina predloži da gledamo Ozuov Tokyo Story.
SELEKTAH: 4plus/ 10
Atmen (Disanje) je rediteljski debi glumca Karla Markovicsa koji vam je možda najbolje, ako uopšte, poznat iz filmova Unknown i The Counterfeiters. U pitanju je priča o osamnaestogodišnjem Romanu koji je štićenik zatvora za maloletne delikvente zbog ubistva koje je počinio sa četrnaest godina. Kada je cipelom ubio svog vršnjaka.
Film počinje Romanovim povratkom sa još jednog posla na kome se nije snašao. A nastavlja se njegovim pronalaskom novog posla- upakivanjem, prepakivanjem i razvozom umrlih, od mesta gde su umrli do mrtvačnice, od mrtvačnice do groblja... Priroda ovog posla, kao i ljudi sa kojima radi, učiniće da Roman prevaziđe neke dileme i muke oko svog porekla, kao i planova za budućnost, i da iz svega izađe na bolji put.
Jasno vam je da je ovo festivalska bombonica u dovoljno socijalnom pakovanju i sa egzistencijalističkim filom.
(Šta napisah upravo?!)
Markovicsov film je udžbenički primer kako se pravi festivalski indi film. Socijalna tematika prisutna je kroz glavnog junaka, činjenicu da je siroče koje je majka ostavila i koje je skrenulo s glavnog puta. Seting dečijeg zatvora je idealan za sve vrste metaforičnih kontek(a)sta (nema nevinih?). Njegova duhovna egzistencija načeta je osećajem ostavljenosti (damaged goods), a glave joj lagano dolazi osećaj krivice zbog počinjenog ubistva. Da jačinu materijala sa sedmice pomeri na jedanaesticu umetnut je Romanov novi posao- smrt, ali kao deo života. U takvom spletu teško je disati. I time se ovaj film bavi. I to se Markovics ubi da nam stavi do znanja- od činjenice da je Roman plivač koji ima problema da nađe dah (ima li banalnije metafore za življenje?), preko činjenice da gleda dokumentarce o ribama (koje dišu pod vodom), da mu nadređeni po prvom ulasku u mrtvačnicu preporuči da diše na usta, do toga da kad napravi prestupčić (popije pivo, što je zabranjeno), mora da duva (i diše duboko) u aparat za merenje alkohola.
U dobrim filmovima, pa čak i nekim filmovima braće Dardenne (koje bih ovde koristio kao zgodan i nedostignut uzor), sve te "metaforične" stvari su prisutne, ali nisu nametljive, nisu ovoliko nametljive, zapravo nije skoro ceo film sačinjen od njih.
Atmen gubi dah pod teretom sopstvene konstrukcije, bez mnogo prilike da nas upusti u život svog junaka. Atmen nikako da prodiše.
(Sad i ja davim ovo poređenje dok ne izgubi dah)
Od lepih momenata preporučio bih Romanovo prvo (drugo, zapravo) iskustvo sa lešom. Skidanjem, pranjem i oblačenjem istog. I osećajem da se u njegovo ime opraštate od stvari i ljudi koje su činile njegov život. Zajebano.
A onda sutradan Žozefina predloži da gledamo Ozuov Tokyo Story.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment