13 December 2012

DE ROUILLE ET D'OS

Breme nežnosti



Fun fact n.1: Jacques Audiard (reditelj ovog filma, kao i filmova A Prophet i The Beat That My Heart Skipped) nema 30 godina, kao što sam ja mislio, već 60!

Fun fact n.2: Marion Cotillard je i bez nogu seksi.

Fun fact n.3: Fun fact n.2 je bio spojler.

Čitao sam intervju sa Audiardom nakon gledanja ovog filma, pa za razliku od ground zero-a na kome obično stojim kada pišem recenzije, ovaj put vidim više no onaj pod brdom. De rouille et d'os ili Rust & Bone, kako je njegov engleski naziv i onaj koji Audiard više preferira, nastao je na bazi dve priče Craiga Davidsona. Dobra stvar je što je Audiard prvobitno želeo da u filmu umeša čak tri. Po njegovoj zamisli De rouille je melodrama sa naglašenim socijalnim momentom. Iako reći ovako nešto može da bude pleonazam, jer većina melodrama ne bi mogla bez socijalnog momenta, Audiard je hteo da naglasi da je realističnost i ozbiljnost kojom je on iskazan veća od one koju bi očekivali da je sve samo melodrama. Ovaj što ga je intervjuisao pominjao je braću Dardenne, a Audiard neki Houstonov film s kraja sedamdesetih koji nisam gledao.

Iskreno se nadam da će vam neke od informacija pružene u prethodnom pasusu pomoći u uživanju i razumevanju ovog filma, jer sam se baš iscimao da ih zapamtim.

De rouille.. je film o njemu. Mislim da je to bolji način da mu priđete nego da, pritisnuti težinom i neobičnošću njene tragedije, pomislite da se u filmu bavimo njom, jer ćete mnogo puta da se upitate- a što se bavimo njime, kada je ovo film o njoj. On (Matthias Schoenaerts, prvi put viđen u belgijskom Rundskop) je otac osmogodišnjeg dečaka koga je upravo, ako sam dobro razumeo, "iščupao" iz ruku majke prilično sumnjivih navika, koja živi i radi u Amsterdamu. Njih dvojica bez dinara, jedući ostatke tuđe hrane u vozu, stižu negde na francuski jug, kod njegove sestre. Tu on nalazi posao baunsera u jednoj diskoteci, a ubrzo počinje i da se kikboksuje za pare u ilegalnim fajtovima. Ona (Cotillard) je trenerka orka kitova u jednom vodenom parku koja doživi nesreću. Njih dvoje upoznali su se veče pre toga i tom prilikom on ju je odbranio u nekoj tuči ispred diskoteke i dopratio do njene kuće. I te večeri se ništa nije dogodilo. Par nedelja nakon nesreće ona okreće njegov broj i njihov život se nastavlja. I o tome je druga polovina filma. Otprilike.

Ako ste gledali Zeffirellijev The Champ onda znate da je najbolja melodrama o odnosu oca i sina odavno (1979) snimljena, ali uprkos Audiardovom naporu da svoju priču o ocu i sinu oslabi i razbije sa što više različitih elemenata (od kojih je i Cotillard jedan) tek jedan incident sa sinom na samom kraju filma je ono što boksera nokautira do te mere da pristaje da promeni način borbe, sa životom i ostalim priključenijima. Ali ono što se njemu dešava, naročito u poređenju sa onim što se njoj desi, nimalo nije zanimljivo, niti naročito zanimljivo prikazano- on je jedan nenaročito moralan čovek, polu-životinja, čak i u odnosu prema sinu, a duhovito ravnodušan i strpljiv u odnosu sa njom, zaglibljen u mulj evropskog gubitnika.

Nažalost, sam početak filma i pomenuti incident na kraju jedini su trenuci u kojima na slikovit način vidimo boksera i dečaka, pa može delovati da je sve to samo u svrhu građenja njegovog portreta. A ja mislim da nije.

U odnosu sa njom, kao što rekoh, on ispoljava neverovatnu količinu ne-empatije i ravnodušnosti da to deluje duhovito, čini ga humanim i, paradoksalno, najviše od svega pomaže njoj da se navikne na novonastale okolnosti u svom životu i krene da punom parom živi dalje. Od trenutka kada ju je upoznao on je bio tu za nju i, praktično, nikada je nije ostavio. Ona mu je uzvratila istom merom. Mogli bi to da nazovemo ljubavlju. Ja mislim da se romansa, baš kao i odnos oca i sina, izgubila u obilju usputnih i za njihov odnos nebitnih momenata (njegov prljavi posao sa kamerama, tuče, odnos sa sestrom). Ali, Audiard želi da bude slikar sveta.

Ono što je meni bilo najlepše u filmu to je fotografija koja deluje kao retuširani VHS snimci filmova osamdesetih, kao na razglednicama iz tog doba. Sjaj sunca na moru koji je pojeo sliku. Nasuprot tome kitovi i druženje sa njima dati su u daleko hladnijim tonovima, mutnim, vrlo depresivno izgledajućim, moram da priznam. Audiard je nekako i taj ekskluzivni momenat svog filma podveo pod istu estetsku "socijalu" svog filma. Radnici u supermarketu i kitovi u vodenom parku za njega su iste žrtve, samo različitih represija.

Marion Cotillard razvaljuje i pre i posle nesreće i predstavlja odličan kontrast (ako ne nešto svetliju nijansu) ništa manje sjajnom Schoenaertsu. Njegova alfamejlovska figura savršeno ide uz njene patrljke i prostetike i više je nego impresivno videti dvoje glumaca voljnih da arče talenat svojih tela, a ne samo duša.

SELEKTAH: 5/10

2 comments:

  1. Sin je 5 (bar tako kaže kad ga Marion pita) Priča o majci nikad nije objašnjena.

    ReplyDelete
    Replies
    1. ostaje mi samo da se zahvalim na korisnim

      Delete