Lorens kakogod, Prisila ponekad
Valjda ćete mi oprostiti. Moja recenzija prethodnog filma Xaviera Dolana Les amours imaginaires (kao što i sami možete da vidite) je previše kriptična da bi prizvala u sećanja šta sam tačno mislio i osećao prema filmu. Izgleda nisam bio oduševljen koliko i pristojan hipster. Njegov debi, J'ai tue ma mere, još uvek nisam postigao da odgledam. Zato će neka komparativna zapažanja ostati nepotkovana argumentovanijom elaboracijom.
Ali, sada bih već mogao da zaključim da Dolanovi filmovi angažuju junake čija je seksualnost bitan deo njihove ličnosti i mogao bih da kažem da je nesputana kad je u pitanju zadovoljenje njenih potreba. Kao i da to sad postaje tematska opsesija autora koja preti da ga profiliše (samo) kao queer autora, a on očigledno može i želi više od toga. Nažalost, film Laurence Anyways to samo sporadično uspeva.
Godina je 1989. Jedan tridesetpetogiodišnji profesor (književnosti?) po imenu Laurence Alia koji je u dvogodišnjoj lepoj i intenzivnoj vezi sa filmskom producenticom Fred (ime namerno pomuževljeno) shvata da više ne može da živi kao muškarac. Laurence Anyways priča je o njegovoj transformaciji u ženu, o očajničkim pokušajima da sačuva vezu sa Fred i o posledicama te odluke koju ona ostavlja na njegovu vezu, posao, mamu i tatu, profesionalne navike, buduće veze... Film traje 2h i 48minuta i minimum sat vremena previše.
Dolan je osnovnu priču postavio kao realističku psihološku ljubavnu dramu o dvoje ljudi koji uprkos onome što im srca žele u praksi ne mogu baš najbolje da se snađu sa njihovim odlukama. Veza Laurencea i Fred se zateže, puca, obnavlja se, staje gde je i pre stala, puca i ostavlja ožiljke koji nikada neće zarasti. Međutim, Dolan nekako ne uspeva da ovu priču učini većom od života. Melvil Poupaud kao Laurence veći deo filma izgleda kao sopstvena parodija, prvo u varijanti sa kratkom kosom i minđušom na jednom uvu, a potom sa dugačkom kosom i ejtiz naramenicama poput anoreksične Kathleen Turner. Za razliku od njega Suzanne Clement, kao Fred, daleko se bolje nosi sa svojim proto-Toyah sajberseksualnim izgledom koji iza oštrog pogleda i još oštrijih frizura krije jednu iskreno isprepadanu ženu. Sve sestre pune razumevanja, majke nepripremljene na situaciju i očevi kojima je sve to bljak su tu i Dolanove intervencije na već prepoznatljivim dramskim situacijama su minimalne. I uglavnom se oslanjaju na sloumoušn.
Ova realistička krletka ne toliko daleka od nečega što bi Oleg uradio u Srbiji prošarana je spotovskim segmentima kojima je, po meni očigledno, poslužio ultimativni transdžender karambol- The Adventures of Priscilla The Queen Of The Desert. Tamo gde je Stephen Elliott ono "trans" vozdigao na ultimativni kemp, Dolan je sveo na rekonstrukciju MTV spotova iz osamdesetih u kojima prenaglašeni dramski momenat direktno potekao iz popularnih sapunica tog doba. Pa, tako imamo segmente u kojima, najčešće Fred dolazi na žurke, a mi imamo utisak da gledamo rimejk Falcovog spota za Rock Me Amadeus. Dodajte na ovaj treš kemp galimatijas i potpuno otuđeni i nerazrađeni segment sa nekakvim polutajnim klubom za transdžendere koji vode neke bakutanerke sa svojim trans-podmlatkom i dobićete jedan ne baš najsrećnije nakalemljen Dolanov angažman na planu podizanja svesti o transdžender populaciji, ali i na planu rediteljske želje da odabranu muku svojih junaka razblaži sa malo glamura na način na koji je to uradio njegov evidentni uzor u Priscilli.
U zbiru prisustvujete drami na način na koji bi se njime pozabavio jedan konzervativan reditelj, a povremeno imate intermeca koja vam otkrivaju kakva vrsta potencijala leži u onome ko se njom (ne) bavi. Laurence Anyways zbog svega toga ne deluje naročito iskreno, dužina filma iscrpiće vaše strpljenje i ono malo raspirenih emocija, a na kraju će vam pomalo i dosaditi flešbekovi iz osamdesetih. More like Laurence Whatever.
SELEKTAH: 4minus/10
Valjda ćete mi oprostiti. Moja recenzija prethodnog filma Xaviera Dolana Les amours imaginaires (kao što i sami možete da vidite) je previše kriptična da bi prizvala u sećanja šta sam tačno mislio i osećao prema filmu. Izgleda nisam bio oduševljen koliko i pristojan hipster. Njegov debi, J'ai tue ma mere, još uvek nisam postigao da odgledam. Zato će neka komparativna zapažanja ostati nepotkovana argumentovanijom elaboracijom.
Ali, sada bih već mogao da zaključim da Dolanovi filmovi angažuju junake čija je seksualnost bitan deo njihove ličnosti i mogao bih da kažem da je nesputana kad je u pitanju zadovoljenje njenih potreba. Kao i da to sad postaje tematska opsesija autora koja preti da ga profiliše (samo) kao queer autora, a on očigledno može i želi više od toga. Nažalost, film Laurence Anyways to samo sporadično uspeva.
Godina je 1989. Jedan tridesetpetogiodišnji profesor (književnosti?) po imenu Laurence Alia koji je u dvogodišnjoj lepoj i intenzivnoj vezi sa filmskom producenticom Fred (ime namerno pomuževljeno) shvata da više ne može da živi kao muškarac. Laurence Anyways priča je o njegovoj transformaciji u ženu, o očajničkim pokušajima da sačuva vezu sa Fred i o posledicama te odluke koju ona ostavlja na njegovu vezu, posao, mamu i tatu, profesionalne navike, buduće veze... Film traje 2h i 48minuta i minimum sat vremena previše.
Dolan je osnovnu priču postavio kao realističku psihološku ljubavnu dramu o dvoje ljudi koji uprkos onome što im srca žele u praksi ne mogu baš najbolje da se snađu sa njihovim odlukama. Veza Laurencea i Fred se zateže, puca, obnavlja se, staje gde je i pre stala, puca i ostavlja ožiljke koji nikada neće zarasti. Međutim, Dolan nekako ne uspeva da ovu priču učini većom od života. Melvil Poupaud kao Laurence veći deo filma izgleda kao sopstvena parodija, prvo u varijanti sa kratkom kosom i minđušom na jednom uvu, a potom sa dugačkom kosom i ejtiz naramenicama poput anoreksične Kathleen Turner. Za razliku od njega Suzanne Clement, kao Fred, daleko se bolje nosi sa svojim proto-Toyah sajberseksualnim izgledom koji iza oštrog pogleda i još oštrijih frizura krije jednu iskreno isprepadanu ženu. Sve sestre pune razumevanja, majke nepripremljene na situaciju i očevi kojima je sve to bljak su tu i Dolanove intervencije na već prepoznatljivim dramskim situacijama su minimalne. I uglavnom se oslanjaju na sloumoušn.
Ova realistička krletka ne toliko daleka od nečega što bi Oleg uradio u Srbiji prošarana je spotovskim segmentima kojima je, po meni očigledno, poslužio ultimativni transdžender karambol- The Adventures of Priscilla The Queen Of The Desert. Tamo gde je Stephen Elliott ono "trans" vozdigao na ultimativni kemp, Dolan je sveo na rekonstrukciju MTV spotova iz osamdesetih u kojima prenaglašeni dramski momenat direktno potekao iz popularnih sapunica tog doba. Pa, tako imamo segmente u kojima, najčešće Fred dolazi na žurke, a mi imamo utisak da gledamo rimejk Falcovog spota za Rock Me Amadeus. Dodajte na ovaj treš kemp galimatijas i potpuno otuđeni i nerazrađeni segment sa nekakvim polutajnim klubom za transdžendere koji vode neke bakutanerke sa svojim trans-podmlatkom i dobićete jedan ne baš najsrećnije nakalemljen Dolanov angažman na planu podizanja svesti o transdžender populaciji, ali i na planu rediteljske želje da odabranu muku svojih junaka razblaži sa malo glamura na način na koji je to uradio njegov evidentni uzor u Priscilli.
U zbiru prisustvujete drami na način na koji bi se njime pozabavio jedan konzervativan reditelj, a povremeno imate intermeca koja vam otkrivaju kakva vrsta potencijala leži u onome ko se njom (ne) bavi. Laurence Anyways zbog svega toga ne deluje naročito iskreno, dužina filma iscrpiće vaše strpljenje i ono malo raspirenih emocija, a na kraju će vam pomalo i dosaditi flešbekovi iz osamdesetih. More like Laurence Whatever.
SELEKTAH: 4minus/10
No comments:
Post a Comment