Verovatno najbolja ekranizacija Marquezovog romana koji ovaj još nije napisao
Mislio sam da će jedan drugi film poneti titulu "najtužnijeg filma godine", ali Miguel Gomes, reditelj Tabu, je nemilosrdan. U ostalom, procenite i sami: u ovom filmu jedna žena imala je nesrećnu avanturu na kontinentu na kome je Meryl Streep pronašla ultimativnu romansu! Mnogo, mnogo godina kasnije ona provodi svoje poslednje dane, verovatno obolela od Alchajmera i ubeđena da je crna sluškinja koja je opslužuje bacila veštičije čini na nju. Jedina koja o njoj vodi ljudskog računa jeste njena komšinica Pilar zahvaljujući kojoj i saznajemo o afričkoj avanturi. Sama Pilar je verovatno jedan od najpotresnijih ženskih likova u modernom filmu. Ona je žena pored koje muškarci zahrču.
U Marquezovim romanima uvek imate te velike romanse natopljene strašću i velikim obećanjima, koje se iznenada prekinu, samo da bi se ljubavnici sreli posle mnogo, mnogo godina sa već uveliko proživljenim životima, ali i dalje voljni da umru samo zbog onih koje nikada nisu prestali da vole. Niko kao Marquez ne piše o ljubavi. Njegov je pepeo padao na znojava ženska tela.
Miguel Gomes, dakle, je namislio mnogo. I uspeo je u dosta toga.
Tabu se sastoji iz dva velika dela ("Izgubljeni raj" i "Raj") i jednog neimenovanog introa. Intro koji priča o belom istraživaču u Africi koga progoni duh njegove umrle žene i njen mezimac krokodil u startu daje aromu priči koju ćete slušati (ne kažem bez razloga- slušati). Iz tog parčeta da se zaključiti da pomenuti avanturista luta svetom u pokušaju bekstva od bola koji oseća zbog njene smrti, a ona ide za njim, slomljena istrajnošću njegove ljubavi, voljna da mu ponudi jedini izlaz iz situacije. Kroz čeljusti krokodila. Jer šta bolje može da smrvi tako jako (o)sećanja? Ljubav je već podignuta na nivo legende, a muškarac je taj u čijem srcu je ona sklupčana poput mačke. Ili zmije.
Nakon toga počinje "Izgubljeni raj". S pravom tako nazvan. To je mesto u kome upoznajemo Pilar, pedesetogodišnju službenicu (beše? ili nešto toooliko dosadno) koja živi sama. U stanu do nje živi Aurora, senilna starica i njena crna sluškinja Santa. Radnja ovog segmenta odvija se od 28. decembra do 1. januara. Neke godine. Pilar biva ispaljena za turističko rentiranje sobe jednoj mladoj Poljakinji, koja jednostavno nije došla i tim momentom počinje priča o epskim razmerama njene samoće. Pilar nema nikoga sem Aurore o kojoj zajedno, sa vazda Marquezovskim mrzovoljnom, Santom brine, jer su tuđe brige slađe i lakše. Neki debeljuškasti čiča vrzma se oko nje, vodi je svuda, pa i u bioskop za Novu godinu. Ali tamo zaspi, a mi prisustvujemo verovatno najtužnijoj crno-beloj sceni ikada. Za razliku od nje, Aurora živi dinamičnim životom zahvaljujući fantazijama koje joj razjedaju um i poput smrvljenog stakla reflektuju ostatke jedne čudesne slike. Aurorina ćerka, koja živi u Kanadi, ne brine o njoj, te ova oseća gorki ukus starosti i sporo dolazeće smrti. Njena poslednja želja je da vidi Gian Luca Venturu. I ona joj neće biti ispunjena.
Stari Ventura je taj koji priča priču o događajima u Africi i taj segment se zove "Raj" i odigrava se, skoro ceo, podno planina Tabu. Mnogi kritičari su u Tabuu videli nastavljača tradicije nemog filma, uspešnijeg od Artista, ali samo u "Raju" nema dijaloga, ali zato sve vreme imamo Venturu kao naratora, nešto što nije postojalo u tradiciji nemog filma. A s obzirom na njegovu naraciju i u velikoj meri interpretaciju događaja koje pratimo Gomes se nije naročito potrudio da "slici" da neku posebnu autentičnost, čak povremeno zadirući u karakteristična glumatozna rešenja nemog filma (scene tuče i skoro sve što se tiče mladog Venture koji izgleda kao polu-Errol Flynn polu-mladi Johnny Depp). Po meni je na svim nivoima ovo najslabiji deo filma. Ljubavna storija o bogatoj udavači koja polu-kalamitidžejnovski živi u Africi dok se ne uda za bogatog privrednika, koji će joj pokloniti bebu krokodila i koga će prestati da voli čim se pojavi Ventura, zgubidan, plejboj, avanturista i bubnjar u šlager-rok bendu. Romansa između njih nema budućnosti, baš kao ni njihovo bekstvo. Razlaz je neminovan. A čitava priča neispunjenje je Aurorine molbe Venturi- da nikada nikome ne ispriča priču o njima.
Lov, žurke u belom, hoškanja sa lokalnim pobunjenicima (Gomes ironično Aurorino ubistvo Venturinog prijatelja prikazuje kao povod za rat sa kolonizatorima koji je rezultirao oslobođenjem zemlje) i beba krokodil svedočanstva su o sjaju nekadašnjeg Portugala, baš kao što je užljebljeni život Pilar i Aurore slika današnjeg sjaja. Ono što je nekada moglo, više nikada neće moći. Baš kao ni ljubav koja ne može da stane ni na jedno platno niti u jedan film. I koju je, stoga, bolje nikada ne ispričati. Crno-bela fotografija pretopila je tako aromu "crno-belog (nemog) filma", njegovih slavnih (nepovratnih) dana u "neobojivu" reportažu o sadašnjosti. Crno-belo koje je nekada bilo simbol glamura sada je korodirajuća glazura na životu koji tek u tuđim sećanjima ima nekakvu veličinu.
Tabu je elegija za vremenima koja su omogućavala velike ljubavi. Šteta što "rajski segment" nije, baš kao i intro, bio situiran u magičnom realizmu, sanjanoj prošlosti u koju je Marquez stavio svoje najbolje ljubavne priče.
SELEKTAH: 7/10
Mislio sam da će jedan drugi film poneti titulu "najtužnijeg filma godine", ali Miguel Gomes, reditelj Tabu, je nemilosrdan. U ostalom, procenite i sami: u ovom filmu jedna žena imala je nesrećnu avanturu na kontinentu na kome je Meryl Streep pronašla ultimativnu romansu! Mnogo, mnogo godina kasnije ona provodi svoje poslednje dane, verovatno obolela od Alchajmera i ubeđena da je crna sluškinja koja je opslužuje bacila veštičije čini na nju. Jedina koja o njoj vodi ljudskog računa jeste njena komšinica Pilar zahvaljujući kojoj i saznajemo o afričkoj avanturi. Sama Pilar je verovatno jedan od najpotresnijih ženskih likova u modernom filmu. Ona je žena pored koje muškarci zahrču.
U Marquezovim romanima uvek imate te velike romanse natopljene strašću i velikim obećanjima, koje se iznenada prekinu, samo da bi se ljubavnici sreli posle mnogo, mnogo godina sa već uveliko proživljenim životima, ali i dalje voljni da umru samo zbog onih koje nikada nisu prestali da vole. Niko kao Marquez ne piše o ljubavi. Njegov je pepeo padao na znojava ženska tela.
Miguel Gomes, dakle, je namislio mnogo. I uspeo je u dosta toga.
Tabu se sastoji iz dva velika dela ("Izgubljeni raj" i "Raj") i jednog neimenovanog introa. Intro koji priča o belom istraživaču u Africi koga progoni duh njegove umrle žene i njen mezimac krokodil u startu daje aromu priči koju ćete slušati (ne kažem bez razloga- slušati). Iz tog parčeta da se zaključiti da pomenuti avanturista luta svetom u pokušaju bekstva od bola koji oseća zbog njene smrti, a ona ide za njim, slomljena istrajnošću njegove ljubavi, voljna da mu ponudi jedini izlaz iz situacije. Kroz čeljusti krokodila. Jer šta bolje može da smrvi tako jako (o)sećanja? Ljubav je već podignuta na nivo legende, a muškarac je taj u čijem srcu je ona sklupčana poput mačke. Ili zmije.
Nakon toga počinje "Izgubljeni raj". S pravom tako nazvan. To je mesto u kome upoznajemo Pilar, pedesetogodišnju službenicu (beše? ili nešto toooliko dosadno) koja živi sama. U stanu do nje živi Aurora, senilna starica i njena crna sluškinja Santa. Radnja ovog segmenta odvija se od 28. decembra do 1. januara. Neke godine. Pilar biva ispaljena za turističko rentiranje sobe jednoj mladoj Poljakinji, koja jednostavno nije došla i tim momentom počinje priča o epskim razmerama njene samoće. Pilar nema nikoga sem Aurore o kojoj zajedno, sa vazda Marquezovskim mrzovoljnom, Santom brine, jer su tuđe brige slađe i lakše. Neki debeljuškasti čiča vrzma se oko nje, vodi je svuda, pa i u bioskop za Novu godinu. Ali tamo zaspi, a mi prisustvujemo verovatno najtužnijoj crno-beloj sceni ikada. Za razliku od nje, Aurora živi dinamičnim životom zahvaljujući fantazijama koje joj razjedaju um i poput smrvljenog stakla reflektuju ostatke jedne čudesne slike. Aurorina ćerka, koja živi u Kanadi, ne brine o njoj, te ova oseća gorki ukus starosti i sporo dolazeće smrti. Njena poslednja želja je da vidi Gian Luca Venturu. I ona joj neće biti ispunjena.
Stari Ventura je taj koji priča priču o događajima u Africi i taj segment se zove "Raj" i odigrava se, skoro ceo, podno planina Tabu. Mnogi kritičari su u Tabuu videli nastavljača tradicije nemog filma, uspešnijeg od Artista, ali samo u "Raju" nema dijaloga, ali zato sve vreme imamo Venturu kao naratora, nešto što nije postojalo u tradiciji nemog filma. A s obzirom na njegovu naraciju i u velikoj meri interpretaciju događaja koje pratimo Gomes se nije naročito potrudio da "slici" da neku posebnu autentičnost, čak povremeno zadirući u karakteristična glumatozna rešenja nemog filma (scene tuče i skoro sve što se tiče mladog Venture koji izgleda kao polu-Errol Flynn polu-mladi Johnny Depp). Po meni je na svim nivoima ovo najslabiji deo filma. Ljubavna storija o bogatoj udavači koja polu-kalamitidžejnovski živi u Africi dok se ne uda za bogatog privrednika, koji će joj pokloniti bebu krokodila i koga će prestati da voli čim se pojavi Ventura, zgubidan, plejboj, avanturista i bubnjar u šlager-rok bendu. Romansa između njih nema budućnosti, baš kao ni njihovo bekstvo. Razlaz je neminovan. A čitava priča neispunjenje je Aurorine molbe Venturi- da nikada nikome ne ispriča priču o njima.
Lov, žurke u belom, hoškanja sa lokalnim pobunjenicima (Gomes ironično Aurorino ubistvo Venturinog prijatelja prikazuje kao povod za rat sa kolonizatorima koji je rezultirao oslobođenjem zemlje) i beba krokodil svedočanstva su o sjaju nekadašnjeg Portugala, baš kao što je užljebljeni život Pilar i Aurore slika današnjeg sjaja. Ono što je nekada moglo, više nikada neće moći. Baš kao ni ljubav koja ne može da stane ni na jedno platno niti u jedan film. I koju je, stoga, bolje nikada ne ispričati. Crno-bela fotografija pretopila je tako aromu "crno-belog (nemog) filma", njegovih slavnih (nepovratnih) dana u "neobojivu" reportažu o sadašnjosti. Crno-belo koje je nekada bilo simbol glamura sada je korodirajuća glazura na životu koji tek u tuđim sećanjima ima nekakvu veličinu.
Tabu je elegija za vremenima koja su omogućavala velike ljubavi. Šteta što "rajski segment" nije, baš kao i intro, bio situiran u magičnom realizmu, sanjanoj prošlosti u koju je Marquez stavio svoje najbolje ljubavne priče.
SELEKTAH: 7/10
Kasnim, imam osecaj kao da sam ja ovo napisao pre nego sto sam odgledao film
ReplyDelete