FLIGHT

piše: Crippled Avenger

Gledanje screenera za žirije nagrada bi trebalo da bude referentno gledalačko iskustvo za profesionalce i njihovu procenu nekog filma. Posle gledanja screenera za FLIGHT osnovni utisak je da bi Zemeckisov film trebalo pogledati u bioskopu. Naprosto odavno nisam gledao film koji je u toj meri pravljen za bioskop, i to ne zbog čistog spektakla, kao što bi se pretpostavilo, već upravo zbog drame koju je Zemeckis realizovao u formatu koji se najbolje može percipirati u bioskopu. 

FLIGHT počinje spektakularnom scenom pada aviona koja je u osnovi zamajac filma, uspostavljanje radikalne drame na početku koja se mora ponovo odigrati na kraju, samo u drugim uslovima, i slično CAST AWAYu, junak mora proći buru kako bi stradao i kako bi se spasao. Međutim, kao i u CAST AWAYu, pojam spasa je dosta relativan jer junak sa mračnog mesta na kome se nalazi u svojim redovnim aktivnostima, odlazi na naizgled mračnije poprište iskušenja i završava na novom mračnom mestu. Rekao bih da je sasvim sigurno jedan od osnovnih motiva za ovakvu egzekuciju scene pada aviona i Zemeckisov pokušaj da pokaže kako može da pomiri vrhunsku tehniku i dramu, da podseti da je i dalje Tata, i ova sekvenca će sama po sebi ostati kao primer za izučavanje kako se konstruiše bioskopska napetost. Međutim, ključna pitanja ovog filma nalaze se na drugom mestu.

FLIGHT je film za bioskop najpre zbog toga što je reč o drami koju u vrlo old school maniru, Zemeckis postavlja u nešto šire planove, sa krupnim planovima samo onda kada su potrebni, i FLIGHT gledan u kućnim uslovima ostavlja malo utisak Johna Forda, neke stvari se zbivaju u preširokim planovima u odnosu na ono što smo navikli, ali ti planovi su zapravo idealni za gledanje u bioskopu jer se na velikom ekranu u takvim planovima sve vidi kako treba.

U periodu kada studiji praktično više ne prave ozbiljne filmove o teškim temama, sa velikim zvezdama, FLIGHT stoji kao potpuni izuzetak - Denzel Washington nije morao da se okrene indie produkciji kako bi dobio izazovan lik i u tom pogledu Zemeckisov rad odudara od načina na koji gledamo ozbiljne teme poslednjih godina a to je obično nekakvo nezavisno ruho u kome zvezde prave predah i pune baterije između dve naplate svog talenta. FLIGHT nije skup film, recimo da je tek za trećinu skuplji od Audiardovog RUST AND BONE što je dosta zanimljiv podatak, ali bez ikakve sumnje ima sva obeležja studio-filma.

U tom smislu zanimljiv je i rasni aspekt. Naime, Denzel Washington u ovom filmu igra predstavnika više srednje klase koji je crnac i tek delimično izmiče ograničenjima sa kojima se crnci suočavaju. On u filmu ima dve žene, Meksikanku i belkinju narkomanku, obe koje su na neki način inferiorne u odnosu na njegov položaj. On ima prijatelje belce, čak mu je i narko diler belac, ali advokat mu je crnac, kao uostalom i bivša supruga. Rasni aspekt nije zaista važan u samoj priči, nigde se ni ne pominje, ali rekao bih da je pažljivo profilisano kome crnac može da bude šef i ljubavnik. Štaviše, jedini belac u posadi aviona kojom Denzelov junak rukovodi je svojevrsni white trash.

Ono što je zapravo ključ ove priče jeste tema herojstva, priča o čoveku koji je svojevrsni odmetnik, erodirana ličnost koju je uništio alkohol, i društvu koje je je podjednako erodirano samo na jedan drugi način, i konačno publici koja je erodirana negde između njih. Na početku filma, junakov prvi herojski čin pokazuje da je on ona vrsta filmskog heroja koju smo navikli da gledamo u klasičnom Holivudu, junak koji krši pravila ali radi posao bolje od svih onih koji se drže pravila. Zatim, slično THE HURT LOCKERu počinje da preispituje tu vrstu neuroze u realističkom ključu, pokazujući kako sa jedne strane ta vrsta herojstva nije odlika mentalnog zdravlja, ali sa druge strane nalazi svoje mesto unutar sistema koji cinično ceni profesionalizam i efikasnost čak i kada proizilaze iz mentalne krize. Ono gde se HURT LOCKER i FLIGHT razilaze jeste tačka u kojoj Zemeckisov junak pokušava da se pokaže kao heroj iskoračujući izvan sistema, dočim junak Kathryn Bigelow odlazi nazad pod okrilje sistema koji mu najbolje omogućuje da se ispolji.

To nas dovodi do problema "kraja filma" u koji je scenarista John Gatins uspeo da sebe dovede, primoravši se da odgovori na "junakovu dilemu". U toj fazi su mnogi gledaoci i kritičari ušli u sukob sa FLIGHTom, i rekao bih da su Zemeckis i Gatins dosta rizikovali kada su se opredelili za ovaj kraj, u kome junak odlučuje da odstupi od cinizma kojim je dotle uspeo da veže publiku. Sve ostalo u filmu je u skladu sa očekivanjima kada film rade veliki reditelj i veliki glumac u saradnji koja je podjednak izazov za obojicu.

U određenom smislu FLIGHT zaista jeste nastavak Zemeckisovog rada iz vremena crne komedije USED CARS koja je izučavala cinizam američkog društva i bavila se iskupljenjem njegovog najciničnijeg učesnika. FLIGHT nije komedija ali se bavi zaoštrenim, apsurdnim odnosima koji su dovedeni do paroksizma.

Scena na saslušanju u finalu filma FLIGHT zapravo je parafraza scene iz USED CARS u kojoj Kurt Russell neprestano šapuće i gestikulira junakinji koja svedoči da laže. Međutim,, ovog puta glavni junak nije pomatrač već je svedok, ali okolnosti su slične kao i odnos publike prema raspletu.

Ne ulazim u namere autora, koje možda, ili čak verovatno, nisu ovakve kako ja vidim ishod FLIGHTa, ali zapravo ključna transformacija junaka jeste u tome da on na kraju prestaje da biva cool, i na neki način postaje žrtva sistema na novi način. Sa ulaskom u AA kome se opirao pre toga, on u stvari priznaje svoj poraz, i prestaje da funkcioniše "izvan" sistema. Ako imamo u vidu snažan motiv vere u filmovima Roberta Zemeckisa, ovo je njegov prilično ateistički rad u kome je ishodište odlazak u Alcoholics Anonymous, nešto od čega recimo junak odustaje u filmu CAST AWAY kada između lopte kao terapeuta i neizvesnosti samostalnog suočavanja sa nedaćama bira ovo drugo. Međutim, junak u filmu CAST AWAY nije alkoholičar, tako da je njegov put na mesto na kome neće biti srećan drugačiji jer Zemeckis u prikazu junakovogpatetičnog ishodišta u AAu i zatvoru i artificijelnom ponovnom povezivanju sa porodicom, zapravo pokazuje moduse u kojima bivši zavisnici na kraju egzistiraju, a to su razni paternalistički i manipulativni konteksti.

Dakle, FLIGHT ne nudi suštinsko rešavanje junakovog problema, pomera ga samo iz jedne u drugu ravan visokofunkcionalne patologije. Ono što se tu postavlja kao pitanje jeste da li su Zemeckis i Gatins, kao ljudi koji su imali probleme sa alkoholom svesni mračne dimenzije samog AA i uopšte činjenice da je to nova adikcija koja smenjuje staru, ili je za njih to zaista horizont egzistencije za ljude sa tim problemima. Međutim, to u krajnjoj liniji nije ni bitno.

AA sama po sebi jeste revolucionarni primer sekularnog samoorganizovanja zavisnika i međusobne pomoći koji je u jednom trenutku kada je nastao posle američke Depresije i bio najefikasniji način lečenja alkoholizma, kada se uzme u obzir tadašnja medicina itd. Sistem support groupa je opstao do danas ali je u međuvremenu institucionalizovan, standardizovan i izgubio je auru jednog od proizvoda New Deala. Međutim, ključni atribut je to da zapravo kroz AA programe dolazi do konverzije problema iz jedne u drugu formu zavisnosti, s tim što je ova nova prihvatljivija i komodifikovana. FLIGHT se svakako može posmatrati kao jedan od pokušaja da se AA filmski uobliči, ali nimalo ne sugeriše da je junak suštinski išta rešio - on je samo prešao put od nekoga ko prevozi građane do nekoga ko propoveda marginalcima, i od nekoga ko finansijski podržava sinovljevo školovanje u temu sinovljevog pismenog sastava, dakle eksploatacija se nastavlja u novoj formi.

Svi međuljudski odnosi u ovom filmu bazirani su na principima međusobne zavisnosti, dominacije i koristi koji se u pojednim slučajevima manifestuju kroz prijateljstvo, romansu i porodičnu vezanost. Za razliku od junaka iz CAST AWAYa koji posle nekoliko godina odsustva bila otpisan, ostaje sam i može zaista ponovo da počne, junak FLIGHTa sve vreme ostaje socijalizovan na određeni način. Jedini prostor slobode zapravo ostaju te granične, ekstremne situacije, nepromišljeni postupci i autodestrukcija od kojih odustaje kada shvati da sistem više laže o njegovom alkoholizmu od njega samog.

FLIGHT je slično HURT LOCKERu ulazak u naličje junaka koji su okosnica Holivuda a to su otpadnici koji su veći profesionalci od onih koji su lojalni i konvencionalni. Međutim, za razliku od starog Holivuda, ovde nema "ballbuster" šefova koji ne prihvataju njihovu nekonvencionalnost (ili su ballbusteri pod uticajem filmova o herojima promenili mišljenje) već žele da ih iscede do kraja. Otud je u stvari jedna od najefektnijih Roršahovih mrlja u ovom filmu to što će publika u puno navrata biti razočarana time šta junak radi samome sebi ali će se najviše "razočarati" onda kada on učini nešto zbog čega ipak jeste heroj.

Činjenica da je film uspeo da dovede gledaoce do tačke u kojoj se do kraja poistovećuje sa cinizmom i autodestrukcijom a onda im izmakao tlo pod nogama je zbog toga zapravo ključna mana tokom gledanja i ključni adut tokom razmišljanja potom.

SELEKTAH: 8 / 10