Kvalitet horora obrnuto je proporcionalan količini našeg kajanja na kraju filma
Scott Derickson, autor filma The Exorcism of Emily Rose (koji vam preporučavam), a sudeći po imdb-u i budućeg rimejka Poltergeista, očigledno je čitao i voleo Stephena Kinga. U Sinisteru imamo sve elemente koji su vremenom postali ikonični za horore ovog pisca- imamo pisca, imamo decu- dosta dece, i koja plaše i koja se plaše, i imamo Boogiemana. Međutim tamo gde King nakon postavljanja priče kreće da presira karaktere glavnih junaka podižući nivo horora oko njih Derickson se zadovoljava time da naš junak tapka u mestu, sve više beži od očekivanih psiholoških reakcija, dok se horor momenti od početne mistične jeze vrtoglavo survavaju u sopstvenu parodiju.
Ethan Hawke igra pisca koji je svoju karijeru izgradio na senzacionalističkom bavljenju "ubistvima koja su uzdrmala javnost", ali čija slava ubrzano jenjava (prvi kliše). On se sa svojom porodicom (mama, sin, ćerka) doseljava u kuću u kojoj je ubijena četvoročlana porodica, a peti član, mala devojčica, i dalje se vodi kao nestala. Njegova žena nekako uspeva da ne shvati sve do pred kraj filma u čiju kuću ju je muž doveo (aj, kao, nekako...). Ubrzo potom pisac na tavanu među sopstvenim kutijama nalazi jednu, koja nije njegova, i u kojoj se nalazi projektor za 8mm filmove sa par (recimo 5) filmova. On ih pregleda u svojoj radnoj sobi i utvrđuje da su na njima snimci raznoraznih porodica snimljeni u svojim "trenucima sreće", a odmah zatim na njih se nadovezuju snimci njihovih stravičnih stradanja (zapaljeni, podavljeni, zaklani, pregaženi kosilicom). Međutim, ništa od odlaska u policiju, ništa od ženo, boktejebo, vidi ovo!, samo njegov šok, adrenalin i pomisao da je na pravoj adresi za pisanje hita! Tu je i sin koji (reklo bi se od ranije) ima noćne more propraćene neobičnim gimanstičkim lomljenjima tela, kao i ćerkica koja crta po zidovima i otvara put našim očekivanjima i na tom frontu. A tu je i mladi policajac zainteresovan da pomogne...
Za razliku od fokusiranog i možda čak i previše televizijski uzdržanog i preglednog The Exorcism Of Emily Rose koji se bavi ambivalentnošću ispravnosti isterivanja đavola, Sinister ide u svim smerovima. To je i priča o piscu koji "ispisuje" svoje strahove i ukleta kuća i demon na pragu i deca-demoni, a u izvesnoj meri i pritajeni slešer. I dok su u realizaciji neke stvari zanimljivo i dovoljno zastrašujuće postavljene (naročito je moćna zvučna kulisa, a i 8mm filmovi upotrebljeni u drugom kontekstu od uobičajneih nostalgičnih snimaka imaju poseban šmek), osnovna postavka škripi i zavlači nas u sve moguće mrakove u kojima će nas nešto uplašiti zanemarujući skoro u potpunosti da naš strah mora da prati neku osnovnu dramsku logiku. Pisac se jednostavno previše neuverljivo upušta u mračni svet onoga što je pronašao da ono kako završi deluje kao neka logična kazna, što opet ukida smisao osnovne premise tj mehaniku kulta samog zla. Nije jasno ni kako zli kult obitava već vekovima tj kako je izgledao njegov razvojni put pre nastanka tehnologija fotografije i filma, kao i zašto se nije prebacio na digitalni zapis...
Na samom kraju gledamo neku vrstu epiloga koji potpuno debilizuje sve naslućene, a potom i demonstrirane postavke ubijanja, a ono čega smo se vrlo efektno plašili deluje kao klovn zabavljač na koncertu Slipknot, čime Sinister i konačno propada u jamu potpunog besmisla na svim nivoima.
SELEKTAH: 3plus/10
Scott Derickson, autor filma The Exorcism of Emily Rose (koji vam preporučavam), a sudeći po imdb-u i budućeg rimejka Poltergeista, očigledno je čitao i voleo Stephena Kinga. U Sinisteru imamo sve elemente koji su vremenom postali ikonični za horore ovog pisca- imamo pisca, imamo decu- dosta dece, i koja plaše i koja se plaše, i imamo Boogiemana. Međutim tamo gde King nakon postavljanja priče kreće da presira karaktere glavnih junaka podižući nivo horora oko njih Derickson se zadovoljava time da naš junak tapka u mestu, sve više beži od očekivanih psiholoških reakcija, dok se horor momenti od početne mistične jeze vrtoglavo survavaju u sopstvenu parodiju.
Ethan Hawke igra pisca koji je svoju karijeru izgradio na senzacionalističkom bavljenju "ubistvima koja su uzdrmala javnost", ali čija slava ubrzano jenjava (prvi kliše). On se sa svojom porodicom (mama, sin, ćerka) doseljava u kuću u kojoj je ubijena četvoročlana porodica, a peti član, mala devojčica, i dalje se vodi kao nestala. Njegova žena nekako uspeva da ne shvati sve do pred kraj filma u čiju kuću ju je muž doveo (aj, kao, nekako...). Ubrzo potom pisac na tavanu među sopstvenim kutijama nalazi jednu, koja nije njegova, i u kojoj se nalazi projektor za 8mm filmove sa par (recimo 5) filmova. On ih pregleda u svojoj radnoj sobi i utvrđuje da su na njima snimci raznoraznih porodica snimljeni u svojim "trenucima sreće", a odmah zatim na njih se nadovezuju snimci njihovih stravičnih stradanja (zapaljeni, podavljeni, zaklani, pregaženi kosilicom). Međutim, ništa od odlaska u policiju, ništa od ženo, boktejebo, vidi ovo!, samo njegov šok, adrenalin i pomisao da je na pravoj adresi za pisanje hita! Tu je i sin koji (reklo bi se od ranije) ima noćne more propraćene neobičnim gimanstičkim lomljenjima tela, kao i ćerkica koja crta po zidovima i otvara put našim očekivanjima i na tom frontu. A tu je i mladi policajac zainteresovan da pomogne...
Za razliku od fokusiranog i možda čak i previše televizijski uzdržanog i preglednog The Exorcism Of Emily Rose koji se bavi ambivalentnošću ispravnosti isterivanja đavola, Sinister ide u svim smerovima. To je i priča o piscu koji "ispisuje" svoje strahove i ukleta kuća i demon na pragu i deca-demoni, a u izvesnoj meri i pritajeni slešer. I dok su u realizaciji neke stvari zanimljivo i dovoljno zastrašujuće postavljene (naročito je moćna zvučna kulisa, a i 8mm filmovi upotrebljeni u drugom kontekstu od uobičajneih nostalgičnih snimaka imaju poseban šmek), osnovna postavka škripi i zavlači nas u sve moguće mrakove u kojima će nas nešto uplašiti zanemarujući skoro u potpunosti da naš strah mora da prati neku osnovnu dramsku logiku. Pisac se jednostavno previše neuverljivo upušta u mračni svet onoga što je pronašao da ono kako završi deluje kao neka logična kazna, što opet ukida smisao osnovne premise tj mehaniku kulta samog zla. Nije jasno ni kako zli kult obitava već vekovima tj kako je izgledao njegov razvojni put pre nastanka tehnologija fotografije i filma, kao i zašto se nije prebacio na digitalni zapis...
Na samom kraju gledamo neku vrstu epiloga koji potpuno debilizuje sve naslućene, a potom i demonstrirane postavke ubijanja, a ono čega smo se vrlo efektno plašili deluje kao klovn zabavljač na koncertu Slipknot, čime Sinister i konačno propada u jamu potpunog besmisla na svim nivoima.
SELEKTAH: 3plus/10
ako je ''kvalitet horora obrnuto je proporcionalan količini našeg kajanja na kraju filma'', onda je duhovitost tvojih recenzija direktno proporcionalna idiotluku filma o kojem pišeš
ReplyDeletebalubE du ruE
Čemu hejt? Recenzija je dobra! Kao ljubitelj horora, uspela sam da opeglam veš, napravim ručak i doktoriram u pauzama koje sam pravila gledajući ovaj film - pauze izazvane dosadom, a ne strahom. Freedom forever!
ReplyDeletePa, ja mislim da je to i rekao- veliki idiotluk, velika duhovitost. /4 min kasnije/
ReplyDeleteGlupa sam, kao ovaj film :) note to myself - ne pisati komentare pre jutarnje kafe :)
ReplyDeletehvala Petre...nisam mislio da bacam hejt...naprotiv....što je film gluplji, to se MMG više iznervira i tad je najduhovitiji...MMG recentije su supica i njegov izbor pratim još od emisije distorzija na radio indeksu.
ReplyDeletebalubE du ruE